Veterani

Otvoreno pismo predsednika Pokreta veterana Srbije vlastodršcima

Strpljenju je došao kraj

Bahati odnos države prema 300 hiljada ratnih veterana u Srbiji, prevazišao je sve granice. To se najbolje vidi u načinu donošenja novog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti. Državni sekretar za boračko-invalidska pitanja, Dragan Popović, raspustio je čak i radnu grupu u kojoj su učestvovali predstavnici udruženja, a ministar Vulin, ratni huškač iz devedesetih, ne krije otvorenu mržnju prema veteranima. O tome piše Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Događaji oko susreta hrvatskih ratnih veterana sa rukovodstvom njihovih partija, nametnuli se nekoliko pitanja i srpskim veteranima rata. Pre svega, kako njihovi veterani tako lako i jednostavno dođu do situacije da razgovaraju sa najvišim i najodgovornijim političkim faktorima i najuticajnijim ličnostima. Drugo, kako se na tim razgovorima razmatraju teme, ne samo iz oblasti boračko-invalidske zaštite, već teme o najbitnijim političkim odnosima među državama i narodima. Treće, kako se postiže takav odnos uvažavanja i poštovanja države, političkih partija i najuticajnijih ličnosti prema ratnim veteranima, bez obzira kojoj političkoj stranci obećavaju podršku.

Na žalost, u Srbiji je odnos prema veteranima, ratnim vojnim invalidima i članovima porodica poginulih boraca neuporedivo lošiji a ako bi želeo da budem realan u oceni stanja, potpuno suprotan onome u Hrvatskoj. Evo nekoliko činjenica o tim odnosima, pa neka čitaoci sami zaključe da li su moje konstatacije tačne ili ne...

Bahati odnos države prema ovim herojima i potpuno neuvažavanje i potcenjivanje cele populacije najbolje se vidi u načinu donošenja novog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti. Predlog nacrta zakona koji je bio tema razgovora između predstavnika ministarstva i najvećih udruženja je verzija na kojoj se radilo još od 2006. godine, posle masovnih protesta, koje je naše udruženje organizovalo i sprovelo uz pomoć još nekih udruženja.

Mnogo sastanaka i diskusija je vođeno u tom periodu i moram reći da su predstavnici 4 najveća udruženja imali značajan uticaj na mnoge odredbe tog nacrta što je trebalo da donese poboljšanje odnosa države prema našim članovima. Uz male promene taj nacrt je bio na javnoj raspravi koja je organizovana u četiri grada i naše udruženje je na taj nacrt dostavilo 18 primedbi od kojih je 14 u dogovoru sa državnim sekretarom prihvaćeno da budu deo nacrta novog zakona. Takav nacrt je dobio podršku našeg udruženja.

Ali, onda nastaje nezapamćena prevara kakva nije prikazana ni u filmovima o najvećim državnim zaverama. Državni sekretar Dragan Popović raspušta radnu grupu u kojoj su učestvovali predstavnici udruženja i formira novu, isključivo od predstavnika ministarstva i nekih stručnjaka iz oblasti prava pod izgovorom da treba da urade samo tehničku korekturu i pravničku formulaciju dogovorenog nacrta zakona. Narednih par meseci ne dobijamo nikakvu informaciju o pomenutom nacrtu.

U septembru mesecu 2015. godine, na Sajmu knjiga, učestvovao sam na tribini koje organizuje ministarstvo i od pomoćnika ministra Milana Popovića, i tada saznajem da je ministarstvo u toj godini primenom odrebi iz ovog predloga uštedelo 700 miliona dinara, a da će po donošenju novog zakona ta ušteda biti nekoliko milijardi dinara. Tražim od Popovića da mi da tekst nacrta zakona koji je u međuvremenu prosleđen kancelariji za saradnju sa EU i nekim državnim organima, koji treba da daju saglasnost na taj tekst, ali saznajem da je tekst tajna i da postoje samo tri štampana primerka. Daju mi na uvid u tekst u kancelariji i traže od mene da se saglasim sa njim uz pritisak da je to isti tekst koji je bio u javnoj raspravi. I u tih par minuta, vidim u prelaznim odredbama neke članove za koje smo se dogovorili da ne budu u zakonu i odbijam da dalje raspravljamo dok mi ne dostave važeći tekst nacrta zakona. Ministarstvo ne želi da mi dostavi taj tekst i odbija da ga javno objavi na sajtu ministarstva, već ga drži u strogoj tajnosti.

