Milojevićeve
strane
Kad nema ni
lustracije ni kastracije: štrajkovi kao način da se oseti malo luksuza
Zar sad kad se Dinkić preseljava!
Krajem novembra, u po bela
dana, radnici kragujevačke firme Metal
sistemi svoj su dvomesečni štrajk iz kruga fabrike preselili u zgradu
poreskog centra, gde ostaju do ispunjenja svojih zahteva
Radosav Lazić
Lokalna kragujevačka televizija prikazala je punačku gospođu koja u ime
poreskih organa govori nervozno i nepovezano. Radnici tu nemaju šta da traže.
Prikazani su i radnici kako mirno sede na drvenim klupama u mermerom optočenoj
zgradi. Punačka, osiona, nervozna gospođa, sa jedne, i spečeni,
dostojanstveni gubitnici, sa druge strane. Poniženi i gladni s jedne
strane i punački na državnom
koritu sa druge. Dve Srbije u istoj zgradi.
Dok idem na lice mesta razmišljam o izmenjenoj radničkoj kreativnosti.
Radnici su prvo upozoravali i štrajkovali u krugu fabrike. Treba li reći:
niko ih za to vreme "nije zarezivao". Ni poslodavci, ni vlast, ni
mediji. Kao da je u Srbiji sramota objaviti da neko štrajkuje kraće od šest
meseci. Tek kada radnici počnu da seku prste, štrajkuju glađu, blokiraju pruge
i mostove - vlast ih primeti. Sa primećivanjem je isti slučaj i ovde.
Razlika je u tome što su radnici počeli više da cene sebe, a manje (i sve
manje) one iz druge Srbije. Izašli su iz kruga fabrike posle dva meseca. Nisu
se odlučili da gube ionako narušeno zdravlje, nego da sede u toploj mermernoj
zgradi poreskog centra.
- Tu smo - kaže jedan od štrajkača u poverenju - da nas gledaju, da ih nerviramo i da im samo malo smetamo.
Zaista, bez ikakvog razloga poreske šićardžije pomeriše otvaranje šaltera
sa osam na devet. Radnici ustaju u pet. Vraćaju dušeke
u podrum i čekaju. Ko li to plaća, pitamo se beznadežno? Može im se, naš
je konačni odgovor.
Degutantni Guta
Prepoznajem većinu štrajkača. To su radnici nekadašnje industrije Filip Kljajić Kragujevac. FKK je zapošljavao preko 2.500
radnika. Izvozili su preko 90 odsto celokupne proizvodnje. Redovan izvoz,
redovne plate, rad u tri smene. Svake četvrte godine deljeno je po
stotinak stanova i bezbroj stambenih kredita. Kasnije je Filip otišao u
stečaj, podeljen po celinama i jedva prodat na kredit.
Prepoznajem i onu punačku (već mi je simpatična) sa početka priče. Radila
je u Filipu u finansijama. Sad
je siva eminencija republičkog poreskog direktora Dragutina dr
Radosavljevića Gute. Njena sreća nije tema, inače
bi i o njoj imalo štošta. Ona je, izgleda, savetnica, ali voli da se slika za novine i
predstavlja kao zamenica direktora. Zove se Slobodanka. Sad ne prepoznaje filipovce i muka joj je od njih. To
je normalno. Slobodanka nije gubitnik. Ona je (zasad) na pravoj strani.
- Vi samo gledate da l' je uplaćen PDV, da ima za vas - kažu
radnici. - Nama se ni doprinosi ni plate ne isplaćuju mesecima.
- Samo izađite, odmah ćemo nekog da pošaljemo u kontrolu.
Radnici nisu izašli. Toplo im je i nekako lepo. Gradski samostalni sindikat
im svakodnevno donosi po kiflu, sa malo kajmaka i listom kupusa (ili salate). U
krugu razbucane fabrike je hladno. Čučavci
su na otvorenom. Promaja. Novine lete po krugu...
Ljubav prema mermeru je pobedila.
