Vojska

Sumrak odbrambenog sistema: kakav teror trpe pripadnici Vojske Srbije od strane najvišeg komandnog kadra

Okupacija iznutra

Nakon punih dvanaest godina od kako je Srbija (21. maja 2006. godine) iz razvaljene državne zajednice sa Crnom Gorom počela da stvara svoj vojno - odbrambeni kompleks, može se slobodno reći da je taj posao više puta do sada propao. Naime, Vojska Srbije (VS) nije ni blizu onom standardu i onim potrebama koje zahteva predstojeće vreme i geopolitički položaj države na čijem braniku zvanično stoji. Unutar Ministarstva odbrane i VS vladaju klanovi i nesmenjivi dvorski "perjanici", na čelu sa načelnikom Generalštaba i ministrom odbrane, a pod njihovom kontrolom dešavaju se koruptivni poslovi, rasturanje vojne imovine, najgora kadrovska rešenja, loša i zastarela obuka i stalno nasilje nad profesionalnim pripadnicima vojne službe.

Nikola Vlahović

U dokumentu pod nazivom "Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije", u četvrtom poglavlju koje se zove "Politika nacionalne bezbednosti", u tački 1. ( koja glasi "Osnova opredeljenja politike nacionalne bezbednosti"), piše između ostalog i ovo: „…Republika Srbija će unapređivati odnose sa članicama Evropske unije, kao i članicama i partnerima NATO na osnovama neposredne, bliske i dugoročne saradnje i zajedničkog delovanja...Pristupanjem NATO programu Partnerstvo za mir Republika Srbija potvrđuje svoje dugoročno opredeljenje da pruža doprinos zajedničkim demokratskim vrednostima i uvršćivanju regionalne i globalne bezbednosti. Republika Srbija naglašava svoje uverenje da je aktivna i sadržajna saradnja svih država Zapadnog Balkana sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir, put za trajnu stabilizaciju i napredak ovog regiona..."

Pomenuta "Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije", nesumnjivo govori suprotno formalno proklamovanoj vojnoj neutralnosti i suštinski pokazuje u kom pravcu vladajući režim već šest godina usmerava bezbednosnu i svaku drugu politiku.

Ako je jasno da je NATO pakt autor i stvarni korisnik "Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije", onda je još jasnije zbog čega Rusija nije isporučila Srbiji nijedan novi oružani sistem nego je uglavnom u pitanju vojna oprema i ratna tehnika kojoj trebaju remonti i dorade.

Vučićeva politika je svedena na jeftine i providne prevare, pa je tako svako mogao da uporedi vesti koje su cirkulisale njegovim medijima, gde u jednoj piše da je"Srbija zaradila milijardu evra od prodaje oružja", a u drugoj da je budžet Vojske Srbije za 2017. godinu bio 478 miliona evra! Dakle, ni pola od onoga što je zaradila vojna industrija! Sa druge strane, za 2018. godinu, samo za angažovanje pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama predviđeno je skoro dve milijarde dinara. Ova sredstva su znatno "pojačana" u odnosu na 2017. godinu, zbog navodne "potrebe preuzimanja samoodrživosti vojne bolnice nivoa 2+" u zoni operacije u multinacionalnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Centralnoafričkoj Republici. Ali, šta i za koga pripadnici Vojske Srbije rade u Centralnoafričkoj Republici? Ko je doneo odluku da Vojska Srbije u sopstvenoj domovini gladuje, a da ovoliki novac odlazi na nekakve nejasne "misije" u sred afričkog kontinenta? Samo Aleksandar Vučić, jer niko u Srbiji za ovakve poteze nema "zadnju reč" osim njega.