Obraćamo se ministru Vulinu sa istim zahtevom, ali sva naša pisma upućena Vladi, ministru, ili nekom drugom državnom organu, završavaju na stolu kod državnog sekretara Popovića koji manipuliše u svom ličnom interesu.

Zahvaljujući ljudima dobre volje koji su zabrinuti za položaj ove populacije i koji shvataju težinu posledica donošenja ovakvog zakona, dobijam tekst novog predloga i proučavanjem istog shvatam da je on poguban za nas i da u nekoliko odredaba predviđa da više od polovine članova izgubi dobijeni status a drugoj polovini da sadašnji nivo prava bude umanjen. Želim da napomenem da ni danas na sajtu ministarstva nema nacrta zakona, što je zakonska obaveza i jedini javno objavljeni tekst nacrta zakona se nalazi na sajtu Udruženja RVI Srbije svih ratova, www.urvis.org.rs.

Država koja na ovaj način želi da prevari svoje najvernije građane osuđena je na propadanje i sumornu budućnost.

Organizovali smo proteste 16.12.2015. i 15.02.2016. godine zbog odbijanja ministra Vulina da nas primi na razgovor i da razrešimo nastalu situaciju na civilizovan način, ali je on pokazao potpuni prezir prema nama i ignorisanje naših zahteva. Na protestima smo tražili da nas primi i Predsednik Vlade gospodin Vučić ali je i on bio zauzet važnijim sastancima ili sastancima sa važnijim sagovornicima.

Teškoće koje imamo u dijalogu sa predstavnicima vlasti oko tema vezanih za životna pitanja naših članova su sve veće i veće i taj dijalog suštinski ne postoji, već postoji farsa koja se ogleda u razgovoru ministra Vulina sa pojedincima iz naših redova, inače simpatizera njegove "partijice" koja ne bi ni postojala bez Vučićeve podrške, kojima on daje mrvice u vidu desetina ili stotinak hiljada dinara za koje oni pristaju da hvale katastrofalnu politiku ministarstva prema veteranima. Jedan broj tih ljudi ne zna ni da pročita šta piše u zakonu a kamoli da sagleda posledice njegovog donošenja. Uzmite slučaj Gorana Mijonića iz Srbobrana, bivšeg sekretara Udruženja RVI AP Vojvodina koji je učinio nekoliko falsifikata, zapisnika sa skupštine udruženja i pismo podrške ministarstvu za donošenje novog zakona i ograđivanje od protesta koji smo organizovali, a taj isti zakon predviđa da on bude isključen iz sistema zaštite jer 27.04.1992. godine nije imao prebivalište na teritoriji Srbije. Samo ovom odredbom u zakonu svi naši članovi koji su došli iz Hrvatske i BiH će biti isključeni iz sistema zaštite.

Koliko bolestan treba biti pa pristati na ove odrednice u zakonu, zbog par stotina hiljada dinara koje je dobio od Vulina i Popovića?

Zamislite, kako bi prošli naši zahtevi da organizujemo sastanak predstavnika veterana i vrha državne vlasti na teme, saradnja sa NATO, pravo NATO vojnika da kroz Srbiju mogu da prolaze i da rade šta hoće bez ikakve odgovornosti, Briselski sporazum, približavanje EU, otežavanje saradnje sa Rusijom i još nekih pitanja za koje odgovorno tvrdim da većina naših članova ima suprotno mišljenje od državnog vrha. Pod kojim uslovima i sa kojim političarem ili državnim funkcionerom bi mogli organizovati ovakav sastanak.

Da li mi koji smo stradali u ratovima posle 1990. godine, a pojedinci koji su nas gurali u te ratove su danas na vlasti, možemo da kažemo kakvu politiku u odnosu na Hrvatsku i BiH želimo danas? Da li nas današnji Vulinovi izlivi rodoljublja i pomalo ratnohuškački, podsećaju na njegove govore devedesetih?

Ne mogu a da ne primetim da su ti ratovi nekako zaobišli Vulina i većinu njegovih saradnika, a danas oni imaju ključnu ulogu u određivanju odnosa države i društva prema nama. Nemojte da zaboravite da su devedesetih godina Vulinu i njegovom JUL-u bili mnogo bliži dezerteri nego veterani. I danas mi izgleda da se nije mnogo promenilo.

Ako uporedimo današnje Vulinovo bogatstvo i ono koje je imao devedesetih, moram skromno priznati da se ono uvećalo stotinak puta, a ako uporedim bogatstvo većine nas veterana moram primetiti da se ono smanjilo desetinama puta. Izgleda da ona narodna " Rat je nekome rat a nekome brat" i danas zlata vredi.