Vlada je odgovorna, stav je radnika. Kako za način
prodaje, tako i za odsustvo kontrole posle toga. Sad se od Vlade traži
rešenje.
U pola jedanaest uveče radnike obilazi direktor Republičke poreske uprave dr Guta.
On zabrinuto i slatkorečivo, u zamenu za izlazak iz Centra, nudi lobiranje i sastanke po Beogradu.
Predlog je odbijen a radnici se raspremili za spavanje.
- De je bio dva meseca? Kao, ne zna da nam je ovo drugi štrajk ove
godine!
***
Gradonačelnik Verko je radnicima dao podršku čim su izašli
u grad. Stavio im je na raspolaganje Vladu Vučkovića Fazana, zaduženog za resor privrede i auto. Verko i
Guta su lobirali, mediji su progovorili, Verkov vozač je
šofirao. Pregovori su počeli.
Na pregovorima Jugoslav Ristić Juga, predsednik gradskog sindikata
(onaj što je radnicima dao kifle i dušeke), Miloš Tanasković Tanasko,
predsednik sindikata u Metal
sistemima, i u ime grada Vlada Fazan. Sa druge strane
predstavnici Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Mišela Nikolić i Nenad Mijajlović. Dinkić je
izgleda uzeo slobodan dan. Nešto oko preseljenja.
Rezultat pregovora, po Tanaskovim rečima, jeste da rezultata
nema. Šokantni rezultat je da Vlada nema rešenje za neuspele privatizacije. Radnici
traže podržavljenje. Može, kažu u Vladi, al' tek kad vam nađemo novog kupca!?
Radnici pristaju i da se odreknu neprimljenih plata. Dajte nam fabriku da
radimo pa šta uradimo. Radnici traže formiranje novog preduzeća u
kojem bi radili samostalno.
Samo odvažno
Slobodan Radulović, bivši košarkaš, vlasnik Metal sistema, nema rešenje, ne učestvuje
u pregovorima ali pristaje na sve. Radulović je 2008. od strane
Regionalne privredne komore proglašen za menadžera
godine.
Radulović početkom godine od Fonda za razvoj uzima kredit za dovršavanje investicija od
par miliona evra. Novac je uglavnom otišao na servisiranje dugova. Radnici ni
tad nisu viđali svoje pare, već su kupovali na karticu u Srbijinim prodavnicama. Onda im je
isplaćeno po 6-7 hiljada, za prvih deset dana marta. Polovinom jula im je data
plata za april. Od tad ništa.
U razrušenoj fabrici nema termičke obrade, laboratorije ni
komprimovanog vazduha. U bušnim nedovršenim halama ostala je samo primitivna
tehnologija s kraja 19. veka. Uz takvu proizvodnju radnički
predlog je vrlo odvažan. Radnici hoće da uzmu sudbinu i egzistenciju u svoje ruke.
Radnicima Filip Kljajić iz
stečajne mase duguje po dve hiljade evra na osnovu neisplaćenih zarada. Novi
vlasnik im duguje još hiljadu evra. Spremni su da se odreknu svega i preuzmu
pogon (radnicima izgleda niko nije rekao da Dinkić strancima za otvaranje
radnih mesta u Srbiji plaća hiljade evra u kešu).
Kad država ne ume, radnici su izneli predlog i ne pristaju da neograničeno
dugo čekaju da Dinkić, kao, traži kupca, a u stvari se preseljava. U Ministarstvu su zatražili
dodatno vreme za konsultacije.
Sa druge strane, dok čekaju, radnici se privikavaju na luksuz. Njima je u poreskoj dobro. Toplo
im je. Imaju kiflu, imaju sve. Ljudi ih prepoznaju. Izašli su na televizor.
Malo ih peče savest. Zbog dece. Možda i njih usele. Zašto
da ne?
Kako god, nastaviće se.
Radnicima je u Ministarstvu rečeno da mogu slobodno da
seku prste i uši, da štrajkuju glađu, buše ruke i noge i šta im god padne na
pamet... para nema (a njih čuva narodna milicija)