Uzurpatori

Nobelova podobnost

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje

Ivan Ivanović

 

Alfred Nobel je bio čovek koji je izmislio dinamit i samim tim je stvorio uslov za masovno ubijanje ljudi. Razume se da mu je ovaj pronalazak doneo veliko bogatstvo, jer čovečanstvo se od svog nastanka međusobno uništavalo, pa je novo sredstvo za ubijanje imalo izvanrednu prođu. Da li što je uvideo štetnost svog pronalaska pa ga je grizla savest, tek Nobel je zaveštao svoje bogatstvo u humanitarne svrhe i formirao fond iz kojeg se dodeljuje ova nagrada od 1901. godine do danas. Tokom vremena ova nagrada je postala prestižna, pa je bacila u zasenak sve druge nagrade. Danas se smatra da su dobitnici Nobela dostigli vrh u poslu kojim se bave i trajno unapredili čovečanstvo.

Nobelovu nagradu za mir dodeljuje Norveška akademija od 1901. godine u Oslu. Kad pogledamo spisak ljudi koji su je sve dobili do danas, onda vidimo da među dobitnicima ima istinskih boraca za mir ali i proizvođača rata. Nejasni su kriterijumi po kojima su laureati bili Henri Kisindžer, Menahim Begin ili Jaser Arafat?

Svet je zbunila i pretposlednja nagrada američkom predsedniku Baraku Obami, jer je on tek bio izabran na izborima i nije ni mogao ništa da učini za mir, pa mu je nagrada data za očekivanja da bude mirotvorac.

Obama je došao na čelo države koja je proizvela mnoge ratove i koja je uvek ispoljavala izrazitu želju za dominacijom. (Jedan kandidat za nominaciju za predsednika SAD iz redova republikanaca, nedavno je izjavio da je Amerika država kojoj je Bog poverio da vlada svetom!)

Teško je danas reći da li je tu nagradu opravdao, jer Amerika je još uvek zaglibljena u ratovima u Iraku i Avganistanu. A to što je Barak Obama prvi američki predsednik crne puti u zemlji koja je bila rasistička, može da služi na čast i Americi i čovečanstvu, ali to nije za Nobela.

Mene interesuje nominacija jugoslovenskog doživotnog predsednika ili diktatora, kome kako drago, Josipa Broza Tita za  Nobelovu nagradu za mir sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Država kojom je ovaj komunista suvereno vladao bez ograničenja mandata, SFRJ, pokrenula je sve svoje mehanizme da ubedi norveški Nobelov komitet da priznanje uruči jugoslovenskom diktatoru.

Za promotera je angažovan (verovatno plaćen) vojvoda od Luksemburga, kako bi izgledalo da je Brozova nominacija politički neutralna. Broz se već bio nametnuo kao jedan od vođa trećeg sveta, koji je plutao između dva suprotstavljena bloka, komunističkog Istoka i kapitalističkog Zapada, tzv. Pokreta nesvrstanih.

Kako je uobičajeno da o nominovanim kandidatima daju mišljenje raniji dobitnici, u slučaju Broza referat je napisao pisac Aleksandar Solženjicin. Ovaj disident, bivši logoraš u Arhipelagu Gulag, dao je negativno mišljenje o jugoslovenskom pretendentu na mirovnog Nobela. Veliki pisac je napisao da je Josip Broz Tito kao učesnik građanskog rata u Jugoslaviji odgovoran za veliki broj nevinih žrtava koje su ubili njegovi komunisti; da je u zemlji kojoj je nametnuo diktaturu ukinuo sve građanske slobode, poništio ljudska prava, zabranio slobodu govora, okupljanja, političkog organizovanja. Da li je ovaj Solženjicinov memorandum izvršio presudni uticaj na Nobelov komitet teško je reći, ali Brozova nominacija za mirovnog Nobela  je propala.