Ne boli mene njegovo bogatstvo, ma kako bilo zarađeno, već me boli naše siromaštvo, kome on i njegovi saradnici znatno doprinose, u ime kojih ciljeva i u ime koje politike. Koji su to državni ciljevi i interesi koji traže još žrtve od ljudi koji su za Srbiju, srpski narod i veru pravoslavnu, žrtvovali najvrednije što su imali i što čovek može da ima. Kada će jednom žrtvu da podnese Vulin i njemu slični?

Kako u određivanju politike prema veteranima, čvrsto računate na trpeljivost i požrtvovanje, moram vas upozoriti da je ono na izmaku! Razmišljajte o posledicama prelaska praga trpeljivosti celog naroda a naročito veterana, ratnih vojnih invalida i članova porodica poginulih boraca.

Ako mislite da smo neobrazovani i da ništa ne razumemo, grdno se varate. Vidimo mi sve načine na koje zloupotrebljavate budžetska sredstva radi ličnih interesa. Vidimo kako ste sredstvima namenjenih našim organizacijama i našim članovima finansirali svoju kampanju a deo stavili u sopstvene džepove. Vidimo koliko ste sredstava isplatili organizacijama pre izbora i to u jednoj isplati a vidimo koliko posle izbora. Nismo zaboravili zloupotrebu od 2 miliona evra u slučaju organizacija iz oblasti socijalne zaštite. Džaba se nadate da će to biti zaboravljeno.

Treće pitanje je za mene i danas misterija. Kako se ophoditi prema vlasti a da ona uvažava stavove predstavnika ove populacije i da počne da deluje u državnom interesu a to je sigurno bolji odnos pre svega prema članovima porodica poginulih boraca, ratnim vojnim invalidima i ratnim veteranima.

Kada pokušamo da sarađujemo i to otvoreno pokažemo na skupovima koje organizujemo da bi ministar i njegovi saradnici čuli naše vapaje, to se tumači kao naša slabost i poziv da se prema nama možete ophoditi sa dozom prezira i nepoštovanja. Svi takvi razgovori se završavaju pitanjem koliko para treba da im vratimo, koliko glasova treba da im donesemo za njihovu stranku i koliko javne podrške treba da im pružimo bez obzira na njihov odnos prema nama.

O svim ovim stvarima mogu da govorim kao neposredni učesnik tih i takvih pokušaja. O državnom reketu koji je nametnut mojoj organizaciji, moram biti pošten pa reći da je to od mene tražio državni sekretar Dragan Popović a ne ministar Vulin, ću reći iz prve ruke. Mojoj organizaciji je naređeno da uplati 200.000,00 dinara za binu na kojoj je održana ceremonija 24.03.2015. godine ispred zgrade Generalštaba, što sam ja i uradio. Nije problem ako je stvarno za tu namenu, jer je događaj bio fenomenalan a Vučićev govor melem za uši, ali se bojim da je ta uplata otišla direktno u džep gore pomenutom gospodinu jer je, gle slučaja, firma preko koje je išla transakcija iz Kragujevca, a slučajno i Popović živi u Kragujevcu!

Nekoliko pisama smo dobili u kojima nas građani upoznaju sa brojnim zloupotrebama oko prevoza izbeglica na relaciji Preševo, Bujanovac prema Šidu i Subotici. Ako je i deo ove priče tačan a pokušaćemo da to proverimo, radi se o stotinak hiljada evra dnevno. Sve ove priče uzimamo sa rezervom dok ih ne proverimo.

Od prvog dana saradnje nisu skrivali namere da radimo za njihovu partiju i sve dok nismo konačno rekli da to ne dolazi u obzir, pritisak nije prestajao. Lično mi je nuđeno da budem predsednik odbora za pitanje veterana Pokreta socijalista, što sam odbio, jer je teško posle svake promene vlasti prelaziti iz jedne u drugu partiju.

Ovakve ideje su imali i predstavnici nekih drugih partija ali niko nije bio toliko agresivan i niko posle odbijanja nije bio toliko osvetoljubiv. Mi koji smo na čelu velikih organizacija insistiramo na nestranačju naših organizacija.

Nikada neće izostati pohvala onim organima i pojedincima koji urade nešto na unapređenju položaja nesrećnih heroja iz naše populacije, ali nam neće izostati kritika za loše poteze. Nadajmo se da će osim Magazina Tabloida i drugi mediji biti zainteresovani za teške patnje srpskih heroja.