Kad se pogleda gde i kome Vučićev režim izvozi oružje, stvari postaju jasnije. To su zemlje Subsaharske Afrike, Arabijsko poluostrvo, Kuvajt i Saudijska Arabija i u Jugoistočna Azija gde su među stalnim kupcima takođe uglavnom muslimanske države, Tajland i Indonezija. Redovni kupci su i režimi u Libiji, Egiptu i Alžiru, bez obzira što im je tamo posao otežan, procedure pooštrene a kod nekih i uvedene sankcije na uvoz oružja. Koliko mu je važna proizvodnja oružja i vojne opreme, govori i proverljiv podatak da je u Srbiji registrovano čak 178 kompanija za promet ovim profitabilnim poslom. Upućeni u ove poslove tvrde da nijedna od njih nije ušla u taj posao bez "polaganja kaucije" kod samozvanog Vođe.

Kad je odjeknula vest da su pripadnici takozvane Islamske države u posedu velike količine municije i oružja iz Srbije, brzo je ustanovljeno (i sa ruske i sa američke strane) da su u pitanju kontigenti proizvedeni u vreme Jugoslavije, ali ih Srbija nije uništila, nego ih je držala u magacinima. Vučićeva propaganda je uporno tvrdila da su pripadnici Islamske države "zaplenili" velike količine municije i oružja iz Srbije, ali nikad nije rečeno kako je ono tamo dospelo. Ipak, novo naoružanje i opremu iz Srbije koje je došlo u ruke pripadnika Islamske države, nije moglo biti izvoženo bez odobrenja i saglasnosti ministarstava trgovine, odbrane i unutrašnjih poslova, pa i saglasnosti BIA-e. To je trebalo da se nađe u godišnjem izveštaju o izvozu oružja, ali, umesto njih, uradio je to detaljnije neko drugi...

Visoko cenjena londonska organizacija Conflict Armament Research (CAR) istraživala je više od tri godine - od jula 2014. do novembra 2017. godine - na teritoriji od Kobanea u Siriji do Bagdada, puteve oružja. U pitanju je najobimnija studija naoružanja kojim raspolaže teroristička organizacija do sada. Analizirano je više 1.832 komada oružja, i više od 40.000 jedinica municije. Izvode je 12. decembra prvi objavio američki magazin Wired.

CAR je u izveštaju na 200 stranica detaljno opisao i put pojedinih isporuka. Tako je u vojnom arsenalu islamista pronađeno 19 sanduka municije 7,62 x 54 mm R koje je užički "Prvi Partizan" izvezao u Irak. Taj kalibar metka odgovara ruskom automatskom oružju, recimo Kalašnjikovu i Tokarevu. U odgovoru na upit CAR, Vlada Srbije je navela da je pošiljka bila u sklopu napora međunarodnih trupa da opreme iračku vojsku.

U blizini Faludže je juna 2016. nađeno 60 srpskih M-79 "Osa" kalibra 90 milimetara i bugarski trombloni PG-7M koji su do fronta došli preko Srbije. Prema zvaničnom odgovoru Vučićeve vlade na upit ove organizacije, srpska kompanija je 2. aprila 2014. uvezla 960 komada, da bi ih dva dana kasnije preprodala Ministarstvu odbrane Burundija. Nije jasno kako je oružje na kraju došlo do islamista.

Vučića zanimaju samo brze zarade od vojne industrije i finansijska mešetarenja van granica Srbije, ali ne i Vojska Srbije kao institucija, koju on drži da budžetskoj periferiji, daleko od velikih ulaganja i još dalje od stvarne moći koju bi trebala da ima.

Rezultat je uništavanje odbrambene moći zemlje i propadanje vojnog kompleksa. Rasprodati su za poslednjih šest godina skoro svi strateški vojni objekti, pa tako retko koji grad u Srbiji može da se pohvali da ima makar kasarnu sa aktivnim vojnim sastavom.

Zbog izuzetno lošeg materijalnog stanja (tačnije, sirotinjskih uslova života i rada) u poslednje dve godine Vojsku Srbije napustilo je preko 3.000 profesionalnih vojnika i starešina. U međuvremenu, smenjivale su se korupcionaške afere, jedna za drugom, a Vučićevi mediji objavljivali su samo informacije o sitnim krađama i tragikomičnim podmićivanjima pojedinih oficira i podoficira, čija je plata manja od plate šalterskih radnika i čuvara u Telekomu ili EPS-u. Međutim, kad u vrhu Vojske Srbije "važni drugovi" pljačkaju budžetski novac po metodologiji vladajućeg režima, onda to nigde nije vest.

Jedan od poslednjih takvih primera je i slučaj Uprave za logistiku Generalštaba Vojske Srbije koja se aktom broj 580-2 od 14. februara 2018. godine, saglasila da se za remont pet vozila marke „PUCH" isplati neverovatnih 15.468.684 dinara. To znači da je popravka pet automobila, prosečne starosti od 30 godina, plaćena nešto više od 131 hiljade evra!

Od početka 2018. godine, počela je nova kampanja za rasprodaju imovine Vojske Srbije, pa su tako na red došli i vojni kompleksi Medoševac u Nišu, Vila Katarina u Knjaževcu, objekti Mira i Vinarce u Leskovcu, Put u Pirotu, Bukovac u Petrovaradinu, Stanišin rid u Surdulici, kao i strelište u Kragujevcu i vežbalište Šikara u Somboru, o čemu detaljnije piše u tenderskoj dokumentaciji koju su na uvid imali strogo odabrana glasila. Prošle, 2017. godine, krajem novembra meseca, na prodaju su stavljeni i kasarna "Lečilište Avala", vojni kompleks u Zrenjaninu, Klub Vojske u Požarevcu i Beloj Crkvi, skladište Stajkov potok u Zaječaru, kasarna u Irigu, kao i brojni poslovni i stambeni prostori u Beogradu i Nišu.

Važno je znati da je takozvanim "Master planom" o prodaji 443 vojne nekretnine, još 2013. godine, dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, počela kampanja za "namicanje" milijardu evra prihoda koje je samozvani Vođa planirao da navodno delimično "reinvestira" u jačanje takozvane namenske proizvodnje, tačnije, proizvodnju naoružanja i opreme. Kao što je poznato, od toga nije nijedan evro iz prodaje vojnih nekretnina tamo uložen, već su strane kompanije "sa Vladom Srbije" ušle u poslove proizvodnje i izvoza oružja i vojne opreme (a, koje je završilo na arapskom tržištu, pa i u ruke boraca Islamske države).

Da bi izbegao zakonski propis prema kome su do tada pravo preče kupovine imale lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nepokretnost nalazi, Vučić je obavezao sve svoje članove stranke i koalicione partnere da se "ne petljaju" u te poslove.

I dok lokalne samouprave i danas igraju ulogu "nezainteresovane strane", prodaja vojnih nekretnina se obavlja na tenderima Republičke direkcije za imovinu. Nije teško zaključiti da svi dobri objekti padaju u ruke Vučićevog klana, bez mnogo birokratskih prepreka i sa malo ili nimalo uloženih sredstava.

Ali, kap koja je prelila čašu jeste bio prošlogodišnji pokušaj da se Nacrt Zakona o Vojsci Srbije koji je donet u tajnosti, u ovom slučaju, suprotno članu 13. i Zakona o radu, bez javne rasprave i znanja vojnika stavi na glasanje u Narodnoj Skupštini. Taj zakon je neustavan, gazi osnovna ljudska prava i daje preširoka ovlašćenja ministru odbrane, u jednom delu čak veća i od predsednika države i od predsednika Vlade.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin ništa nije uradio ka rešavanju ponižavajućeg materijalnog stanja pripadnika Vojske Srbije, besomučno paradira u crnoj uniformi, koju ne poznaje nijedan vojni propis u boji koja je primerenija nekim susednim državama, čija je vojska ostavljala krvave tragove zločina nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.

