Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (3)

O UDB-i, pre svega saveznoj

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Anegdota kaže: Turci iz tepsije jedu prvo sredinu pite, pa onda krajeve. Jeli su i oni nekada prvo krajeve, a sredinu ostavljali da se na kraju zaslade. Ali jednom im je pripucalo iza leđa, i oni su u strahu ostavili nepojedenu sredinu, najmasnije i najslađe parče pite.

Reskiram dok ove tekstove pišem (kako i zašto: velika je i to tema!) ali se ne plašim, pa sam sredinu ostavio za kraj. Hoću reći: u prvome tekstu osvrnuo sam se na tvrdnje teksta na prvoj stranici lista "Politika" od 11. jula ove godine, u kome se krupnim slovima tvrdilo: Ranković je mogao da spreči rasturanje Jugoslavije, a u drugom tekstu komentarisao sam krajnje rečenice iz "Politikinog" teksta u kojima se konstantovalo da je Petar Stambolić tražio od Slavka Zečevića, tada ministra unutrašnjih poslova Srbije, da uhapsi Aleksandra Rankovića.

U ovome tekstu, osvrnuću se na sredinu teksta iz "Politikinog" članka, u kojoj se (sredini) govorilo o Upravi državne bezbednosti, pre svega Saveznoj UDBI, kao tobožnjem Rankovićevom uporištu, i da je ta UDB-a prosto torpedovana, polovina njenih službenika, kadrova, bila je penzionisana i preseljena u druge ustanove.

Šta je to uradila savezna UDB-a da je navukla toliki gnev vladara (vladare i te UDB-e!) Tita!? Ja ću se ovom prilikom odšetati u malo dalju prošlost samo da bih skrenuo pažnju na jednu, pa meni značajnu osobinu, vladanja Tita. Zapravo da je on tako da kažem i zlopamtilo, čovek koji nastoji da se svakome revanšira, pa i osveti.

Godine 1957., Jugoslavija je zvanično posetio legendarni sovjetski maršal Georgij Žukov. Toliko puta sam gledao i slušao svoga šefa Jovana Veselinova kako se "raspilavi" kad pominje maršala Žukova: "...Pa to je nedostižna vojnička karijera na planeti! Žukov je odbranio Lenjingrad, Moskvu i Staljingrad, zauzeo je Berlin i prisilio Hitlerovu armadu na beuslovnu kapitulaciju!"

Maršal Žukov je sa oduševljenjem dočekan i pozdravljen u Jugoslaviji. Predsednik Tito ga je odlikovao najvišim jugoslovenskim odlikovanjem za strane državnike: ordenom sloboda!

Žukov je tada posetio i Albaniju, čije su trupe u drugom svetskom ratu bile skoro pod našom, partizanskom, Titovom komandom. Dok je avionom leteo u povratku ka Moskvi, Žukov je na zaprepašćenje mnogih nas, smenjen sa svih funkcija, a bio je i u Prezidijumu CK KPSS. Kad je sleteo u Moskvu, kao disciplinovani vojnik, pokorio se odluci o smenjivanju sa svih funkcija. Tito je to doživeo kao omalovažavanje, šamar...Primamo Žukova sa najvećim počastima, odlikujemo ga najvišim YU odlikovanjem, a vi ga smenjujete dok je u avionu na putu za SSSR!

Sada nastavljam u duhu one: Post hoc ergo propter hoc! Posle toga, dakle zbog toga! Aprila 1966. godine, u Moskvi je održan 23 . kongres KPSS. Našu partijsku delegaciju na tome kongresu, po Titovom rešenju, predvodio je Aleksandar Ranković, druga ličnost po rangu u SKJ. Tito je znao da će Rankovića smeniti za nekoliko nedelja, što je na Brionskome plenumu i učinio, ali, eto, poslao ga je kao vrhovnoga partijskoga čoveka na Kongres Komunističke parije Sovjetskog saveza. Da li je Tito time želeo da se revanšira Rusima za šamar kako je on doživeo smenjivanje maršala Žukova odmah po njegovoj poseti Jugoslaviji?

Znam, moje rezonovanje može biti pogrešno, ispravno je ono drugo načelo: posle toga, ne znači radi toga (Post hoc non ergo propter hoc!). Ako u sve ovo nisam sto posto siguran, jesam sasvim siguran u sledeće: Tito šalje Rankovića na kongres KPSS u aprilu , a sprema mu smaknuće za dva meseca!

