Ekonomija

Upravljanje spoljnim i javnim dugom i efekti korišćenja dugova (3)

RAZVOJNO DELOVANJE INOSTRANIH DUGOVA

U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje "da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu". Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Transfer i retransfer kapitala

Privrednom sektoru je zbog nedostatka sredstava i nestimulativne monetarne politike kao jedna od mogućnosti "razvoja" ili golog preživljavanja ostao spoljni dug. O tome kasnije znatno šire. Inostrani dug ima različito delovanje na nacionalnu privredu u fazi uzimanja zajma i u fazi njegovog vraćanja.

U fazi kada uzima zajam država povećava finansijski potencijal, što i predstavlja novu osnovu za porast proizvodnje, zaposlenosti, investicija i nacionalnog dohotka. Povećanje kupovne snage nastale kroz priliv sredstava (dela tuđeg nacionalnog dohotka) stvara se visoka domaća potrošnja iznad raspoloživog nacionalnog dohotka, to u krajnjem slučaju dovodi do povećanja uvoza realnih dobara (robe široke potrošnje, repromaterijaia) i opreme. S druge strane to može imati i za posledicu porast domaćeg nivoa cena i nove preraspodele nacionalnog dohotka. Međutim, ta privreda ima mogućnost da ostvaruje višu stopu rasta bez obuzdavanja domaće potrošnje (lične i opšte potrošnje). Javni dug dobija sve karakteristike "dodatne" nacionalne akumulacije. Naravno, različito je delovanje finansijskog od robnog kredita.

U drugoj fazi kada prispeva plaćanje kamata i otplata po dugu, dolazi do odlivanja dela nacionalnog dohotka po dospelim anuitetima, što predstavlja gubitak za nacionalnu privredu. Služba duga će daleko jače pogoditi one privrede koje sredstva zajma nisu upotrebile u korisne, odnosno produktivne svrhe, da bi na bazi tih sredstava ostvarile novi nacionalni dohodak, čak i znatno viši u odnosu na obaveze stvorene po dugu. Jedino u tome i jeste racionalni smisao korišćenja spoljnih zajmova. Istina i "potrošni" zajmovi mogu da se jave kao "produktivni", posebno kada se sredstvima zajma formiraju produktivne investicije (investiciona potrošnja), pri čemu ne dolazi do pritiska na uvoz potrebne opreme ili sirovina, već se najvećim delom to odražava kao stimulans domaćoj proizvodnji tih proizvoda (razni podsticaji, supstitucija uvoza).

Plaćanja po dugu u inostranstvu odvijaju se u dve odvojene faze: prvo, formiranje domaće akumulacije kojom će se vršiti isplate dospelih obaveza i drugo, konverzija ili pretvaranje domaće akumulacije u inostrani novac i odliv.

Domaća akumulacija se formira obično putem neto profita privrede i poreza, što dovodi do smanjenja potrošnje i nove raspodele nacionalnog dohotka.

Ovako formirana sredstva treba pretvarati u novac svetskog tržišta (konvertibilna sredstva) kojim se u krajnjem slučaju vrše plaćanja. To je problem transfera dugova. Da bi imala na raspolaganju potrebna inostrana sredstva (devize) država mora da poveća izvoz, a to automatski smanjuje domaću ponudu i potrošnju. Time nastaju dva istovremena zadatka: porast izvoza i smanjenje nacionalne potrošnje (ne i investicione). Potreban izvoz će biti utoliko veći ukoliko nacionalna valuta bude više gubila na intervalutarnoj vrednosti (devalvacija), što predstavlja i rasprodaju nacionalna bogatstva inostranstvu. Dakle, u drugoj fazi kada se pristupa vraćanju dugova javljaju se tipične deflacione pojave u nacionalnoj privredi: porast izvoza, ograničavanje domaće potrošnje, jačanje deviznih rezervi za potrebe spoljnog plaćanja, pojava aktive u trgovinskom bilansu i izvesna "stabilizaciona" delovanja u privredi, ali ograničavajućeg karaktera u odnosu na rast nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

U pogledu razvojnog delovanja inostranih dugova svaka država ulaskom u dugove mora voditi računa o sledećem:

1)O kakvim se dugovima radi (robni ili komercijalni, finansijski, kratkoročni, dugoročni i dr.).