Na sceni su zloupotrebe fondova za ratne veterane, vojska gladuje, a dobar deo nje radi sa probušenim čizmama i pocepanom uniformom. Uslovi nisu bolji ni za one koji brane takozvanu Kopnenu zonu bezbednosti. Vojsku Srbije dnevno napusti i do desetak ljudi zbog loše materijalne situacije, vojnici ginu na autoputevima zbog neispravnih vozila starih i preko 30 godina, a leče se kao građani drugog reda u ambulantama gde nema ni osnovnih medicinskih sredstva.

Povrh svega predlogom za izmenu zakona u kojima se predviđa prodaja vojnih fabrika strancima (krstili oni to dokapitalizacijom ili kako god) najvitalnijeg dela srpske privrede je čin ravan veleizdaji zemlje. Time se omogućava da srpsko oružje nesmetano dođe u ruke terorista, kao što je i nedavno pronađeno u rukama boraca ISIS-a u Siriji. Sa druge strane, ovim potezom otima se najzdraviji segment srpske privrede, koji je vrlo bitan kako u mirnodopskim tako i ratnim uslovima kao strateška potpora Vojsci Srbije.

Osim pljački, utaja, kriminalnih privatizacija i uništavanja vojne imovine, već duže vremena težak problem je i nasilje koje se sprovodi sa najviših komandnih mesta.

General Diković i mala grupa njemu odanih oficira, svesno lažu javnost kako bi prikazali da u vojsci sve sija (krečenje fasada, farbanje trulih i nepupotrebljivih vozila i tehnike, i druge cirkuske predstave). Tvrde i njegov Voljeni Vođa i on, da Vojska Srbije raspolaže najsavremenijom tehnikom, mada svaki časni oficir zna da su remontni kapaciteti Vojske Srbije svedeni na nivo zanatske radionice. Naime, Srbija danas ne može da izvrši remont ni za sopstvenu vojsku, a ne za polovnu ratnu tehniku iz Rusije. Srbija je imala ali više nema fabriku turbo motora, elisu više nema ko da napravi, a fabrika IKL koja je proizvodila ležajeve za američki Boing uništena je u okviru kriminalne privatizacije najvažnijih industrijskih pogona u državi.

Tokom aprila meseca ove godine, na inicijativu skandaloznog ministra odbrane Aleksandra Vulina i načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, organizovana je navodna izložba naoružanja i vojne tehnike, koja je bila uvredljiva, skandalozna i primitivna, jer u 21 veku izaći na ulice srpskih gradova sa prefarbanim, prastarim tenkovima i topovima, izložiti ih pogledu građana koji su umorni od ratova, socijalno i kulturno izolovani od savremenih tokova života, ravno je provokaciji kakva još nije viđena.

Vučićevi "ordonansi", Diković i Vulin, svakim svojim potezom, ponižavaju i ruše retke preostale vrednosti srpske vojničke tradicije. Oni su ti koji kao nadređeni Upravi za logistiku, oni su najodgovorniji za stihijsko i neplansko rasipanje budžetskih sredstava i veze sa tajkunskim firmama. Oni su ti koji znaju da su vežbe, poput onih u Nikincima i Batajnici lažna predstava za običan narod, a ne stvarna slika stanja u Vojsci Srbije. Oni su ti koji znaju da su kriminalci vežbali pucanje u kasarnama.

Oni su inspirisali pojedine komandante jedinica, na samovolju i "slobodno" tumačenje pravila i propisa, na truli karijerizam, gaženje preko ljudi u ostvarivanju sitnih ličnih ciljeva, svojatanje Vojske Srbije i uništavanje svega što se uništiti može.

Sasvim u senci ovih socijalnih potresa i ponižavajućeg statusa vojnika i oficira, ali i civilnih lica na službi u VS, i dalje stoji otvoreno pitanje nezbrinutih pripadnika nekadašnje Vojske Jugoslavije, invalida rata, onih koji su ostali osakaćeni na svim frontovima koje je otvorio Miloševićev režim iz devedesetih, čiji „pioniri" danas haraju Srbijom. Mladići koji su u to vreme, sa tek napunjenih dvadeset godina ostali teški invalidi, u borbama na granici sa Albanijom, i junački se borili do kraja, danas su, u Vučićevom režimu, bez ikakvih beneficija i svako od njih se snalazi da preživi, kako zna i ume.

A 1. Šala za šalu

U trenutku kad je Aleksandar Vučić krenuo u Moskvu povodom proslave Dana pobede, Vojska Srbije dobila je 740 jurišnih pušaka belgijske proizvodnje SKAR-L, čime je, kako je saopštio pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradović, "...završen projekat opremanja specijalne brigade od 1.500 vojnika". Puške su, kako je Miloradović naveo, nabavljene po nalogu specijalnih jedinica VS i Generalštaba sa napomenom da je u pitanju "...jedno od najboljih oružja tog tipa". Tako se Vučić mogao Putinu pohvaliti, kako "ustrojava" srpski odbrambeni potencijal, strogo po NATO standardima.

Nije teško pretpostaviti da su ruske vojno-obaveštajne mreže odavno znale za ovu narudžbinu i da se ruska vojna sila već odredila prema ovakvim poslovima. Rezultat je vidljiv: Rusija isporučuje Vučiću zastarelu ratnu tehniku, preskupu za remont i održavanje. Tako to izgleda kad mali balkanski klovn hoće da se šali sa velikom silom.

A 2. Saopštenje vojnog sindikata Srbije povodom neistina iznetih u Narodnoj skupštini dana 03.05.2018. godine

Neki su se juče zaigrali u Republičkom parlamentu...Protekle tri decenije dokazale su da u srpskim političarima nema ni smislenosti, ni dostojanstva. Put kojim su išli doveo nas je na rub provalije, ekonomskog i duhovnog bezdana. Istine radi, gazeći preko mrtvih na putu evropejstva, srpski političari zaboravili su juče činjenicu da 21 zemlja u okviru EU ima vojne sindikate.

Iste te zemlje imaju savez EUROMIL koji okuplja 34 vojna sindikata i udruženja iz zemalja iz Evropske unije, sa preko pola miliona članova. Francuska, koja je juče spominjana u Parlamentu, osuđena je pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu drugog oktobra 2014., zbog zabrane svojim vojnicima da se sindikalno organizuju. Posle toga se povinovala međunarodnim pravima.

Sa druge strane, Rusija ima više aktivnih vojnih udruženja, ustrojenih kao sindikalne organizacije koje aktivno zastupaju prava vojnika i veterana Ruske Federacije. Zamenik predsednika udruženja Bojevo bratstvo je deputat, a ta organizacija, čiji je član Vojni sindikat Srbije, okuplja 17 miliona članova iz zemalja bivšeg SSSR, Evrope i Azije. Sve to neznalice, deklarativni „evropejci" i „rusofili" zaboravljaju u svojim, da izvinite, izlaganjima u parlamentu. U toj narodnoj instituciji gde se formirala politička odnarodovana kvazielita, državi koja to odavno više nije i obesmišljenom parlamentarizmu koji je dobio ljušture najcrnje partokratije. U toj partokratiji vladavina novca, korupcije, burazerskih i kriminalnih kombinacija ovaj narod vodi u poraze i nestajanje. Njeni produkti i kreature našeg trodecenijskog propadanja, ne mogu da dopru ni do odredaba Ustava sopstvene države javno dovodeći u pitanje opstanak člana 20. Ustava koji garantuje da niko ne može da umanjuje dostignuti nivou ljudskih prava...

Ključan problem je zadiranje Vojnog sindikata Srbije u korupciju i lopovluk i osnivanje Antikorupcijskog tima, koji uveliko radi svoj posao na razotkrivanju ogoljenog otimanja državnih resursa i podrivanje borbenih moći ove napaćene zemlje.

Niti su nas uplašili, niti će. Na svaku njihovu laž, odgovorićemo sa tri naše istine. Na svaku njihovu bolesnu konstrukciju, odgovorićemo dokumentacijom i argumentima.