Evropa

Opšti bankrot menja pogled na zajedništvo i solidarnost

 

Svako kupi svoje prnje

 

Značaj Evropske unije nekada je bio u svesti njenih članica da jedinstvenim delovanjem mogu da poboljšaju svoj položaj na globalnoj sceni. Svetska kriza, koja još uvek traje, naterala je u međuvremenu mnoge evropske vlade na delovanje ne samo mimo interesa ostalih zemalja Unije, već i u direktnoj suprotnosti sa njima. Svako se spasava sam za sebe

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

Dominik Štros-Kan, direktor MMF-a, i ostali vodeći svetski bankari slažu se u jednom: oporavak svetske privrede je toliko osetljiv da bi i finansijska kriza osrednje jačine svet mogla da baci u još dublju i dužu recesiju od one iz koje pokušava da izađe.

U ovoj svojoj borbi za izlazak iz krize, najrazvijenije zemlje sveta deluju kao raštimovani orkestar bez dirigenta. Uočljiva je tendencija poslednjih godina da svako sam za sebe pokušava da se spase, dok istovremeno za svoje dojučerašnje saveznike i saborce misli - "kako im Bog da".

Ovakvoj parcijalizaciji doskora su podlegale samo manje i uglavnom neiskusnije zemlje - članice EU, ali je od nedavno to primetno i među onim najjačima. Primer za ovo je Finska, zemlja na dalekom severu Evrope, na čijim izborima je partija Pravi Finci desničarskog populiste Tima Soinija upravo zabeležila neverovatan rast od 500 odsto.

Soini se zalaže za samostalan finski kurs u okviru EU i za izlazak iz evrozone, ako je to potrebno da bi se izbeglo dalje plaćanje dugova posrnulih južnih evropskih privreda, kao što je grčka. Finska je jedna od evropskih zemalja sa najvišim standardom, njena privreda bazirana je najvećim delom na poljoprivredi, a u evropskim okvrima predstavlja primer kako se dobro i uspešno radi.

Finska je istovremeno i zemlja sa neobično pacifističkom istorijom: verovatno ni jedan jedini čitalac ovog članka ne može da se seti nekog svetski poznatog vojskovođe finskog porekla. Baš zbog toga je celu Evropu začudilo da su mirni i tolerantni Finci odlučili da glasaju za jednu ekstremističku partiju, koja je očigledni pobednik poslednjih izbora iako je osvojila samo 20 odsto glasova.

I ovaj postotak je, međutim, dovoljan Soiniju da eventualno uđe u vladu, jer su finske stranke poznate i po tome da lako prave međusobne koalicije čak i sa nepomirljivim ideološkim protivnicima. Skoro sve stranke u novom parlamentu već su izrazile spremnost da po potrebi sarađuju sa Pravim Fincima, što će reći i da prihvate neke od njihovih predizbornih obećanja.

 

Meci su meci, pare su pare

 

Finska je relativno mala zemlja i sa svojih nešto preko pet miliona stanovnika nema naročitu težinu u Uniji. Njeno eventualno istupanje iz evrozone imalo bi više psihološki nego direktni realni efekat. Ni eventualni izlazak Grčke iz zajedničke evropske valute sam po sebi ne bi uzdrmao evro, ali je više ovakvih istovetnih slučajeva jasan znak investitorima da u u EU nešto ne ide kako treba.

Grčka bi zbog svoje prezaduženosti trebalo da bude poslednja zemlja Unije koja bi razmišljala o sopstvenom kursu. Trebala bi, ali nije. Vlada u Atini od početka finansijske krize u ovoj mediteranskoj zemlji vodi politiku nezameranja biračima. Mere štednje koje nameću MMF i Evropska unija sprovode se nevoljno ili se uopšte ne sprovode. I grčkim političarima je jasno da na izborima zavise od volje sopstvenog naroda, na kome bi sada morali da štede, a ne od svetskih bankara.

Ovih dana se saznalo i da grčki bogataši sve masovnije svoj novac iznose iz domaćih banaka u čiju sigurnost više nisu ubeđeni. Čak su i neke javne institucije Grčke počele pare da drže na stranim računima, što je sve dovelo do još dubljeg posrnuća državnih finansija. Sebičnost se tako sa državnog spustila na regionalni, a odatle na nivo pojedinca. Svako sam za sebe gleda kako da se spase i izvuče iz recesije.

Ni prezadužena Portugalija nije se pokazala preterano oduševljenom za paket mera štednje koji bi Brisel da joj nametne. Velika većina poslanika u Lisabonu odbacila je nedavni predlog vlade da se skrešu javni rashodi i evropskim birokratama stavila do znanja da od njih želi novac za sanaciju budžetskog deficita, ali ne i savete kako da se ophodi prema sopstvenim građanima.

Ni nedavni sukob između Italije i Francuske oko izbeglica iz severne Afrike u pozadini nema ništa drugo nego sebičnu potrebu da se sačuva bar minimum interesa sopstvene države. Za razliku od Finske, Grčke i Portugalije, Italija i Francuska su velike evropske države sa ekonomijama koje se ubrajaju među deset najjačih u svetu. Njihova partikularistička politika zbog toga ima daleko veću težinu od one malih zemalja.

Velika Britanija ne samo da je jedna od značajnih privrednih sila sveta i Evropske unije, ona je takođe tradicionalno i evroskeptična. Zvanični London je neuvijeno stavio svojim saveznicima do znanja da će rado da uzme učešća u vojnoj avanturi protiv legitimnih vlasti u Libiji, ali da nema nameru da se posebno finansijski angažuje na rešavanju pitanja emigranata iz severne Afrike niti na sanaciji država iz kojih oni potiču. Britanija, kao ostrvska zemlja, ni do sada nije bila naročito sklona iznalaženju zajedničke evropske strategije prema doseljenicima iz trećeg sveta, kao što ni Evropa ne pokazuje veliko razumevanje za potrebe Londona da preferira emigrante iz nekadašnjih sopstvenih kolonija.

 

Moguć povratak

 

Britanski kurs ni prema ostalim problemima EU nije ništa solidarniji. Već godinama ova kraljevina pokazuje više sluha za prekoatlantske integracije sa svojom bivšom kolonijom, Sjedinjenim Američkim Državama, nego za potrebe birokratije u Briselu. Uz sve to je došao i veliki budžetski deficit koji zvanični London sprečava da se aktivnije uključi u evropska posla.

Ostaje još samo tradicionalna evropska krava - muzara, Nemačka. Konzervativna vlada Angele Merkel poslednjih meseci pokušava da oformi nešto nesprovodivo: da na delu demonstrira evropsku solidarnost. EU je u ovom trenutku jedino saglasna po pitanju da ne sme da se dozvoli bankrot ni jedne evropske države, posebno onih u evro zoni. Već po pitanju kako to konkretno da se spreči, a posebno po pitanju ko koliko treba da plati u zajedničku sanacionu kasu, mišljenja se dijametralno razlikuju.

Većina evropskih zemalja ukazuje na sopstvene finansijske probleme i budžetske deficite, pa se u krajnjem zbiru sve svodi na to da tuđe račune podmiruje Nemačka. Poreski obveznici u Nemačkoj najviše izdvajaju u zajedničku evropsku kasu iz koje najmanje dobijaju. Dokle će ovakvo finansiranje zajedničke evropske kuće moći da funkcioniše, ostaje otvoreno pitanje. Analitičari u Berlinu već oprezno nagoveštavaju da bi i za Nemačku najbolje bilo da se vrati sopstvenoj nacionalnoj valuti i da napusti propali projekat zvan evro.

Solidarnost, nekadašnji glavni sastojak evropskog recepta za uspeh, danas u sve većem broju prestonica Starog kontinenta postaje reč nepoznatog značenja.

 

 

 

 

 

 

 

Ameriku pod patronat

 

Nemačku kao svetsku finansijsku velesilu ne plaše samo problemi u Evropskoj uniji. Nekadašnja treća ekonomija sveta, Japan, posle kombinovanih prirodnih i nuklearnih nesreća nalazi se na kolenima i veliko je pitanje da li će u ovoj deceniji uspeti da se oporavi. Za revitalizaciju japanske privrede u svakom slučaju biće potrebne stotine milijardi dolara, koje u ovom trenutku niko ne može da obezbedi.

Još veću glavobolju Nemačkoj stvara situacija u Sjedinjenim Državama. Dok u Evropi još i može da utiče na finansijski razvoj, zvanični Berlin je potpuno nemoćan pred zjapećom rupom od 15 bilijardi (15.000 milijardi) dolara u američkom budžetu.

Nedavno je i veoma uticajna agencija za rejtingovanje kreditnih sposobnosti država Standard & Poor's  obelodanila da bi uskoro moglo da se dogodi i ono nezamislivo: da SAD sa standardne najbolje moguće ocene AAA skliznu naniže, ako administracija u Vašingtonu ubrzo ne iznađe način da pokrije svoj budžetski deficit.

Pad američke kreditne sposobnosti bi bio do sada nezabeleženi tektonski poremećaj na finansijskom tržištu, jer su investitori iz celog sveta uložili hiljade milijardi dolara u državne obveznice SAD, koje bi onda mogli da prodaju jedino uz velike gubitke. Već i sama najava degradiranja Amerike dovela je do ubrzane prodaje njenih obveznica na berzama širom sveta i pada dolara u odnosu na ostale valute, prvenstveno evro.

Nemci, koji i pored svetske krize imaju solidan suficit u razmeni sa svetom, sve glasnije predlažu da se Sjedinjene Države na neki način, kao kakva prezadužena banana država, stave pod nadzor poverilaca i tako izvuku iz recesije iz koje sami ne mogu da izađu.