2)U koje se svrhe koriste sredstva - tekuća potrošnja, budžetske potrebe, investicije u privredi, jačanje deviznih rezervi, otplate starih dospelih dugova, sanacija bankarskog sistema i sl.

3)Uslov kredita (duga) - rok, kamata, otplata, grejs period, politički uslovi,

4)Efekti upotrebe dugova na dohodak, proizvodnju i štednji i razvojni kapacitet nacionalne privrede za prihvatanje tereta ino dugova,

5)Opterećenje bruto domaćeg proizvoda visinom duga, teret kamata i otplata u toku godine i deviznih rezervi, odnosno deviznog priliva,

6)Godišnji rast bruto domaćeg proizvoda i godišnje opterećenje po inostranom dugu.

Sve navedene faktore efikasnosti korišćenja inostranih dugova i tereta dugova država mora detaljno izučiti i pratiti efekte dugova.

Poučan je primer Argentine i Čilea, u kojima eksternim dugovima nisu finansirani krupni razvojni projekti, već su ih vojne diktature koristile ili za uvoz i širenje internog tržišta, uz omogućavanje srednjim slojevima "kratku i snažnu opijenost potrošnjom". Bogaćenje vladajuće klase i elite u zemlji i "oplođenog" spoljnog kapitala odlivenog u zemlje izvoznice "kredita" ubrzao je "kolaps duga" i doveo do hiperinflacije. Siromašne mase to plaćaju još većom bedom, nezaposlenošću i siromašenjem. Domaća štednja (akumulacija) u hiperinflaciji nestaje, unutrašnja domaća proizvodna baza je sve manja, a tereti spoljnih i unutrašnjih dugova se povećavaju. Destrukcija privrednog i finansijskog sistema je redovna posledica ovakvih tokova.

Kapital se u nekim zemljama stvamo koristio za krupne projekte, koji se dugo grade ili uopšte nisu završeni ili ne ostvaruju profit ili su nisko rentabilni. U međuvremenu dospele su obaveze po otplatama i kamatama. Veći broj zemalja državne dugove vraća iz budžeta, što obično vodi porastu poreskih zahvata, sa dosta neelastičnim rashodima naniže, što ima za posledicu porast cena kao oblik odbrane privrede od državnih zahvata, uz sve veći budžetski deficit.

To ubrzava proces inflacije. Produktivne investicije se smanjuju ili nestaju, spekulacija u finansijskoj sferi buja. Zapostavljanje proizvodnog aparata praćeno je pogrešnim usmeravanjem resursa. Padanje vrednosti domaćeg novca i deviznog kursa domaće valute provocira beg kapitala. Sprovođenje politike deflacije, ograničavanja potrošnje, oštra restriktivna monetarna politika, visoka kamata i slično, slabi stimulanse rada, produbljavaju krizu i raslojavanje u zemljama dužnicima, čine se napori da se osiguravaju sredstva za podmirenje dospelih obaveza iz eksternih dugova (otplate i kamate, nakon toga samo kamate, a zatim se javlja nemoć u plaćanju kamate i konačno novo zaduženje za plaćanje kamata). Bankrotstvo takvih privreda, uz finansijski haos koji to prati, pokazuju razarajuće delovanje spoljnih dugova u jednoj antirazvojnoj ekonomskoj politici u takvim privredama.

Ublažavanje dužničkog tereta odlaganjem otplata duga (rekonstrukcijom), otkupom duga, eventualno delimično otpisivanje duga, pretvaranje duga u obligacije i slično, samo bi smanjili dužnički teret i teškoće u održavanju eksterne likvidnosti za određeno vreme, ali ih trajno ne mogu otkloniti. Taj problem je dobro poznat iz teorije i politike ekonomskog razvoja i međunarodnog finansiranja. Očito je da se smanjenje tereta dugova može ostvariti samo aktiviranjem unutrašnjih faktora razvoja i ogromnog mrtvog kapitala, porastom zaposlenosti i nacionalne akumulacije (štednje), a to se postiže samo ofanzivnom strategijom razvoja (značajno povećanje stope rasta i izvoznog kapaciteta privrede).

