Kontranapad

Povodom odlaska fudbalskog velikana Todora Toze Veselinovića

Kako ispraćamo, tako nam se vratilo

Mada je legendarni fudbalski as Todor Veselinović tokom svoje karijere igrača i trenera proslavio i naš narod i našu zemlju, slika ružnog vremena i prilika u kojima živimo, bila je vidljiva i na njegovoj sahrani. Naime, niko od relevantnih institucija se nije prihvatio da organizuje ispraćaj primeren jednoj od najznamenitijih ličnosti u istoriji našeg fudbala, kao i u istoriji Novog Sad

Miroslav Vislavski

Dvadeset četvrtog maja na Novom groblju u Novom Sadu je sahranjen Todor Veselinović „Toza" (1930 - 2017). Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije (odigrao 37 utakmica i postigao 28 golova), je svoju igračku i trenersku karijeru u našoj državi vezao za FK Vojvodina. Pripadao je redu velikana iz samog vrha istorije fudbala u Jugoslaviji i Srbiji. Za Vojvodinu je odigrao ukupno 546 utakmica i postigao 586 (!!!) golova. Od tog broja, 196 utakmica su bile takmičarske u prvenstvima Jugoslavije, na kojima je postigao 126 golova. Bio je među vodećim golgeterima svih vremena, a u četiri takmičarske sezone je bio lider na listi strelaca (tri puta uzastopno!). Za vreme služenja vojnog roka 1952 godine je igrao za Partizan (53 utakmica odigrao, 50 golova postigao). Italija, Austrija i Belgija su države u kojima je ostvario internacionalnu karijeru. Sa Olimpijskim timom 1956. godine u Melburnu, osvojio je srebrnu medalju.

Po završetku igračke karijere Veselinović se posvetio trenerskom pozivu. U Jugoslaviji je radio u Vojvodini i kraće vreme u Proleteru (Zrenjanin). U inostranstvu je trenersku karijeru započeo u Kolumbiji. Usledili su angažmani u Italiji, Turskoj i Grčkoj. U Atini je živeo najduži period života, a tamo je i preminuo. I u Grčkoj, a posebno u Turskoj, slavljen je poput Boga. Bio je obožavan, poštovan i cenjen do kraja života. Tokom trenerske karijere, vodio je nacionalni tim Kolumbije. Dve godine je bio selektor reprezentacije Jugoslavije u periodu septembar 1982 - juli 1984.

Iako su mu profesionalni tokovi diktirali životni put na raznim destinacijama sveta, rodni Novi Sad mu je bio opsesija. Tako je i odluka da bude sahranjen u „svom ataru" bila poslednji čin u manifestaciji lokal patriotizma legendarnog Toze, fudbalskog maga i čoveka široke vojvođanske duše i neposrednosti. Neki velikani jugoslovenskog fudbala iz Vojvodinine istorije poput Velkera i Rajkova sahranjeni su u tuđini. Dvojica najvećih, Boškov i Veselinović uprkos višedecenijskom bivstvovanju u inostranstvu za večnost su odabrali Srbiju, svoju Vojvodinu... Pri tome, njihovi najbliži sledbenici ne žive više u ovoj zemlji.

U zemlji zakržljalih institucija kako je to u Srbiji, u odsustvu kriterijuma, protokola i nedefinisanosti sadržaja koji podrazumevaju moralnu stranu javnog priznanja nečijeg dela i značaja, događa se da jedan, po pravilu čelni čovek odlučuje kako, na koji način i da li će se odati poštovanje ljudima zaslužnim za afirmaciju ili razvoj neke sredine, organizacije ili države. Oproštaj od Vujadina Boškova (umro 27. aprila 2014.) u Novom Sadu, bio je za poštovanje. Veliku počast mu je odala i fudbalska Evropa, odlukom da se minutom ćutanja uoči početka utakmica akteri najznačajnijeg klupskog takmičenja u Ligi šampiona oproste od Boškova. Tako je bilo i na utakmicama Super lige Srbije.

Fudbalski savez Srbije i Fudbalski klub Vojvodina su primereno grandioznoj ličnosti učinili ono što im je bila dužnost. U tom pogledu, ma koliko kritikovan zbog svojih promašaja u radu i vođenju organizacije, tadašnji predsednik FSS Tomislav Karadžić je razumeo i imao dimenziju poštovanja ugleda i značaja Vujadina Boškova u fudbalskom svetu i Evropi. Na komemoraciji, kojoj su prisutvovale brojne ličnosti iz sveta fudbala i javnog života bila je i delegacija Gradske uprave na čelu sa gradonačelnikom Milošem Vučevićem. Pročitano je oproštajno pismo Sepa Blatera, predsednika FIFA, a govornici su bili prof dr Radivoj Radosav Mika, predsednik Odbora za obeležavanje 100 godina postojanja FK Vojvodine i član šampionskog sastava Vojvodine 1966. koju su vodili Boškov i Branko Stanković, zatim Miroslav Gavrilović, novinar i pisac knjige „Vujke - jedan jedini". U ime fudbalske organizacije od Boškova se oprostio Tomislav Karadžić, predsednik FSS. Njegov predlog da se jedna od najvećih i najlepših ulica u Novom Sadu nazove imenom Vujadina Boškova je prihvatio gradonačelnik Novog Sada i obećao da će se to učiniti uskoro uz komentar: „Ponekad moraju da se dese i ovakve stvari da bi smo videli i shvatili koliko je neki naš sugrađanin veliki."

Ispraćaju su prisustvovale delegacije visokog nivoa. Iz Sampdorije su bili bivši predsednik Enriko Mantovani, sin nekadašnjeg vlasnika (97%) ovog kluba Paolo Mantovanija. Grupa navijača Sampdorije je razvila transparent sa oproštajnim pozdravom: „Adio grande Boškov". Iz Real Madrida su došli nekadašnji Vujketovi puleni i legendarni španski reprezentativci Emilijano Butragenjo i Hoze Antonio Kamačo. Na groblju u Begeču su viđeni: Dejan Savićević, Dragan Džajić, Momčilo Vukotić, Ivan Ćurković, Siniša Mihajlović, Srećko Katanec, Ilija Petković, Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić, Slobodan Santrač, Slaven Zambata, Zoran Filipović, kao i Vujketovi saigrači Aleksandar Ivoš i Radomir Krstić...

Tri godine posle, oprostili smo se od drugog sinonima vekovne istorije FK Vojvodina, Todora Toze Veselinovića. Vujadin Boškov ili Todor Veselinović i obrnuto, za novosadske „slaninare" je večita dilema ko je bio bolji i značajniji fudbaler u sastavu „zlatne generacije" Vojvodine iz pedesetih. Njihov igračko trenerski opus je primeren njihovom karakternom profilu. Vujke programator, Toza improvizator. Vujke zahtevao obaveznost, a Toza je stimulisao kreativnost i slobodu. Vujke štedljiv i racionalan, Toza široke ruke i iracionalan. Vujke na distanci, a Toza neposredan, dostupan svakom. Vujke poštovan, Toza voljen... Obojica obožavani, harizmatični, svaki na svoj način.

Ako je u Evropi hijerarhija uspešnosti u trenersko menadžerskom radu na strani Vujadina Boškova, u Novom Sadu, Vojvodini pa i Srbiji bi morali drugi kriterijumi da vrednuju značaj i ulogu Vujketa i Toze u našem fudbalu. Toza bi morao da ima bar približno, ako ne istovetno poštovanje institucija sporta i posebno fudbala, kao uostalom i gradskih institucija. Na žalost, njegov ispraćaj na daleki put se bitno razlikovao od ispraćaja Vujadina Boškova. Iako je od smrti do sahrane Toze Veselinovića proteklo šest dana, niko od relevantnih institucija se nije prihvatio da organizuje ispraćaj primeren jednoj od najznamenitijih ličnosti u istoriji našeg fudbala, kao i u istoriji Novog Sada. Šira porodica je u duhu tradicije preuzela obaveze dostojanstvenog oproštaja po crkvenom obredu.

Što se tiče društvenog odnosa, bilo bi primereno da je formiran Odbor za sahranu sa protokolom kakav se primenjuje kada odlaze najveći. To se nije dogodilo. Fudbalski savez Srbije na čelu sa Slavišom Kokezom nije učinio ono što mu je trebalo činiti. Telegram saučešća upućenog FK Vojvodina je nedovoljan gest za krovnu fudbalsku organizaciju u trenucima kada odlaze najveći. FSS nije preuzeo organizaciju sahrane, niti su njegovi predstavnici učestvovali u ispraćaju Veselinovića. Slično su se ponele gradske institucije. Kao što ni tri godine kasnije nije ispunjeno obećanje da će se ulica u Novom Sadu nazvati imenom Vujadina Boškova, od Gradonačelnika nije stigao ni telegram saučešća povodom smrti Veselinovića.

