Kosovo i Metohija

Osim borbe za opstanak na svojoj zemlji, kosovsko-metohijski Srbi bore se i protiv terora vladajućeg režima

Rat protiv Vođinih špijuna i batinaša

Gotovo da nema značajnijeg grada u Srbiji u kome se ne održavaju protesti protiv diktature Aleksandra Vučića u kojima učestvuju pretežno studenti i omladina ali i mnogo još nezadovoljnog naroda. Posmatrano izdaleka, reklo bi se da je diktator u pravu kada kaže da ga Srbi sa Kosova i Metohije podržavaju zato što radi baš ono što je za njih najbolje jer jedino u Kosovskoj Mitrovici - protesta nema. No, na Kosovu i Metohiji se još od 2013. godine, protesti odvijaju na sasvim drugi način, uprkos pritiscima, ucenama i pretnjama Vučićevog režima, o čemu detaljnije piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović

Još i pre održanih predsedničkih izbora ove godine, Vučić je potencirao da će na KiM dobiti najveću podršku, oko 70 %. Narodni pokret sa KiM „Otadžbina" upozoravao je na izbornu krađu objašnjavajući da je Vučiću najpotrebnije da prikaže da baš tu uživa poverenje jer je tu najviše i izdao. Po održanim izborima obratili su se javnosti i naveli da imaju mnogo dokaza da je krađe bilo i da će ih proslediti RIK-u.

Najočigledniji vid pritiska je bila pojava da se radnici javnih preduzeća okupe na dogovorenom mestu i onda u koloni, koju predvodi direktor, odlaze na glasanje.

Nemanja Jakšić iz Kosovske Mitrovice, pravnik i politički aktivista sa dugogodišnjim iskustvom u sprovođenju izbornog procesa, za Magazin Tabloid opisuje kako je su se odvijali ranije a kako ovi poslednji:

„...U Kosovskoj Mitrovici je, u vreme dok su se održavali lokalni izbori po sistemu Republike Srbije izlazilo oko 7.000 glasača od registrovanih 15.000. Poslednja dva puta na izbore u ovom gradu izašlo je oko 5.000, s tim što na tu cifru treba dodati oko 1.000 do 1.500 ukradenih glasova. Organizovani glasači SNS glasali su i po više puta na nekoliko različitih mesta za šta imaju dogovorene šifre za raspoznavanje. Priđu i kažu 'raseljeni' nakon čega im osoblje na biralištima bez ikakve provere preda glasački list i upiše ih na ime nekoga ko je umro ili za koga znaju da neće izaći na izbore jer nije u gradu na primer, a u malim mestima svi znaju sve. Tako se pune glasačke kutije".

Na sličan način „podrška" Vučiću pružena je i u srpskim enklavama južno od Ibra.

„...Ljudi su pod pratnjom i pretnjom vođeni na glasanje. Svako je morao da se javi u štab SNS - a, da dobije instrukcije, zaokruži i snimi glasački listić i ponovo se vrati u štab da dokaže da je glasao. Vidi, ja sam pratio ceo tok glasanja i podsećalo me kao kada su u Nemačkoj nacisti vršili pritisak ili 1941. kad je Gestapo hapsio po Srbiji. Veruj mi tako su ljudi vođeni na glasanje, u kolonama, to su ti sigurni glasovi. Unapred je bilo obećano i znalo se koliko će njih izaći na glasanje i kako će glasati" kaže Srbin M.J. koji je i sam prošao proceduru.

Sticajem okolnosti, sa jednim od sagovornika srećem se u restoranu preko puta zgrade u kojoj je smešten studentski parlament Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. Ni u ostatku države studentske organizacije nisu podržale proteste ali tamo gde im pred očima zver kezi zube i nikako da utoli glad, valjda bi se tu nešto moralo desiti. Ipak se ne dešava...

Ovde nije pitanje „da li ćeš biti kažnjen, ovde ćeš biti kažnjen i to surovo" tvrdi sagovornik koji jeste spreman da izrazi svoje neslaganje ali je siguran da protest ne bi mogao da dostigne kritičnu masu te da bi time samo doveo sebe u opasnost. „I u drugim gradovima vlast drži sve konce u rukama ali nigde kao ovde policija i kriminalci nisu tako umreženi".

Studentima je i ranije prećeno čak i zbog politički neutralnih statusa na Fejsbuku. Jedan od njih je komentarisao u čudu koncert Zorice Brunclik koji je privremeni organ Kosovske Mitrovice organizovao na Zadušnice 2014. godine (zaboravljajući koji je to dan). Ubrzo je bio pozvan na razgovor u sedište Privremenog organa gde mu je najdirektnije rečeno da će ostati bez stipendije a možda i bez diplome. Odmah mu je i sugerisano da iskoristi mogućnost i upiše postdiplomske studije, da se posveti nauci i da će mu u tome, ako zatreba, i oni pomoći. On se, po važnim i aktuelnim pitanjima, više nije oglašavao.

Student prorektor, Nemanja Biševac, odazvao se pozivu da za Magazin Tabloid prokomentariše proteste. Međutim, zamolio je da „prosledi poruku koju je i drugim medijima slao". Nema šta novo da kaže. U toj telefonskoj poruci se navodi da ni jedna studentska organizacije nije podržala proteste, da su oni tek „navodno studentski" i moli se javnost da „ne zloupotrebljava studente" te da on „ne podržava manipulisanje studentima" i da će se organizacije uvek zalagati za „poboljšanje položaja i kvaliteta studija".

Veoma iznenađuje da ovaj inače obrazovani mladi čovek ne može da ponovi četiri rečenice o kojima u poruci ima tako decidan stav. To snažno navodi na zaključak da ni poruku možda nije on pisao.

Na predlog da ozbiljnije porazgovaramo o tome zašto studenti iz Kosovske Mitrovice odbijaju da se oglase pa čak i podržavaju režim Aleksandra Vučića, Biševac kratko odgovara da „ne želi da se bavi politikom i političkim temama". Na primedbu da to nije politika već borba za goli opstanak i da je to kao da se davite i prepustite se jer „ne želite da se bavite hidrologijom". Sa druge strane, ni ta tvrdnja ne stoji jer su studenti iz Kosovske Mitrovice i do sada u svemu podržali režim, Briselski sporazum, čak i Marka Đurića u pokušaju da ugasi Univerzitet... Biševac je posle ovoga ostao bez teksta.

Inače, studenti iz Kosovske Mitrovice nikada i nisu organizovali proteste samostalno što je u ranijem periodu možda bilo i dobro jer je, za razliku od trenutnog stanja, čitav srpski korpus delovao usaglašeno na korist nacionalnog dobra. Proteste i svaki drugi legalan vid otpora, organizovali su predstavnici naroda birani na dotadašnjim izborima koje je Skupština Srbije raspisivala. Ti su protesti uvek bili usmereni ka delovanju UNMIK-a, KFOR-a, kasnije EULEKs-a, i represiji koju su sprovodili protiv Srba. Krajnji cilj je bio otpor ekspanziji albanskog secesionizma i podršci koju mu je pružala Međunarodna zajednica. Na proteste su dolazili oni kojima to obaveze dozvoljavaju i oni sami žele. Za prisilom nije bilo nikakve potrebe jer su svi želeli isto, da ostanu pod jurisdikcijom države Srbije kao jedinom legalnom sistemu upravljanja koji im je, kako god funkcionisao, obezbeđivao siguran opstanak. Veliki broj ljudi koji bi se našao na ulici dobrovoljno bi prišao i rado učestvovao. Tako iskazano zajedništvo svima je ulivalo veliko samopouzdanje i ohabrenje da istraju.

Protesti se, od 2013., odvijaju na sasvim drugačiji način. Ukoliko se zna vreme održavanja sa ulice će se skloniti svako ko to može. Radnici više nisu samo obavešteni o protestu već su primorani da dođu a pred svaki početak, desno od bine, stoji grupa ljudi sa spiskovima firmi čiji radnici prisustvuju. Svako je dužan da dođe i da se potpiše pre i obavezno po završetku protesta kako bi potvrdio da je sve vreme bio tu. Na taj način obezbeđuje se masa koja statira pred kamerama režimskih medija a narod primoran da se umesto borbe za svoj opstanak, bavi borbom za interes vlasti, postaje hipnotisana gomila koja je jednom davno pristala nadajući se da „to neće moći dugo da potraje". Odsustvo podrške i zdrave nacionalne opcije, učinili su da se stvori utisak o nužnosti bez ikakvog izbora iliti da se izabere jedna od pogubnih ocija.

Kako je do toga uopšte došlo?

Marta 2011. godine, Vlada Borisa Tadića pregovore o statusu KiM izvlači iz okvira Rezolucije UN 1244 i prenosi ih na teren neprijateljski nastrojene EU gde Srbija nema saveznika i sve to „zarad evropskih integracija". U Briselu se sreću predstavnici srpskih vlasti i albanskih separatista, koje predvode Borko Stefanović i Edita Tahiri, sa ciljem da povedu dijalog o „katastru, aviosaobraćaju, telekomunikacijama, predsedavanju CEFTA i carinskim pečatima"! Ovo je ozbiljno nagovestilo prve znake izdaje.

Sada se već može osnovano sumnjati da su zakulisnim dogovorima veštački problemi oko carinskog pečata izazvali krizu na severu pokrajine u leto 2011. godine kada su secesionističke vlasti poslale jedinice ROSU radi zauzimanja prelaza. Ono što nisu smeli ni da pomisle tokom prethodnih 12 godina, uradili su nedugo po otpočinjanju Briselskog dijaloga kao njegovu neskrivenu posledicu. Na oružani napad Srbi odgovaraju blokadom puteva i tada započinje dramatičan niz događaja sa ciljem slamanja otpora na severu pokrajine što ipak nije teklo tako glatko.

Srbi zimu provode na barikadama, pod šatorima, uz vatru, odbijajući pozive i svoje države da uklone barikade videvši kuda to vodi. Februara 2012. Predsednici četiri opštine sa severa KiM raspisuju referendum sa jednim jedinim pitanjem „Da li prihvatate institucije takozvane Republike Kosovo?" Stefanović i Dačić odbacuju ovu ideju nazivajući referendum nelegalnim dok istovremeno bez ikakvih ovlašćenja suspenduju Rezoluciju 1244 i predaju deo po deo suvereniteta albanskim separatistima...

Izlaznost na referendumu bila je viša nego na bilo kojim izborima i pre i nakon toga. Od upisanih 35.500 građana sa pravom glasa izašlo je 75,28% , od čega je 99,74% glasalo protiv prihvatanja kvazi-institucija! Među pravnicima je ovo viđeno kao važan politički čin koji verno oslikava volju građana koja neće moći da bude zaobiđena u daljim pregovorima. Nažalost, nije bilo tako. Niko se nije osvrtao na rezultate.

„Borba Srba sa Kosova i Metohije za poštovanje Ustava Republike Srbije suštinski predstavlja borbu za očuvanje Republike Srbije i njene državnosti. Sve odluke koje su donete od strane Srba sa KiM i rezultati sprovedenog referenduma imaju svoj čvrst temelj u Ustavu Republike Srbije i predstavljaju izraz ustavnog načela koje propisuje da su nosioci suverenosti građani, te da ni jedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvoji suverenost od građana niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana" pisala je tada Slavka Kojić, uvaženi advokat.

Srbi sa KiM, pre svega oni sa severa gde i čine gotovo apsolutni sastav stanovništva, nisu samo na ulici protestovali već je njihov život postao protest. Svakim aktom pružan je otpor nasilnom pokušaju okupacije, priznavanju secesionističkih stuktura kao zakonodavnih, povlačenju i gašenju suvereniteta države Srbije. Od očuvanja tih principa njima je zavisio opstanak i ostanak a ostatku Srbije borba za Ustav i pravo značili su potporu koja će sprečiti bujicu bezakonja, pljački i uništavanja države koje tek nakon sloma otpora Srba sa KiM dostiže svoj vrhunac, ne ranije! A u toj borbi Srbi su bili potpuno usamljeni. Osim retkih pojedinaca koji su uspevali da dođu i po dan ili dva provedu na barikadama - nikoga drugog nije bilo.

U Briselu je 19. aprila 2013. godine parafiran sporazum kojim vlast pristaje da povuče i ukine sve institucije i simbole državnosti i iste ustupi kvazi-institucijama tzv., „republike Kosovo". O prirodi tog sporazuma više nego slikovito govori činjenica da su ga potpisali tadašnji ministar policije Ivica Dačić i za počinjeno delo terorizma i ubistvo srpskih policajaca pravosnažno osuđeni terorista, Hašim Tači. Sveza policije i kriminalaca na Kosovu i Metohiji, kako u vrhu službe tako i na lokalu, do danas je ostala neraskidiva i stvorila nezvanični ali vladajući sloj čiji su instrumenti strah i nasilje upereni isključivo protiv srpskog naroda.

Krajem istog meseca, predstavnici Srba sa KiM, osnivaju je Skupštinu Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koja bi obavljala poslove iz kruga ustavnih nadležnosti AP, kako je to našim Ustavnom i propisano. Istog dana jednoglasno je usvojena i Deklaracija o odbijanju Briselskg sporazuma kao neustavnog akta jer ukida institucije Republike Srbije na severu pokrajine. Inače, sve vreme tokom rada ove Skupštine svi akti usvajani su jednoglasno.

Dolazi do paradoksa kada Vlada u Beogradu, pozivajući se na izuzetnost političkog položaja pokrajine, koja je u tom trenutku pod Međunarodnim protektoratom, odbija da prizna instituciju osnovanu po sopstvenim zakonima. Istovremeno, kao što smo rekli, vodi se dijalog u Briselu kojim se taj isti protektorat suspenduje a priznaju kao ravnopravne kvazi-institucije albanskih separatista.

„Iako se takvo drsko i otvoreno kršenje važećeg Ustava dešava naočigled celokupne srpske javnosti, ni jedan organ državne vlasti nije našao za shodno da reaguje kako bi se zaštitio ustavnopravni poredak zemlje i teritorijalna celina Republike Srbije" trudila se da prostoj gomili, uverenoj da je reč tek o političkim igrarijama, objasni Kojićeva. Međutim, Vlada je prihvatila Briselski sporazum, a isto čini i Narodna skupština Republike Srbije čime zvanično odustaje od sopstvene teritorije i stanovništva.

Uz sve to, da li iz nerazumevanja situacije, lične materijalne koristi ili i jednog i drugog, na KiM je bilo i onih Srba koji su pomagali gašenje otpora a pre svih to su članovi nekih političkih partija koji su se pravdali „jedinstvom sa Vladom" (takvom Vladom, da). Ponajviše su u tome novinari i urednici redakcija na srpskom jeziku među kojima oni vodeći i nisu sa KiM već tu žive duže ili kraće vreme i „privređuju". Takođe su TV MOST iz Zvečana i radio Kosovska Mitrovica (oba na državnom budžetu) ekspresno preuzeti od strane Kancelarije za KiM i rečeno im je „mi vas plaćamo, radićete kako kažemo" što je pre svega činio Vulinov nezvanični zamenik Marko Knežević.

Za to vreme učestala su paljenja automobila, podmetanja eksploziva, zastrašivanja i prebijanja Srba, obično onih nezaštićenih. Predstavnici Vlade, najčešće Vulin, optuživali su za nasilje Srbe koji se protive izdaji a nad kojima je nasilje i sprovođeno. Srbe tuče čak i predsednik Opštine Kosovska Mitrovica, Krstimir Pantić koji je sa telohraniteljima upao u kuću Dragana Dašića i davio ga i udario nekoliko puta. Dečacima koji su lepili antizborni materijal pretio je smrću. Pretučeni su i radnici gradskog vodovoda čiji je direktor bio sadašnji gradonačelnik opštine po sistemu tzv. „republike Kosovo" Goran Rakić. Otkaze i/ili batine dobijaju neki radnici Civilne zaštite, javnih preduzeća, novinari...Ubrzo posle toga Dašić se odselio sa KiM kao i neki proterani radnici a drugi su postali ulični prodavci humanitarne pomoći.

Protesti se ipak nastavljaju, masovne šetnje organizuju se sve češće pa i svakodnevno. Što je više naroda bilo na protestima, to je manje novinara dolazilo. To je stvorilo manevarski prostor da iz dana u dan pretnje postanu sve glasnije, a narod zbunjen frontalnim talasom izdaje u kome je ostao bez podrške a u kojoj učestvuju predstavnici države, inteligencije ali Crkve, počinje da posustaje. Neposredno pred same separatističke kvazi-izbore, bio sam jedini novinar koji je izveštavao sa tih skupova kao i sa sednica Skupštine AP KiM. Muk koji je u medijima zavladao onemogućio je da se čuje glas Srba sa KiM mnogo više nego danas o masovnim protestima protiv diktature. A to je skupo koštalo i ostatak Srbije.

O političkom uticaju ove Skupštine možda je najbolje posvedočio Jan Klif, britanski tzv. „ambasador" u Prištini avgusta 2013. u jednom intervjuu. Pozdravljajući srpsku predaju Klif je sa prezirom, podsmehom ali i blago ispoljenom nervozom govorio o ovoj Skupštini pitajući se „ko to uopšte priznaje, oakle sredstva za njen rad". Za kvazi-izbore koji su se očekivali rekao je da i pored bojkota iz Beograda mora da stigne jasna poruka „da je to jedini put". Dakle, prihvatanje otcepljenja Kosova i Metohije može da bude jedino trajno rešenje a za to je neophodno da u Beogradu na vlast dođu ljudi koji će to prihvatiti. Zapad je to strpljivo pripremao i čekao... Do trenutka raspisivanja albanskih tzv. „izbora" na terenu je sve bilo spremno.

„I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo i niotkuda pomoći" ponavljali su Srbi stihove patrijarha Arsenija lll Čarnojevića spevane pred veliku seobu.

„Ništa nije zlokobno kao neizvesnost" kaže sagovornik Magazina Tabloid P.O. koji nije sa KiM ali jako dobro poznaje ovdašnje prilike. „Prvo je (Vučić) uništio sve institucije, pa stvorio Srpsku listu, ubacio ih u šiptarski parlament i dao im legimitet. Uklonio je barikade, pa onda i park, na kraju i zid... Pa, predaja Brezovice, Trepče, državne imovine... Posle svega čak ni sam Vučić ne može zvanično da ode na Kosovo ako ne dobije dozvolu od separatista dok se poseta albanskog presednika jugu Srbije odvija bez ikakvog prisustva srpskih državnih elemenata! Znači svakodnevno čini najstrašnije zulume a da mu ne možeš ništa. Ima ekipu kriminalaca-batinaša i seje strah, vrši teror u srpskim sredinama brinući isključivo o ličnim interesima bez ikakvog znaka pažnje prema svom narodu. Time je znatno osokolio Albance da prebijaju povratnike, kradu i pale imovinu a njihove "agencije" masovno posreduju u prodaji srpske zemlje, otuda je jedna od prvih tema pregovora i bio katastar. Sve šta je Vlada Srbije trebala da uradi u zaštiti, uradila je suprotno. S obzirom na delovanje Aleksandra Vučića, pravo ime bi mu bilo Zulum-beg".

U već pomenutom intervjuu Klif ističe da su „uloga srpske zajednice i Srpska pravoslavna crkva ključ za život multietničke države Kosova kako bi to bila normalna država Balkana". Manje od godinu dana pre Briselskog dijaloga, kako je početkom 2010. najavljeno iz štaba KFOR-a u Prištini, započeo je progon vladike Artemija.

Razdor koji je tako unet u srpski narod gotovo da nema koga se nije dotakao. Nakon toga bez ijedne osude izdajničkih postupaka svedočimo samo predusretljivost uzurpirane Eparhije prema režimu i lično Aleksandru Vučiću ali i strukturama albanskih separatista u čemu čak prednjače u odnosu na narod jer su monasi Visokih Dečana među prvima javno otišli po lična dokumenta lažne države. Srpske manastire na najvišem nivou posećivali su takozvani „visoki zvaničnici Kosova" kao kada je Sava Janjić sa Agimom Čekuom otvorio mostić u dečanskoj porti. Takođe, po prvi put u istoriji manastir Gračanicu posetila je zvanično Atifete Jahjaga u svojstvu predsednika Kosova avgusta 2014. godine. Mediji su to preneli u naslovu ističući kako je „vladika Teodosije ignorisao". A da li bilo moguće da uopšte tu uđe pa još i da je srdačno dočekaju monahinje u manstiru u kome se nalazi vladičanski dvor i sedište Eparhije? Naravno, ni govora o tome, posebno ne tamo gde Teodosije vlada posesivno i gde je uvedena gvozdena disciplina. Tom istom manastiru, Gračanici, ove godine „vojska Kosova" donela je nekoliko ćebadi kao turu humanitarne pomoći što je naširoko opisano u njihovim medijima. Srbima sa centralnog Kosova, koji toj enklavi pripadaju, nije zadat teži udarac od podrške toj vojsci kroz prijem ćebadi i zahvalnost od sveštenstva.

„Prethodno su uzurpirali eparhiju RP da se samo ima privid suživota i tolerancije sa albanskom vlašću jer je to institucija koja ima najveći uticaj u narodu i bez nje rasturene ne bi išlo tako lako" primećuje P.O. i dodaje: „...Crkva je ta koja bi organizovala narodne prvake, delovala saborno. Ovako se ne zna gde ko udara. Nema oštrine, nekog ko bi poveo, sa kim bi se identifikovali. I stado ima zvonara. Svi nešto pljuckaju samo i palamude a takve ljudi gledaju i slušaju 25 godina i samo im je teže. Ne vide izlaz. Prosto su sve institucije porobljene. Odakle sad svi ti kadrovi da popune tako upražnjena mesta a da ne bude ćapi šta stigneš? Uvod u anarhiju najviše plaši. Kakav protest očekivati? Strah i bezvoljnost, ničeg drugog tu nema. Većini bi laknulo da ih samo neko ubije, da samo bude brzo..."

I u Kosovskom Pomoravlju slična situacija. „Pritisak" je reč koja objašnjava razloge nepostojanja protesta protiv Vučićeve diktature a iza koje se krije nepodnošljiva stvarnost:

„Svaka porodica prima socijalu, minimalac, radi u prosveti, zdravstvu. Ljudi ne smeju da se protive. Sa druge strane isti ti ljudi iz SNS su na pozicijama i u tzv. „kosovskom sistemu" a svako je ili zaposlen ili prima socijalu. Ne smeju ni da kažu nešto protiv vlasti a ne da protestuju. Zato i ćutimo, suviše je jak institucionalni pritisak" opisuje nam M.J.

Poslednji put je masovni srpski otpor i protivljenje režimskim namesnicima na KiM viđeno krajem 2013. godine, neposredno pred kvazi-izbore osnovan je Antiizborni štab. Kašnjenje u organizaciji je uzrokovao čak i vrh DSS-a sve do momenta kada se malo šta moglo uraditi zbog čega su mnogi uebeđeni da su „nas prodali i oni". Nekoliko dana pre održavanja kvazi-izbora za člana privremenog organa grada Beograda izabran je Andreja Mladenović, član predsedništva DSS-a. Podrška Srbima na KiM tako se dodatno gasi.

Došlo je i vreme izbora raspisanih od strane takozvane „skupštine republike Kosovo". Bojkot u potpunosti uspeva. U promilima se meri izlaznost birača. Preostalo je samo jedno. Izazvati nerede na izbornim mestima i tako stvoriti uslove da se ponovi glasanje. Pripadnicima Žandarmerije koji su obezbeđivali glasačka mesta separatističkih izbora od lokalnih Srba, rečeno je da „odu na pauzu, 15 minuta". Za to vreme, nekolicina nabildovanih momaka navuklo je fantomke, utrčalo u školu u kojoj su se izbori odvijali i polupalo izborne kutije.

„U Beogradu su organizovani protesti protiv rušenja baraka u Savamali koji su okupljali na desetine hiljada građana a niko nije protestovao kada su te fantomke na Kosovu rušile državu. E kada su videli da to sa fantomkama prolazi dobro preslikali su metode sa Kosova i Metohije i tako imamo Savamalu. Ovde su fantomke „rođene". Beograd jeste prestonica Srbije ali je Kosovska Mitrovica "prestonica fantomki" kaže za Magazin Tabloid jedan od nekadašnjih političara, protivnik gašenja srpskih institucija.

„Niko se nije bunio čak ni protiv postavljanja granica na Jarinju i Brnjaku dok smo se mi smrzavali na planini nekoliko dana tog decembra. A sada se pitaju što ne ustanemo? Na barikadama smo bili dok Žandarmerija nije pod fantomkama i sa oružjem upala i bukvalno nas razbila... Srbi su se odavde borili koliko su god mogli, trpeli, čekali da se neko pobuni u Beogradu, Srbiji... ništa se nije dešavalo. Šta smo sami mogli da uradimo?" pita se ovaj politički veteran.

„Ako hodaš kroz džunglu, potraži stazu kojom je neko pre tebe prošao, ne gubi vreme na već savladane prepreke" savetovao je davno profesor mlade studente. Srbi sa Kosova i Metohije su prošli kroz svoju džunglu i stigli ravno pred razjapljene čeljusti pomamljene zveri. Zastali su i ne vide kuda bi dalje. Njihove staze jesu takve da se trebaju pratiti ali njihovo iskustvo govori da na koncu, sakrivena u trnju, čeka zver. Zato svi koji se iskreno bune protiv diktature Aleksandra Vučića i vladavine njegovih kriminalaca, moraju da istraju i da stignu do kraja utabane staze a kad tu stignu da što jače zagaze napred! Jer zver se mora pregaziti, to je jedini put u slobodu.