Dinamiziranje stope rasta teško je očekivati bez dodatne akumulacije i dodatnih investicija. Teorijski gledano za pokretanje ovog podsistema moguće je koristiti tri raspoložive mogućnosti:

1)Akumulaciju (štednju) iz raspodele bruto domaćeg proizvoda (nacionalnog dohotka),

2)Dodatni kapital iz uvoza (uvozna akumulacija);

3)Deficitarno-produktivno finansiranje privrednih investicija (ne i

deficitarno finansiranje budžeta i lične potrošnje, što se obično podrazumeva),

4)Bankarsko (domaće) dugoročno finansiranje privrede.

Prvi oblik formiranja akumulacija na duži rok moguć je, mada je povezan s prethodnim dinamiziranjem razvoja (ili drastičnim smanjenjem svih vidova potrošnje), a drugi oblik je iscrpljen, te će se javljati uglavnom kao neto-odliv kapitala, što znači da ostaje samo treći pravac za brzo deficitarno formiranje akumulacije i pokretanje faktora razvoja. Orijentacija ekonomske i razvojne politike i mogućnosti izbora i dometa ovog sistema šire su istraženi u savremenoj teoriji i politici finansiranja privrednog razvoja.

11. Investicije i ekonomski rast - funkcionalna povezanost, struktura i izvori

Investicije su postale prioritet u vođenju razvojne politike i to ne bilo koje već strane direktne investicije.

Sada ćemo da konkretno istražimo sistem finansiranja investicija u Srbiji s isključivim osloncem na strani kapital i efekte koje je proizveo ovaj sistem finansiranja investicija i razvoja.

Investicije su, poznato je, generator privrednog rasta. Da li su investicije kod nas oslonjene na uvoz kapitala postale same sebi cilj?

Ne samo što su deo bruto domaćeg proizvoda (uz ličnu i opštu potrošnju), već i zbog svog multiplikativnog delovanja na brojne grane proizvodnje i ostale oblike potrošnje, ali i izvozno - uvozni deo privrede (princip akceleracije investicija i potrošnje). Potrebno je stoga pratiti sledeće elemente investicija:

1)Visinu i stopu bruto i neto investiranja,

2)Izvore finansiranja investicija,

3)Strukturu investicione potrošnje (oprema, uvozni i domaći sadržaj, tehnička struktura investiranja, ekonomska struktura investiranja, regionalni raspored),

Efekti investicione potrošnje na dohodak, zaposlenost, rast, ostale oblike potrošnje, uvoz, izvoz i dr. (odliv sredstava, ukoliko su finansirani iz stranih kredita),

5)Mogućnosti i izvori sredstava za vraćanje korišćenog kapitala.

Dakle, radi se o vrlo značajnom agregatu sa brojnim i vrlo složenim efektima - koje treba redovno pratiti, usmeravati i držati pod kontrolom. Svakodnevno smo "informisani" da su strane direktne investicije (SDI) naglo povećane, da je priliv kapitala visok i da je investiciona potrošnja visoka. Ako je u ovih dvadeset godina (od 2002) ušlo u zemlju preko 100 milijardi dolara stranog kapitala, postavlja se pitanje: gde je on završio? Uništena je, nažalost, nekada vrlo kvalitetna statistika investicija, kako se nekada detaljno pratila preko SDK i ZOP-a. Sada se to pokušava pratiti preko indirektnih pokazatelja kretanja investicija:srednjoročno i dugoročno zaduživanje privrede u inostranstvu, domaći dugoročni krediti odobreni privredi, dugoročni krediti odobreni stanovništvu, ali i brojem izdatih građevinskih dozvola. Da li se iz navedenog može uopšte izvući bilo kakav stav iz praćenja investicija? Nikakav! Ovo se posebno odnosi na ekonomsku, tehničku i drugu strukturu investicija i izvore finansiranja, a posebno efekte investicija. Pri tome se uporno ističe potreba "restrukturiranja" privrede, a ne vode se osnovni pokazatelji za to. Konačno, uz destrukciju privrede, privatizaciju i prodaju stranom kapitalu bankarskog sistema, uništena je i ova izuzetna i u svetu najkvalitetnija institucija - s bogatim statističko - informacionim sistemom. Bila je to prava "riznica" podataka i kvalitetne statistike. To je, očito, nekima i bio cilj, da se najvažniji finansijski i realni tokovi ne mogu kontrolisati. Sada se samo indirektno pokušava sagledati investiciona potrošnja preko korišćenja srednjoročnih i dugoročnih kredita privrede kod banaka i uvoza investicione opreme, izvođenja građevinskih radova - što apsolutno nije isto.

U periodu nove krize poslovne banke su odobrile novih 739 milijarde dinara dugoročnih kredita sektoru privrednih preduzeća i 882 milijardi sektoru stanovništva i ostalim sektorima 165 milijardi. To iznosi ukupno 1.761 milijarde dinara. Nivo kredita koji se nalazi i dalje u ova dva sektora krajem 2023. godine iznosili su 3.163 milijarde (u sektoru stanovništva 1.474 milijardi i sektoru privrednih društava 1.688 milijardi).

Banke su privredi odobrile manju visinu dugoročnih kredita u odnosu na kredite sektoru stanovništva. investicija u fiksne fondove, posebno njihove strukture, Dugoročni krediti banaka ne mogu biti indikatori kvaliteta, granskog i regionalnog usmeravanja sredstava. Investicije u fiksne fondove u poslednjih osam godina iznosile su 4.253 milijarde dinara, ali se nisu pomakle od 16-17% bruto domaćeg proizvoda. Smatra se da je potrebna stopa bruto investicija oko 25% pa i viša da bi se podstakao i održavao visok privredni rast. Strane direktne investicije, sve do 2010. godine uglavnom se odnose na prodaju preduzeća i banaka inostranom kapitalu. U periodu 2007-2016. (period krize) one iznose 19,7 milijardi evra. Istovremeno je doznakama ostvaren priliv od 43 milijarde evra, a novim neto dugoročnim kreditima banaka preko 17,5 milijardi. To iznosi ukupno 90 milijardi evra ili gotovo 100 milijardi dolara. Sa takvim prilivom kapitala ostvarena je vrlo skromna prosečna stopa ekonomskog rasta u celom periodu od 1,3%. Bez investicija, poznato je, nema brzog ekonomskog rasta, restrukturisanja privrede i porasta zaposlenosti. Samo se postavlja pitanje kakve su investicije, gde su usmerene i kakve efekte daju u privredi i društvu.

12. Strani kapital i stihijski razvoj

Treba jasno videti koje su to investicije, iz kojih sredstava, u kojim granama privrede, kakvih tehnoloških karakteristika, po nosiocima, a zatim efekte investicija, što je do sada potpuno izostalo. Javnost bi to trebala znati, kao i organi nosioci odluka o makroekonomskoj politici. Sve je to potpuno izostalo. Odluke se donose ad hok, od slučaja do slučaja, bez vizije i dugoročne strategije razvoja i izbora koncepcije rasta i internog povezivanja privrede.

Samo u poslednjih osam godina u vreme razbuktavanja krize (2008-2016), uz sve navedeno, dugoročni krediti dati sektoru stanovništva povećani su za 606 milijardi dinara, a privredi 494 milijarde i ostalim sektorima 120 milijardi, što iznosi 1.220 milijarde ili 70% bruto domaćeg proizvoda u toj godini. U ukupnoj privredi krajem 2016. godine i dalje se nalazi 1.588 milijardi dinara investicionih kredita, što čini oko 40% bruto domaćeg proizvoda u toj godini (4.156 milijardi dinara). Šta se to desilo sa ovako ogromnim sredstvima, ali stvarno skromnim investicijama. Gde je u tome svemu amortizacija? Ako se uključe sredstva amortizacije koja učestvuju u bruto domaćem proizvodu između 14% i 16%, tada stopa neto investicija iznad amortizacije iznosi između 2,2% i 4,2%. Gde su završila tako ogromna prilivena sredstva, kao i porast inostranog dugoročnog zaduženja u tom periodu od preko 10 milijardi evra. Stopa investicija, vidimo, bila je vrlo niska, dosadašnja ukupna zaposlenost se smanjuje za oko 440 hiljada, a u sektoru privrede za 555 hiljada. Industrijska proizvodnja godinama stagnira ili opada (rast od 0,8%), a pod pritiskom nekontrolisanog uvoza nema šansu da se oporavi i postane konkurentna bez potrebne podrške monetarno-kreditne i fiskalne, ali i spoljnotrgovinske politike. Sve je to izostalo. Poljoprivrednicima se obećavaju subvencije i brojne poreske i kreditne olakšice, ali sve to izostaje.

Nema dugoročne strategije ni vizije razvoja. Kako to učiniti kad je sve individualizovano i privatizovano, a država izgubila sve poluge razvoja, koordinacije i usmeravanja razvoja (u izboru prioriteta i mera takve politike).

