Povodom

Kako je danas zatočeni poslednji slobodni novinar u Srbiji tokom „oktobarskih promena" 2000, predvideo povratak mraka iz devedesetih

TRI DECENIJE KASNIJE

Na godišnjicu uzaludnih nadanja, Srbija je pod režimom još gorim nego devedesetih, u zatvoru je novinarska legenda Srbije sa stažom u profesiji dugom pola veka i hiljadama naslova iza sebe, zemlja je u kandžama kriminala i dubiozama preko 70 milijardi dolara a realno i više, mogućnost uvođenja novih ekonomskih i drugih sankcija, ogromna. Sve je to predvideo Milovan Brkić, čovek koji je postao sinonim otpora odlazećoj diktaturi, još pre punih dvadeset i tri godine.

Luka Mitrović

Sve dok je glavni i odgovorni urednik ovoga magazina i legenda jugoslovenskog i srpskog novinarstva Milovan Brkić utamničen, izolovan i odstranjen iz normalnog života, voljom Aleksandra Vučića, javnost u Srbiji i regionu treba da zna da je njegovo hapšenje bila poruka svakome ko misli suprotno od diktature, autokratije i kriminalne, krvave falange koja danas vlada ovom zemljom.

Na godišnjicu takozvanih „oktobarskih promena", koje su završene brutalnim ubistvom ondašnjeg predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, treba reći da su mnogi članovi njegove Demokratske stranke, već desetak godina najbedniji poslušnici Aleksandra Vučića i njegovog razbojničkog režima. Uz njega su i Mlađan Dinkić (navodni „prvoborac" finansijskog „restruktuiranja") i Aleksandar Vlahović i Dragan Šutanovac (izgleda, kako „ptice pevaju", budući ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama) i Goran Vesić (nekad Đinđićev „kurir za vezu") i desetine drugih, poznatih i manje poznatih. Demokratska stranka je danas marginalna, u odnosu na nekadašnju snagu koju je imala. Razbijača te stranke bilo je više nego članova, spolja i iznutra. Mržnja prema samom terminu „demokratija", neopisiva je i sve veća što se ide prema „dubini države". I onda i danas.

Po volji te mračne režimske Srbije, dobri su samo krvoloci, strvoderi, razbojnici, lopovi, kurve i veleizdajnici. Ta „reprezentacija" je takva da bi svaki pošten građanin iz one nekadašnje jugoslovenske države, da je mogao da ih vidi ili čuje, hitno pozvao prvu policijsku stanicu, hitnu pomoć ili psihijatarsku ustanovu.

Ali, to su sve posledice nerazumevanja prave prilike i pravog trenutka. Mađarska je, recimo, shvatila da je „prava prilika i pravi trenutak" kad je pao Berlinski zid, pa je po hitnom postupku zabranila formiranje bilo kakvih komunističkih partija u toj državi, i to Ustavnim rešenjima.

Da je 5. oktobar 2000 zaista bio ono što je trebao biti, prva odluka novih vlasti morala je biti trajna zabrana rada Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, izvođenje na sud najodgovornijih lica za pljačku države, uvlačenje u tri unapred izgubljena rata i zločinačku politiku prema svojim građanima.

Umesto toga, nova vlast pristupila je „otkupu grehova". Plaćali su svi. Od Željka Mitrovića i Televizije Pink do Bogoljuba Karića i kriminalnih klanova (putem „kompenzacije", učešćem u „oslobodilačkim operacijama").

Novinarska profesija je bila zatečena događajima, retko ko je znao da se radi o istorijskoj prilici stvarnog svrgavanja jedne režimske propagandne mašinerije. Nova vlast je „ugrabila" RTS, a Mitrović i Pink su se „otkupili".

Jedan događaj je ipak „naslikao" šta će se uskoro u Srbiji desiti. I to je tada na licu mesta odmah predvideo danas utamničeni glavni urednik ovog magazina, Milovan Brkić.

Bilo je to oko podne 6. oktobra 2000. godine, samo dvadesetak novinara iz nezavisnih medija (kojih je za razliku od danas tada bilo), predvođeni pokojnom Gordanom Sušom, tada predsednicom NUNS-a, ušlo je u Dom novinara u Resavskoj ulici u Beogradu, sa ciljem da se suoči sa „kolegama" iz Miloševićevog režimskog, gadnog, propagandnog i ratnohuškačkog Udružanje novinara Srbije.

Tamo nikoga nisu našli. Usled opšteg bekstva, sve velike Miloševićeve „patriotske perjanice", razbežale su se, Dom novinara bio je prazan, a zatečeno je bilo tek par penzionisanih novinara koji su po navici svakodnevno svraćali u tu zgradu. I tih nekoliko ljudi, uključujući jednog novinara RTS-a (pokojnog Mirka Alvirovića, autora emisije „SAT", koji je u paničnom strahu tražio „hitan priključak", da se učlani u NUNS, videvši da je to „partnerska organizacija" pobunjenog naroda), došli su na sastanak u omalenoj sali Udruženje novinara Srbije.

Manja grupa novinara iz nezavisnih medija nije shvatila šta će se dešavati dalje, sve dok Milovan Brkić (i još par kolega) nije zatražio od Gordane Suše, da se istog dana promene brave na Domu novinara, postavi novo rukovodstvo i onda utvrdi odgovornost onih koji su širili versku i nacionalnu mržnju i ratno huškačku propagandu, deset godina prateći slepo režim Slobodana Miloševića i njemu pripadajuće udbaške stranke Vojislava Šešelja i njegovih „patriota".

