Rusija

Može li Rusija da iskoristi saudijsko-katarski konflikt?

Amerikanci uvek profitiraju

Jedan od glavnih svetskih događaja 2017. godine može da postane konflikt između dve ambiciozne države, koje se takmiče za uticaj u arapskom svetu - Katara i Saudijske Arabije.Početkom juna, kao rezultat ozbiljnog pogoršanja odnosa, ove dve države su se faktički našle u ratnom stanju. Tako je 4-5. juna Rijad objavio prekid diplomatskih odnosa sa Dohom, o prestanku njenog učešća u operacijama „sunitske" koalicije u Jemenu i zabrani korišćenja saudijske teritorije, vodenog i vazdušnog prostora za tranzit katarske robe. Slične mere prema Kataru je doneo i niz saudijskih saveznika: Bahrein, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), tvrdi Sergej Balmasov, ekspert Instituta za Bliski istok i Ruskog saveta za međunarodne poslove u tekstu objavljenom na www.gpolitika.ru

Sergej Balamasov

„Teroristički" faktor

Takve akcije se objašnjavaju činjenicom da je Doha navodno vodila subverzivne i terorističke akcije protiv Rijada, između ostalog i putem podrške radikalnih i džihadističkih organizacija. Nije slučajno da se na tom spisku na prvom mestu nalaze Muslimanska braća, zatim Al kaida i Islamska država (ID) - sve ove organizacije zabranjene su u Rusiji kao terorističke. Zvanično, Katar je prekinuo sa „braćom", koji predstavljaju tradicionalni instrument za širenje katarskog uticaja u regionu i svetu. Ipak, Katar nije i stvarno to učinio. Tako su Kairo i Rijad nedavno zvanično ukazali na to da Doha do sada na svojoj teritoriji sakriva niz svojih građana - pripadnika „braće". Bez obzira na to što je ranije Doha isterala sa svoje teritorije značajan broj lidera „Muslimanske braće", suočena sa povećanim pritiskom od strane Saudijske Arabije i UAE, to do sada nije bilo učinjeno u odnosu na rukovodstvo njima srodnog pokreta koji predstavlja jednu od njihovih „grana" - Hamasa. Tako je, na primer, do poslednjeg dana, šef Hamasa, Haled Mašal mirno živeo u Dohi. Ipak, prema najnovijim podacima, kada je američki predsednik Donald Tramp zvanično izjavio da smatra Hamas „terorističkom organizacijom", Katar je predložio da bar deo predstavnika rukovodstva Hamasa napusti teritoriju ove države, što ne označava prekid sponzorske podrške. Osim toga, otprativši drugu „braću" u Tursku, Katar je nastavio da ih sponzoriše.

Razlog za ovako oštru reakciju prema ovoj vrsti katarske podrške uslovljena je činjenicom da oni vode aktivnu propagandu protiv „prodanih prozapadnih kraljevskih režima" i već više puta su se „istakli" svojim učešćem u zaverama protiv vlasti Saudijske Arabije i UAE.

Katar, kao iranski „saveznik" i partner

Međutim, kako izgleda, ovo je tek drugi po značaju problem u njihovim odnosima sa Katarom. Glavni problem je „specijalni" položaj emira Tamima al Tanija u odnosu na Iran, sa kojim Saudijska Arabija vodi bitku na više „frontova", u Jemenu, Siriji, Bahreinu i na svojoj teritoriji, u stalnim nemirima zahvaćenoj Istočnoj provinciji koju naseljavaju šiiti. Valja primetiti da Katar u odnosu na „iranski problem" ima svoj poseban pogled, koji se ogleda u tome što ga on, saglasno svojim zvaničnim izjavama, ne smatra aktuelnim. Štaviše, prethodni emir države je više puta davao izjave o „miroljubivom karakteru iranskog nuklearnog programa" i da on „odgovara interesima stabilnosti celog regiona". Sličan pristup je bio uslovljen ne samo povećanim razlikama između Katara i Saudijske Arabije i njihove konkurencije u regionu i svetu, kao i stremljenjem Dohe da pronađe saveznika za to, već i produktivnim poslovnim odnosima sa Teheranom. Pre svega se radi o njihovom zajedničkom poduhvatu na velikim gasnim postrojenjima u Persijskom zalivu, između ostalog i na čuvenom „Južnom Parsu". Nedavno su se ove dve zemlje dogovorile o razvoju ranije obustavljenog „Severnog Parsa". Drugim rečima, sadašnja oštra saudijska reakcija uslovljena je pre svega nezavisnim kursom Katara, čije delovanje podriva saudijske napore da ojača svoj uticaj u svetu.

