https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Sluèaj Pukaniæ: Ubistvo sa potpisom države (7)

 

U Hrvatskoj izveden tihi državni udar

 

Koje su najmraènije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukaniæa, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana Ðinðiæa? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko kriminalno podzemlje? Ovo su neka od pitanja èiji se odgovori nalaze u knjizi Sluèaj Pukaniæa - Ubojstvo sa potpisom države, autora Domagoja Margetiæa, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetiæ

 

Znaèajnu ulogu u usponu Tomislava Karamarka imala je i "njegova lièna lojalnost Franji Greguriæu", pri èemu je Karamarko operativno povezivao tzv. Greguriæev klan sa albanskom mafijom.

Greguriæev klan se sastojao od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih obaveštajnih službi koji su u komunizmu nadzirali spoljnu trgovinu, banke i velike privredne sisteme, i koji su se "pre pada komunizma spustili u podzemlje, te iz podzemlja nadzirali privredni, društveni i politièki život Hrvatske", a koje je lièno vodio Franjo Greguriæ.

Premda je Karamarko, kako se procenjuje u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu, "danas sve znaèajniji u meðunarodnoj trgovini kokainom", odnosno "na taj naèin poslovno prisutan u Latinskoj Americi", njegova aktivnost se, kroz ove godine, prvenstveno fokusirala na meðunarodnu trgovinu heroinom. U vreme dok je Karamarko vodio obaveštajni sistem Republike Hrvatske, kroz "tu nesretnu zemlju" je prolazilo "preko devedeset i pet posto heroina za evropsko tržište", i to "pod direktnim patronatom domaæe tajne službe".

 

Porodiène veze

 

Karamarko je ovu aktivnost organizovao u najužoj saradnji sa meðunarodnom albanskom heroinskom mafijom. Tu saradnju sa albanskom mafijom Karamarko je temeljio na svojim porodiènim vezama u miljeu, odnosno na Amiru Muharemiju, koji je nezvanièno bio "regionalni šef albanske mafije za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru". Prema procenama stranih posmatraèa, "porodica Karamarko-Muftiæ-Muharemi" funkcionisala je "savršeno", odnosno "sa precizno podeljenim ulogama".

Na taj naèin Karamarko osigurava uporište albanskoj mafiji u državnim institucijama Republike Hrvatske, te istovremeno osigurava uporište interesima Islamske Republike Iran i njenih saveznika na hrvatskoj teritoriji. Time Karamarko osigurava prestiž Muharemiju kod albanske mafije, te prestiž svom tastu Muftiæu kod Iranaca. Istovremeno albanska mafija i Iranci daju politièku potporu Karamarku, te sistematski godinama pomažu njegov uspon na mesto prvog èoveka u Hrvatskoj.

Pri tome je Karamarkov tast Osman Muftiæ po veri sunit, dok Amir Muharemi i vodeæi ljudi albanske mafije pripadaju albanskoj šiitskoj sekti Bektašija.

Meðutim, "Muftiæ se, još od vremena dok je pokojni Alija Izetbegoviæ pisao svoju poznatu Islamsku deklaraciju, smatra izrazito prošiitski raspoloženim", a ovo svoje opredeljenje "Muftiæ je delio sa vodeæim ljudima Bosne i Hercegovine iz prošle decenije, odnosno vodeæim ljudima vodeæe bosanskohercegovaèke politièke stranke SDA; pokojnim Alijom Izetbegoviæem, Harisom Silajdžiæem, Ejupom Ganiæem i Hasanom Èengiæem.

Uostalom "Muftiæ je sve te ljude lièno poznavao, te je sa pokojnim Izetbegoviæem kao i sa Hasanom Èengiæem bio posebno blizak".

Osim toga, znaèajnu ulogu u usponu Tomislava Karamarka imala je i "njegova lièna lojalnost Franji Greguriæu", pri èemu je Karamarko operativno povezivao tzv. Greguriæev klan sa albanskom mafijom. Greguriæev klan se sastojao od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih obaveštajnih službi koji su u komunizmu nadzirali spoljnju trgovinu, banke i velike privredne sisteme, i koji su se "pre pada komunizma spustili u podzemlje, te iz podzemlja nadzirali privredni, društveni i politièki život Hrvatske", a koje je lièno vodio Franjo Greguriæ.

Ovaj Greguriæev klan je praktièno sve vreme trajanja Hladnog rata trgovao drogama, pri èemu je usko saraðivao sa Sirijcima, sa temeljem veza koje su "na vrhu tih režima organizovali tadašnji jugoslovenski diktator Tito, njegov šef tajnih službi Krajaèiæ, te sirijski diktator Asad stariji, tj. otac sadašnjeg sirijskog predsednika".

U to vreme je Krajaèiæ, koji je inaèe bio Zagrepèanin, kao kljuènog operativca držao Greguriæa.

Neposredno pre svoje smrti, 1986. godine, Krajaèiæ je ovu "paralelnu vlast" u Jugoslaviji predao Greguriæu, koji se, po raspadu Jugoslavije, "poslovno u trgovini drogama oslanjao uglavnom na Siriju, a politièki na neke znaèajne zapadnoevropske zemlje, koje su u njemu videle šansu da oslabe hrvatske nacionaliste i preko njegove organizacije utièe na prilike na Balkanu".

 

Dogovoreni kompromis

 

Na slièan naèin se pre raspada Jugoslavije i albanska mafija, koja je takoðe nastala iz jugoslovenskih tajnih službi, poèela oslanjati na Siriju, kao i na neke zapadnoevropske obaveštajne službe, pri èemu je usko saraðivala sa Greguriæem. U poslednjih petnaestak godina Sirijce je potpuno preuzeo Iran, te je današnja država Sirija "tek nešto malo više od vazalne države Irana". Na taj naèin su Iranci postepeno preuzeli albansku mafiju, Greguriæev klan, te veze koje su i Sirijci i Greguriæ, svaki za sebe, gradili u Latinskoj Americi.

Ovu "zateèenu strukturu" Iranci su postepeno reorganizovali na naèin da su "centar albanske mafije smestili u Hamburg, i na vrh toga centra postavili klan Osmani".

Istovremeno su integrisali "zateèene strukture", pa su tako pod uticajem Iranaca, albanska mafija i Greguriæev klan sve uže saraðivali i "postepeno se pretvorili u jednu te istu organizaciju".

Na ovaj naèin se Karamarko "u oèima Iranaca pokazao kao kljuèna osoba koja ujedinjuje albansku heroinsku mafiju na podruèju Hrvatske i Bosne i Hercegovine sa komunistièkim obaveštajnim podzemljem u tim zemljama, pri èemu je ta osoba istovremeno preko svog tasta potpuno povezana sa iranskim tajnim službama i još k tome znaèajna u meðunarodnoj trgovini kokaina".

Drugim reèima "Karamarko je bio od neprocenjivog znaèaja za Irance".

Pri tome je dotadašnji šef komunistièkog obaveštajnog podzemlja, Franjo Greguriæ, bio oslabljen bolešæu i starošæu, i više nije mogao efikasno voditi svoju ilegalnu mrežu.

Stoga su Iranci sugerirali dogovornu smenu vlasti sa Greguriæa na Karamarka kao rešenje.

To je bila efikasno izvedena tranzicija, pri èemu su Greguriæ i Karamarko nastavili svoju dugogodišnju saradnju, ali sa izmenjenim ulogama - Karamarko je postao gazda, a Greguriæ njegov savetnik (consigliere).

Iranci su se odluèili za "celovitu i radikalnu reorganizaciju celokupnog podzemnog miljea na Balkanu", a u cilju da "na taj naèin efikasno kontrolišu balkanski prostor, te da preko kontrole kriminala eliminišu uticaj zapadnih zemalja i Rusije sa Balkana".

