Dežurna

Operacija Durres

Svi putevi vode u Porto Romano (Drač)!

Jula ove godine holandska kompanija Royal HaskoningDHV je vladama Albanije i tzv. Republike Kosovo predstavila završni nacrt projekta izgradnje najveće luke na Jadranskom moru i to nedaleko od Drača, kao i velikog železničkog terminala (tzv. luke na suvom) koji je planiran u Prištini. Ujedno, albanski premijer Edi Rama je dogovorio da deo te nove luke bude NATO pomorska baza što će biti prvi takav objekat na teritoriji Zapadnog Balkana, takođe u albanskom gradu Kučovu gradi se prva taktička aviobaza u regionu. Nova luka će se zvati Porto Romano, pa tako kao što je nekada postojala izreka da svi putevi vode u Rim danas makar za Zapadni Balkan važi nova odrednica po kojoj svi putevi vode u Drač. Naravno i naš „mali Mujo" Vučić ide kud i svi Turci, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid dr ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Ali hajde da uspostavimo hronološki niz događaja kako bismo mogli da na kraju izvedemo zaključke o tome kuda plovi srpski brod sa ovakvom vlašću.

Prvo je tokom 2018. godine u Berlinu albanski premijer Edi Rama pokrenuo priču o potrebi stvaranja ekonomsko-političke unije između država Zapadnog Balkana. Naredne godine, 10. oktobra u Novom Sadu je organizovan inicijalni sastanak inicijative koja je isprva nosila naziv „Mini Šengen", a pokretači su u ime Srbije, Albanije i Severne Makedonije bili Aleksandar Vučić, Edi Rama i Zoran Zaev. Do kraja te 2019. godine održana su još dva sastanka i to u Ohridu i Draču. Prva faza čitavog projekta protekla je u pripremama javnosti na značaj jedne takve inicijative i na lomljenju duha protivnicima.

Takođe, odmah je bilo uočljivo da politički zapad apsolutno stoji iza ove priče, a da je Fondacija za otvoreno društvo koju je osnovao Džordž Soroš u suštini glavni izvođač radova na terenu. Koliko je čitava priča značajna za Soroša govori i to što je njegov sin, Aleksandar prisustvovao na svim kako pripremnim, tako i zvaničnim sastancima ove iniicijative koja je u toku 2021. godine čak promenila i ime u „Otvoreni Balkan" očito po ugledu na naziv njihove nevladine organizacije.

Od 2018. godine do danas postignuti su sporazumi o tome da će se počevši od prvog januara 2023. potpuno ukinuti granice za građane i robu između tri države, kao i olakšice u dobijanju radnih dozvola, međusobno priznavanje diploma i sertifikata. U suštini zaokružen je jedan vid unije tri države na koju je prenet deo suvereniteta, a da pri tome niko i nikada nije pitao građane tih zemalja da li su za tako nešto.

No, nije „Otvoreni Balkan" jedina inicijativa koja ima za cilj stvaranje unije država Zapadnog Balkana. Paralelno je na sceni i tzv. Berlinski proces u okviru kojega se vrši određeni nivo integracija i onih zemalja koje u ovom momentu nisu deo Soroševog naddržavnog projekta. Neki od rezultata postignutih u Berlinu su ukidanje rominga za moblinu telefoniju, olakšano međusobno priznavanje fakultetskih diploma, priznavanje sertifikata i licenci za određena zanimanja kao i putovanje samo sa ličnim kartama.

Koliko su stvari međusobom povezane vrlo se jasno može videti i na primeru Vašingtonskog sporazuma koji su u septembru 2020. sedeći na hoklici ispred Donalda Trampa potpisali Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti. Neki od članova potpisanog sporazuma glase:

Obe strane će primeniti sporazum o autoputu Beograd-Priština koji je prethodno potpisan 14. februara 2020.

Obe strane će primeniti železnički sporazum Beograd-Priština koji je prethodno potpisan 14. februara 2020.

Pored toga, obe strane će se obavezati na zajedničku studiju o izvodljivosti o opcijama za povezivanje železničke infrastrukture Beograd-Priština sa morskom lukom na Jadranu.