I, pazite sada: prvi čovek u našoj delegaciji pored Rankovića je Krste Crvenkovski, koji će posle par nedelja biti imenovan za predsednika Komisije za utvrđivanje odgovornosti Rankovićeve i molim lepo: državne bezbednosti, pre svega Savezne UDB-e. U delegaciji je i dr. Savka Dapčević-Kučar, koja nije sedela skrštenih ruku kad je Ranković bio optužen!

Ali, ovo nije sve. U maju mesecu 1966. Ranković je bio na čelu naše partijske delegacije u višednevnoj poseti KP Poljske. Putovao je sa dva automobila: u prvom šofer, pratilac-bezbednjak, Ranković sa suprugom, u drugim kolima članovi delegacije, među njima i moj dobri drugar Dalmatinac Luka Soldić, sekretar Komisije CK SKJ za međunarodne odnose.

Priča je zanimljiva i dalje: sredinom juna 1966. odlazi naša partijska delegacija u dvonedeljnu posetu KP Mongolije. Delegaciju vodi Miha Marinko, sekretar CK SK Slovenije, a u delegaciji je i Vojin Lukić, org. Sekretar CK SK Srbije. Kad je delegacija sletela uveče 30. juna na surčinski aerodrom, moj poznanik Dragan Gligorić i drugi, prebacili su Vojina Lukića u drugi avion i uputila na Brione. Tamo ga je otvorenih vratiju čekala komisija za saslušanje o delatnosti Rankovićeve grupe, pa i njega samoga!

Sve je to drug Stari precizno aranžirao i kontrolirao. Mana ili uspeh, vrlina, njega kao vrhovnog i glavnokomandujućeg? U ovom i stotinu drugih sličnih kombinacija i događaja!?

Za svo ovo vreme: april-maj-juni u Beogradu su ljudi, kako svedoči Titov ađutant general Luka Božović u već citiranoj knjizi, svojim specijalnim aparatima, spajali i razdvajali telefonske kablove na Dedinju! Šta su oni radili, to nikada ni Tito jednom rečju nije objasnio!

U sredini citiranog teksta u "Politici" 11.jula 2016. govori se o zbivanjima u Upravi državne bezbednosti, pre svega Saveznoj UDB - i i UDB-i Srbije, kao "glavnim uporištima Aleksandra Rankovića". Nema nikakvih dokaza za tu tvrdnju, ali je opšte takvo mišljenje, a ima i osnova za takve tvrdnje. Ranković je osnivač i prvi rukovodilac OZNE, a kasnije nazvane UDB-a. Više puta i Tito je isticao Rankovićeve zasluge na tim položajima i zadacima, pa i za njegovu-Titovu ličnu bezbednost. Bila su, međutim, dva sveža detalja u vezi sa Saveznom UDB-om, koji se očigledno Titu nisu dopadali, mogu da pretpostavim koliko su ga rasrdila, a on po pravilu: nastoji da "nikome ne ostane dužan!",

Ta dva detalja, prvi još niko u literaturi o Brionskom plenumu ne pominje, očigledno jer ne znaju za to. Objavljen je Nacrt, posle izvesnog vremena Predlog Ustava Jugoslavije koji je usvojen 1963. godine. Kada se očekivalo da za desetak dana Predlog ustava bude na sednicama veća savezne skupštine, jer su sve prethodne političke i stručne diskusije okončane, Kardelj iznenadno izlazi u javnost i saopštava da se u Predlog ustava unese četiri nova amandmana. Kardelj je bio predsednik ustavne komisije! Prvi novi amandman, saopštava Kardelj: Ustanovljava se funkcija potpredsednika Republike, kako je obrazložio: "zbog potreba prakse".

Drugi amandman: Jugoslavija će se ubuduće zvanično zvati: Socijalistička (a ne Narodna) federativna republika Jugoslavija. Treći amandman: zastava nove države, socijalističke Jugoslavije, biće trobojka, kakva je zastava i dosad bila. To je, veli Kardelj, i logično, jer pod trobojkom su jurišali i naši borci, u borbi za oslobođenje...

U Predlogu je inače bilo kazano da će zastava nove države biti, po ustavu, platno odgovarajućih dimenzija, crvene boje sa petokrakom u uglu pored jarbola. Kardelj ne kaže, ali predlog o zastavi crvene boje sa petokrakom u uglu, zdušno su predlagali Ranković i Slobodan Penezić, sa obrazloženjem da je boja socijalizma-crvena boja.

Inače, Petar Stambolić je bio vrlo zadovoljan vraćanjem trobojke, jer se on zalagao za takvu zastavu i socijalističku Jugoslaviju. Četvrti amandman odnosio se na proširenje prava radničkih saveta u nekim delatnostima. Pitao sam Petra Stambolića u jednom od brojnih razgovora s njim: Otkuda odjednom nova funkcija: Potpredsednik republike, i posle je na tu funkciju izabran Aleksandar Ranković? Odgovorio mi je: „Onaj tamo Slobodan Šakota iz Savezne UDB-e , pozvao je telefon Bevca (Kardelja, moja napomen!) i kazao mu: „...Iz ovih predloga ne vidimo mesto za druga Marka! Pa ne može to tako!"

Kardelj je, razumljivo, odmah o tome obavestio Tita, i on je odlučio da se ustanovi funkcija potpredsednika republike. I kasnije je, po Titovom blagoslovu na tu funkciju izabran Aleksandar Ranković. Ali...

Po pravilima: potpredsednika zamenjuje predsednika u svim funkcijama kad predsednik nije u državi. To bi značilo i u funkciji vrhovnoga Komandanta vojske. Ali u ovom slučaju toga nije bilo. Tito je ranije odredio da Ivan Gošnjak (hajde da kažem: Hrvat, mada je Gošnjak bio izraziti projugoslovenski orijentisan, zajedno sa Rankovićem i još nekolicinom iz vrha političkoga koji su slovili kao "jugolinija") bude zamenik vrhovnoga Komandanta. Bilo je dosta zanimljivih, pa i šaljivih, situacija na nivou protokola: ko je i kad ličnost u Jugoslaviji? Predsednik savezne skupštine, u ovom slučaju Kardelj ili potpredsednik republike (u ovom slučaju Ranković).

"Funkcionisalo" je: kad je Tito u Jugoslaviji - druga ličnost po rangu je predsednik Savezne skupštine - Kardelj, a kad je Tito van granica Jugoslavije-druga ličnost je potpredsednik republike-Ranković. Da se ne zadržavam na brojnim konkretnim situacijama u oblasti protokola, za koji sam ja govorio: Protokol je jača sila nego UDBA i Armija zajedno! Kakva je sve "smejurija" bila u vezi sa pitanjem ko od ,, glavara „ ima pravo da bude na crvenome tepihu na aerodromu ili železničkom peronu, prilikom dolaska ili odlaska stranih državnih delegacija , ili odlaska i povratka predsednika Tita! Ranković je zbog opšte popularnosti, organizacionog sekretara CK SKJ, bio neko i nešto i na funkciji potpredsednika republike. Ali , kad je posle brionskog plenumu na tu funkciju stupio Koča Popović, duhoviti Koča je jednom sam kazao sledeće: Javio se Koči Aleš Bebler, profesionalni naš diplomata, najavio se: „...Druže Kočo, ja bih želeo susret s Vama eto zbog nekih sitnica, neću Vas dugo zadržavati!" Koča mi je kazao: „...E, ako dolaziš zbog sitnice, ja sam ti za to nadležan!„

Godine 1967. amandmanom je ukinuta funkcija potpredsednika republike, što je još jedan dokaz-ta funkcija je ustanovljena zbog Rankovića, intervencija Slobodana Šakote, koji je s Kardeljem govorio „u ime" Savezne UDB-e.

Možda je Slobodanu Šakoti "udarila slava u glavu" što je njegovom intervencijom u ustav uneta odredba o funkciji potpredsednika republike, i što je na tu funkciju izabran njegov idol "drug Marko" (Aleksandar Ranković), pa je dve godine kasnije učinio i odlučniji korak dalje!? Naime, godine 1965. u SSSR-u boravila je delegacija Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove Jugoslavije, koju je predvodio ministar Svetislav Stefanović-Ćeća, a u delegaciji je bio i Slobodan Šakota. Na prijemu delegacije SSUP-a i brojnih kolega iz SSSR-a koji je priredio naš ambasador u Moskvi Cvijetin Mijatović, Šakota, "pod gasom" pored ostaloga izjavi: "...Tito je ostareo...Treba da dođe drugi mesto njega. To može da bude samo Srbin. A zna se koji je prvi Srbin. To je drug Marko...".