 Kako je Greguriæ još od kraja 1980-ih godina "uzastopno ponavljao nemaèkim obaveštajnim službama da æe priznavati njihovo vrhovništvo na Balkanu", odnosno da æe "postupati na naèin da priznaje Nemaèkoj kontrolu nad Balkanom kao svojom zonom uticaja u novoj podeli sveta", Nemci su bili nervozni najavljenom ostavkom Greguriæa.

Pri tome Nemci nisu hteli da Karamarko "kao osoba bliska radikalnim islamistima" preuzme hrvatsko podzemlje od Greguriæa, te su "u Hamburgu, kod klana Osmani, nemaèke obaveštajne službe lobirale da se kontrola nad Hrvatskom preda nemaèkom èoveku, inaèe nominalnom premijeru, Ivi Sanaderu".

Nemci su smatrali da je znaèajno i to da je "Sanader nominalno katolik", pa da je kao takav "primereniji" za šefa mafije od "Karamarka kao osobe iz kruga radikalnih islamista".

Karamarko, koji je "Sanadera dobro poznavao i duboko prezirao", i koji je "o Sanaderu kao kriminalcu i peraèu novca imao debeli dosije", nije se bojao Sanadera, i "nije u njemu video ozbiljnu konkurenciju", te je "upravo Karamarko imao kljuènu ulogu u umirivanju Nemaca i dobijanju nemaèkog zelenog svetla za smenu na vrhu Greguriæevog klana.

Pri tome je dogovoren "kompromis" da "Sanader direktno preuzme banke i velike privredne sisteme (tzv. tajkune) od Greguriæa", te da "Karamarko preuzme Greguriæevu funkciju u trgovini drogama".

Uz to je dogovoreno da "Karamarko u tom trenutku nominalno prizna Sanadera za šefa svih šefova u Hrvatskoj".

Tako je Karamarko balansiranjem sa Nemcima napravio trostruku tranziciju poèetkom leta 2008. godine, i to:

- tranziciju sektora trgovine drogama sa Greguriæa na sebe lièno;

- tranziciju u vidu istovremenog potèinjavanja svih funkcija vezanih na trgovinu drogama albanskom klanu Osmani iz Hamburga, uz osiguranje kljuène uloge za Amira Muharemija;

- tranziciju kontrole nad hrvatskim bankarskim sistemom i sa njim povezanim domaæim monopolistima, te funkcije pranja novca za meðunarodni kriminal preko hrvatskih banaka na nemaèkog èoveka Ivu Sanadera".

 

Bez rasprave

 

Nemci su ovim dogovorom bili "izuzetno zadovoljni", smatrali su da su zadržali kontrolu nad Hrvatskom, te su svojim zapadnim partnerima u tišini garantovali da æe "Sanader postepeno preuzeti kontrolu nad svim funkcijama u Hrvatskoj i neutralizovati Karamarka", samo da mu za to "treba vremena".

Strani posmatraèi su analizirali novi Zakon o policijskim poslovima i ovlašæenjima od pre par godina, koji se u potpunosti smatra "Karamarkovim zakonom". Ovaj "Karamarkov zakon" je izglasan u hrvatskom parlamentu, Hrvatskom saboru, bez saborske rasprave, a predložen je bez javne rasprave. Ovo je inaèe uobièajena praksa u "demokratskoj" Hrvatskoj, preuzeta kao takva iz komunizma, ali je pri tome potpuno inkompatibilna sa zapadnim svetom. Imajuæi u vidu biografiju i poziciju èoveka koji je "naruèio od parlamenta i predsednika donošenje ovog zakona", odnosno koji ga je u struènim službama svog ministarstva pripremio, u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tumaèe da æe, zloupotrebom ove nedoreèene zakonske odredbe, "Karamarko stopiti tajnu službu i policiju u jedan te isti sistem", te da æe se "uvesti praksa uhoðenja graðana kao u primitivnim, komunistièkim i fašistièkim diktaturama dvadesetog veka".