Ako su privatizacijom imali za cilj da razbiju društvo, zajedništvo, solidamost, društvenu koncentraciju i razvojno usmeravanje kapitala, tada su zaista uspeli u tome, uz potpuno nekontrolisano trošenje stranog kapitala i domaćih sredstava (kroz privatizaciju).

Omogućena je istovremeno velika koncentracija kapitala u rukama pojedinaca, ali kapital nije u funkciji razvoja, već je otišao u spekulativne namene ili se odlio u inostranstvo. Monopolizacija tržišta dobija neslućene razmere. Iz navedenog razloga javnost ne zna realnu situaciju u privredi i draštvu. Stvamost se ulepšava, stvarni podaci se friziraju - tako da se ne može imati poverenje u zvaničnu statistiku. Zvanični i gotovo pretplaćeni „politički analitičari" još više stvaraju konfuziju, ali ne menjaju ružnu stvarnost.

13. Tokovi kapitala, investicije i domaća štednja

Osnovni problem svake privrede je osiguravanje potrebne mase i kvaliteta kapitala za izabrane i programirane investicije. Od navedenog izabranog modela razvoja zavisi i ponašanje i međusobni odnosi svih deset podsistema velikog privrednog sistema.

Zbog dalje analize investicione potrošnje, štednje, zaduženosti i oslonca na strani kapital, da ih ovde samo navedemo:

1)Investicije,

2)Štednja,

3)Kreditno - monetarni sistem,

4)Platnobilansni podsistem,

5)Sistem raspodele,

6)Bankarski sektor,

7)Fiskalni sektor,

8)Informacioni sistem,

9)Sistem cena,

10) Spoljnotrgovinski i devizni sisitem.

Svi su oni u određenoj povezanosti, funkcionalnom delovanju (koordinaciji) u procesu privrednog i društvenog razvoja.

Nas ovde interesuje područje investicija, nacionalne štednje i uvoza stranog kapitala u podsticanju investicija, potrošnje i pokrića budžetskih deficita.

Neto štednja je u našoj privredi negativna, dakle, nestala je. Neto pozajmice iz inostranstva u potpunosti nadomeštaju domaću štednju. U strukturi investicija u osnovne fondove sve više dominiraju investicije u zalihe, dok opada učešće u osnovne fondove. Bruto štednja nije dovoljna za finansiranje osnovnih fondova. Finansijska moć privrede u finansiraju razvoja permanentno opada. Da li se pri tome stopa investiranja snižava, a time i neto investicije u modernizaciju privrede?

Da pogledamo sada visinu bruto i neto investicija u poslednjoj dekadi razvoja. (Tabela 1)

Stopa bruto investicija u periodu nove krize naglo opada. To se odnosi i na neto investicije. Neto investicija gotovo da nema. Ako se uzme u obzir i stopa inflacije realna vrednost investiranja već niz godina opada. Kapital se u procesu razvoja ne obnavlja, ne modernizuje vrednijom opremom, već se topi i realno gubi vrednost.

Šta se događa sa domaćom štednjom (svih sektora) i kapitalom prilivenim iz inostranstva. (Tabela 2)

Domaća štednja uvećana za zaduživanje u inostranstvu (S + D) nisu dovoljni da se pokriju bruto investicije (I) i dospeli odliv za otplate i kamate na inostrane dugove (Ko). Deficit sredstava postaje sve veći, a time i zavisnost od stranog kapitala, koji je već formirao "dužničku omču" i privredu uveo u stanje "narkotične zavisnosti od stranog kapitala", a celokupno poslovanje privrede samo za kamate na strani kapital.

Teret obaveza iz spoljnog duga u takvim tokovima priliva i obaveza postaje gotovo nepodnošljiv. Dugovi i kamate guše privredu i društvo. Direktni i indirektni efekti dugova i domaćih faktora rasta odlivaju se u potpunosti u inostranstvo. Odliv kapitala postaje veći od neto - priliva novog, "svežeg" kapitala, dok se najveći deo inače skromne domaće. bruto akumulacije odliva u inostranstvo. Otplate i kamate apsorbuju najveći deo deviznog priliva, ali i bruto domaćeg proizvoda.

"Makaze" spoljnog duga države su otvorene i stalno se šire (krak kredita i krak kamate), tako da praktično "odsecaju" (oduzimaju) nacionalni dohodak i ostvarenu akumulaciju (štednju) u visoko zaduženoj privredi. Nacionalna štednja praktično nastaje, a time i funkcija međusobnog odnosa domaća štednja - investicije (S=I). Možete li shvatiti ovakvu izjavu predstavnika Vlade Srbije: "u 2017. imaćemo porast BDP 1,1 milijardu evra, za toliko se možemo zadužiti". Ali taj prirast BDP kompletno odlazi na plaćanje kamate. Veliko je to nepoznavanje ovih životnih problema, faktora i finansiranja privrednog razvoja.

Uzmimo npr. 2017. godinu. U planu je rast BDP od 3%, što iznosi oko 1,1 milijardu evra, dok će plaćena kamata na javni dug (države) iznositi upravo toliko ili nešto više. Ali tu je i kamata preduzeća i poslovnih banaka od 1,2 milijarde evra. Odakle će privreda sa sporim rastom to osigurati? (Tabela 3)

Veliki je raskorak (gep) investicija i nacionalne štednje. Investicije su veće od štednje koja se razlika povećava od 3,1% do gotovo 7% bruto proizvoda.

Sve je to posledica niskog nivoa razvoja, slabog formiranja štednje iz nacionalnog dohotka, niske dinamike rasta, odliva nacionalne akumulacije u inostranstvo, što sve stvara uslove za ogroman uvoz kapitala i narastanje spoljnih dugova. Istovremeno je i efikasnost investicija sve niža, a struktura investicija nepovoljnija (neprivredne, neproduktivne i infrastrukturne dugoročne dominiraju).

Takve investicije (zasnovane na stranim dugovima) i neefikasne u pokretanju privrednog rasta, ali i aktiviranja domaćih faktora razvoja, mnogi ekonomisti smatraju da su same sebi svrha i deo propagandne mašinerije o"velikim uspesima" i gigantskom "skoku u budućnost"! Takve investicije su (kao i destimulisani zvoz) postale glavne poluge razvoja. Takve investicije su u visoko rizičan projekat, al i strateški promašaj i model. Dominantno ulaganje u infrastrukturne dugoročne investicije vode visokom dugu i blokiraju sredstva.

Manjak domaće akumulacije i kredita "domaćih" banaka nadoknađuje se stranim direktnim investicijama uz izuzetno povlašćene uslove. Dozvoljeno je uz to i nepoštovanje potrebnih ekoloških i socijalnih, ali i sigurnosnih uslova. Ovakve investicionom politikom dugovi se gomilaju, ali i prava stranih investitora. Uz to ostvarena dobit se odliva u inostranstvo stranim investitorima ili preko banaka.

Kakva je efikasnost investicija u odnosu na ostvareni privredni rast. Kakva je marginalna efikasnost investicija, kakav je investicioni multiplikator? Tim odnosima se više niko ne bavi, kao ni problemom samofinansiranja privrede. Da pogledamo neke odnose. (Tabela 4)

Efikasnost investicija je sve manja. Efekti upotrebe kapitala su sve manji i njihov doprinos razvoju privrede.

Godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda u odnosu na njegovu visinu je iz godine u godinu sve manji, a time i osiguranje sredstava za pokriće domaće potrošnje i servisiranje spoljnih i unutrašnjih dugova. Investicioni multiplikator je dobio tendenciju stalnog snižavanja. Opšta efikasnost investiranja i njihova struktura se naglo pogoršavaju. Investiranje je ušlo u zonu stihije, pojedinačnih poteza, bez strategije investiranja i razvoja.

U stvarnosti se javlja stihijski razvoj, dok se pojedinačno dogovorene investicije sa stranim investitorima dižu na pijedestal velikih uspeha i "otvaranja" desetina ili stotina radnih mesta. Pravi efekti takvih pojedinačnih investicija (koje ne znače i razvoj) ostaju duboko skriveni od javnosti. Javnost nema nikakav uvid i uticaj na navedene strane investicije, to područje je privatizovano i kriminalizovano. Efekti takve politike (negativni) će se ubrzo pokazati kao veliki strateški promašaj.

Uostalom, kako se dolazi do tih investicija? Koji je to institut izučavao, kakve su alternative? Konačno, kakvi su efekti investicija.

