Do koske
Odlazi li grupa ovejanih bandita i lažnih proroka, koja je jahala Srbiju
dvanaest godina
Laž, pljačka,
i tačka
Počela je predizborna
kampanja, a sa njom i dobro poznati cirkus pod naslovom "Ko će više da
slaže". Za sada u ovom takmičenju ubedljivo prednjače stranke na vlasti,
iste one koje su nas i prevele preko ruba propasti. Sada nam obećavaju srećnu
budućnost, samo da za njih glasamo. Pitanje je samo da li ovaj izgladneli narod
ima bilo kakvu budućnost.
Sa njima, ili bez njih
Igor Milanović
Slušajući političare iz Demokratske stranke i G-17 plus
(preodenute u Ujedinjene regione Srbije) čini nam se da strani investitori u
redu stoje da dođu u Srbiju i u nju ulože svoje milijarde evra. Pre manje od
godinu dana, kada se spekulisalo o raspisivanju vanrednih parlamentarnih
izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Mirko Cvetković su narod lagali
pričom kako to nikako ne bi bilo dobro, jer bi se ugrozili pregovori sa
"značajnim stranim investitorima", koji samo što nisu uspešno
okončani, ali bi istovremeno bili prekinuti i razgovori sa Međunarodnim
monetarnim fondom o daljoj finansijskoj pomoći Srbiji.
Uoči raspisivanja redovnih skupštinskih izbora, početkom
ove godine, pregovori sa MMF-om su zaista i prekinuti, ali ne zato što strani
bankari ne žele da razgovaraju sa vladom koja, moguće, odlazi, već zato što ne
žele da kreditiraju državu koja se ponaša kao pijani milioner. Odustajanje
MMF-a da nam u ovom trenutku odobri stend-baj kredit od preko milijardu evra
jasan je signal stranim investitorima da se ne isplati ulagati u Srbiju.
Iz osvete, Srbija je MMF-u utrapila Božidara Đelića
koji će, ako mu prođe kandidatura za direktora ove institucije, imati priliku
da upropašćuje Zapad na isti način na koji je opljačkao Srbiju.
Od pomenutog "značajnog stranog investitora" na
kraju nije bilo ništa. Jedino su južnokorejska Jura i slovenačko Gorenje
otvorili nove pogone u Srbiji naplaćujući se unapred iz osiromašenog srpskog
budžeta za svako novo radno mesto koje sanjaju da otvore. Isto tako, i bez
vanrednih izbora, iz Srbije je otišao Ju-Es stil ostavljajući nam
da plaćamo dugove Železare Smederevo i to najviše prema bivšem
vlasniku - odbeglom JU-Es stilu.
I pregovori o prodaji Telekoma Srbija su
propali, iako nije bilo nikakvih izbora u to vreme.
Bilans ovih vlastodržaca, koji narodu obećavaju bolje
sutra samo ako ostanu na vlasti, više je nego poražavajući. Vlada Mirka
Cvetkovića ostaće zapamćena kao ona koja je Srbiju najviše zadužila u
inostranstvu. Saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije u
Beču Vladimir Gligorov nedavno je otkrio da su uslovi pod kojima
se Srbija zaduživala takvi da je teško i zamisliti da će dugovi ikada biti
vraćeni.
Pošto nije bilo pomena vrednih investicija iz kojih bi
mogli da se namire apetiti vladajuće klase, Srbija se uzajmljivala ne pitajući
za uslove. U dužničko ropstvo DS i G-17 plus su gurnuli buduće naraštaje
Srbije, ako ih uopšte bude bilo, jer nam već ove godine preti pomor od
gladi.
Po zvaničnim, ulepšanim statističkim podacima prosečnoj
srpskoj porodici već sada prosečna plata nije dovoljna ni za hranu. Porast cena
goriva, zbog najviših akciza i ostalih nameta koje Srbija ima u regionu, samo
će još više da pogorša situaciju.
Republički zavod za statistiku pri izradi svojih studija
polazi od pretpostavke da je "prosečno domaćinstvo" zaista i primilo
pomenutu prosečnu platu, ali nam činjenice govore da to nije tako. Samo 18,5
odsto poslodavaca u Srbiji redovno isplaćuje plate zaposlenima, ostali to čine
ili sa velikim zakašnjenjem ili uopšte ni ne plaćaju radnike.
Najveći broj firmi jednostavno nema para za plate, jer je
sistem naplata fiskalnih potraživanja takav da se prvo namiruje država, a za
zaposlene ako nešto ostane. Na sve to dolaze
i nefiskalni nameti koji dave
privredu. Mlađan Dinkić i njegovi
"eksperti" su neprekidno na vlasti
12 godina i najveći su
krivci za ovakvo stanje u privredi. Oni se giljotine
propisa sete samo kada im
zatreba da na još neki
način slažu glasače. Dinkić, Labus i Đelić,
dakle sve perjanice stranaka na vlasti, su
i osmislili pogubni sistem naplate PDV-a u trenutku izdavanja, a ne naplate robe, čime je srpska privreda
dospela u situaciju da kreditira parazitsku
državu. Danas isti oni traže od
naroda da im da još vremena da isprave svoje prethodne brljotine, kao da to
nisu mogli i ranije da učine.
Milijarde evra uzetih kredita za vreme sadašnje vlade,
potrošene su najviše na potpuno besmislene projekte, čiji je jedini cilj krađa
para. Beograd je potrošio preko 100
miliona evra da bi dobio megalomanski most koji spaja dve mesne zajednice i zabija
se u brdo, ali i da bi samozaljubljeni Dragan Đilas dobio svoj faraonski
spomenik u vidu pilona, a zajedno sa porodicom Hajdin i ostalim
učesnicima ukrao još neku desetinu miliona evra.
Dolazeći na vlast, Boris Tadić je prijavio
ušteđevinu od samo 50.000 evra, i to od prodaje nekog nasleđa. Danas on na
stranim računima ima ne manje od tri milijarde evra, i traži produžetak mandata
ne bi li nas još opljačkao. Biračima se ruga garantujući za svoju
"iskrenost" sopstvenom imovinom, a gladnim radnicima posprdno
poručuje da se marljivošću bore za očuvanje radnog mesta, kao da oni nesrećnici
koji su otpušteni nisu žrtve žute tajkunizacije nego svog nerada.
Kompletna bezumna ideja navodne buduće navale stranih
investitora na Srbiju bazira se na strategiji o razvoju malih, porodičnih
preduzeća. Dok se pred kamerama ljubi sa kravama i svinjama, Tadić bi voleo da
zaboravimo kako je taj plan u stvari podgrejani leš izvučen iz neke prašnjave
fioke nekadašnjeg ministra pod Slobodanom Miloševićem, Dragana Simpo
Tomića, koji je isto tako početkom devedesetih ubeđivao birače da će tim
projektom Srbija za manje od decenije da stigne Švajcarsku!
Tragedija je što se te decenije danas sa setom sećamo kao
vremena srećnijeg od ovog, uprkos svim ratovima, bombardovanjima i sankcijama.
Konačno, moguće je da u Srbiju zaista dođu strani
investitori, budući da ne moraju da brinu da li će radnicima biti isplaćene
plate, a od države unapred dobijaju milionske subvencije. Uz sve to, država
blagonaklono gleda kako subvencionisani poslodavci poput onih iz Jure
radnike otpuštaju ako odbiju da bez nadoknade rade prekovremeno i ako odlaze u
toalet. Pod tim uslovima svako bi investirao, jer dobija i klasično roblje
pride, a sve to o trošku našeg budžeta.