Ali, „politička korektnost" pokojne Gordane Suše, svela je taj važan trenutak na „kritičku misao" i ništa više od toga. Bilo je jasno da će ubrzo Dom novinara opet biti u rukama starih Miloševićevih i Šešeljevih propagandista, ali „u novom ruhu". Tačno to se i desilo. Ono što je Gordani Suši 6. oktobra, na istom mestu rečeno od strane retkih slobodnih kolega, da će „NUNS uskoro biti podstanar u Domu novinara", ostvarilo se nakon dolaska Vojislava Koštunice na vlast, kad su svi propagandni vampiri „ustali iz groba" i ušli u njegovu stranku da „operu biografju". Mnogima je to i uspelo, pa je tako bilo moguće da i RTS nakon ubistva Đinđića ponovo postane najodvratnija „kuća laži" ili, kako je u pobuni protiv informativnog mraka od 9. marta 1991. rečeno: „TV Bastilja".

Izgubljena prilika tog 6. oktobra 2000. godine da novinarska profesija stane u odbranu istine, propala je na neograničeno dugo vreme. Već dugo vremena, NUNS je „podstanar" u Domu novinara, nakon pravosudne sprdnje koja se završila na štetu te organizacije i njenih članova.

Ni to nije bilo dovoljno, pa je NUNS nakon dužeg niza godina „preoblikovan" u „krotku" organizaciju, „bezopasnu" po današnji režim.

Zaboravljena je i afera o „nestanku" milion nekadašnjih nemačkih maraka, novca koji je najdugovečniji novinar beogradske „Politike" i njen predratni dopisnik iz Berlina, Predrag Milojević, ostavio kao donaciju „za penzijsko invalidski staž novinara Srbije" (kako je i zvanično glasila). Nikada Srbija restitucijom nije vratila ni velike površine zemlje oko Pančeva, koje su takođe poklonjene „novinarima Srbije", za izgradnju stambenih objekata.

Mnoge druge tajne koje su vezane za igre oko Doma novinara, ostale su tajne, uostalom, kao i danas, kad se mizernim petljavinama bave oni koji upravljaju njime.

Dugogodišnje ponižavanje novinarske profesije i drsko omalovažavanje, pretnje i progon novinara, doživelo je svoju kulminaciju sramnim hapšenjem legende ove profesije, Milovana Brkića. Čak 32 godine nakon što je predložio „promenu brava, pa onda pregovore", danas bi ta rečenica mogla da glasi: „Promena režima pa suđenja". Upravo o tome je godinama unazad i pisao, a strah vođe ovog režima prerastao je u agresiju, pa to treba shvatiti ozbiljno: hapšenje Milovana Brkića moralo je da bude svakome u Srbiji opomena, da režim Aleksandra Vučića neće bez velikih lomova biti promenjen. Jer, on je tek eksponent jedne trule, mračne, delimično i fanatizovane falange, navikle da je „sistem" njihov i ničiji više.

Iz ovoga treba naučiti jednu važnu stvar: bitku sa mafijaškim režimom neće dobiti nikakva opozicija, nego „neznani junaci" ovoga naroda, kako to obično biva kad krene haos unutar diktature, i kad oni koji više nemaju šta da izgube, krenu u odbranu svojih života i života svojih najbližih. A, takvih je danas na stotine hiljada, ako ne i par miliona, ako se govori o „gubitnicima tranzicije".

Ono na šta je Brkić upozoravao javnost, ne samo u magazinu koji uređuje nego i u svojim javnim nastupima (TV emisije, Youtube kanali), ostvarilo se: takozvano biračko telo je korumpirano, i to jeftinim podvalama kojima Aleksandar Vučić otvoreno ponižava svakoga u ovoj zemlji. Kako se to desilo? Propagandom, besomučnom, svakodnevnom propagandom, pretnjama, zastrašivanjem i ucenama, u šta je na žalost uključen i veliki deo Srpske pravoslavne crkve, pa tamo gde ne ide prevarama i pljačkom, ide pozivom na „božju volju".

Gde je bila ta „plemenita" organizacija kad je trebalo stati u odbranu jedinog preostalog slobodnog novinara u Srbiji, sposobnog da kaže diktatoru da je zločinac, gde je bila ta „duhovna institucija" kad je trebalo da stanu u odbranu opljačkanog, prevarenog, izluđenog, ucenjenog i isprepadanog naroda od strane rečima Aleksandra Vučića?

Sramna je istina za tu „organizaciju" da su i njeni istaknuti „velikodostojnici" znali svojevremeno da pitaju urednike ovog magazina: „Otkud vama ti podaci!?", pa i da zaprete „božjim sudom" i lokalnim batinašima, kad bi na videlo izašao sav lopovluk i nemoral navodnih „duhovnih vođa".

Niko u zemlji Srbiji, ni u regionalnim medijima, nije imao tu slobodu da objavi neprijatne istine, kao što je to radio Milovan Brkić, stojeći u odbranu kolega novinara, autora, urednika i saradnika. Uvek ispred njih, nikad kukavički iza, kao što to čine navodni „medijski radnici" Vučićevog režima i njemu bliskih medijskih „Trojanskih konja".

I, Srbija to treba da zna, dok je zatvoren poslednji slobodni novinar u Srbiji, medijski mrak je potpun. To i diktator zna, zato se i odlučio na ovu raznojničku avanturu.