I nazdravi novom, budućem predsedniku SFRJ, drugu Rankoviću. Cvijetin Mijatović je o tome odmah obavestio predsednika SIV - a Stambolića, a "aber" je odmah stigao i do Tita.

I sada vrhunac priče, i Šakotinoga uzleta!

Tito je od 2. do 7. maja 1966. (dakle, nepuna dva meseca do Brionskoga plenuma!) boravio u Ujedinjenoj arapskoj republici (UAR). Putovao je brodom "Galeb" . U Titovoj pratnji uvek su po protokolu poređana imena zvaničnih delegata, onda imena Titove lične pratnje, na kraju imena tehničkih lica (snimatelji, šifranti, kuvari, sobarice, itd.).

U ovoj poseti UAR u Titovoj ličnoj pratnji, prvi na spisku, bio je Slobodan Šakota. U jednom "radnom" momenti na palubi "Galeba" našli su se Tito i njegov ađutant Luka Božović, i malo dalje na ivici palube, Slobodan Šakota. U jednom momenti, kao "usput" Tito pita ađutanta Božovića: "...Ko je onaj čovjek tamo, i što on radi?" Božović odgovara: "...To je Slobodan Šakota, prvi je na spisku u Vojnoj ličnoj pratnji, iz Hercegovine je, odakle je bio i Mirko Mastilović, koji je često putovao s nama, a šta radi Šakota u državnoj bezbednosti - ne znam!"

Stopostotno sam uveren da je Tito dobro znao da je taj čovek Slobodan Šakota i šta on radi. Šta više, znao je i za Šakotine dve "majstorije" u vezi sa Titom i Rankovićem, i konačno: siguran sam Tito je i učinio da Šakota putuje s njim i bude mu prvi na spisku osoblja iz lične pratnje. A, sve je to Titova taktika: uslovno - kad hoće da te sredi, on te prvo unapredi iz ličnog iskustva znam: pozovete da mu u ekipi nešto pomogneš, budeš u njegovoj blizini, a da bi te bolje ošacovao, upoznao...i tvoju "misiju" okončao!

Pa tako je i sa Šakotom, tačnije njegovom Saveznom UDB-om i bila pred Brionski plenum, za vreme plenuma i koji mesec iza toga!

Čerčil je jednom, kad su hvalili ministra spoljnih poslova Antonija Idna, kazao: "...Pa Idn je druga ličnost, on ništa značajnije ne može sam da uradi." Drugim rečima: lako ti je kad si prva ličnost, a Tito je vazda to bio, i to za osobe koje ne veruju u Boga i Isusa Hrista, za osobe koje se bespogovorno, iz ubeđenja ali i straha, pokoravaju demokratskom centralizmu, Generalnom sekretaru Partije...Koji, kao i drugi u istim ulogama, postupaju i rezonuju poput one Kaliguline maksime: Oderint, dum metuant: neka me mrze, samo neka se boje. A Tito je bio i voljena ali i plašili su ga se svi, osobito oni najbliži njemu!

Inače, Savezna UDB-a imala je monopol u odobravanju upotrebe prislušnih aparata (koje mnogi i nisu poštovali), praćenje političke emigracije, kontrolu naše diplomatsko-konzularne uprave, a od ustanova u Beogradu, koliko znam, samo je Patrijaršija bila u njenoj nadležnosti. Bio sam u prilici da jednom čitam dugi stenograf - prisluškivanje kad je u Patrijaršiji biran jedan episkop, a bila su tri kandidata-ko se kako u diskusiji i prilikom glasanja držao. Sve skupa - tehnički na visini, sadržajno-politički-bez veze! Izveštaji republičke UDB-e ne samo u Srbiji, bili su interesantniji, upotrebljiviji, i za mnoge "pogibeljni".

Kad pišem o prisluškivanju i Patrijaršiji da navedem i sledeće: prvi put u životu slušao sam i saznavao o tehnici prisluškivanja krajem 1962. ili će biti početkom 1963. Bejaše jedan, u užem društvu, sastanak u Izvršnom veću Srbije, Nemanjina 11.

U našoj pravoslavnoj crkvi u Sent Andreji bilo je neko znamenitije kulturno blago, slike , razne ikone, itd. Mađarska je nameravala da donese zakon da svo to blago bude svojina Mađarske države. Neki naši diplomati i UDB-ovci su pokušavali, planirali da to blago ilegalno prebace u Jugoslaviju. Ocenili su da je pokušaj vrlo delikatan, nije izvestan uspeh. Šta onda?

Na pomenutome sastanku patrijarh German se ponudio da on to prebaci u našu državu. Kazao je: „...Imam velika kola, neka oni tamo sve to lepo upakuju, ja ću staviti u gepek svojih kola, imam diplomatski pasoš, mene na granici ne legitimišu, niti pretresaju..." Imponovao je prisutnima, i on je to tako i uradio.

Posle završenoga sastanka Slobodan Penezić, predsednik Izvršnoga veća tada, pozove Germana na čašicu konjaka, u svoju kancelariju. I što bi se reklo, Penezić "...s neba, pa u rebra", obraća se Germanu: "...Oče, pečemo se na istoj vatri! Da li Vas slušaju vladike? Mene moji ministri vrlo malo, kako koji. Oče, pečemo se na istoj vatri: Vas prisluškuju. I mene prisluškuju...".

Ko je Penezića, ranije prekaljanoga OZNA-ša i UDB -ovca prisluškivao i zašto?

U vezi Brionskoga plenuma i UDB-e, pre svega Savezne, pomenuću samo još jedan detalj. Posle brionskoga plenuma Tito je na Brionima 4. jula primio delegaciju Saveza boraca Jugoslavije (Dan borca!). Na tome sastanku Tito je govorio o Brionskome plenumu "drugu Marku", ali je pomenuo u Đilasa , koji je tada bio u sremsko-mitrovačkoj robijašnici. Đilasa je u zatvoru posetila njegova supruga Štefanija, koja je inače češće obilazila supruga. Tom prilikom Đilas je Štefaniji, pored ostaloga, kazao kako je bio vidno uzbuđen kad je čuo da je "drug Marko oteran" , pa je nastavio: "...Da mi oterani: Hebrang, Žujović, Nešković, ja, Marko, formiramo Politbiro-mi bismo bili jači od sadašnjeg Titovog. Pa, samo je još Kardelj uz Tita od bivših Politbirovaca. A, to što Tito pominje mene u razgovoru, a borcima - on to čini samo zato da bi opomenuo one oko njega: ako radite nešto, proći ćete kao Đilas!"

Taj stenogram o Đilasovim rečima UDB - a je šire cirkulisala. Verujem da je Đilas i ranije u zatvoru prisluškivao , ali nisam sreo niti jedan transkrip ranije. Biće da je ovaj šire distribuiran zaista zbog onoga što Đilas govori: da sve oko sebe Tito opomene , vodite računa da ne prođete kao Đilas!

Da li je sve ovo što iznosim, i mnogo toga sličnoga: vrlina ili mana jednoga državnika, vladaoca, dakle u ovom slučaju Tita! Odgovor svakako nije jednostavan, zar ne!?

Posle Brionskoga plenuma Tita je posetio general Ljubodrag Đurić i uručio mu svoju knjigu: Ratni dnevnik!

U jednom momentu, Đurić to detaljnije prezentira u svojim novinskim člancima,Tito je povukao jednu zavesu i pokazao Đuriću neke sprave na zidu, i povišenim glasom rekao Đuriću: „...Evo drug Đurić šta su i kako mene ozvučili, šta je uradio drug Marko!" Đurić mu je onda kazao: „...Druže maršale, pa sve smo to mi uradili 1946. godine, a Stevo Krajačić , tada šef OZNE u Hrvatskoj, doneo je i montirao na Vašem pisaćem stolu 'kruške' preko kojih ste Vi mogli da sve nas u Maršalatu prisluškujete. Sve smo to uradili s Vašim znanjem i odobrenjem druže Maršale..."

Po Đurićevom pisanju, Tito je tada kazao: "...Neka ide sve u božju mater. Hajde drug Đurić da popijemo po jedan viski...".

Za kraj ovoga teksta: Nije sve laž što je o UDB-i kazano na Brionskome plenumu, pre i posle njega. Bilo je devijacija, kako se to govorilo. Ja sam dva- tri puta na nekim sastancima, pa i u zgradi CK SKJ, kazao: UDB-i treba da se zbiju rogovi. Mnogi i iz uobraženja da su motor revolucije u Jugoslaviji-radili su samo naopako.

Milovan Đilas mi je u nekoliko razgovora na moje opaske, i slično, kazao: „...Sve je to Titov režim" i ponovio ono što je kazao i svojoj supruzi u razgovoru koji sam pomenuo: "...Svetislav Stefanović - Ćeća nikada ništa nije uradio dok se prvo nije posavetovao sa drugom Markom i dobio njegovo odobrenje. Drug Marko, nikada ništa nije odlučio, učinio, dok se prethodno s Titom nije posavetovao i dok nije dobio Titovo odobrenje!"

Savezna uprava državne bezbednosti, kao izrazito Rankovićevo uporište, uslovno kazano, jeste "...razbucana" brionskim plenumom i kasnije odlukama, o kojima se govori u citiranom "Politikinom" tekstu od 11. jula ove godine. Samo nekoliko detalja, koji svedoče o onome što imam u vidu: Prvo, dva brata Hrvata: Ivan Mišković na čelu KOS -a i Milan Mišković, ministar unutrašnjih poslova SFRJ, dakle i savezne UDB-e , a sve to pod suptilnom dirigentskom palicom druga Staroga koji se od Osmoga kongresa SKJ, decembra 1964. izjašnjava kao "kadar iz Hrvatske!". Drugo, UDB-a je za grad Beograd bila do Brionskog plenuma pod okriljem republičke UDB-e i UDB-e republike Srbije. Posle Brionskoga plenuma, što nije nikada vidnije artikulisano, dejstvovala je pod direktnim okriljem Savezne UDB-e! Bilo je ovako u aktima: Savezna uprava državne bezbednost, Uprava za grad Beograd

To nije mnogo ni obrazlagano, ali ta promena je obično pravdana: Beograd je glavni grad federacije, Jugoslavije, u njemu su smeštene sve, ili skoro sve, savezne ustanove, u Beogradu dejstvuje preko 60 stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava, itd...

Po mom mišljenju, glavni motiv za ovu promenu jeste nastojanje da Savezna UDB-a pod rukovodstvom Hrvata Miškovića, u krajnjoj liniji pod nadzorom Tita, osmatra situaciju u Beogradu, posebno kako se to govorilo "beogradsku čaršiju", a to će pored ostaloga kazati: književnike, filozofe, pravnike, novinare...

Tačno je, posle Brionskoga plenuma, unete su neke formalne odredbe u načinu i rezultatu kontrole službi bezbednosti, ali ni govora da je rad tih službi, posebno ako je reč o onome što je od neposrednoga, vrlo širokoga Titovoga polja interesovanja oslabilo, liberalizovano...Bilo je dosta u tome: "...Sve što se više menja, ostaje-isto!". Sve je to pravedno, objašnjavano onom krilaticom: "...Radni narod radi, neprijatelj ne spava. Konspiracija, konspiracija, budnost uvek i na svakom mestu...!"

I ovde važi ono: Qui nescit simulare, nescit regnare! Ko se ne zna pretvarati, ne zna vladati! Očigledno, drug Stari je dejstvovao i ovom prilikom kao majstor stari!

Dakle, tako! Nikada niko nije dokazao da je Tito zaista prisluškivan, pa čak i u svojoj spavaćoj sobi. O čemu se zapravo radilo? O tome drugom prilikom. Da završim: kada je čuo da sam postao šef kabineta Jovana Veselinova, general Đurić mi je kazao

(poznavali smo se duže vreme i dosta dobri): "...Pešak, poklonili su ti veliko poverenje. Drugo, birokratska fotelja i nije tako loša stvar. Treće, tamo je hajdučija, svi su tamo hajduci. Pošten čovek tamo ne može da ostane živ!"

Majka me je savetovala: Sine, ako mnogo znaš, mnogo ćeš i da patiš! Od dr. Najdana Pešića sam čuo narodnu: „...Rodi se budalom , i ceo život provode u radosti i veselju!„

Pa sada ko šta voli, neka izvoli!

(Nastavak u sledećem broju)