Dok su se Karamarko, Sanader, albanska mafija te iranske i nemaèke tajne službe bavile ovim "reorganizovanjem paralelne vlasti u Hrvatskoj", zemlja je doživela finansijski kolaps.

Tako su poèetkom jeseni 2008. godine svi akteri ove drame postali svesni da se hrvatska privreda srušila. To je posebno oslabilo Sanadera, buduæi da su banke i privredni sistemi koje je Sanader, pod pritiskom Nemaca, preuzeo od Greguriæa, došli pred bankrot. Karamarka, koji je imao "redovni priliv gotovog novca od heroina", ovo je ojaèalo u odnosu na Sanadera. Nemci nisu ovog puta mogli pomoæi Sanaderu, buduæi da je zbog svetske privredne krize nemaèki bankarski sistem i sam došao na rub bankrota.

Tako da "tri kvartala iza toga" i "nakon otpisivanja mnogo desetaka milijardi evra iz bilansa nemaèkih banaka", Nemci i dalje u svojoj nacionalnoj ekonomiji imaju "preko osam stotina milijardi evra nepostojeæeg novca knjiženog u bilansima banaka, kojeg tek treba otpisati, a da se pri tome ne izazove krah nemaèke privrede".

 

Apsolutna vlast

 

Do definitivnog razlaza Karamarka i Sanadera došlo je pod meðunarodnim pritiskom, i to zbog sluèaja ubistva australijske turistkinje, dvadesetjednogodišnje Britt Lapthorne, koju su oteli i ubili policajci u Dubrovniku.

Devojka je oteta "po narudžbini nepoznatog naruèioca", za kojeg se "veruje da je iz inostranstva", a koji je, prema jednoj verziji dogaðaja, "naruèio otmicu žrtve koju može silovati, muèiti i ubiti". Policija je, prema toj verziji dogaðaja, kako bi "zadovoljila bogatu mušteriju" nasumce otela prvu plavokosu devojku koja govori engleski, a to je bila nesretna Australijanka Britt Lapthorne. Nakon ubistva, žrtvino telo je, navodno uz znanje policije, baèeno s tegovima u more. Buduæi da su iz lokalne policije curili podaci, lokalna javnost je preprièavala dogaðaj. To je doprlo do australijskih medija, te je sluèaj postao "najpoznatiji sluèaj ubistva u Australiji", a o njemu je snimljen vrlo popularan dokumentarni film koji je izrièito razotkrio identitet policajaca ubica.

Buduæi da je Karamarko odbio da smeni policajce koji su oteli australijsku turistkinju radi silovanja, muèenja i ubistva, te nije dozvolio lokalnom pravosuðu "niti da pomisli iste procesuirati", meðunarodna zajednica je naredila Sanaderu da pod svaku cenu smeni Karamarka.

Sanader je u poèetku pokušao da ponudi "kompromisno rešenje" u vidu smene Karamarkovog saradnika, direktora policije Vladimira Fabera, ali se Brisel nije ovim zadovoljio. Zato je Sanaderu nareðeno da Karamarka smeni, ili æe u protivnom protiv samog Sanadera biti pokrenut kazneni postupak u Austriji zbog njegove liène umešanosti u pranje novca u lokalnoj Hypo banci u Austriji.

Na to je Karamarko, preko pripadnika kriminalnog klana Osmani, "poruèio Sanaderu da æe mu ubiti æerku ako ne odstupi", pa se Sanader, u strahu za vlastiti život, kao i život èlanova svoje porodice, povukao, a "Hrvatska se uz srednjoamerièki Honduras, svrstala u grupu zemalja u kojima je izveden tihi državni udar".

Na ovaj naèin je Karamarko postao prvi èovek nakon 1990. godine koji ima apsolutnu vlast u Hrvatskoj.

