Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (10)

Mrtvo more u Srbiji

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

U "Stradiji", Domanović se podsmehuje stalnom menjanju Ustava. ("...Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti", tako da se nije znalo koji zakoni važe. Ministar se pred strancem hvali da se u tome ogleda savršenstvo i kultura jedne nacije, što se ne zna šta je zakonito a šta nije.)

U stvarnosti, deset godina Aleksandrove vladavine odlikuje četiri državna udara, tri ustava, četrnaest vlada. Režim se nalazio "čas na prelazu od "ustavnog" režima ka otvorenom ličnom režimu, a čas od otvorenog ličnog režima ka "ustavnom".

Koliko je Domanović realistički prikazao prilike u Srbiji vidi se iz činjenice da je kralj Aleksandar (nekoliko meseci posle štampanja "Stradije" u Srpskom književnom glasniku) 25. marta 1903. u 23 časa i 15 minuta ukinuo tzv. Aprilski Ustav, da bi ga 45. minuta kasnije u ponoć vratio. U tom interegnumu bez Ustava Kralj je raspustio Senat i Skupštinu, poništio izbor senatora i poslanika, ukinuo Zakon o izborima za Narodno predstavništvo, Zakon o opštinama, Zakon o štampi itd. Po Beogradu se pričalo da "ovako šta ni Domanović u svojoj "Stradiji" nije bio kadar izmisliti"!

U jednoj epizodi "Stradije" Domanović piše kako je jedan bogati trgovac platio da se falsifikuje da njegova žena ima dva deteta, iako je bila nerotkinja. Ovo je bila direktna aluzija na kraljicu Dragu i može se dovesti u vezu s pokušajem nerotkinje kraljice da podmetne tuđe dete. Da bi se ublažila velika razlika u godinama između Drage i Aleksandra (Draga je bila starija 12 godina), falsifikovana je njena krštenica pa je razlika svedena na 10 godina.

Kulminaciju Domanovićeve pripovetke predstavlja pojava još jednog stranca u Stradiji. Naime, u tom čoveku je prepoznat zajmodavac i odate su mu sve počasti.

Nova Vlada nije mogla da reši problem prazne kase države. "...Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže rodoljubive zdravice."

Ali to je brzo potrošeno, narod koji nije imao šta da jede, činovnici, vojnici, radnici, penzioneri... koji nisu primali plate, pretili su da se pobune. Onda je Skupština odobrila da se zaključi novi zajam, a ministri su se rastrčali na sve strane ne bi li pronašli zajmodavca.

Kad se uspelo u tome, Vladini listovi (Vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list - jedan, ili dva) su trijumfalno objavili da je Vlada dovela do kraja pregovore sa jednom stranom bankarskom grupom. "...S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju." Još više, novine su objavile da u Stradiju dolazi pomoćnik te bankarske grupe g. Horije da potpiše ugovor.

I narod kao narod, na sve strane traži Horija. Čim se na pristaništu pojavi neki stranac, narod u njemu prepoznaje Horija. Domanovićev putnik je bio na pristaništu kad je iz lađe izišao neki stranac, elegantno odeven. Horije - uzviknula je masa i opkolila bankara. Gotovo da su ga ugušili! Policajci su odmah odjurili da o tome obaveste ministra predsednika, ostale članove Vlade, predsednika Opštine, glavara Crkve.

Ministri su odmah došli na pristanište, "sa svim lentama i silnim ordenima", da pozdrave državnog spasioca. Ministar predsednik u dobrodošlici strancu proglašava taj dan istorijskim. Na svim hramovima zvone zvona, a glavar crkve peva pobožne pesme. Ministri se grabe da ugode strancu: ministar finansija mu prihvata štap, a predsednik Vlade kofer. "Upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, srećna budućnost cele jedne zemlje."

Već sutradan su počele da stižu deputacije iz cele zemlje da pozdrave velikog stranca. Odmah su dovučena teško natovarena kola raznih odlikovanja za vrlog stranca. Stranac je odmah izabran za počasnog predsednika Ministarstva, Opštine, Akademije nauka i svih mogućih ustanova. Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi proglasiše svojim počasnim dobrotvorom, a jedan puk vojske se prozove Silni puk Horijev.

Ostalo je, dakle, još samo da se potpiše ugovor sa Horijem, pa da Stradija procveta. Režimski listovi su hvalili Vladu što energično radi na ostvarivanju novog zajma. Konačno, Horije je obelodanio zašto je došao u Stradiju: da potpiše ugovor sa jednim šljivarskim trgovcem, koji se obavezuje da mu liferuje šljive za kuvanje pekmeza!

"Svet se još malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a zatim sve po starom."

Gotovo je očigledno da "Stradija" nije dovršena. Domanovićev junak se na kraju priče sprema da poseti crkvenog poglavara, ali toga nema u priči. Moguće je da je štampanje "Stradije" u Srpskom književnom glasniku nasilno prekinuto. Vlast je sve pokušavala da spreči dalje objavljivanje "Stradije" po cenu da uguši SKG. Ne verujem da se Domanović uplašio pretnje države, jer je on bio "ponosan čovek koji se ne klanja ni pred kakvim kumirima, ni pred kakvom silom, ni pred kakvim autoritetom". Ali redakciji je bilo važno da sačuva ovo književno glasilo, možda najbolje koje smo ikad imali, pa je moguće da je prosto zamolila Domanovića da se primiri i nasilno završi svoju priču. Čak je u poslednjem nastavku "Stradije" pisalo "nastaviće se".

Nikola Pašić, "...slepac iz južne Srbije koji vodi u provaliju"

„Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase, po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi, zelenilo opet sve pokri, i mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže." To je Domanovićeva Srbija, a ja bih dodao to je naša Južna Srbija. „Uh, kako se oseća zadah ustajale vode, koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj, da krene nepomičnu trulu masu! Nigde vetrića..."

Ja bih ovde izrekao jednu jeretičku misao da se i „Vođa" dešava u Južnoj Srbiji! U pripoveci narod iz pasivnog i neplodnog kraja (Južne Srbije) odluči da se preseli u neku bolju, plodniju zemlju (Severnu Srbiju). Pri tom bira za vođu slepca (iz Istočne Srbije!) koji ga vodi u provaliju. Već sam rekao da je ovde aluzija na Nikolu Pašića očigledna.

Radoje Domanović je bio borbeni Šumadinac i njegova satiira je otpor vlasti i kritika naroda koji tu vlast trpi. Svetozaru Ćoroviću je rekao: „...Dosta ima miroljubivih pripovedača, a ja nisam nimalo miroljubiv. Imam oštre zube, pa volim da ugrizem. A ko nasrne na mene, prosto mu bilo. Neka grize koliko hoće. Ne bojim se da će mi pocepati i nove pantalone".

Jovan Skerlić je ovako završio poglavlje o Domanoviću u svojoj „Istoriji nove srpske književnosti": „Originalno shvaćena, snažno izvedena, Domanovićeva dela su najbolje političke i socijalne satire u srpskoj književnosti znače ne samo moralnu karakteristiku jednoga doba u srpskom društvu no i osnivanje jednog novog književnog roda u srpskoj književnosti".

Jovan Skerlić je ovako završio poglavlje o Domanoviću u svojoj „Istoriji nove srpske književnosti": „...Originalno shvaćena, snažno izvedena, Domanovićeva dela su najbolje političke i socijalne satire u srpskoj književnosti znače ne samo moralnu karakteristiku jednoga doba u srpskom društvu no i osnivanje jednog novog književnog roda u srpskoj književnosti".

Čime je južnjak osvojio sever?

Ako Skerlićevu ocenu Sremca nisam u potpunosti prihvatio, sud pisca „Istorije nove srpske književnosti", glavnog književnog arbitra svoga vremena, Jovana Skerlića o Borisavu Stankoviću potpisujem. Skerlić je o Bori napisao: „...Među najnovijim pripovedačima srpskim prvo mesto zauzima Borisav Stanković. On je naglo ušao u književnost sa stvarima savršenim, koje su označavale jedan sasvim originalan talent i nov pravac u srpskoj pripoveci...".

„....Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne krajeve naše; Stanković prvi uvodi u pripovetku naše jugoistične krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novoga, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je detinjstvo proveo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se makne."

Razmišljajući posle Skerlića, da pokušam da odgovorim na pitanje čime je naš južnjak osvojio Sever?

Možda je moguć ovaj odgovor. Široku čitalačku publiku Stanković je zadobio emocionalnošću svog dela. Kao ni kod jednog drugog pisca, Borin svet pati, robuje tradiciji i predrasudama, ne može da se ostvari. Pogotovo pate žene koje je Bora ostvario. Kad se ima u vidu da su i u ono vreme, i danas, žene glavni čitaoci, onda postaje jasno kako je Bora, još kao student, osvojio naklonost beogradske publike. Ženska čitalačka publika je u Pasi, Koštani, Sofki, Tašani...prepoznala sebe. Nesreća zbog ljubavi česta je tema svetske književnosti. Bora je u ovu priču uneo južnjački kolorit, izuzetan folklor, starosrbijanski fatalizam.

Stručnu čitalačku publiku, kao i književnu kritiku, Stanković je osvojio dubokom autohtonošću i originalnošću svog književnog dela. Kritika je u Stankoviću videla najboljeg reprezentanta juga Srbije, koji otkriva čovekovu podsvest i predstavlja svet koji se toliko razlikovao od šumadijskog, odnosno beogradskog. Sa Borom Stankovićem srpski jug je na autentičan način ušao u srpsku književnost kao njen važan i neraskidiv segment.

Da pogledamo dramu „Koštana", kao što je to učinio Skerlić 1901. godine.

Bora je „Koštanu" napisao još kao student Velike škole, 1900. godine. Pre toga je objavio svoju prvu zbirku priča "Iz starog jevanđelja", koja je od čitalačke publike bila dočekana dobrodošlicom. Čak su Boru veličali i uzdizali oni koji su ga ranije odbacivali i ignorisali! Pojavio se novi pisac u srpskoj književnosti. Istina, publika je već upoznala srpski Jug preko Stevana Sremca, u „Ivkovoj slavi", ali to je bila smešna strana istorije našeg regiona, komedija, sad je došao pisac koji je dao tužnu stranu te regije, tragediju. Pretegla je tragedija, jer je još Aristotel tragediju stavio iznad komedije.

Bora Stanković je polagao poslednje ispite na Velikoj školi kad je juna 1900. godine prikazana u Narodnom pozorištu njegova „Koštana". Međutim ovo izvođenje nije uspelo, čak je i sam Bora napustio predstavu, kako je kasnije napisao. Za ovaj neuspeh su okrivljeni glumci, ali držim da nije bio problem u tome. Publika je bila naviknuta na smešnu stranu srpskog Juga, pa je to tražila i od „Koštane". To je shvatio i Bora, pa je detaljno preradio komad, najviše u tome što je dopisao Mitka. „Koštana" je ponovo stavljena na repertoar u jesen 1901. godine. Na sreću, tu predstavu je gledao Jovan Skerlić, tada vrhovni arbitar naše književnosti. Skerlić je napisao da je „Koštana" „jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti"...

Ideju o „Koštani" Bora Stanković je nosio u sebi još od đačkih dana. Glavne ličnosti ovog komada, Koštana i Mitka, bile su, mada u to vreme žive, već legende - prva po svojoj pesmi i igri i po tome što je „zaluđivala" i staro i mlado, a Mitka po neobičnom životu i neobuzdanom temperamentu. Bora je ove dve ličnosti oživeo na sceni. Bora je, dakle, „Koštanu" uzeo iz života.

Da pogledamo realnu podlogu „Koštane".

Prvih godina po oslobađanju Vranja od Turaka bila je nametljivo „prisutna" i nova vlast - i postupcima i okrutnošću. Vlast je oličavao Toma Stajić koji je dugo bio predsednik opštine. Bora ga je oživeo u likovima Hadži Tome, bogataša čiji je sin Stojan ludo zaljubljen u Ciganku, i Mitkinog brata Arse, koga je unapredio u predsednika opštine. Uopšte, kod Bore se stvarnost i mašta stalno prepliću, pa nije ni čudo što su mnogi u ličnostima komada prepoznavali ličnosti iz života. Pre svih Vranjanci.

Te tri ličnosti - čuvena igračica i pevačica Koštana, koja je i kralju Milanu pevala kada je obilazio novooslobođene krajeve, Mitka, koji je svojim pustahijskim životom i naglašenim dertom, pravio gotovo svakodnevno „bulamente", i Toma, koji je mogao i smeo silom da udaje - postale su polazna osnova za komad.

Vranjanci su Mitka videli kao kabadahiju

Bora Stanković je imao talenat da reprodukuje život. Opisivao je u svojim delima naročito ono što je u životu, posebno u detinjstvu i mladosti, video i ono što je lično doživeo...

Da uzmemo za primer Mitku, glavnog protagonistu „Koštane". Bora ga je gradio na osnovu Dimitrija Stajića, koji je živeo u vreme piščevog detinjstva. On je bio iz čuvene trgovačke porodice Stajića, koja je za vreme Turaka bila nešto manje poznata od drugih tada golemaških i čorbadžijskih porodica kakve su, na primer, bile porodice Pogačarci, Bunuševci i druge. Po pričanju najmlađe kćeri Mijalka Stajića, sina Tominog, koji je u „Koštani" opisan kao Stojan, Stajići su se obogatili na taj način što je Staja, rodonačelnik ove porodice, našao novac kad su Turci bežali. Ali, ova porodica je naročito značajnu ulogu igrala po oslobođenju: dugo je predsednik opštine bio najstariji Stajić - Toma.

Kakav je bio Dimitrije Stajić, Mitka? „Kao mladiću nije mu bilo ravna od Vranja do Soluna; kada je carskim drumom hodio sve mu se živo sklanjalo ispred puta. Napio se vina, napevao pesama, naljubio žena, ali brat ga silom oženio, ceo život mu ogorčao i on od mehane do mehane nosio svoj neutoljivi dert. Osećao kako studena starost dolazi, kako telo slabi, no duša još iska; pesma je njegova žalna i teška", rekao je jedan Borin savremenik misleći na Mitku u životu.

Zar je mogla ovakva pesnička i romantičarska duša da voli miran i jednoličan život ili da se pomiri s prozaičnošću i filistarstvom bračnog života?

U mladosti, za vreme Turaka, Mitka je bio trgovac - izvoznik. Putovao je mnogo. Po rečima njegove kćeri Vide Tasić, išao je čak u Jedrene. Trgovao je užarijom i kožom. Ali, kako je po oslobođenju Stajićevo bogatstvo počelo postepeno da pada, Mitka je držao dućan u kome je prodavao užariju.

Mitkina žena Sofija odigrala je sudbonosnu ulogu u njegovom životu. Mitkina kći Vida pričala je Velizaru Pešiću da brak između njene majke i oca „nije bio kako treba", mada su izrodili četiri sina i dve kćeri (Borisa, Trifuna, Uroša, Vladu; Jefimiju, i Vidu-Savku). Sačuvana je fotografija na kojoj je Mitkina žena zabrađena šamijom. Inače, Sofija je bila dobra supruga i uglavnom se starala o deci. Po rečima njene kćerki, bila je „prava domaćica". Odlikovala se blagom naravi i mirenjem sa sudbinom, što je najviše izazivalo revolt muža. Umrla je 1933. godine u Beogradu, gde je sahranjena. Živela je četrdeset godina posle Mitkine smrti.

Svi koji su poznavali Miktu kažu da je bio neobičan čovek. Kako piše u Vremenu od 7. februara 1933: „...Mitketa je Bora Stanković verno predstavio. To svi Vranjanci koji ga pamte, potvrđuju. Bio je dobar i plemenit. Voleo je i da potroši, a naročito za pesmu, svirku, veselje. Bio je čovek vesele naravi, a kroz njegovu razdraganost uvek bi provejavala sentimentalna nota. Bio je veliki sevdalija, a to je njemu, kao uglednom gazdi, čorbadžiji, uvek i lepo pristajalo".

I sama prava Koštana je govorila o njemu: „...On je dobar. I bogat. Mnogo sam mu pevala i mnogo para od njega uzela. Da je živ, Koštana ne bi gladovala".

No, Vranjanci su na Mitku gledali kao na samoglavog, durnovatog čoveka, pomalo kabadahiju, a što je Stanković u komadu potisnuo u drugi plan. Potvrdu o tome imamo i kod njegovog rođenog brata Arse, čije je mišljenje dosad ostalo malo poznato:

„...Mitke, moj brat, Bog da mu dušu prostija, ne beše takav kakvog ga napisaja g. Bora u njegovu knjigu i kakvog ga prestavljaju po tija pozorišta. Mitke ne beše taj bekrija i lumpov kakvog će ga vidiš na prestave. On kako mlad ne pijaše ič, beše kako devojče krotak i poslušan, tekem pod njegove starije godine promeni se, poče da pije, po čočeci da ide, ama i tag ne ideše svaki dan. Po nedelju dana će da prođe, a ponekad i više, ne iskačaja iz dom, ama posle, kad iskoči, džumbus će da napravi. Drukčije da ti rečem, Mitka beše „dertlija" i kad mu dođe dert, ne znavaše što pravi, a kad se umiri, pobolji brat i čovek u čaršija ne beše od njega".

I drugi Mitkini savremenici kažu da on nije ,,mnogo zalazio u kafane, nego je dovodio društvo kući i tamo pio". Vika i pesma iz njegove kuće često se čula, pa su prolaznici i komšije govorili „Mitka si dert iskaruje".

Mnogi od starih Vranjanaca sećali su se kako su se kao deca peli na zidove dvorišta da gledaju kako se Mitka veseli i pije, viče i proklinje brata i sudbinu. Ne znamo kako je izgledao jer za života nije hteo da se fotografiše. Po pričanju starog Vranjanca, Mite Atanca, njegovog najbližeg suseda, Mitka je bio „razvijen, kršan, lep čovek, držao se čorbadžijski, gospodstveno, išao u narodnom odelu - mintanu, fermenu, čakširama, voleo je dobre konje i punu čašu".

Imao je slugu Aritona koji je često morao da ide u cigansku mahalu po čalgidžije (svirače) i Koštanu. Mitka se naročito veselio za vreme slave i praznika. Tada je nastajalo pravo šenlučenje, a Koštana je sa svojom „trupom" uvek bila tu.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Bora nije imao dovoljno novca da štampa "Nečistu krv"

Bora Stanković je počeo da objavljuje „Nečistu krv" (tri odlomka) u niškom časopisu Gradina 1900. godine, kad je bio poreznik u Nišu. Roman kao celinu je objavio tek 1910. godine i to u sopstvenom izdanju. U međuvremenu, pojedini odlomci iz romana izlazili su u Politici i u Živaljevićevom Delu. Sa iskustvom samostalnog izdavača, Bora se obraćao prijateljima za pomoć, a i davao je oglase u novinama. Obratio se i Augustu Gustavu Matošu, koji je u to vreme boravio u Zagrebu. Matoš je Borin oglas preneo u Savremeniku, uz belešku: „...Preporučivati ovu knjigu bilo bi suvišno. Bora Stanković je danas nesumnjivo najjači pripovedač Srbije i Jovan Dučić je u njegovoj samonikloj umjetnosti s pravom našao poeziju Istoka, plahovitog, bujnog."

Knjiga je štampana u štampariji Davidović (osnovao je Ljuba Davidović, kasniji šef Demokratske stranke, rukovodio Vlada Pavlović). Pošto nije imao dovoljno novca, Bora je morao drugi deo knjige da skraćuje (dva poglavlja su kasnije nestala u ratu). Siniša Paunović je napisao da je celo prvo izdanje Bora prodao pomoću prijatelja preko prenumeranata. Sam Diša Stevanović (šef administracije Politike) kupio je 100 primeraka.