Vest da najveći svetski mirotvorac nije prošao u Oslu izazvala je šok u komunističkoj Jugoslaviji. Usledili su mnogobrojni protesti, a gnev jugoslovenskih činilaca se okrenuo protiv Solženjicina. Dotle slavljen kao veliki pisac koji je raskrinkao staljinizam, protiv kojeg se zdušno borio i Josip Broz Tito, sad je proglašen minornim stvaraocem koji je dobio Nobela iz političkih a ne književnih razloga.

Po novinama su se javili napisi protiv Solženjicina, a ja sam zapamtio "Otvoreno pismo Solženjicinu" koje je napisao u Književnim novinama novinar Televizije Dževad Sabljaković. Sabljaković je, inače, i sam pokušavao da bude pisac, ali mu nedostatak talenta to nije omogućio. Sad se taj titoista proglasio ravnim Solženjicinu i očitao mu pravu lekciju iz književnosti, politike, morala. Zna li Soženjicin da čoveka kao što je Josip Broz Tito majka više ne rađa! Sa svoje strane, vlasti su reagovale obustavljanjem štampanja Solženjicina i povlačenjem njegovih knjiga iz biblioteka.

Ipak, jedan Nobel je došao u Titovu Jugoslaviju, Nobel za književnost piscu Ivi Andriću 1961. godine. Iako nije sasvim po mom ukusu, u potpunosti sam saglasan sa opštim mišljenjem da je Ivo Andrić veliki pisac i da je sagradio između Istoka i Zapada čitavu književnu ćupriju na reci Drini. To mogu samo izuzetni pisci. Ali Andrić nije bio samo pisac, on je bio i političar.

U Srbiji se nerado o tome govori, ali Ivo Andrić je telom Hrvat a ne Srbin, iako ga je Srbija u potpunosti prisvojila. Rođen je u vilajetu Bosni gde se Istok i Zapad susreću, koliko znam u vanbračnoj vezi od oca katoličkog sveštenika i majke služavke u crkvi.

U mladosti se priključio pokretu Mlada Bosna koji se borio za otcepljenje Bosne od Austro-Ugarske, kojoj je ova etnički heterogena zemlja politički pripojena, i prisajedinjenje matičnoj Srbiji. Upravo su mladobosanci prouzrokovali Prvi svetski rat 1914. godine izvršivši atentat u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, mada bi taj rat svakako bio vođen ali ne i u Srbiji.

Mladi Andrić je kao pripadnik ilegalne organizacije robijao i u robijašnici je, verovatno, dušom postao Srbin. Veliki rat se završio propašću Austro-Ugarske i stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavije, pa je mladi Andrić od robijaša postao heroj. On je u Kraljevini napravio veliku političku karijeru, pa je kao diplomata dogurao do poslanika odnosno ambasadora, i to u, za Kraljevinu najneuralgičnijoj državi, Hitlerovoj Nemačkoj. Kao poslanik imao je neslavnu ulogu da radi na pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, jer je onda to bilo realističko rešenje.

Vidimo ga na fotografiji u dvorcu Belvedere u Beču, gde jugoslovenski premijer Dragiša Cvetković i nemački ministar spoljnih poslova Fon Ribentrop potpisuju ovaj državnički akt 25. marta 1941. godine...

Ovaj čin je važio nepuna dva dana, jer je vojska (kojom su dominirali Srbi) izvršila državni udar i odbacila, ne mogu a da ne kažem, Andrićev ugovor.

Posledica je bila napad fašističkih Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju i okupacija ove suverene države. Ne znam šta se s Andrićem dešavalo u tom interregnumu, ali je on kao jugoslovenski veleposlanik u Berlinu do tada važio za prijatelja Trećeg rajha.

U okupiranoj zemlji imao je zaštićen život, verovatno platu ili penziju u Nedićevoj Srbiji, kao i nemačku dozvolu za slobodno kretanje, pa je dobar deo okupacije proveo u Soko Banji, gde je, svakako, pisao svoje (ispostaviće se) velike romane za Nobela.