KiM

Loš glumac Rastko Lupulović hara na Kosmetu

Vikarni episkop u novoj ulozi progonitelja

Na redovnom zasedanju Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, održanom od 15. do 22. maja 2022. godine, arhimandrit Ilarion (svetovno Rastko) Lupulović, trenutno iguman manastira Svetih Arhangela Gavrila i Mihajla u Dragancu (Kosovsko Pomoravlje), izabran je za vikarnog episkopa sa titulom "Episkop novobrdski". Za očekivati je da bi događaj takvog karaktera značio srpskom narodu ovog kraja. Ipak, ispostaviće se da nije tako. Videćemo i zbog čega.

Ivan Maksimović (dipisnik iz Kosovske Mitrovice)

"Iznenađujuće, ali vidim u narodu otpor" kaže jedan ovdašnjih Srba koji tamo odlazi na bogosluženja.

Kako prilika nalaže javnosti je predočen njegov životopis no, on nikome neće pomoći da Ilariona bliže upozna. U njemu donekle ima istine kada je reč o osnovnim podacima ali je nema kada treba narodu predočiti ono što je zaista važno i o kakvoj se ličnosti radi.

Za Magazin Tabloid govore ovdašnji Srbi o raspoloženju u narodu koje je ovim potezom beogradske patrijaršije izazvano.

"Mnogi su na nož dočekali tu informaciju i to bez prikrivanja. Oseti se to. I još nešto, nema ljudi u manastiru. Vidim i po tome" govori nam Srbin umoran od svega što bi ovde moglo da krene po dobrom ali nikako da se to dogodi.

Ne treba puno da bi se otkrilo da uprkos medijskoj pompi, što nacionalnih što lokalnih medija, stanje na terenu je u potpunosti drugačije. Kako za Magazin Tabloid govore lokalni žitelji, očekivalo se, postojala je nada da će "Ilarion otići odavde". Više je nego očigledno da ne uživa ni minimum poštovanja u narodu a kažu da je "čak kod izvesnih, običnih ljudi izložen ruglu". U stvari, nadali su se da će se desiti nešto što bi barem delimično u manastir vratilo život kakav je izgledao pre nasilne smene igumana i progona, ovom kraju jako uvaženog oca Kirila, danas shimonaha Urila.

"Mnogi su verovali da će on (Ilarion) ipak otići i napustiti ovo područje. Govorim o mirjanima. Sada kada je, da kažem unapređen, kao da je izneveren instikt mirjana. Što se mene tiče, iskren da budem, toliko sam ignorisan i ispovređivan ovde i u okolini da sada "za svoj groš" odem i do Draganca ili bilo kog hrama da se prekrstim i pomolim, ali svakako niko nije očekivao njegovo unapređenje" nastavlja jedan od ovdašnjih Srba vidno nezadovoljan. Mada, kako kaže, ima i onih koji ovo slave "ali po političkoj liniji. To je primetno".

U narodu se bez kolebanja tvrdi da je reč o političkoj odluci i da to nema nikakve veze sa bilo čim duhovnim. Naprotiv, od dolaska Ilariona u ovaj kraj do danas, stvoreno je zatvoreno društvo koje funkcioniše i reaguje kao sekta na najmanju pojavu suprotnog stava.

Jedan od onih koji su i ranije dolazili u manastir Draganac, čuo je da je prognani iguman Kirilo, u lošem zdravstvenom stanju. U razgovoru sa drugima tu u manastiru, na glas je izgovorio da bi voleo da ode i poseti ga.

"Pošto sam to javno rekao, ocenili su me, ne za neprijatelja samog manastira, već i Ilariona i sve bratije tamo" jada se još uvek u neverici.

Dosadašnji arhimandrit Ilarion, poznat po tome što se aktivno bavio glumom i bio član jedne beogradske rok grupe pre monaškog života, ni danas ne deluje drugačije.

"On maestralno glumi. U stvari, on nikada nije prestao da glumi. Znalo se to. Lično sam očekivao bolju poziciju. Tamo idu ljudi zbog interesa, i oni koji idu ga dižu u nebesa. Lično ja ne idem. Bio sam pre par dana u Gotovuši, kod našeg o. Urila" kaže vernik koji iako odlučan ipak ne može a da ne tuguje za uništenim manastirskim mirom i tvrđavom vere koja je to dugo bila.

Pognute glave ovaj sagovornik nastavlja "narod ćuti, kao i za sve. Oni koji malo znaju o veri, rezervisano ćute. Oni koji nemaju pojma o veri kažu svaka mu čast koliko je uspeo".

A Ilarionu, sada vikarnom episkopu, potrebni su upravo oni koji o veri ništa ne znaju. Takvima ne smeta što on predstavlja delegaciju ERP na međureligijskim, odnosno ekumenskim skupovima na kojima učestvuje zajedno sa Albancima i pripadnicima drugih konfesija. To nisu politički ni mirovni već isključivo verski susreti na kojima svako poštuje svačijeg "boga". Pravoslavni duhovnici su ekumenizam od samog početka proglasili za jeres a jedan od onih koji su to učinili, i to nedvosmisleno, jeste i Sveti Serafim Sarovski. To Ilarionu ni malo nije smetalo da 2015. godine, na trideset treću godinu od upokojenja svetitelja, ode na njegov grob i učestvuje na Liturgiji i opelu povodom tog događaja!

Upućenima u veri ovo predstavlja šok, međutim ne toliki kao činjenica da je tokom osvećenja rimokatoličke katedrale u Prištini septembra 2017. godine, Ilarion prisustvovao ceremoniji ne kao gost već molitveno, što crkveni kanoni najstrožije zabranjuju i nalažu svrgavanje takvih sveštenika. Osim toga, u katedrali su se u tom trenutku, među najvišim zvanicama, nalazili istovremeno ratni zločinci i vođe terorističkih jedinica albanskih separatista Hašim Tači i Ramuš Haradinaj. Tako se desilo nešto do tada nezamislivo, viši predstavnik Srpske pravoslavne Crkve, čijih je preko 150 hramova kao i preko 10.000 srpskih grobova porušeno i uništeno od strane terorista pod komandom dvojice pomenutih, zajedno sa njima je učestvovao u molitvi i ceremoniji osvećenja rimokatoličkog hrama!

Iako ne znajući sve što se dešavalo i dešava, vernik dušom oseća da nešto nije u redu. Zato mnogi od onih koji su ranije rado odlazili na Liturgiju u manastir Draganac, tamo više ne idu. Jedan od njih koji još uvek veoma dobro poznaje ovdašnje, ali i prilike u Crkvi uopšte, iako ne znajući da smo već razgovarali sa drugima, gotovo da ponavlja istu priču:

"Nema tu ničeg novog što već nije poznato. Naime, "glumac ostaje glumac" to će većina mislećih reći. Tapšu ga samo oni koji imaju lične koristi a jedino takve je uspeo da pridobije. Ima jake veze i sa "humanitarnim organizacijama", političarima, vladikama, glumcima... Nakon proterivanja tadašnjeg o. Kirila (danas Urila) manastir koji je bio svetinja sada pre liči na, Bože me prosti, birtiju ili nešto još gore. Ilarion je inače vrlo retko u manastiru, stalno je vani, a u manastiru se skuplja po svakom osnovu vrlo sumnjivo društvo".

Ilarionu upravo takvo, sumnjivo društvo izgleda i da je najzabavnije. Jedan od njegovih najbližih prijatelja je Saša Milošević - Beli, desna ruka Milana Radoičića zadužen da, na njima svojstven način, kontroliše prilike među Srbima u Kosovskom Pomoravlju i drži ih pod kontrolom za račun režima Aleksandra Vučića. Upućeni navode da je Ilarion bio prva spona Miloševiću sa vlastima i onaj ko mu je omogućio da postane ovo što je danas, jedan od najmoćnijih ljudi Kosova i Metohije.

U redakciju Magazina Tabloid leta 2017. godine stiglo je pismo adresirano na urednika sa velikom željom da bude objavljeno. To je i učinjeno (broj 391) pod naslovom "Orgijaši miljenici grešnog vladike Teodosija" u kome se detaljno opisuje ali tek deo razvratničkog života u ovom manastiru. Poznavaoci prilika iz ovog kraja kratko su prokomentarisali "i gore je od toga" i dodavali svoja saznanja i iskustva. Takav stav mu je i omogućio da dođe do ovakvih privilegija, neki su očekivali da će se to i ranije dogoditi.

Kad je Teodosije privremeno upravljao i Niškom eparhijom još se tada pričalo da će ga Ilarion zameniti ali zbog sukoba između Irineja Bulovića i Amfilohija u to vreme, to se sve odgodilo do prve sledeće prilike... koja se sada ukazala" sa nekom čudnom vrstom preboljene tuge zaključuje i ovaj, koji je kao i drugi sagovornici Magazina Tabloid, zahtevao da ime ne bude objavljeno jer će to neizostavno doneti nevolje i probleme. Istina nije ono što o manastiru Draganac žele da se čuje.

Sve je to samo deo karijere koju je nekadašnji Milanče iz serije "Otvorena vrata" izgradio nakon što se manuo klasične glume i rešio da je primeni u realnom životu. Odluka koja se izgleda dobro isplatila. A sve je počelo 2011. godine nakon nezakonitog progona blaženopočivšeg episkopa Artemija. Ilarionu je poveren zadatak eliminasanja "neposlušnog" igumana, oca Kirila je sa svojim monaštvom odbijao da se povinuje nekanonskim, što znači nezakonitim odlukama nove nelegitimne vlasti u eparhiji raško-prizrenskoj što je zapravo bio neoprostivi "prekršaj".

Ilarion tada biva brže-bolje imenovan za novog igumana manstira Draganac. Naravno, postojao je problem. Tada, a verovatno i danas, otac Kirilo (danas shimonah Urilo) uživa najveće poštovanje naroda tog kraja pa je trebalo preumiti i narod koji odlično pamti 1999. godine kada je o. Kirilo, našavši se pred izbegličkom kolonom Srba, nakon kraćeg neuspešnog nagovaranja da se vrate kućama, legao ispred kolone vozila i uzviknuo "Otićićete samo ako me živog pregazite! I samo preko mene mrtvog put će vam biti otvoren!". Isprva zbunjeni a onda ohrabreni ovakvim potezom, videvši da postoje ljudi spremni da životom čuvaju ovu zemlju i da su to baš oni preko kojih će Bog biti uz njih, Srbi su se vratili kućama. Tako je narod ovog kraja opstao na svom ognjištu.

Shvativši da progonitelji neće odustati i da neće prezati ni da ga fizički izbace, otac Kirilo se sasvim povukao u svoju keliju u kojoj je usamljen provodio vreme u molitvi. Razume se, priroda ga je s vremena na vreme primoravala da je na kratko napusti. Tokom jednog od tih izlazaka, iako se trudio da to čini u što većoj tajnosti, uočen je. Ilarion i njemu poslušni obučeni u monaške mantije, potrčali su za njim hodnikom, sustigli ga u trenutku kada je ušao i pokušao da zatvori vrata za sobom, oni su podmetnuli nogu i sprečili ga da se zaključa a zatim ga izgurali provalivši unutra.

Fizički, na rukama, oca Kirila su izbacili ispred kapije manastira koji je obnovio i zaključali je iza njega. Noć i narednih nekoliko dana je proveo u jednoj od porodica u blizini da bi nakon toga otišao u novoosnovani manastir eparhije raško-prizrenske u egzilu.

Ne samo da je izbačen već mu ništa od njegovih ličnih stvari nije vraćeno, a osim knjiga i verskih predmeta u keliji su mu ostale i fotografije njegove porodice (bio je oženjen i imao decu pre nego što se zamonašio) ali i njegovih roditelja, a upravo je smrt njegove majke učinila da se do tada inženjer, okrene monaškom životu. Ne samo to, već u grob koji je sebi obeležio i ogradio, sahranjen je drugi monah. Ni mrtvom ne žele da mu dozvole povratak!

Istog dana po progonu na zvanično sajtu uzurpirane Eparhije raško - prizrenske u egzilu na čijem je čelu Teodosije, bez imalo stida objavljeno je saopštenje kako je otac Kirilo "na svoj zahtev" napustio manastir!

Ni to ne čudi jer je Teodosije nekoliko dana iza toga, nakon službe dok je sedeo sa narodom na posluženju, gotovo ljutito govorio o ocu Kirilu i poručio narodu da ga, ako se vrati "motkama proteraju"! Ovo je odmah izazvalo muk među prisutnima a jedan je sa poštovanjem, ali i rešenošću, kratko odgovorio "vladika, batina ima dva kraja". Nakon toga se i Teodosije ućutao.

Tako je čin i titula koju je dobio iguman jedinog živog manastira u Kosovskom Pomoravlju, prostoru na kome su Srbi južno od Ibra najbrojniji, zapravo potvrda o nedodirljivosti bezakonika. Do sada je to bio slučaj sa civilnim vlastima koje je imenovao ili aminovao Aleksandar Vučić, sada se to dešava sa crkvenim vlastima.

Jedan od sagovornika Magazina Tabloid tražeći makar tračak nade, vraća se u prošlost: "U poslednje vreme se sve više govori o Kirilu koji je bio starešina pre njega (Ilariona), slučajno ili ne..."

Narod koji je tako izgubio i poslednji oslonac u nameri da opstane na svojim ognjištima, sada može nesmetano da oformi novu kolonu i krene put centralne Srbije. Oca Kirila više nema među njima a sa njim, iz ovog kraja, i Bog je proteran.