Kakvi su dugoročni efekti, kakvi domaći stimulansi stranim investitorima, kakav je uticaj stranog kapitala na domaću privredu, koji je već postao dominantan? Da li postajemo privezak stranom kapitalu i područje eksploatacije?

Da pogledamo sada kretanje bruto proizvoda, bruto i neto investicija i dinamiku privrednog rasta u dužem vremenskom periodu od deset godina. (Tabela 5)

Stopa bruto investicija je dosta niska, a ako se isključe sredstva amortizacije fiksnog kapitala tada stopa neto investicija znatno pada. Šta se to desilo sa "dodatnim" neto kapitalom koji treba da osigura visok nivo bruto investicija i visoku stopu privrednog rasta?

To samo ukazuje na činjenicu da stagflacija s izraženom visokom nezaposlenošću, ogromnim obavezama iz spoljnog duga i neto odlivom kapitala (uz njegovu neproduktivnu i spekulativnu upotrebu) prosto onemogućava ili blokira ekonomski razvoj. Prosto rečeno, celi sistem je okrenut sferi raspodele i preraspodele sada nedovoljnog ili čak nepostojećeg domaćeg dohotka, tako da se sistem preraspodela preneo i na pozajmljeni dohodak (uvezeni kapital).

14. Strane direktne i portfolio investicije

Bitan elemenat direktne strane investicije (i motiva stranog investiranja) je sticanje kontrole nad preduzećem. Ova kontrola može biti potpuna ili delimična. Smatra se da vlasništvo nad 51% kapitala preduzeća osigurava potpunu kontrolu. Medutim, velika disperzija akcija na niz akcionara omogućava stranu kontrolu i uz znatno niži procenat kapitala. Direktne strane investicije (SDI) uglavnom se razlikuju, što je poznato, kao grinfild (nove) investicije i braunild (kao dodatno finansiranje postojećih kapaciteta).

Direktne strane investicije su ulaganja kojim vlasnik kapitala stiče najmanje 10% vlasništva nad investicijom (ovde spada i prodaja ili kupovina nepokretnosti u zemlji). U direktna ulaganja ulazi i reinvestirana dobit i ulaganja u novcu i robi.

Portfolio investicije imaju kao osnovni motiv za ulaganje kapitala, ne kontrolu nad preduzećem, već sticanje dohotka (profita). Uglavnom se radi o kupovini hartija od vrednosti (kompanija, države, osiguravajućih društava i dr). Te hartije su uglavnom sa fiksnom kamatom, što vodi do poznatog "sečenja kupona" sa ovih hartija od vrednosti. Portfolio investitor je usmeren na finansijsko tržište (berze), dok je direktni investitor usmeren na realni sektor (preduzeća i njihovu kontrolu).

Strane direktne investicije u Srbiji iznosile su u periodu pre krize 2001-oko 11,2 milijarde evra. Struktura SDI je vrlo nepovoljna, jer green field investicije (investicije u izgradnju novih kapaciteta) predstavljaju gotovo simboličan udeo u ukupnim. Strani kapital je ulazio u našu zemlju sve do kraja godine uglavnom preko privatizacije postojećih preduzeća i banaka, a prestankom procesa masovne privatizacije (od 2010) i u nove investicije. Da vidimo njihovo kretanje pre krize, a zatim u godinama ove nove krize. (Tabela 5)

U ovom periodu (2012-2023) strane direktne investicije vidimo iznose 32,3 milijardi evra, a devizne doznake iz inostranstva 43 milijarde evra. Dakle, gotovo 35% više.

Ako se posmatra celi period od 2001. do 2023. godine ukupne strane direktne investicije (uključujući i prodaju Mobtela od 1,5 milijardi) iznosile su 42 milijardi evra. U isto vreme doznake iz inostranstva su iznosile 63,8 milijardi evra. Dakle, doznake su u ovom period gotovo dvostruko veće od neto priliva stranih direktnih investicija (SDI). (Tabela 6)

Međutim, priliv kapitala po ovom osnovu (doznaka) uglavnom ide na ličnu potrošnju stanovništva, a ne na investicije privrede u realni kapital. Time se samo dopunjava domaća tražnja, koja bi se u normalnim uslovima formirala iz domaćeg bruto proizvoda kroz sistem raspodele. Ovako se ovaj deo prilivenog kapitala (doznaka) preko kupovine strane robe (strani trgovački lanci, fri šopovi, robne kuće i sl.) odliva najvećim delom u inostranstvo i pomaže proizvodnja u tim zemljama. Oplodnje ovog kapitala kroz proces multiplikacije (i akceleracije potrošnje) jednostavno nema.

Često se zvanično ističe da je "zahvaljujući unapređenju poslovnog ambijenta i strukturnim reformama neto priliv stranih direktnih investicija zadržao relativno visoko učešće u bruto domaćem proizvodu". Istovremeno se tvrdi da se "zbog znatno bržeg rasta izvoza od uvoza robe i usluga spoljnotrgovinska neravnoteža smanjuje", tako da je "deficit tekućeg računa platnog bilansa potpuno pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija". Osim čisto statističkog odnosa tu ne postoji funkcionalan odnos uzajamnosti, jer se strane direktne investicije ne koriste za finansiranje spoljnotrgovinskog deficita (osim kada se SDI odnose na uvoz opreme i drugih delova realnih investicija). Taj odnos se vidi iz sledećeg pregleda. (Tabela 7)

Da li su strane direktne investicije i portfolio investicije doprinele oživljavanju investicija i porastu njihovog učešća u bruto proizvodu? Da li je priliv SDI tako značajan kako se to ističe u javnosti? Da pogledamo njihovu visinu i kretanje. (Tabela 8)

U 2020. SDI iznosile 2,9 milijardi evra, a u 2018. oko 3,2 milijarde ili 6,6% bruto domaćeg proizvoda. Problem je u tome što su domaće privatne investicije niske, tako da prosečna stopa investicije u BDP za deset godina iznosi između 14% i 18%, dok u državama centralne Evrope to iznosi 23%. Privatne investicije iznose oko 10% BDP, a javne 3%. Smatra se da je potrebna stopa investicija u BDP oko 25% da bi se osigurala viša stopa privrednog rasta, povećala zaposlenost, viši standard i zarade, ali i olabavila omča spoljnih dugova.

U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%).

Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje "da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu". Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje.

Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator.

Kod stranih direktnih investicija formira se sledeći odnos: realna ulaganja - inostrani dug (kredit). Tih dugova iz SDI nema u prikazu dugova kod NBS! Gde su evidentirani? Ako SDI iznose nekoliko milijardi evra godišnje (iskorišteno) gde se nalaze evidentirani u nacionalnom računovodstvu? Šta je sa plaćenom kamatom na te dugove?

Kod korišćenja stranog kapitala treba imati u vidu i sledeće faktore koji snažno utiču na njegovu efikasnost (korišćenja i oplodnje):

1)Razlikuje se ugovoreni iznos i iskorišćeni iznos kredita. Da li se kamata plaća na ugovoreni ili samo na iskorišćeni kredit. Šta je tada sa ugovorenim, a u dinamici neiskorišćenim delom? Ako se kamata plaća na ceo iznos duga, tada je korišćenje i upotreba kredita znatno skuplje,

2)Korišćenje kredita iz inostranstva i njegov prenos na račun banke s kojeg se koriste sredstva, ali je trošenje u investicijama sporo, investicije se produžavaju, tako da stoje neiskorišćena sredstva, a plaća se kamata,

3)Postoji i interkalarna kamata na neiskorišćeni kredit - da bi se ubrzalo korišćenje kredita i završila investicija, a kredit stavio u otpltu,

4)Poseban je problem što se SDI izvode na bazi stranog kredita, ali i stranih izvođača radova. Zaposleni radnici, nabavka potrebnih materijala, opreme i dr. ide preko izvođača radova (a time i uvoza). Efekti na domaću privredu potpuno izostaju, ali ostaju obaveze iz kredita uz „blokirani", mrtvi realni kapital u investiciji (putevi, železnice i sl.) koji se mora dodatno održavati i povećavati rashode.

Ako SDI iznose u bruto proizvodu 4-7,5%, a kroz raspodelu bruto proizvoda domaće iznose zahtevanih 25%, to znači da bi bruto stopa investiranja iznosila 30-32% u odnosu na bruto proizvod. To je dosta visoka stopa investicija koja ima odraz i na domaću tražnju, uvoznu tražnju i deficit spoljne trgovine, uz dodatni pritisak na uvoz finansijskog i robnog kapitala. Kakva je stopa investicija u Srbiji i državama u okruženju? Da vidimo: (Tabela 9)