https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Nemaèka

Nemaèka

Islam nije deo nemaèke tradicije i identiteta, pa samim tim ne pripada Nemcima

 

Turska opsada Evrope

 

Rešenje svih evropskih kriza pojedinci vide u poturèivanju Evrope i njenom prevoðenju u islam, zaboravljajuæi pri tome da su mnogi od aktuelnih problema upravo i potekli iz redova samozvanih spasilaca. U nekim velikim gradovima Nemaèke veæ postoje èetvrti u kojima policija duže vreme nije u stanju da vrši dužnost, a turska vlast u meðuvremenu dodatno mobiliše svoju dijasporu vatrenim nacionalistièkim tiradama

 

Fridrih Emke

 

Veliki nemaèki gradovi veæ godinama prikazuju istu sliku: arapske radnje, restorani i džamije dominiraju celim èetvrtima kao što je berlinski Nojkeln, Vilhelmsburg u Hamburgu ili Erenfeld u Kelnu. Sve ukazuje na to da æe ovaj razvoj ubrzano da se nastavi. Nisu svi u Nemaèkoj zbog ovoga sreæni, za razliku od turske vlade i Inana Turkmena, studenta iz Austrije. On je autor knjige "Dolazimo" koja bi trebalo da bude odgovor na delo "Nemaèka uništava samu sebe" Tila Saracina, o kome je Tabloid veæ opširno pisao. Turkman veruje da jedino još Turci mogu da spasu Evropu.

Knjiga je obraèun sa Evropom koja stari i koja je, navodno, zavisna od dinamike mladih Turaka. Dinamike? Vara se onaj ko misli da je Istanbul simbol cele Turske gde u nekim regionima još uvek nema tekuæe vode niti dovoljno obrazovane populacije. Mnogi Turci, posebno oni iz Anadolije, ne znaju ni da pišu ni da èitaju. I dohodak po glavi stanovnika je još uvek veoma nizak, uprkos naporima države da se modernizuje. Èak i snažno uzdrmana Grèka prednjaèi u ovoj taèki ispred svog nevoljenog suseda.

Kada Turkman pominje dinamiku ne bi trebalo da zaboravi da Turci koji u Nemaèkoj ili Austriji borave veæ u treæoj ili èetvrtoj generaciji, najèešæe ostaju ispod proseka u pogledu obrazovanja ili kvalifikacija. Kriminalitet je, nasuprot tome, u problematiènim èetvrtima kao što je Nojkeln poslednjih godina snažno porastao. Postoje i oblasti u kojima policija veæ izvesno vreme nije u moguænosti da na pravi naèin sprovede državni monopol sile. Dinamika o kojoj govori Turkman ovde se sasvim drugaèije manifestuje.

Pod ovakvom "dinamikom" najviše pate njegovi sunarodnici. Dobro integrisane porodice poèinju da sumnjaju na svoje predstavnike koji ni u treæoj generaciji nisu uspeli da se socijalno integrišu. Mnogi se zbog toga u izolaciji, koju su sami izabrali, sve èešæe okreæu svojoj naciji i veri.

Prizivana "dinamika" se sve èešæe ogleda u narastajuæem turskom nacionalizmu. Pripadnici ultranacionalistièke turske partije "Sivi vukovi" bez problema pune velike dvorane hiljadama svojih pristalica. Ta stranka deluje meðunarodno u svom stremljenju da ujedini sve turkofonske narode. Zbog toga se smatraju ekstremistima koje je Služba za zaštitu ustavnosti okarakterisala kao "nepodobni za integraciju".  U jednom izveštaju za medije navedeno je kako turski desnièari bez problema mogu da budu uporeðeni sa neonacistima.

Turkmenovu "dinamiku" nemaèka i austrijska strana uglavnom razumeju sasvim drugaèije od njenog autora: mnogi se smatraju ugroženima od ove nove sile, od mladih došljaka koji vladaju ulicama, od žena koje raðaju jedno dete za drugim i koje se domaæim majkama, koje u proseku raðaju 1,36 dete, simbolièno smeju u lice. Vest da bi jedan deo grada Manhajma trebalo da dobije novo ime, pukla je prethodnih meseci u medijima kao prava bomba. Pored predloga iz turske zajednice da se taj deo nazove  "Beyoglu" ili "Kücük Istanbul", i sam gradonaèelnik je predložio naziv "Little Istanbul".

Mladi turski autor je izuzetno ljut na veæi deo nemaèko-austrijskog, posebno na kritièare kao što je Tilo Saracin koji ne žele da ovu novu "opsadu Turaka" (izraz samog Turkmena) prihvate sa zahvalnošæu i poniznošæu. Po Turkmenovom shvatanju bi Evropljani upravo morali da budu zahvalni, jer ih on vidi kao profitabilni faktor Evrope. Turska doživljava privredni rast, po bruto domaæem proizvodu je dospela na 18. mesto i ubrzano se trudi da napravi mostove ka Zapadu.

Najvažniji stub tog mosta ka Evropi, meðutim, nije privredni rast. Taj stub se sastoji od miliona malih kamenèiæa, a to su migranti koji su u Evropu stigli u drugoj polovini 20. veka. Nekada gosti, ostali su do danas, doveli su i svoje porodice i postali deo evropskog društva. Kako Turkmen navodi, upravo su ovi doseljenici, a posebno njihovi naslednici, veliki potencijal od koga bi trebalo da profitiraju ne samo Turska veæ i Evropa.

I turska vlada ima iste poglede. Zbog toga ona èini sve da pojaèa samosvest, a posebno udarnu snagu svojih zemljaka u inostranstvu. A ovi su, smatra turska vlast, sve više diskriminisani u Evropi. Pre dve godine je zamenik turskog premijera Bekir Bozdag formirao Agenciju za Turke u rasejanju. Iako je na listi gostiju povodom osnivanja agencije bilo više od 1.500 zvanica, o njenom osnivanju je obaveštena samo jedna jedina ambasada. Èemu tolika tajnovitost?

"Po postojeæim informacijama, treba da se formira opsežna mreža organizacija, koja bi zastupala interese Turaka u inostranstvu, a koju bi kontrolisala turska vlada", tvrdi se u jednom izveštaju. "Turci su sve više žrtve rasizma i mržnje prema strancima i vlada mora da ih stavi u poziciju da se protiv toga brane."

Ovo se odnosi ne samo na predstavnike politike ili privrede veæ na milione Turaka koji žive u velikom broju zemalja sveta. U junu i septembru su planirana dva megakongresa, koji bi trebalo masivno da podupru Turke u rasejanju i da im preporuèe kako legalnim putem mogu da zaštite svoja prava i da se odbrane od rasizma i sveprisutne mržnje prema strancima. Cilj je da se turske zajednice u evropskim zemljama školuju da svoja prava sudski zaštite. Bekir Bozdag je èak otišao toliko daleko da svoju ulogu uporedi sa jermenskom dijasporom, najzaslužnijom za meðunarodno priznanje genocida koji su 1915. na Jermenima sproveli Turci.

Koja bi bila prihvatljiva reakcija na mobilizaciju Turaka u Evropi? Zahvalnost, kao što predlaže Turkmen? Teško, bar s obzirom na razvoj dogaðaja. U julu 2011. je pod nadzorom amerièke ministarke spoljnih poslova Hilari Klinton, komesarke EU za spoljne i poslove bezbednosti Katarine Ešton i generalnog sekretara Organizacije za islamsku saradnju (OIC) Ihsanoglua, nastavljen je takozvani Istanbulski proces kojim bi ubuduæe meðunarodnim zakonima trebalo da bude zabranjeno svako kritikovanje islama ili šerijata. Na nivou Ujedinjenih nacija postoje veæ dve rezolucije, obe izglasane 2011, koje isto to traže za šta se OIC zalaže.

Povratak islamu kritièki posmatra i šef frakcije vladajuæih partija CDU i CSU u saveznoj skupštini  Folker Kauder, èime se direktno suprotstavio stavovima doskorašnjeg nemaèkog predsednika kako islam pripada Nemaèkoj. U vezi od medija napadane akcije besplatne podele Kurana u pešaèkim zonama velikih nemaèkih gradova, Kauder je rekao: "Islam nije deo naše tradicije i identiteta, pa samim tim ne pripada Nemaèkoj. Muslimani su, meðutim, deo Nemaèke i kao naši državljani uživaju puna prava."

Turci koji žive u Nemaèkoj i koji su ozbiljno zainteresovani da uživaju obeæana prava, morali bi otvoreno da se svrstaju uz svoju otadžbinu i to ne kao "Turska opsada", veæ kao deo zajednice koji je spreman da se integriše, i da pokažu kako su im interesi zemlje domaæina, pa samim tim i njihovi lièni, ispred interesa Turske. Meðutim, da li je tako nešto moguæe kod sve više sebe svesnih, samozvanih "spasilaca Evrope", mora da bude stavljeno pod znak pitanja.

 

 

Gde su granice morala?

 

Više nikome nije jasno u kom pravcu se, bar kada je moral u pitanju, kreæe ovaj svet. Ljubav prema istom polu je odavno prihvaæena u svim krugovima Zapadne Evrope i ne predstavlja ni najmanju prepreku za politièku karijeru, èak ni u krugovima ekstremne desnice.

Ono što je, meðutim, zapanjilo nemaèku javnost jesu zahtevi, koje su plasirali pojedini politièari iz redova stranke Zelenih, da se izmenom zakona dozvoli incest, odnosno polni odnos izmeðu najbližih èlanova porodice. Povod za ovo bila je odluka Evropskog suda za ljudska prava da kriminalizovanje incesta nije nedozvoljeno ogranièavanje ljudskih prava.

Istovremeno je egipatskom parlamentu predat zahtev grupe ekstremnih islamista da se zakonom dozvoli takozvani "oproštajni snošaj", odnosno polni akt izmeðu muža i preminule žene i to do šest sati nakon njene smrti. Ovu nekrofiliju predlagaèi zakona obrazlažu utemeljenošæu u islamu i islamskoj tradiciji.

Ljudske slobode, pa makar se one ogranièavale na najprivatniju sferu u èetiri zida, moraju da se na nekom mestu zaustave pred vratima morala i dobrog ukusa. Ako se ovako nastavi, svet æe ubrzo postati globalna Sodoma i Gomora.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane