https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada

Bosna, izmaštana zemlja

Mada je zvanièni stav koji o ratu u Bosni još uvek ima amerièka administracija sasvim drukèiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujuæi upravo pojedinim savesnim posmatraèima i "diskretnim" akterima krvavog graðanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitièar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim èitaocima prireðuje najinteresantnije delove.

Džon. R. Šindler  

Bilo je to ostvarenje jednog životnog sna. Kad je Adil Zulfikarpašiæ stigao u Veliku Kladušu, na severozapadu Bosne, sredinom septembra 1990, osetio je ponos i nadu kakve nije oseæao još od mladosti. Vraæao se u zavièaj prvi put posle èetrdeset èetiri godine da bi radio za stvar svog naroda, bosanskih muslimana. Zulfikarpašiæ je veæi deo života proveo u Švajcarskoj, u gorko-slatkom izgnanstvu.

 Potièe iz ugledne porodice, rano je postao pristalica Titovih partizana u Jugoslaviji i gotovo žrtvovao život u antifašistièkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Ali njegovo uverenje da æe komunizam pružiti Bosni bolju buduænost brzo je išèezlo, pa je emigrirao odmah po završetku rata. Postao je uspešan biznismen, vodio je udoban život u Cirihu, ali je sudbina njegovog naroda bila njegova strast. Pobožni musliman, Zulfikarpašiæ je èvrsto verovao u seknlarnu politiku i potrebu da bosanski muslimani i hrisæani žive u miru. S velikim oèekivanjima je pozdravio postepeni slom komunizma krajem osamdesetih godina prošlog veka, pomažuæi iz inostranstva novcem i savetima bosanskim muslimanima da ostvare politièke ciljeve. Poèetkom 1989. bio je saosnivaè Stranke demokratske akcije (SDA), posle pola veka prve muslimanske politièke partije u Bosni. Doputovao je u Veliku Kladušu na prvi veliki miting partije i prvi veliki nastup pred prve slobodne izbore u Bosni posle Drugog svetskog rata.

Stoga je Zulfikarpašiæ sa zaprepašæenjem posmatrao nepreglednu okupljenu masu, bar tri stotine hiljada Ijudi - neki su tvrdili da ih je bilo i pola miliona, u svakom sluèaju bilo je to najveæe okupljanje muslimana u Bosni ikada organizovano - i medu partijskim zastavama zapažao duboko uznemirujuæe znake džihadizma. Bilo je ogromnih barjaka svetlozelene boje, boje islama, bilo je Ijudi preteæe opremljenih sabljama i turbanima, klicalo se ,,Živeo Sadam Husein!" a, najgore od svega, èule su se pesme u slavu Irana i videle iranske zastave. Zulfikarpašiæ se obratio Aliji Izetbegoviæu, vodi nove stranke, donedavnom politièkom zatvoreniku zbog zastupanja radikalnog islama, i zatražio objašnjenje: ,,Pobogu, Alija, zašto to radiš? Zar ne znaš da æe u roku od pola sata ove slike obiæi ceo svet?"

Zulfikarpašiæ se plašio da æe to podstaæi neprijatelje bosanskih muslimana. Ali Izetbegoviæ nije odgovorio èak ni kada ga je Zulfikarpašiæ - najveæi finansijer tranke i jedan od njena tri potpredsednika - upozoravao: ,,Ne želim da uèestvujem u pokolju muslimana. Zašto nosite Homeinijevu sliku?" Izetbegoviæevo izbegavanje odgovora zbunilo je i rastužilo ostarelog èoveka koji je brzo zakljuèio da nova stranka vodi njegov narod u propast. Dva dana kasnije Zulfikarpašiæ je podneo ostavku na sve položaje u stranci i distancirao se od Izetbegoviæa i partije koju su zajedno osnovali; u njoj je "otkrio ogromne znakove netolerancije, verske iskljuèivosti, uplitanja verskih voda i obmane". Adil Zulfikarpašiæ je na brzinu poveo kampanju pokušavajuæi da upozori Bošnjake da ih partijski program i rukovodstvo SDA vode u propast. Niko ga nije slušao.

Predviðeni haos i uticaj religije

 

Od sunovrata Bosne i Hercegovine u rat i haos u proleæe 1992 - krvavi sukob koji je Adil Zulfikarpašiæ predvideo - malo je oblasti u svetu privuklo veæu pažnju reportera i nauènika. Više hiljada knjiga, èlanaka i TV programa posveæeno je Bosni tokom proteklih desetak godina. Mada je broj dela impresivan, to se ne može reæi i za njihov kvalitet. Bosna, a posebno njeni muslimani, veæ dugo privlaèi nesrazmerno veliku pažnju istorièara i struènjaka iz oblasti društvenih nauka. Mada ih ima samo dva miliona, brojem disertacija nadmašili su sebe. Kao jedina brojnija populacija slovenskih muslimana, sledbenici islama u Bosni bili su predmet interesovanja kao neobièna pojava, ostatak Otomanskog carstva.

Njihovo prisustvo tokom vekova uèinilo je istoriju i kulturu Bosne jedinstvenom i privlaènom za mnoge. Nauènici iz regiona, posle dugotrajnog rada u polutami, shvatili su da su reflektori iznenada usmereni na njih kada je 1991. raspad Jugoslavije postao nasilan. Odgovori koje je veæina njih ponudila - da je Bosna multikulturalno društvo u kojem je nasilje anomalija i da je, štaviše, sadašnji rat prouzrokovala zlonamerna paranoja hrišæana, a posebno Srba, u pogledu islama - stekli su prijemèivu publiku u akademskim krugovima i medijima, suoèeni sa instant-pravoverjem kreiranim agresivnim zastupanjem u medijima, oni koji se s njim nisu slagali imali su malobrojnu publiku; mnogi su bili izbegavani.

U svakom sluèaju, poznavanje stanja na Balkanu veæ dugo je bilo pod sumnjom. Komunistièki režim koji je vladao u Jugoslaviji od 1945. do 1991. negovao je pripadnike zapadnih akademskih krugova koji su iznosili povoljna gledišta o Titovoj državi, a komplikovao život onima koji to nisu radili. Kao posledica toga nastale su nauène knjige i èlanci objavljivani tokom više decenija koji su se usredsreðivali, èesto u omamljujuæim pojedinostima, na zemlju Nedoðiju komunistièke politike i na navodne uspehe jugoslovenske polumarksistièke ekonomije, dok su preskakane suštinske teme poput uloge etnièkog porekla, nacionalizma i religije u toj veoma podeljenoj i raznolikoj zemlji. Izgleda da mnogi koji su ceo svoj nauèni vek posvetili Jugoslaviji nisu mogli da poveruju da je država koju je osnovao Tito, i koju su održavali njegova harizma, ideologija i tajna policija, isparila toliko brzo. Veæini je bilo teško da kaže bilo šta smisleno o bosanskoj katastrofi iz devedesetih godina prošlog veka. Oni koji su pokušali da se bave pitanjem Bosne pokazivali su uznemirujuæu jednoglasnost.

Agresivno su zastupali gledište da je rat užasna anomalija prouzrokovana zloèinaèkim ponašanjem Srba i Hrvata; bosanski muslimani, ukoliko su uopšte bili muslimani, prikazivani su kao nedužne žrtve. Svakako da nije bilo nikakve pretnje od radikalnog islama pošto su bosanski muslimani ,,posebno loši muslimani", prema jednom od najpoznatijih novinara koji je pratio rat; skoro da nijedan musliman u ovoj zemlji ne ide u džamiju. Umesto toga, krivica za katastrofu baèena je, kako to nezaboravno naziva jedan od nauènika-advokata, na ,,hrišæansko-slovensku mržnju prema muslimana", našavši u ovom tajanstvenom veštièjem napitku osnovni uzrok rata.

Ono što je akademski svet pokušavao da proturi - uz snažnu podršku medija, timova mislilaca i nevladinih organizacija - bila je navodna istorija multikulturalizma i tolerancije u Bosni, koju su uništili nemuslimani, i to iz politièkih, a ne iz verskih razloga. Taj stav su sažeto izrazila dva ugledna nauènika koja se bave Bosnom: ,,Praktièno, etnièko nasilje je u Bosni prvi put izbilo tokom Drugog svetskog rata."

 A dodali su i, ništa manje, da ,,nigde ne otkrivamo dokaze za navodne vekove mržnje (bilo verske bilo etniæke) meðu razlièitim bosanskim grupama, mržnje koja navodno prožima njihovu istoriju".

Religija je nešto o èemu je veæini zapadnih nauènika nelagodno da raspravlja u sadašnjem vremenu, u Bosni i bilo gde drugde. Duboko sekularni, akademski graðani retko imaju ikakvo oseæanje za pravu veru i na samu religiju gledaju s podozrenjem, osim kad je reè o grupama kao što su bosanski muslimani koje smatraju dovoljno anahronim u njihovoj veri.

Teško je izbeæi sumnju da su eksperti za Balkan brzo proglasili religiju nepostojeæom temom u bosanskom ratu zato što nisu poznavali religiozne ljude, a Bosanci koje su sretali izgledali su isto toliko bezbedno odvojeni od crkve kao i oni sami. Religija, stoga, nije dolazila u obzir kao objašnjenje rata - meðu muslimanima ili hrišæanima. Profesori su nas uveravali da su Bosanci, na kraju krajeva, ,,urbani kulturni Evropljani: Jedina razlika izmeðu njih jeste njihova razlièita religijska pozadina.

A želim da naglasim reè ,,pozadina", jer bi reæi ,,religijska" znaèilo staviti pogrešan naglasak. Posle pedeset godina veoma sekularne i sekularizujuæe jugoslovenske države, malo je Bosanaca (a skoro sigurno niko od onih koji predvode strane u sadašnjem ratu) koji su danas duboko religiozna.

 Ali da li je bilo baš tako? Da li je religija, uz znaèajna etnièka i kulturna pitanja koja je prate, bila toliko zanemarljiv èinilac u ratu 1992-1995?

 

 

Radikalni islam, tabu o kome se u Bosni ne raspravlja

 

 

Izvesno je da postoje brojni dokazi koji protivreèe negovanoj slici mirne, multikulturalne Bosne, èak i pored svakodnevne kolièine nasilja i zloèina koje prikazuje CNN. Sami Bosanci su bili bolno svesni duge istorije etnièkog i verskog straha, netrpeljivosti i nasilja u svojoj zemlji. Zar nije Ivo Andriæ, jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Bosne, upozoravao da u njegovoj na površini mirnoj domovini ,,oluje mržnje leže skrivene u mraènim dubinama"?

Pa ipak je ovaj na stvarnosti zasnovan pogled na Bosnu izazvao malo interesovanja u akademskim krugovima i medijima koji su, uz nekoliko izuzetaka, zastupali gledište da su bosanski muslimani nedužne žrtve i da jedino njihova vlada pokušava da održi tradiciju etnièke tolerancije i verske slobode. Njihova krivica za rat, prema tome, bila je ravna nuli. Oni koji su proturali hipotezu o muslimanima-kao-žrtvama bili su krivi zato što su nekritièki prihvatali ono što je muslimanska vlada neprekidno ponavljala, bar u prisustvu stranih novinara; kao da agitprop nije bio agitprop kad ga je iznosio sarajevski predstavnik za štampu. Novinari i nauènici optereæeni najdubljim skepticizmom prema vlastitim zemljama i njihovim voðama pokazali su se zaista lakovernim u pogledu izjava voða bosanskih muslimana i njihovih mnogobrojnih navijaèa na Zapadu.

Ovo gledište je dovedeno do logiènog zakljuèka u knjizi vodeæeg nauènika bosanskih muslimana, sa reèitim naslovom Dobra Bosna (Bosnia the Good). U njoj autor brani tezu da njegov narod nije bio istorijska vladajuæa klasa u zemlji, kao što je bio skoro pet stotina godina, veæ je predstavljao dugotrajni viktimološki sluèaj. Bosanski muslimani su, tvrdio je, rtve proganjanja i ponižavanja: to èini veæi deo njihove istorije". Muslimani, uvuèeni u rat bez ikakve vlastite krivice, otelovljuju tradiciju tolerancije ove zemlje i jedinstveno su vrli. Medutim, èitalac ne može a da ne primeti da knjiga Dobra Bosna poèinje uobièajenom islamskom objavom: "U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog!" u najboljem stilu Kurana.

 U tome je i bila stvar. Nepažljivim, površnim, zastupanjem ciljeva bosanskih muslimana tokom rata previðene su èinjenice toliko oèigledne, da  parafraziramo Orvela, da morate biti intelektualac da ih ne primetite. Bosanski muslimani su stvarno bili muslimani, a neki od njih su prihvatali veru koja je bila duboko neprijateljska prema zapadnim pojmovima slobode, demokratije i ljudskih prava.

 Zapadnjaèki obožavaoci Sarajeva bili su zaljubljeni u ,,Bosnu" - oazu sekularne multietniènosti i postmodernistièke tolerancije - više nego u bilo koju drugu zemlju koja stvarno postoji. To što predmet njihove naklonosti posmatran izbliza nije izgledao tako dražestan kao što su pretpostavljali, nije zahtevalo preispitivanje ove romanse niti njihovih shvatanja, veæ samo manje pažljivo posmatranje. Propagandno delovanje Sarajeva bilo je uspešno zato što su brojni zapadni novinari i struènjaci pristajali na to da se istina ne rasvetli.

Tako je islam, a posebno njegova radikalna, agresivna strana koja je sredinom devedesetih godina prošlog veka bila snažno prisutna u Bosni, postao izraziti tabu u ovom ratu, tema o kojoj se ne raspravlja. Oni koji su se usuðivali da ga pomenu omalovažavani su kao verski zatucani, ili još gore. Upravo ova nepažnja, ova spremnost zapadnog ,,èetvrtog staleža" da previdi nezgodne ili nepoželjne èinjenice, otvorila je vrata globalnom džihadu, dopuštajuæi Bin Ladenu i njegovim legionarima da bosansku stvar uèine vlastitom.

Bosanski islam do 1945. godine

 

Razumevanje korena rata u Bosni 1992-1995. zahteva pre svega razumevanje naèina na koji se pojavio islam u ovoj zemlji. Kao i u veæem delu muslimanskog sveta, Muhamedova poruka je prenošena maèem. Osvajanje ,,nevernièke" zemlje bilo Je kljuè za preobraæanje stanovništva u islam. Dolazak otomanskih Turaka u Bosnu sredinom petnaestog veka pokazaæe se, prema tome, dogaðajem sa najdalekosežnijim posledicama u istoriji te zemlje. Osvajanje Bosne krajem srednjeg veka, deo šireg zamaha otomanskog svetog rata u Evropi, nije se desilo preko noæi.

Prva otomanska najezda se dogodila 1386. i nju je pratila druga 1388; obe su odbile bosanske snage pod Vlatkom Vukoviæem. Medutim, slabljenjem hrišæanskog uticaja u ovom regionu posle poraza Srba u epskoj bici na Kosovu 1389, u kojoj se odred Bosanaca pod Vukoviæem borio na gubitnièkoj strani, otomanski upadi su postali uèestali i nailazili na sve manji otpor. Do 1415. redovno su se dogaðali, što je dovelo do toga da snage Mehmeda Osvajaèa (Mehmed al Fatih) potpuno zauzmu tu zemlju 1463, deset godina posle pada Konstantinopolja. Kada su Turci porazili bosanske snage i poslednjem bosanskom kralju odrubili glavu, sudbina zemlje bila je zapeèaæena.

Mada se otomanska vlast nad Bosnom i Hercegovinom razvijala postepeno, na hrišæansko stanovništvo spustila se tamna noæ koja æe trajati skoro pet vekova. U vreme osvajanja gotovo svi Bosanci su bili hrišæani, a mnogi od njih sledbenici takozvane bosanske crkve, srednjovekovnog jeretièkog izdanka rimskog katolièanstva, èiji su odnosi sa Rimom sredinom èetrnaestog veka bili složeni i ne potpuno jasni. Pravoslavaca je bilo manje.

Ova južnoslovenska zemlja je vekovima bila hrišæanska, imajuæi nezgodan položaj na samoj liniji podele izmeðu katolièke i pravoslavne Evrope, a sporovi s Rimom i izmeðu istoènih i zapadnih hrišæana uzimali su svoj danak od lokalnih crkava. Nepostojanost upražnjavanja hrišæanstva u Bosni bila je, bez sumnje, najvažniji èinilac postepenog preobraæanja velikog dela stanovništva ove zemlje u islam za vreme otomanske vlasti. Ipak je nemoguæe razumeti širenje islama u Bosni bez pominjanja otomanskih postupaka prema nemuslimanskom stanovništvu koje bi pokorili. Kao muslimani, zapravo vatreni muslimani, koji su vladali jednim ekspanzionistièkim carstvom koje je vodilo džihad, otomanski Turci su verovali da pre no što ceo svet postane muslimanski, postoje samo dve oblasti: Kuæa islama šdar al-Islam), u kojoj je istinita vera pustila korene, i ostatak sveta, Kuæa rata šdar al-Harbæ.

Vodeæi ekspert za otomanske Turke Bernard Luis (Bernard Lewis) ovako je to sažeto izrazio: Izmeðu ovo dvoje postoji moralno nužno, pravno i religijski obavezujuæe stanje rata, sve do konaènog i neizbežnog trijumfa islama nad nevernicima. Prema pravnim knjigama, ovo stanje rata se može prekinuti, kad to odgovara, obustavom neprijateljstava ili primirjem ogranièenog trajanja. Ono se ne može završiti mirom, veæ samo konaènom pobedom. Nije se samo radilo o Prorokovom pozivu na sveti rat nego i o osnovnim strateškim razmatranjima.

Buduæi daje Bosna predstavljala najsevernije otomansko uporište u Evropi, bilo je neophodno izgraditi snažno islamsko društvo koje bi služilo kao bedem protiv evropskih (tj. hrišæanskih) napada, Osmanlije su u poæetku razmatrale prisilno preobraæenje svih hrišæana - za šta se 1520. zalagao sultan Selim I, koga su od toga odgovorili njegovi trezveni doglavnici smatrajuæi ideju nepraktiènom - ali pošto se mali broj Turaka iz Anadolije naselio u Bosni, carska politika se usredsredila na postepeno preobraæanje lokalnog stanovništva. Prema tome, preobraæenje u islam, kojim je više od treæine bosanskog stanovništva postalo muslimansko kad se otomanska vlast okonèala 1878, bilo je, strogo govoreæi, veæinom dobrovoljno.

 Bilo bi, ipak, pogrešno prikazivati preobraæenje kao stvar iskljuèivo vere; za mnoge Bosance to je bilo pitanje statusa, èak i opstanka. Mada je decenijama na Zapadu bilo u modi da se otomanska vlast nad Balkanom i drugde prikazuje kao zadivljujuæe tolerantna prema nemuslimanskoj manjini, istina je mraènija i složenija. lako Osmanlije nikada nisu pribegavale prisilnom preobraæanju velikih razmera, nisu bile ni istinski tolerantne prema drugim verama ni po kojim današnjim zapadnjaèkim merilima.