Za razliku od Tuðmana, koji je morao "da trpi klanove oko Greguriæa, Perkoviæa i Šuška", a da ih nije mogao nadzirati, Karamarko više nema nikakve konkurencije u Hrvatskoj.

On u potpunosti kontroliše organizovani kriminal, sistem policije, tajnu službu, državnu upravu, medije, politièke stranke i bankarski sistem.

Osim toga uživa potpunu zaštitu Islamske Republike Iran, koja pokriva tekuæi manjak u državnom budžetu i koja održava likvidnost bankarskog sistema, te time "održava na životu inaèe sasvim neodrživi sistem" i time "odgaða inaèe neizbežan fiskalni i finansijski slom Hrvatske".

Zato se postavlja pitanje: Kako æe Karamarko koristiti ovu apsolutnu vlast u Hrvatskoj?

 

"Karamarkov zakon"

 

Nedoreèenosti novog zakona o policiji Karamarko æe iskoristiti za stvaranje policijske države.

Kako bi došli do odgovora na ovo pitanje, strani posmatraèi su analizirali novi Zakon o policijskim poslovima i ovlašæenjima, koji se u potpunosti smatra "Karamarkovim zakonom".

Zakon je izglasan dana 30. jun 2009, te ga je istog dana proglasio hrvatski predsednik Stjepan Mesiæ. Stupio je na snagu u roku od nekoliko sati, odnosno veæ dana prvog jula 2009. godine.

Da je reè o stupanju na snagu u roku od nekoliko sati, jasno je iz èinjenice da je zakon izglasan u jutarnjim satima, proglašen u ranim popodnevnim satima, a stupio je na snagu posle ponoæi, tj. prvi minut sledeæeg dana.

Drugim reèima, Zakon je "sluèajno" stupio na snagu u trenutku Sanaderovog podnošenja ostavke na mesto premijera i predsednika HDZ-a.

U trenutku stupanja na snagu Zakon nije bio objavljen na Internetu, tako da je u jednom trenutku važio kao zakon, a da ga niko u javnosti i struènim krugovima nije mogao proèitati.

Službeni list Republike Hrvatske, Narodne novine, objavio je Zakon u broju od prvog jula 2009. godine, koji su redovni pretplatnici putem pošte primili devetoga ili desetoga jula, tj. devet ili deset dana nakon što je isti veæ važio.

Zato se u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tumaèi da je "procedura stupanja zakona na snagu tipièna za najzaostalije i najkorumpiranije zemlje treæeg sveta", te da kao takva "dokazuje politièko divljaštvo i totalitarne tendencije vladajuæe elite u državi".

Zakon u èlanu trinaestom, prvi stav, alineja prva kao jednu od ovlašæenja policije u smislu toga zakona definiše: "prikupljanje, procenu, arhiviranje, obradu i korišæenje podataka".

Pri tome Zakon nigde ne pokušava definisati koje sve podatke policija prikuplja, kako ih prikuplja, kako ih to "procenjuje", kako pohranjuje i obraðuje, te kako koristi podatke.

Nesporno je da svaki sistem, pa tako i sistem policije, radi sa informacijama, te prikuplja i obraðuje odreðenu vrstu informacije.

No, zakonska odredba u ovako najširem moguæem opsegu omoguæava "najšire moguæe zloupotrebe".

Imajuæi u vidu biografiju i poziciju èoveka koji je "naruèio od parlamenta i predsednika donošenje ovog zakona", odnosno koji ga je u struènim službama svog ministarstva pripremio, u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tumaèe da æe, zloupotrebom ove nedoreèene zakonske odredbe, "Karamarko stopiti tajnu službu i policiju u jedan te isti sistem", te da æe se "uvesti praksa uhoðenja graðana kao u primitivnim, komunistièkim i fašistièkim diktaturama dvadesetog veka".

Još veæu zabrinutost u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu izazvala je odredba èlanka devedeset i sedmog zakona, koja reguliše upotrebu eksplozivnih sredstava i "posebnih vrsta oružja" u radu policije.

Ovde treba napomenuti da svaka zemlja inaèe ima posebne institucije koje su zadužene za borbu protiv terorizma, organizovanog kriminala, oružanih pobuna i slièno.

Takve institucije regulišu se posebnim zakonom, i iste su adekvatno ustrojene, izvežbane i naoružane.

U tom smislu takve institucije mogu, u strogo definisanim situacijama i pod strogo definisanim uslovima, upotrebiti eksplozivna sredstva ili odreðene vrste oružja koje bi mogli definisati kao "posebne vrste oružja".

Meðutim, demokratsko društvo ne predviða naoružavanje policije kao takve eksplozivnim sredstvima, niti "posebnim vrstama oružja".

Ovu odredbu Zakona strani posmatraèi smatraju "posebno zabrinjavajuæom", buduæi da ista omoguæava naoružavanje bilo kojeg službenika policije, odnosno bilo koje jedinice sistema policije eksplozivnim sredstvima i "posebnim vrstama oružja".

Isto tako se "smatra zabrinjavajuæim i èinjenica da se nigde ne definiše koje su to posebne vrste oružja".

Zato je u smislu ove odredbe, kad bi se njena primena dovela do apsurda, "moguæe naoružati temeljnu policiju tenkovima i bazukama".

Premda ovakva ideja zvuèi suludo, strani posmatraèi naglašavaju da je tako nešto "legalno u smislu citirane zakonske odredbe".

Pri tome se istièe da je "ta odredba, kao i niz drugih odredaba toga zakona, kao i sama procedura njegovog donošenja, protivna Ustavu Republike Hrvatske".

No dok god se protivustavnost tog zakona ne dokaže, isti obavezuje, te omoguæava gotovo neogranièene zloupotrebe.

Ova odredba Zakona propisuje da policija sme upotrebljavati eksplozivna sredstva samo ako "postoji neposredna opasnost za život ljudi ili imovinu velikog opsega", no "zabrinjavajuæim se smatra" njeno vezivanje za odredbu èlanka devedestog Zakona, koja predviða da se hemijska sredstva mogu primenjivati od strane policije kad je potrebno uspostavljanje javnog reda i mira narušenog u veæem opsegu.

To upuæuje da se, po izrièitoj želji zakonodavca, eksplozivna sredstva i posebne vrste oružja imaju upotrebljavati od strane policije u sluèaju "potrebe uspostavljanja javnog reda i mira narušenog u veæem opsegu".

To praktièno znaèi da je u sluèaju javnih protesta koji dobiju nasilniji karakter, dozvoljeno protiv demonstranata upotrebiti eksploziv i bilo koju drugu vrstu oružja.

Pri tome je dovoljno da policija proceni da je "imovina veæeg opsega ugrožena", i da krene na demonstrante eksplozivom i bilo kojom drugom vrstom oružja.

Premda i ova konstatacija zvuèi suludo, takvo hipotetsko postupanje policije je po izrièitom slovu ovog zakona legalno.

Takva odredba Zakona je oèito protivustavna, ali ista obavezuje sve dok se od strane Ustavnog suda Republike Hrvatske eventualno ne proglasi protivustavna.

Stoga strani posmatraèi ocenjuju da je "zakon namerno napisan na tako nedoreèen naèin, kako bi se otvorila vrata neogranièenim zloupotrebama ovih namerno nedoreèenih zakonskih odredaba."

Ovo hitno donošenje novog zakona kojeg obeležavaju "histerièno napisane odredbe", u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tumaèilo se time da "je Karamarko oèekivao javne proteste u jesen 2009. godine, te se spremao doneti zakonski okvir kojim je pokušao omoguæiti policiji najšira moguæa ovlašæenja, kakve postoje samo u diktaturama, a radi nasilnog obraèuna sa svakim protestom".

                                                                    Nastaviæe se

                                                                                                                              

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane