Postdemokratija

Plagijat puča

Neuspeli puč je san svakog autoritarnog vladara. Zašto ga onda ne bi izmislili. Ako ga i nije sam organizovao, Erdogan je svakako inspirisao i izazvao ovu imitaciju puča, kako bi mogao da izvede pravi koji je počeo masovnim čistkama u vojsci, pravosuđu, prosveti i svim državnim službama. Međutim, ideja da se na ovaj način podigne popularnost turskog vladara i ojača njegova vlast nije sasvim originalna. Naime, znatno pre novog Sultana, naš je neprikosnoveni vladar sebi organizovao virtuelni državni udar, kako bi učvrstio svoje samovlašće. Pošto je armiju davno rasturio, još kao vojni ministar, nije mogao na nju da računa pa je morao da se zadovolji samo najavom puča preko TV Pink, ali osnovni cilj da se prikaže kao žrtva gnusne zavere je postignut. A onom protiv koga se udružuju sve mračne sile sveta sleduje i pripadajuća podrška naroda, baš kao što ju je dobio i Erdogan. Na kraju narod će i platiti račun, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi i potom ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Srbija kao prestonica plagijatora najbolje prepoznaje plagijate. Programi vladajuće partije, predsednika države i vlade od reči do reči su prepisani iz dokumenata proevropskih stranaka, koje sad ne znaju kako da budu opozicija sopstvenom programu.

Na svim čelnim funkcijama u državi, od predsednika, preko ministara do gradonačelnika i predsednika opština, nalaze se ljudi sa falsifikovanim diplomama i doktoratima. Prema tome, nama, koji smo doktorirali na plagijatima, ne može se podvaliti rog za sveću ni kada su pučevi u pokušaju u pitanju, jer i sami smo imali jedan takav nedavno u direktnom televizijskom prenosu, jedan nešto ozbiljniji pre samo desetak godina, a jedan baš ozbiljan, sa vojskom u glavnoj ulozi, deceniju pre toga. O istoriji prebogatoj vojnim udarima da i ne govorimo. Sa svim tim iskustvima nije teško nanjušiti da nešto smrdi u turskom neuspelom državnom udaru, za koji se ne zna ni ko ga je organizovao, ni zašto, ali se odmah znaju odgovorni. Tako je u pravoj raciji, već u prvih nekoliko dana, pohapšeno ili smenjeno njih oko šezdeset hiljada, među kojima i tri hiljade sudija i 15 hiljada nastavnika i profesora. Toliki spiskovi nisu mogli biti ni sastavljeni za dva dana, pa je očigledno da su ranije bili pripremljeni za ovakvu priliku.

Turska vlada tvrdi da nije znala da se puč priprema, mada generalštab kaže da je imao neke naznake i da je na to upozorio vlast tri dana pre nego što je sve počelo. Sa druge strane, Vikiliks saopštava da su njegovi sajtovi oboreni čim su najavili objavljivanje brojnih dokumenata o pozadini vojnog udara u Ankari i Istambulu.

Ceo svet je opsednut raznim teorijama zavere u nastojanju da se odgonetne ko stoji iza pokušaja državnog udara u Turskoj. Glavni argument svima je da vojska to nikad nije radiala bez poziva naroda i nikad neuspešno. Kad je radila, onda je i uradila, kažu stručnjaci i podsećaju da su turski generali koji su predvodili sva četiri dosad izvedena državna udara, uvek na početku izlazili u javnost predstavljajući se sa jasnim programom i ciljevima, što je ovog puta izostalo. Ni nedelju dana posle, ne zna se ko je naredio izlazak tenkova na ulice i ko je komandovao čitavom operacijom, koja ne liči ni na ozbiljan puč, ni na tursku armiju koja u tome ima veliko iskustvo. Zašto su vođe ovaj put želele da ostanu anonimne, kad to unosi zabunu i nepoverenje u javnosti? Možda baš zato.

Simptomatično je, međutim, da svi sumnjaju da vojska to nije sama organizovala osim našeg ministra Rasima Ljajića, koji se ponaša kao glasnogovornik turskog režima i tvrdi da su puč organizovali oficiri koji su znali da će biti smenjeni. Otkud on zna da su bile pripremljene smene u turskoj armiji? Da li je onda znao da su bili spremni i spiskovi nepodobnih sudija, od kojih je njih tri hiljade već smenjeno i uhapšeno, i kakve oni imaju veze sa vojnim pučem? A kakve tek veze sa tom oružanom pobunom ima 20 hiljada profesora, kojima je preko noći oduzeto pravo na rad u prosveti? Da li je i osam hiljada uhapšenih policijaca znalo da im se sprema svilen gajtan, pa su zato učestvovali? Ili su ćorkirani zato što se nisu dovoljno odlučno suprotstavili?

Elem, tri su dominantne teorije o mogućim pokretačima puča. Prvi osumnjičeni, kojeg je odmah prozvao i sam Erdogan, je njegov nekadašnji bliski saradnik i prijatelj a sad najveći protivnik, imam Fetulah Gulen, koji već deset godina živi u egzilu u SAD, zbog čega mnogi i ovu velesilu povezuju sa neuspelim državnim udarom. Međutim, Gulen to demantuje i tvrdi upravo suprotno, da je Redžep Tajip Erdogan sve sam inscenirao kako bi mu to poslužilo kao izgovor za masovnu čistku svojih oponenata. Druga teorija kaže da su puč organizovali Amerikanci zato što je Erdogan napravio zaokret prema Rusiji i najavio pregovore čak i sa predsednikom Sirije Asadom. Ima logike, ali i Ameri su poznati po tome da takve stvari rade mnogo temeljnije, bukvalno, gde oni udare ruši se sve do temelja. A i oni su to demantovali sa najvišeg mesta, podsećajući da su još u toku kritične noći dali podršku legalno izabranoj vlasti i Erdoganu, a sad mu nude i pomoć u istrazi o pozadini puča. Rusija zasad mudro ćuti, a niko je ni ne pomonje kao mogućeg saučesnika u zaveri, mada i njoj odgovaraju njegove posledice, pre svega zbog još većeg udaljavanja Turske od EU i Amerike. Međutim, varaju se oni koji misle da je Putin zaboravio rušenje ruskog aviona i oprostio Erdoganu sve one drčne izjave tim povodom, pa i pretnje da bi opet to isto uradio. Treća teorija zavere odnosi se direktno na Erdogana, sa pretpostavkom da je sve sam organizovao kako bi počistio sve neistomišljenike i tako ojačao svoju vlast, sa namerom da promeni Ustav i uvede predsednički sistem i verske zakone.

Nema zasad nekih čvrstih dokaza da je Erdogan lično naručio neuspeli vojni puč, ali nema ni jasnih indicija ko bi drugi i zašto to tako traljavo organizovao. Vojska, kao očigledni izvršilac, nikad to tako kilavo ne radi i nikad bez podrške građana i neke svetske sile. Ako je tačno istorijsko naravoučenije da kad nema dovoljno ubedljivih dokaza treba videti kome je to najviše koristilo, onda svi tragovi vode upravo do Erdogana. Doduše, turski predsednik je svojom politikom stvorio mnogo neprijatelja, pa bi se i motiva moglo pronaći na raznim stranama, ali ne vidi se kakvu bi korist imali od puča recimo Amerika, Rusija ili Evropska unija. Kad bi imali ozbiljan interes oni bi to ozbiljno i izveli. Do kraja. Ovako, ostaje neodoljiv utisak da najveći benefit ipak ima sam Erdogan, koji je time dobio povod i opravdanje za najveće čistke u modernoj istoriji Turske, ne samo svojih protivnika, nego i svih njemu nedovoljno lojalnih ili sumnjivih državnih službenika u svim strukturama i na svim nivoima, intelektualaca, medija, čak i sportista.

Tek je počeo a već je pohapsio deset hiljada ljudi i podelio više od pedeset hiljada otkaza ili zabrana na rad.

Ako i nije sve sam organizovao sasvim sigurno je to izazvao, vrlo svesno i namerno. Makar onako kako reče Rasim Ljajić, doturajući oficirima poverljivu glasinu da im se spremaju radikalne smene. Navukao ih je i bio spreman. I da spreči i da uzvrati odmazdom. Po spisku, koji je očigledno unapred pripremljen.

Bilo kako bilo, za nas je ipak najvažnije pitanje kakve sve to veze ima sa nama. I pored Rasimove čudne obaveštenosti o događajima u Turskoj o kojima se ne zna mnogo, ne mislim da je Vučić u dosluhu sa Erdoganom i da sa njime razmenjuje iskustva, ali neke sličnosti u položaju i ponašanju ipak postoje. U pitanju su dva slična populistička režima sa autoritarnim vođama koji uživaju veliku popularnost u masama ali i podršku ključnih faktora međunarodne zajednice. Taj spoj nespojivog moguće je postići samo privremeno, lažnim obećanjima i jednima i drugima, ali jednom i blanko potpisani čekovi moraju doći na naplatu. I jedan i drugi su u raskoraku između istoka i zapada, između evropskog puta i nacionalnih interesa snažno obojenih verskom pripadnošću, obojici za ostvarivanje ličnih ambicija i tajnih planova smeta Ustav. Mada imaju ubedljivu većinu u Parlamentu, nemaju dovoljno da bi ga menjali legalno i bez većih otpora, a narodu ne smeju da priznaju šta bi menjali u Ustavu i zašto jer je to u suprotnosti sa onim što su njemu obećali. Potrebna im je, dakle, neka vanredna situacija, neki dramatičan povod i izgovor. Erdogan je pre došao do te tačke ključanja pošto je duže u toj poziciji i izložen većim pritiscima, jer mu je i carstvo veće.

Interesi velikih sila, koji se podjednako prelamaju na prostorima Balkana i Bliskog istoka, toliko su veliki da su spremne da svašta tolerišu lokalnim diktatorima, dokle god svoju zemlju vode zacrtanim putem. Ali, da bi ih narod sledio na tom putu oni moraju da mu se predstavljaju kao samostalni i nesalomivi borci za nacionalne interese, a to je neodrživo na duži rok jer ti interesi nisu isti. Jednostavno nije moguće biti u isto vreme omiljen u narodu kao zaštitnik nacionalne države i kod onih koji od te države nameravaju da naprave koloniju a od naroda roblje. Jednom mora pući ili jedna ili druga veza, a onda dolazi do radikalnih zaokreta čije posledice je nemoguće sagledati. Zna se samo da će cenu platiti građani.