Porazno je da FK Vojvodina pod čijom je zastavom pokopan, nije ispoljila veću želju i odgovornost u organizaciji ispraćaja. Možda je to uzrokovano nesposobnošću i nedoraslošću trenutku od ljudi koji raspolažu sa klubom. Prenošenje klupskih obaveza u tom činu na neorganizovane veterane kluba, ne oslobađa odgovornosti Upravu (ukoliko postoji) i čelnike kluba za opor utisak na komemoraciji i sprovodu. Porazno je što je glavna uloga namenjena osobi koja nije u rukovodstvu, niti ima bilo kakve veze sa krhkom Sekcijom veterana kluba, osim što ličnim autoritetom „grobara" novinske kuće Dnevnik objavljuje u tom tragičnom listu besplatne posmrtne oglase preminulim bivšim igračima Vojvodine!

Takva osoba je rukovodila komemoracijom velikom Todoru Tozi Veselinoviću, a dvadesetak dana ranije i komemoracijom Mladenu Vučiniću, jednom od poslednjih velikana ekipe iz 1966. koja je donela Vojvodini prvu šampionsku titulu. Porazno je što je takva ličnost uputila uvodne rečenice u ime Kluba, a da sa klubom nema nikakve organizacione veze. Reč je o čoveku koji se u Vojvodini instalirao ni kriv ni dužan u vreme pokojnog Ratka Bate Buturovića pre desetak godina, sa kojim je Bata mislio da uz svoj kontraverzni imidž, dobija na društvenoj kredibilnosti s obzirom da je dotična osoba bio direktor Dnevnikovog holdinga. Već samim tim, srozan je nivo ispraćaja Toze Veselinovića.

Puno praznih mesta u Amfiteatru SPENS - a je odgovor o formalističkom prilazu organizatora komemoracije. Izbor govornika nije bio adekvatan uz dužno poštovanje godina doktora Vladislava Viškovića i kapitala istorijskog znanja mladog direktora Arhiva grada Novog Sada Petra Đurđeva MA. Nije primećeno prisustvo predstavnika Fudbalskog saveza Srbije, Fudbalskog saveza Vojvodine, Sportskog saveza ili Olimpijskog komiteta Srbije...Umesto gradonačelnika Miloša Vučevića, koji bi u takvim prilikama barem trebao da bude uz svoje sugrađane, a ne na stranačkom zadatku, iz Uprave grada je prisustvovao komemoraciji član Gradskog veća zadužen za sport, Ognjen Cvjetičanin. Pošto se u takvim prilikama ne najavljuje prisustvo zvaničnika, pitanje je da li je iko prepoznao predstavnika Uprave grada. Sa druge strane, on se nije snašao i izjavio saučešće supruzi i porodici.

Na poslednjem ispraćaju na Novom groblju Tozu su ispratili stari vojvodinaši, njegovi Salajčani i prijatelji iz Beograda, legendarni Dragoslav Šekularac (teško pokretljiv), Dušan Maravić, Vladica Popović i Ilija Petković. Uz pravoslavnog sveštenika, biografsko kazivanje o karijeri pokojnika, imao je predsednik Sekcije veterana Vasa Pušibrk, a emotivnu dimenziju je dalo obraćanje poznatog novinara Dobrivoja Bobija Jankovića, koji je u odsustvu zvaničnika iz FSS, „navatan" pred kapelom i zamoljen da uputi poslednje reči oproštaja s Tozom. Potresna slika je bila u trenutku kada je Aleksandar Ivoš opraštajući se celivao sanduk sa telom svog najboljeg druga u ekipi „zlatne generacije" Vojvodine. Ono što je najdublja impresija u ovom tužnom činu, bila je počasna straža koju su po ličnoj želji i insistiranju davali osmorica igrača Fenerbakčea (Turska) koje je predvodio Toza Veselinović prilikom osvajanja šampionata Turske. Došli su privatnim letom u svojoj režiji. Bili su obučeni u crnoj odeći, u majicama sa likom svog trenera - Hodže. Niko od zvaničnika nije primio delegaciju turskog šampiona! Na sramotu FK Vojvodina, Novog Sada i srpskog naroda. Neki članovi sastava FK Vojvodina koji je trenirao Toza 1974 - 1977, iako žive u Novom Sadu nisu bili na sprovodu. To smo mi!

Todor Veselinović Toza je odavno u legendama fudbala. Njegov odlazak u vremenu nevremena sigurno neće narušiti najlepšu predstavu o mađioničaru i virtuozu, poeti i boemu fudbalske igre, velikom čoveku, patrioti, novosađaninu.