Obe strane će diverzifikovati svoje snabdevanje energijom.

Da bih zaokružio spisak (iako ne kompletan) potpisanih dokumenata kao i političkih najava, dodao bih i to da je septembra ove godine potpisan memorandum o saradnji između Srbije i Albanije u oblasti energetike, a u kome se navodi mogućnost učestvovanja naše države u izgradnji velikog terminala za tečni gas koji bi tankerima stizao iz Amerike (i njenih partnerskih država) do luke Valona. Takođe, oktobra ove godine Vučić je najavio da će Srbija graditi u okviru projekta „Otvoreni Balkan" naftovod ka albanskoj luci Drač.

Da rezimiram, imamo dakle javno dostupan projekat najveće luke na Jadranskom moru, Porto Romano koja je već u fazi gradnje. Sastavni deo projekta je i tzv. luka na suvom u Prištini, a što znači da će se graditi ozbiljna železnička infrastruktura između ta dva grada što je i potvrđeno sporazumom iz januara ove godine. Takođe, Drač i Priština biće spojeni autoputem u punom profilu.

U tom smislu postaju potpuno jasne odrednice Vašingtonskog sporazuma koje se odnose na izgradnju autoputa između Niša i Prištine, kao i na izgradnju železničke infrastrukture koja bi povezala Beograd i Prištinu (opet najverovatnije preko Niša, ma da postoji i linija preko Kraljeva do Kosovska Mitrovice i dalje ka Kosovu Polju).

Dakle, sporazumom iz Vašingtona Srbija se praktično obavezala i na tome već i konkretno radi da će izgraditi modernu putnu i železničku infratsrukturu kojom bi se tzv. Republika Kosovo povezala na evropski koridor deset, a dalje to znači da će i luka Drač koja je polazna tačka evropskog koridora osam takođe biti potpuno povezana. Rečju, Porto Romano će u narednih nekoliko godina postati glavna i u principu jedina morska luka kojoj će Srbija imati pristup i preko koje će trgovati sa svetom. Ujedno, imajući u vidu da se u ovoj luci nalazi i terminal za sirovu naftu, a da je Vučić najavio izgradnju naftovoda to znači da ćemo i ovaj energent početi da dobijamo preko Albanije.

Sva pomenuta infrastruktura će biti direktno nadgledana, ali i korišćena za potrebe NATO pakta imajući u vidu da je Drač - Priština - Niš - Sofija - Varna najbrža ruta koja povezuje Jadransko i Crno more. Tu dobijamo jasan odgovor zbog čega su Sjedinjene Američke Države toliko zainteresovane da politički i ekonomski pomognu realizaciju čitavog projekta i to od umrežavanja država Zapadnog Balkana u uniju pa do ove transportne infrastrukture.

Naime, izvesno je da se pored političkog zapada na sceni pojavio i politički istok. Rat u Ukrajini je naterao NATO da ubrzaju potpunu homogenizaciju njihovih nespornih zona interesa te je u toku ove godine napravljen gvozdeni zid od Baltika do Jadrana. Jedini prostor koji nije do kraja zaokružen je region Zapadnog Balkana i to samo i isključivo zbog nas Srba koji gotovo plebiscitarno odbijamo da budemo samo vezani za politički zapad već svoj nacionalni interes vidimo i u saradnji sa istokom, a pre svega sa Kinom, Rusijom i Turskom. Zbog toga se sada radi opsežna akcija neutralisanja bilo kakve opasnosti da se preko srpskog faktora destabilizuje zaleđina prve linije fronta ka Rusiji koja se trenutno nalazi na Crnom moru.

Otuda je Vučić sada zaista pod realnim pritiskom da vrlo brzo mora da povuče takve poteze koji će ići direktno protiv većinskog stava naroda. Za njega je najproblematičnije da provuče sporazum sa tzv. Republikom Kosovo po kojem će se od strane Srbije priznati nepovredivost granica ove samoproglašene države kao i njen međunarodni subjektivitet (bez direktnog priznanja u ovom momentu), a što je sve potrebno političkom zapadu kako bi mogli formalno pravno da ovu lažnu državu prime u NATO jer bez tog sporazuma države kao što su Španija i Rumunija neće dati saglasnost.

Da bi ga ubrzali u pravcu prihvatanja ovog po Srbiju katastrofalnog dokumenta, Vučiću su počeli da destabilizuju kriminalnu infrastrukturu koja čini okosnicu njegove vlasti. Tako su mu pod udar međunarodnih sankcija došli kontroverzni biznismeni sa severa Kosova i Metohije, Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

Tom dvojicu je na taj način poslata poruka da su oni ugroženi, a da njihov partner Vučić ima imunitet predsednika Srbije i mogućnost da potpisivanjem sporazuma sa zapadom postane (makar na kratko) faktor mira i stabilnosti u regionu, a da oni ostaju bez svoje obećane enklave na severu Kosmeta u kojoj su u prethodnih deset godina imali apsolutnu vlast.

Sasvim logično ovakva situacija dovodi do sve većeg nerazumevanja između partnera imajući u vidu da im se strateški interesi razilaze i to na štetu Veselinovića i Radoičića. Iz tog razloga mogu da zamislim situaciju u kojoj ova dvojica koristeći svoj uticaj na severu Kosova i Metohije pokušavaju da se uspostave kao pregovarači sa zapadom (naravno preko svojih posrednika kakav je Goran Rakić koji vrlo pedantno javno hvali Radoičića koliko i Vučića), a sve sa ciljem da kupe sebi zaštitu.

Stim u vezi indikativna je i izjava Gabrijela Eskobara, izaslanika SAD za region Zapadnog Balkana koji je nakon sastanka sa Vučićem izjavio kako Srbi sa severa Kosmeta treba da budu preko svojih predstavnika direktno uključeni u dijalog. Po mom mišljenju ovo je upravo signal za kontroverzne biznismene da postoji i ta opcija da oni mimo Beograda budu uvaženi i čak i da nastave da vode enklavu na severu, ali uz obavezu da prihvate i u delo sprovedu agendu o nepovredivosti granica tzv. Republike Kosovo.

Takođe, zanimljiva je i Eskobarova izjava o tome da je za Ameriku važno ne samo rešavanje problema na Kosovu već u istom paketu zatvaranje priče u čitavom regionu. Time se vraćamo na početak i činjenicu da se u prethodnih nekoliko godina gradi politička, bezbednosna, ekonomska, i logistička (energetska i transportna) infrastruktura uz pomoć koje će se na Zapadnom Balkanu izvršiti ono što je javno rečeno na samitu NATO u Bukureštu, a to je proterivanje Rusije i suzbijanje Kine.

Šta nam valja činiti? Pre svega treba prestati sa glumatanjem političke korektnosti i opozicionom politikom koja se sastoji od od besomučnog pisanja javnih peticija i deklaracija kojima se vlast poziva da uradi ovo ili ono. Jednostavno, Vučić ima jasno trasiran put kojim ide, a to je da od Srbije u funkcionalnom smislu napravi severnu pokrajinu Velike Albanije. Drač, odnosno Porto Romano biće centar te nove unije koja se pravi i otuda već sada mnogi iz Srbije imaju obavezu da ulažu novac u gradnju tog centra. Svi mi koji ne želimo da Srbiju zarobimo u ovakom geopolitičkom projektu moramo se dogovoriti i napraviti jedinstven politički front sa jasnim ciljem rušenja Aleksandra Vučića sa vlasti.

U tom pogledu i međunarodnoj zajednici treba poslati jasnu poruku da dogovori koje prave sa režimom koji je do guše ogrezao u kriminal i korupciju mogu biti lako oborivi, te je stoga za sve svrsishodnije da se dopuste normalni politički procesi u zemlji iz kojih će izaći vlast sa punim kapacitetom i neopterećena kriminalom. Ta nova vlast u novim međunarodnim okolnostima treba Srbiju da pozicionira u skladu sa realnosti na terenu. Samo na taj način je moguće ostvariti makar minimum nacionalnog i državnog interesa.