Faktor „afričkog roga"

Dodatnu oštrinu katarsko-saudijskim odnosima i katarsko-emiratskim odnosima daju ambicije Dohe da izgradi svoj uticaj u Istočnoj Africi i strateški važnom rejonu afričkog roga, čija kontrola dozvoljava da se garantuje bezbednost isporuke ugljovodonika (među njima i katarskog gasa) iz Persijskog zaliva za Evropu. Sa tim ciljem je, na primer, Doha u maju ove godine objavila da gradi vojnu bazu u Ugandi, odakle konkuriše saudijskim težnjama u Etiopiji, Džibutiju i Eritreji.

Ideološki spor o „pravim vehabijama"

Još jedan važan momenat na koji malo ko obraća pažnju je ideološki spor, a jednostavnije govoreći: nadmetanje oko toga ko su „prave vehabije". Tako stručnjak Instituta za Bliski istok A. A. Kuznjecov kaže da je „vehabitski islam priznat kao državna religija Katara, a katarska elita smatra svojim dugom da propagira i širi to religiozno učenje po celom svetu. Katarski šeici sa ponosom govore svim stranim gostima da je emir Hamad 17. praunuk velikog propovednika iz Nedžda, Muhameda Abdel Vehaba (1703-1787), osnivača vehabizma. Prema mišljenju katarskih emira, upravo su klanovi Al Tani i Midadi doneli na katarsko poluostrvo prave ideje vehabizma, dok je pastirsko pleme Al Saud samo iskoristilo ove ideje, izvrnuvši ih i stvorivši suviše krutu i puritansku verziju vehabizma". Nije slučajno 28. maja saudijsko vehabitsko sveštenstvo, uključujući i glavnog muftiju Abdul Aziza al Šeika, direktnog potomka Muhameda Abdel Vehaba, otvoreno dovelo u pitanje poreklo katarske dinastije od Muhameda Abdel Vehaba, zahtevajući da se njegovo ime ukloni sa glavne džamije u Dohi.

Rat informacijama

Treba primetiti da je do pogoršanja odnosa došlo postepeno, tokom maja, i da mu je prethodilo bombardovanje informacijama sa obe strane. Rat informacijama je, pretežno, vođen putem televizija, katarske Al Džazire i saudijske i emiratske: Al Arabija i Skaj njuz Arabija. U Kataru su se koncentrisali pretežno na ismevanje i osudu „trošenja ogromnih suma novca" i „rasipništva" članova vladajućih porodica Saudijske Arabije i UAE, kao i osoba povezanih sa njima. Kupovina ultraskupih jahti, aviona itd, neadekvatno ponašanje (preterano uživanje, delimično preuveličane činjenice narušavanja zakona u drugim državama, npr. to se odnosi na tvrdnje o premlaćivanju i silovanju stranih građana od strane pomenutih pripadnika vladajućih porodica, učestovanje u trgovini narkoticima itd.). I, na kraju, Al Džazira „pritiska" bolnu temu za Saudijsku Arabiju i UAE - narušavanje ljudskih prava u ovim zemljama, posebno stranih radnika, što izaziva oštru reakciju pomenutih zemalja zbog straha da će zbog toga privući dodatnu pažnju Zapada.

S druge strane, od sredine maja, saudijski i emiratski mediji su počeli da iznose „istinu" o Kataru, koncentrišući se na njihovo navodno finansiranje svih poznatih radikalnih islamskih i džihadističkih organizacija, uključujući već pomenutu (i u Rusiji zabranjenu) terorističku Islamsku državu, kao i na to da Doha vodi subverzivnu politiku protiv svojih suseda. Konkretno, emitovani su snimci pregovora koji su se navodno odigrali 2008. godine, a koji „dokazuju krivicu" Dohe za subverzivnu delatnost. Prema verziji Rijada, u ovim pregovorima su učestovali sada već bivši katarski emir Hamad ben Halifa al Tani, otac sadašnjeg vladara zemlje Tamima al Tanija, sa tadašnjim libijskim liderom Muamerom Gadafijem i predsednikom Jemena Ali Abdulah Salihom, na kojima su oni razmatrali mogućnost „komadanja" Saudijske Arabije. Konkretnije, govorilo se o „vraćanju" Jemenu provincija Nadžran i Džizan, kao i predaji Kataru provincije Šarkija (ranije Istočna provincija), koja je bogata naftom. Sve to su „urotnici" planirali da ostvare uvlačenjem Saudijske Arabije u rat na jemenskoj teritoriji, uz aktivno učešće i podršku katarskih i libijskih specijalnih službi. Prema verziji iz Emirata i Saudijske Arabije, Doha nije ostavila te ideje u prošlosti, već sada pokušava da ih sprovede uz pomoć Irana.

Odnosno, oni su objavili da je katarski ministar inostranih poslova Muhamed ben Abdel Rahman tokom nedavne posete Iraku, vodio tajne pregovore sa komandantom iranskih specijalnih snaga "Čuvara islamske revolucije", generalom Kasimom Sulejmanijem. Osim toga, posebnu pažnju su saudijski i emiratski tv kanali obratili na to što Katar odbija da za terorističku organizaciju prizna proiranski Hezbolah, koji deluje ne samo u Libanu i Siriji, već i u Jemenu, na terijtoriji Bahreina, UAE i Saudijske Arabije. Sve je to dalo osnova saudijskim državnim medijima da nazovu predstavnike vladajuće katarske dinastije „neprijateljima saudijske nacije", nakon čega su Rijad i njegovi saveznici (UAE, Egipat, Bahrein) blokirali katarske izvore informacija, na šta je ministarstvo inostranih poslova Katara zapretilo da će opozvati ambasadore iz ovih zemalja, a na kraju je dobilo prekid diplomatskih odnosa.

Perspektive rešenja konflikta i ruski interesi

Katar se, u datom slučaju, našao pred ozbiljnim izazovom. O tome šta se dalje može dešavati svedoče raniji događaji. Podsećamo da to nije prvi put da su se pomenute zemlje našle u sukobu. Tako je 1992. godine tokom „borbi za Hafus", saudijska armija napala pogranično-policijski punkt da bi „pomerila" državnu granicu. A 1995. godine, prema tvrdnjama niza arapskih medija, Saudijci su u Kataru realizovali državni udar, postavivši na vlast oca sadašnjeg emira Hamada ben Halifu al Tanija, koga su već 1996. neuspešno pokušali da skinu sa vlasti jer nije „opravdao" njihova očekivanja. Tada su zaverenicima direktno pomogle, ulaskom na katarsku teritoriju, saudijske i emiratske specijalne snage. To se i sada može dogoditi. Ali, ne treba isključiti ni mogućnost da će ovo pogoršanje odnosa proći bez toga, odnosno da će se Doha „vratiti na traženi kurs". U ovom slučaju Katar ima sledeće varijante za rešenje problema: kapitulacija, sa realnom a ne „zvaničnom" predajom Irana i „braće", što predstavlja potpuno odustajanje od ambicije da budu lideri u regionu, kupovina lojalnosti od nove američke administracije i potpuno konfrontiranje sa prosaudisjkom koalicijom. Što se tiče druge varijante, uzimajući u obzir sadašnje američko-saudijsko približavanje, postojanje vojne baze SAD na teritoriji Katara ne predstavlja garanciju nemešanja Vašingtona u dešavanja. Podrazumeva se da između Amerike i Dohe postoji de fakto savez.

Ipak, situacija na Bliskom istoku se ubrzano menja. I za predsednika Trampa, koji je nedavno zaključio ugovor vredan više milijardi dolara o prodaji naoružanja Rijadu, predstavlja povoljan momenat davanje garancija o neučestvovanju u zaveri sa Saudijcima, kupujući ih od Katara na isti način. Prema postojećim podacima, osim ugovora o naoružanju saudijski kralj je predsedniku SAD predao zaista kraljevske poklone vredne 1,5 milijardu dolara, uključujući ultramodernu jahtu za plovidbu okeanima. Treća varijanta pretpostavlja oslanjanje na spoljne sile, pošto samostalno, bez obzira na orgomne finansijske resurse, Katar ne može da se zaštiti - Saudijska Arabija i UAE su vojno jači. Ostaje da se zatraži pomoć od Irana i, moguće, drugih centara moći, od kojih jedan teoretski može da bude Rusija.

Za Rusiju ovaj konflikt može da predstavlja realni interes. Ne radi se toliko o tome da takav „sukob" može da značajno podigne cene gasa i nafte. Kao što je poznato, Katar predstavlja tradicionalno tvrdoglavog ruskog konkurenta kada je gas u pitanju, koji ne želi da zajedno sa Rusijom formira „gasni OPEK", zahvaljujući kojem bi mogli da diktiraju svetske cene plavog goriva. Moskva neće imati nikakve koristi od mogućeg pada Tamima. U tom slučaju kontrola gasnog „ventila" preći će drugim, neprijateljskim snagama.

U vezi s tim, predstojeći zadatak je dati garancije bezbednosti sadašnjem emiru. Plata za to bi mogla biti, ako ne promena pređašnjeg mišljenja u vezi sa „gasnim OPEK-om", a ono obezbeđivanje ozbiljnih investicija u rusku gasnu industriju ili pristup, zajedno sa Iranom, ogromnim rezervama „plavog zlata" na gasnom polju Severni Pars. Što se tiče odgovora Saudijske Arabije i Emirata, on će biti oštar. Ipak, uzimajući u obzir nasleđe čečenskog i sirijskog rata, teško da će se ovi odnosi kardinalno pogoršati. Tim pre, što su UAE i Saudijska Arabija sada ozbiljno „zauzeti" u Jemenu i Siriji, da bi se otvoreno svađali sa Rusijom. Ipak, ta varijanta deluje najmanje verovatna, s bozirom na to da američka vojska već „štiti", to jest „kontroliše" emira Tamima.