Na tragu

Kako Železnice Srbije propadaju zajedno sa državom

Pljačka veka, na dva koloseka

Železnice Srbije uništene su iznutra, stalnim otimačinama režimskih bandi, potkopavanjem iznutra, stranačim zapošljavanjima, političkim i finansijskim igrama i intrigama, a pre svega nestručnim kadrom koji se nakotio do granice nepodnošljivog. Nekada moćna železnička infrastruktura Srbije umire zajedno sa državom. Slika bolesne, opljačkane i izluđene zemlje, nigde se tako ne vidi kao na raspaloj lešini ovog nekadašnjeg stuba državnog transporta

N. Vlahović

Kraj ove 2016. godine, Železnice Srbije dočekuju u potpunom kolapsu. Ovaj nekadašnji simbol državne moći, demontiran je prema scenariju koji je Vučićeva rušilačka politika odredila još pre dve godine. Njime je predviđeno da u 2016. godini, Društvo za prevoz putnika delimično posluje na tržištu, a delimično dobija naknadu od države. Tako će građani iz budžeta sada dvostruko plaćati obavezu javnog prevoza putnika, samo da bi jedna privatna firma dobila veliki novac iz budžeta.

Vučićevim zakonima, predviđeno je da lokalne samouprave iz budžeta plaćaju privatnicima koji procene da su im neke železničke linije komercijalne (one koje nisu, biće ukinute!). Tako je otvoren prostor za ogromnu korupciju. Takođe, i Društvo za upravljanje infrastrukturom će uglavnom biti finansirano iz budžeta. Dok matično društvo „Železnice Srbije" treba da bude neka vrsta privremenog holdinga. A, šta će dalje biti sa njim, to ni Vučić ne zna.

Ovih dana, sprema se otkaz u Železnicama Srbije za 2.000 ljudi. Nijedan od njih nije član vladajuće stranke. Ovu malu armiju "otpisanih" pokušala je da uteši ministarka Zorana Mihailović obećanjem da "... niko neće otići, a da ne dobije socijalni program sa kojim će se složiti i poslovodstvo, i sindikati, i Vlada Srbije". Prema zamisli Vučićevih kalkulanata, radnicima bi trebalo da budu ponuđene otpremnine u visini jedne trećine bruto plata za period rada u preduzeću, plus 50 odsto od tog iznosa. To je najviše 200 evra po godini staža (u zavisnosti od visine plate). Ali, i pored ove mizerne otpremnine, Vučić traži "dobrovoljce", spremne da napuste posao i da sopstvenom žrtvom pokažu kako im je stalo do njegovih "reformi".

Problem Železnica Srbije je i taj što nedostaje mašinovođa i pružnih radnika, ali i što je veliki broj ljudi zaposlen u administraciji, koji će najvećim delom i ostajati bez posla. Naravno, članove SNS, partijski štakori, neće nigde otići, ostaće i dalje na grbači svih građana.

Prema ranijoj proceni Svetske banke i radne grupe u kojoj su predstavnici Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i poslovodstva, do kraja 2017. godine iz „Železnica Srbije" treba da ode oko 6.000 ljudi. Samo za isplatu otpremnina za višak zaposlenih u tom javnom preduzeću država bi morala da plati oko 39 miliona evra. Ali, Vučiću ne pada na pamet da isplaćuje visinu otpremnine koju je MMF zacrtao, nego je sve učinio da izbegne otpremnine ili ih redukuje na minimum.

"Železnice Srbije" imaju oko 16.000 zaposlenih. Od toga u preduzeću Infrastruktura "Železnice" 9.811 (višak je oko 1.700, 50 odsto su izvršne službe a 50 odsto administracija). Tu je i Srbija Kargo sa 4.025 zaposlenih sa viškom od oko 800 zaposlenih (20 odsto izvršne službe, 80 odsto administracija) i Srbija voz sa oko 2.000 zaposlenih, gde je oko 400 radnika višak (20 odsto izvršne službe, 80 odsto administracija).

Železnicama Srbije godišnje je iz budžeta uplaćivano i do 15 milijardi dinara, ali od toga ni dinar nije uložen u obnovu međunarodnog putničkog saobraćaja. Skoro sva sredstva otišla su za plate stranačke vojske koja je okupirala administraciju ovog javnog preduzeća. Zato ni do današnjeg dana Železnice Srbije nemaju direktne linije do Beča, Soluna, Ljubljane, Bukurešta i drugde u širem regionu. Godišnje je u ovom preduzeću trošeno i do pola miliona evra na reprezentaciju! Samo u upravnoj zgradi Železnica Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu, zaposleno je blizu 1.500 ljudi (neki od njih se nikada nisu pojavili na poslu!) za čije plate i danas iz budžeta svakog meseca ide preko 600 miliona dinara. Uzgred, treba podsetiti na činjenicu da ovo javno preduzeće ima čak 35 računa kod različitih poslovnih banaka, i barem tri puta toliko ovlaštenih ljudi koji raspolažu njima! Ko i kako troši taj novac, zna samo Vučić i njegov "stručni tim" za pljačku državnh preduzeća.

Ovakva praksa se nastavlja i dalje, pa se užasnom saldu kriminala, stranačkog zapošljavanje i veleizdajničkih ugovora, pridružilo i oko 100 miliona evra štete napravljene u poslu sa švajcarskom kompanijom "Štadler" (za koju još niko nije odgovarao), kada je krajem prošle, 2015. godine, uvezeno čak 21 komplet četvorodelnih elektromotornih vozova, brzine od 160 kilometara na sat, za koji se odmah ispostavilo da ne mogu ići srpskim prugama, niti u međunarodni saobraćaj, jer ga Železnice Srbije skoro i nemaju! Odluku o uvozu doneo je lično Aleksandar Vučić, uprkos tome što su ruske državne železnice ponudile znatno povoljnije rešenje i takođe moderne vozove iz iste kategorije. Vučić se kasnije pravdao da je Evropska banka (EBRD) birala ponuđača a ne Vlada Srbije! Ali, kako je moguće da Evropska banka naručuje nešto u ime Vlade Srbije, da je kreditno zadužuje sa privatnim kompanijama?

Tako je i konzorcijum "Štarbag" u avgustu prošle godine dobio novac od države za izgradnju koloseka, koji treba da vodi od stanice Stig do TE „Kostolac B". Nejasno je kako su radovi uopšte dodeljeni „Štrabagu", koji u Srbiji nikada nije gradio železničke pruge, pa se postavlja pitanje kako je ova firma mogla podneti dokaz da je u poslednjih pet godina uspešno izvodila radove na gradnji gornjeg stroja železničkih pruga, koje je tender predviđao? Ispostavilo se da "Štarbag" nema ni 50 radnika građevinske i mašinske struke sa iskustvom na takvim poslovima, kao ni pet inženjera sa neophodnom licencom i radnim iskustvom na izgradnji pruga, ali je na tenderu ipak prošao. Nije teško zaključiti i na kakav način...

I dok je situacija sa železničkom infrastrukturom u unutrašnjosti Srbije zastrašujuća (stanje železničkih stanica samo na relaciji od Čačka do Kraljeva je ravno stanju iz Prvog svetskog rata, a ni drugde nije ništa bolje) i dok zarđalim šinama prolaze retki i beskrajno spori vozovi, u upravnoj zgradi Železnica Srbije u Beogradu, već godinama uglavnom sede ljudi koji ne znaju ništa o saobraćaju, organizaciji transporta i slično, ali zato savršeno znaju da brinu o svojim privilegijama i upravljanju pljačkama.

Nijedan od današnjih rukovodilaca koji su bolesno opsednuti samo visinom svojih plata, službenim kolima, bonusima i raznim "stimulacijama", ne zna da nabroji koje lokomotive imaju u svom voznom parku. Sadašnje elektrolokomotive stare su i po 35 i više godina. Troše više struje prilikom vuče, teže su za održavanje i već godinama su za otpis. Sa takvom slikom stanja, ni kineski plan o pruzi Beograd-Budimpešta neće biti moguć. Kineska državna kompanija je ovaj posao već interno proglasila "odloženim ne neodređeno vreme", ali, kako je reč o strateškim (dugoročnim) planovima širenja kineskog kapitala, oni neće odustati. Sačekaće Vučićev kraj koji nije daleko.

U međuvremenu, Vlada Srbije našla je vrlo loš izgovor za ideju "restrukturiranja" Železnica Srbije, tvrdeći da hoće da stvori "...održivu kompaniju, koja može normalno da funkcioniše i da državi donosi investicije i prihode".

Iza ove otrcane fraze, krije se nešto drugo: Vučić po naređenju Međunarodnog monetarnog fonda sprovodi likvidaciju železničke mreže, planira ukidanje više od 1.000 kilometara pruge i otpuštanje preko 11.000 radnika. To je bio glavni razlog zbog koga su stvorena tri nova akcionarska društva, koja su odmah dobila svoj deo budžetskih para, ali i deo gubitaka koja su im pripala na dan osnivanja.

Tako je, na primer, Akcionarsko društvo Infrastruktura Železnica Srbije, odmah dobilo 300 milijardi dinara, umanjeno za 103 milijarde dinara duga i 38 milijardi dinara preuzetih obaveza. Dakle, polovina od ukupne sume iz budžeta, praktično je poklonjena novim "akcionarima" koji ničim ne garantuju (niti im to država traži!) da taj novac neće jednostavno podeliti među sobom. Kao i pripadajuće prihode ako ih bude.

Na isti način je iz budžeta i AD Srbija Kargo dobilo 38,3 milijardi dinara, a AD Srbija voz 32,8 milijardi dinara. Imovina Železnica Srbije koja je ostala na Kosovu i Metohiji, procenjuje se danas na 21,2 milijarde dinara, što je znatno manje od realnog. Ko je napravio takvu procenu, nije teško pogoditi: opet Međunarodni monetarni fond čiji su interesi da Srbiju, svog omiljenog dužnika, "oslobodi nepotrebnih obaveza". U razne "procene", uključila se i američka okupaciona vlast, pa je konstatovala u svojim proračunima, da je knjigovodstvena vrednost imovine "Železnica Srbije" na Kosovu i Metohiji, računajući infrastrukturu i vozna sredstva, oko 206 miliona evra. Naravno, tržišna vrednost je višestruko veća, ali nju niko neće službeno da objavi. Vučićevu vladu taj problem ne zanima, niti je ikada zanimao. Kao uostalom ni imovina drugih srpskih javnih preduzeća u ovoj pokrajini...

Prosečna plata na Železnici je 39.000 dinara. Najmanje su plaćeni pružni radnici (kojih najmanje ima i za kojima je potražnja najveća!), a najveće plate imaju oni kojih ima najviše (zaposleni u ogromnoj administraciji).