Mada su hrišæani i Jevreji u Bosni retko umirali muèenièkom  smræu za svoju veru - iako nasilje nalik pogromima nije bilo neuobièajeno - nisu imali nikakva prava; ni u kom smislu nisu bili zaštiæena manjina. Nazivati zimije Otomanskog carstva ,,graðanima drugog reda" na Zapadu je "opšti kliše", ali je besmisleno, zapaža vodeæa nauènica za ovaj predmet, jer hrišæani i Jevreji prema otomanskim zakonima uopšte nisu ni bili graðani i nisu imali nikakva prava u onom smislu u kojem savremeni zapadnjaci shvataju ovu reè.

Umesto toga, zimiju treba smatrati osobom u potèinjenom položaju podanika, èije obaveze prema otomanskim vladarima podrazumevaju prihvatanje tog statusa sa svim njegovim ogranièenjima u skladu sa Šerijatskim zakonima (sharia) i plaæanje znatne glavarine. Ovaj porez, poznat kao džizja (gizya), bio je posebno omrznut, jer su ga plaæale èak i udovice i deca, a zimija je morao da, pod pretnjom smræu, sa sobom nosi dokaz da ga je platio, pergament ili peèat, što je oèigledan javni žig srama.

Doživotna poniženja, koja su prouzrokovala trajnu mržnju, bila su neizbežna Strana zimijinog života.

Da nemuslimani nisu imali pravni status bilo je sveprisutna, neizbežna i ponižavajuæa èinjenica. Hrišæani i Jevreji nisu mogli svoja prava da ostvaruju na sudu, niti su mogli da svedoÈe protiv muslimana, jer su oni koji su odbili da prime islam smatrani sami po sebi nedostojni poverenja.

Stoga su muslimani vršili zloèine nad hrisæanima i Jevrejima bez straha od kazne; posebno ozbiljan bio bi sluèaj kada bi nemusliman bio optužen za bogohuljenje - jedan od najtežih prestupa i najsubjektivniji - pošto je kazna bila smrt, a optužbi muslimana se nije moglo suprotstaviti. Preobraæenje u islam èesto je bilo jedini naèin da se izbegne dželatova sekira.

Nemuslimanima u Bosni bilo je nametnuto bezbroj nesmrtonosnih ali duboko uvredljivih ogranièenja. Prema šerijatskom pravu oni nisu smeli da nose vatreno oružje, upadljivu odeæu (niti bilo šta zeleno, što je sveta boja islama), morali su da sjašu kada musliman prolazi, nisu smeli da zidaju kuæu veæu ili lepšu od kuæa njihovih muslimanskih suseda, a njihove crkve nisu smele da imaju zvona i morale su da budu niske i neupadljive. Stoga su crkve retko graðene. (Sredinom devetnaestog veka bosanska prestonica Sarajevo imala je sto džamija i jednu pravoslavnu crkvu, mada je u gradu živela brojna hrišæanska populacija.)

Brak i polni odnosi izmeðu muslimanke i zimija kažnjavani su smræu, dok obrnuto nije važilo, zapravo muslimani su èesto uzimali žene zimija silom i preobraæali ih putem braka u islam. Sve to je bilo veoma bolno i ,,hrišæani su ostali u posebnom i vidljivo potèinjenom položaju. Možda je pokoreno stanovništvo najviše mrzelo ovu stranu otomanske vlasti." Ne èudi stoga to što su se tokom vekova mnogi Bosanci opredelili za islam kako bi se oslobodili pravnih ogranièenja nametnutih zimijama, koja su njihov život èinila nepodnošljivim.

 

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitièar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi popdrške saveznièkim snagama". Postao je vodeæi ekspert amerièke ANB za Balkan.

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane