SAD

Predsednički izbori sa poznatim kandidatima i nepoznatim ishodom

 

Beli Mit protiv crne politike

 

Predsednički izbori, koje prati ceo svet, održaće se za pet meseci u Sjedinjenim Državama. Istraživanja javnog mnenja o pobedniku objavljuju se svakoga dana, a biće ih još mnogo to sledećeg 4. novembra kada će se jedino istraživanje koje se računa odigrati na izbornim mestima. Predsednik Barak Obama brine se da li će biti ponovo izabran, ali je ta briga samo jedna od stavki opisa predsedničkog posla. Predviđanja su da će izborni rezultat biti "tesniji" od onog iz 2008. godine. O ovoj centralnoj američkoj temi piše Milan Balinda urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

Postoje mnogi razlozi da sadašnji američki predsednik Barak Obama ne treba mnogo da brine o svom drugom predsedničkom mandatu, koji će Amerikanci verovatno overiti na novembarskim predsedničkim izborima ove godine. Istorijska iskustva su na njegovoj strani. Na samom vrhu tih razloga ističu se sledeći:

1) Sjedinjene Države biraju i nesavršenog kandidata ako se on nalazi u Beloj kući. Oba prethodnika Baraka Obame, i Bil Klinton i Džordž V. Buš, lako su pobedili u svojim trakama za drugi mandat, mada ni jedan ni drugi nisu ocenjeni kao izuzetno uspešni predsednici. Klinton je bio nešto iznad proseka, a Buš nešto ispod. Amerikanci dozvoljavaju, i zahtevaju, da aktuelni predsednik završi započeto.

2) Republikanska partija je slaba i podeljena. Njihov kandidat, Mit Romni (Willard Mitt Romney), je, po procenama analitičara, jedan od najslabijih kandidata u istoriji partije.

Ne može da se pobedi neko ni-sa-kim. Naravno da će Republikanci da se okupe oko svog kandidata s namerom da poraze Obamu, ali je ponor između radikalne baze republikanaca i centra američkih glasača veoma dubok. Čak i njihova baza sumnja da je Romni dovoljno konzervativan. Koliko se predstavlja kao konzervativan, već je isuviše za crnce, žene i hispano glasače.

3) Obama je uzoran. Ako predsednik vodi normalan život onda je to veliko plus u njegovu korist. Naročito ako ima "kul" ženu, dražesnu decu i psa. Glasači hoće da imaju poverenje u onoga za koga glasaju. Ovo ne važi za rasiste i sve one koji tvrde da Obama nije rođen u Americi, da je skoro vanzemaljac, ali, ako se vratimo na zemlju, poslednja istraživanja potvrđuju da je Obama prosečnom glasaču simpatičniji od svog protivnika.

4) Ekonomija je u lošijem stanju, ali Obama pobeđuje na poene. U američkim izborima ekonomija je uvek najvažnija. U suštini, Barak Obama ne trči protiv Mita Romnija već protiv stanja u ekonomiji. Na jesen, sadašnji predsednik će imati u rukama samo naznake sporog ekonomskog oporavka. Kad dođe do glasanja Amerikanci se ipak pitaju ko je odgovoran za slabu ekonomiju i da li aktuelni predsednik daje sve od sebe da se takvo stanje poboljša. Takođe pitaju, da li druga strana ima bolja rešenja.

5) Teško je poraziti ustoličenog predsednika. Predsednik može da deluje s predsedničke pozicije do dana samih izbora. On igra na svom terenu - iz Bele kuće. Druga je stvar što je Obama već krenuo predizbornu kampanju protiv Romnija i to izvan Bele kuće. Izgleda, makar za sada, da je odlučio da ne koristi impozantni dekor Ružine bašte, Ovalne kancelarije, Zapadnog krila i Linkolnove spavaće sobe…

 

Da telefon ne zazvoni posle ponoći       

 

Ekonomija, kako nam pokazuje iskustvo, je u izboru američkog predsednika neuporedivo važnija od spoljne politike. Ipak, svaki predsednik strepi od telefonskog poziva u tri sata ujutru. Poziv u to gluvo doba noći ne može da bude dobra vest. Uistinu - može da bude samo veoma gadna. Bilo da se nešto dogodilo u svetu, bilo da je neko napao Sjedinjene Države. Postoje nekoliko spoljnopolitičkih scenarija koje mogu da uzdrmaju stabilnu predsedničku kampanju:

1) Sukob sa Iranom. Amerikanci vide Iran kao zemlju koja predstavlja najveću opasnost za Sjedinjene Države. Po nedavnim istraživanjima javnog mnenja 63 odsto Amerikanaca je spremnu da uđe u rat protiv Irana ako je to potrebno da bi se sprečio Teheran da napravi atomsku bombu. Mit Romni je posvećivao više pažnje takvom scenariju, ali su oba kandidata podvukla da je "svaka opcija na stolu". Napeta situacija sa Iranom može da pobrka Obamine napore za stabilizaciju ekonomije i njegov "izgled jakog vođe".

2) Kinesko ekonomsko usporavanje. Razvoj kineske ekonomije u poslednje tri godine doveo je do pada na 8.1 odsto u prvim mesecima 2012. Prošle nedelje Svetska banka spustila je svoje ekonomska očekivanja za Kinu i predvidela da će evropska ekonomska kriza pogoditi i Peking. Kineska ekonomska kriza direktno bi pogodila sve zemlje u okruženju ali i Sjedinjene Države. Amerikanci su počeli da strepe da li kad Kina kine, Amerika dobije upalu pluća.

3) Raspad evrozone. Izgledi da na Grčkim izborima predviđenim za juni mesec pobede partije koje su protiv mera štednje i samim tim Grčka bude primorana da napusti evro kao svoju valutu budi strah šta će se nakon toga dogoditi. Šta će biti sa Španijom, Portugalom i Italijom? Hoće li svet upasti u novu i produženu recesiju? Mada u Sjedinjenim Državama postoje dvoumljenja koliko je evropska ekonomija važna za Ameriku, strah od ekonomskog kolapsa Starog kontinenta veoma je prisutan. Ezra Klajn je u svojoj kolumni u Vašington postu pre par meseci procenjivao Obaminu šansu da bude ponovo izabran: „… biće uglavnom odlučenu na osnovu ekonomske situacije. A stanje ekonomije uglavnom će biti odlučeno događajima u Evropi. To evropsko stanje ne izgleda dobro".

4) Teroristički napad na domaćem tlu. Amerikanci su sprečili, kako to autoriteti tvrde, nekoliko terorističkih akcija na svom tlu. U svakom slučaju, za vreme Obamine administracije Sjedinjene Države nisu imale značajnu terorističku akciju na svojoj teritoriji. S druge strane, Obama je postigao veći broj uspešnih akcija protiv Al Kaide a među njima i eliminaciju Osame bin Ladina. Ipak, jedna značajnija teroristička akciju u samoj Americi mogla bi mnogo da utiče na glasače.

5) Oktobarsko iznenađenje. Pošteno govoreći niko ne može da predvidi šta sve može da utiče na izborni rezultat sve do samog dana izbora. Termin "oktobarsko iznenađenje" skovano je 1972. godine kada je tadašnji Nacionalni savetnik za Bezbednost, Henri Kisindžer, izjavio dve nedelje pred izbore da je mir u Vijetnamu "na dohvat ruke". To je pomoglo predsedniku Niksonu da dobije izbore. Istina, Nikson bi te izbore dobio i bez Kisindžerove pomoći ali "sigurno je sigurno". Potom je u doba izbora 1980. godine Ronald Regan strepeo da će Džimi Karter postići dogovor sa Iranom u poslednjem trenutku u vezi oslobađanja američkih taoca u Teheranu. To se nije dogodilo jer je Teheran pustio Amerikance uskoro nakon što je Regan položio zakletvu kao novi predsednik.

  

Civilne zajednice

 

Ipak, ono što najviše ide u korist Baraku Obami je sam Mit Romni. Možda je to najbolje opisanu u jednom od aprilskih izdanja Vašington posta gde je crno na belo pisalo i sledeće:

   „… nemamo izbora već da priznamo da suština problema leži u Republikanskog partiji… Republikanska partija je ideološki ekstremna; odbojna ka kompromisima; nespremna da normalno shvati činjenično stanje, dokaze i nauku; i prezire legitimitet svoje opozicije. Kad se jedna partija odvoji toliko daleko od svoje većine, skoro je nemoguće za politički sistem da konstruktivno deluje sa izazovima društva… Ono što imamo je Demokratska stranka puna socijalista, zelenih, progresivnih, umerenih, socijalno konzervativnih, fiskalno konzervativnih… a onda imamo Republikance. To je otprilike sve što imamo… Demokrate nisu perfektne… ali takođe nisu konzervativni."

To što Demokratska partija nije konzervativna, makar za američke uslove, možda se najbolje pokazalo prošlog 9. maja. Tog dana se predsednik Obama jasno izrazio u pogledu gej brakova. Podržao ih je. Pre svega u svoje lično ime, ali je podržao jedan veoma kontroverzan stav u Sjedinjenim Državama. Većina Republikanaca osetila je da je trenutak da taj Obamin stav napadnu paljbom iz svih artiljerijskih oružja ali se odmah pokazalo da Obamina deklaracija nije naišla na "očekivanu" negativnu reakciju Amerikanaca. Bez obzira što je Barak Obama postao prvi američki predsednik koji je izjavio da veruje da bi gej parovima trebalo omogućiti stupanje u brak, ispitivanja javnog mnenja pokazala su da su nakon te izjave 23 odsto crnih Amerikanaca bili protiv gej brakova u poređenju sa 34 odsto od pre Obaminog deklarisanja. Republikanci su odmah pokušali da razjedine crnački glasački blok, ali se pokazalo da to nije lak zadatak.

Podrška Hispanoamerikanaca za gej brakove porasla je pet odsto postigavši cifru od 51 odsto. Pre Obamine izjave podrška u ovom segmentu stanovništva bila je 46 odsto. Opozicija gej brakovima pala je sa 23 na 20 odsto. Stav belaca najmanje se promenio i neslaganje je palo samo za dva odsto: sa 27 na 25 odsto. Podrška je porasla sa 39 na 41 odsto. Sve skupa među svim građanima neslaganje sa gej brakovima pala je sa 27 na 24 odsto. Ipak najviše Amerikanaca smatraju da je rešenje u "civilnim zajednicama" pre nego u brakovima. U svakom slučaju, taktika Republikanaca da rasloje Obamine glasače, koristeći pri tome i religiozne stavove, izgleda da neće biti uspešna na ovogodišnjim izborima.

  

Koliko glasači znaju?

 

U kom sloju stanovništva republikanski kandidat Mit Romni prolazi najbolje? On ima najveću podršku među radnicima i službenicima bele kože koji su imali ili imaju ekonomske nedaće zbog ekonomske recesije. U toj grupaciji Romni vodi protiv Obame sa 58 prema 32 procenta. Glasači koji nisu belci, radnici i službenici, bez obzira na svoje ekonomsko stanje, daju Obami veliku prednost kada je u pitanju predsednikova briga o njihovom finansijskom stanju. U tom sloju stanovništva Mit Romni najviše dobija među ljudima koji nemaju fakultetsko obrazovanje. Na prethodnim izborima, 2008. godine, Obama je izgubio među belcima bez fakultetskog obrazovanja sa 18 odsto razlike. Sve skupa, belci i oni koji to nisu, smatraju da bi se Romni mnogo više od Obame zalagao za blagostanje bogatijih građana. Čak 23 odsto više glasača smatraju da bi se Romni više od Obame zalagao za Volstrit.

Sva predviđanja su samo predviđanja ali ipak ostaje pitanje - koliko glasači znaju? Sudeći po mišljenjima upućenih - glasači su neznalice. Jedan od primera koji podržava taj stav je i činjenica da su Amerikanci ljuti na Baraka Obamu zbog visoke cene benzina, mada predsednik Amerike ne može ništa da uradi u tom pogledu. Isto tako, Obama je eskalirao rat u Avganistanu i Amerikanci ne misle da je taj rat na prvom mestu vredno voditi, ali ti isti smatraju da Obama taj sukob vodi izuzetno uspešno. Takvi kontradiktorni stavovi, a njih je veoma mnogo, graniče sa čistom šizofrenijom. Naravno da bi ovde trebalo istaknuti da ima izvestan broj građana koji misle da je Obama musliman iako postoje jake evidencije da on to nije. Nekom glasaču iz, recimo, Ohaja ne vredi pokazivati Obaminu krštenicu jer će on i dalje da tvrdi da predsednik nije Amerikanac. U najboljem će slučaju reci da "po mom mišljenju on nije stvarni Amerikanac". Ne radi se o krštenici već o mržnji koji mnogi osećaju prema prvom crnom predsedniku.

Izvesni Tom Džensen, stručnjak u jednoj firmi za ispitivanje javnog mnjenja, otvoreno priča o obrazovanosti glasača: "Prvu lekciju koju naučiš o ispitivanju javnog mnjenja je da je narod glup. Uvek kažem klijentu, pokušavajući da razjasnim brojeve, da su oni po prirodi kontradiktorni i menjaju se najmanje jednom nedeljno". U sličnom stilu ide i činjenica da glasači Obamin zakon o zdravstvenoj zaštiti odbacuju u celosti mada im se svaki deo tog zakona ponaosob dopada. O čemu se ovde radi? Cena benzina, na primer, samo je surogat za Obamin celokupni učinak. Isto tako nekih 54 odsto Amerikanaca veruje da Predsednik može mnogo toga da uradi u kontroli cene benzina, mada činjenice da on skoro nikako ne može da deluje na cenu nafte na svetskom tržištu. Ipak, ako se sve sumira, u političkom poslu glasač je uvek u pravu kao što je tržište uvek u pravu. U političkom poslu niko se ne suprotstavlja tržištu jer bi to bilo suludo.

  

Zabava za političke zavisnike

 

Znaju ili ne znaju, glasači vole da nagađaju. Vole da se klade u budućnost, a jedna od tih igrica je i ko će da bude kandidat Demokratske stranke na sledećim izborima iz 2016. godine. Pretpostavlja se da je ove već dobio Barak Obama. Na listi mogućih kandidata dominiraju nekih osam demokrata a među njima tri su najjača:

1) Hilari Rodham Klinton. Postigavši jako drugo mesto, odmah iza Obame, za nominaciju Demokratske stranke 2008. godine, Hilari Klinton ako se kandiduje za predsednicu 2016. izborne godine postaviće se odmah kao vođa demokratskog čopora mada će tada već biti blizu 70 godina starosti. Tokom poslednjih 10 godina bila je na vrhu Galup ispitivanja kao najcenjenija žena na svetu.

2) Džo Bajden. Ukoliko Obama pobedi ove godine a potom se ekonomija popravi u njegovom drugom mandatu, bez nekih većih svetskih potresa, Bajden bi mogao da pretenduje na Obamin "treći mandat". Bajden je već dva puta vodio trku za predsedničkog kandidata i 2016. biće u svojim srednjim sedamdesetim godinama. Verovatno da će Demokrate gledati za sledeću generaciju političara te 2016. ali Bajden nije odbacio mogućnost da se kandiduje.

3) Andru Cvomo. Guverner države Njujork, Andru Cvomo svojim radom već je postigao političku reputaciju na nacionalnom nivou. Njegovoj prepoznatljivosti nesumnjivo je doprinela i činjenica da je sin Marija Cvoma, bivšeg popularnog guvernera Njujorka i jednog od lidera Demokratske partije. Mladi Cvomo još nije povukao oroz ali njegovo famozno prezime najverovatnije će ga gurnuti u trku za kandidata 2016. godine.

Nagađanja o izbornim kandidatima za Obaminog naslednika ipak je preuranjeno i za sada u domen špekulacija i zabave za "političke zavisnike". Naravno, ukoliko Obama ne pobedi ovog novembra čitav scenario okrenuće se naopačke.

 

 

Iran ne prihvata ponude

 

Nakon ne mnogo uspešnih pregovora u Istambulu i Bagdadu, Iran i šest svetskih sila (Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) dogovorili su se da će se sledeći skup odigrati u Moskvi 18. i 19. juna. Zapadne sile strepe da bi Iran mogao da obogati svoj uranijum do 90 odsto čistoće što bi bilo i potrebno i dovoljno za atomsku bombu. Sa svoje strane, iranski glavni pregovarač, Said Džalili, negira da Iran namerava da napravi atomsko oružje te da ima "apsolutno pravo" da obogaćuje uranijum za miroljubive svrhe. Izjavio je za medije da su razgovori u Bagdadu bili detaljni ali nezavršeni.

Nada da će biti postignut brzi progres u razgovorima između Irana i svetskih sila jedva je vidljiva nakon pregovora u glavnom gradu Iraka. Naime, svetske sile zahtevale su mnogo od Teherana uz zamenu za malo popuštanja embarga pod kojim se Iran nalazi. Kako su najavljene zabrane uvoza nafte iz Irana od sledećeg jula, čini se da Zapad nigde ne žuri sa pregovorima jer osećaju da je Iran u veoma teškoj situaciji. Osim zahteva da Iran zaustavi bogaćenje uranijuma na 20 odsto, svetske sile traže da Teheran zatvori pogon u Fordou koji jeste pod kontrolom međunarodne komisije, ali je toliko duboko ukopan u planinu da ne može biti uništen bombardovanjem iz vazduha bilo da to pokušaju američki ili izraelski avioni.

Iranu su već godinama potrebni rezervi delovi za svoju civilnu vazdušnu flotu ali najverovatnije nerealno da samo u zamenu za tako nešto odustanu od obogaćivanja uranijuma. Iran traži da se sankcije odmah olabave, ali svetske sile insistiraju da Iran prvo uradi nešto a potom bi veoma malo popustili embargo. Ta vrsta trange-frange čini se nedovoljna Teheranu.

Izrael pomno posmatra razgovore između Irana i šest svetskih sila, ali ni u jednom momentu ne daje svoj komentar događaja. Jedino što su rekli tokom poslednjih pregovora je da se Iran "igra sa svetom da bi dobio na vremenu". Nedostatak izraelskih komentara nisu dokaz da Tel Aviv nije poprilično nervozan uzimajući činjenicu da je obogaćivanje uranijuma od 20 do 90 odsto tehnički lakši posao od stizanja do prvih 20 odsto čistoće.

 

Romni i Mormoni

 

Republikanski kandidat za predsednika je Mit Romni. On je Mormon i aktivni član crkve. A, ko su Mormoni?

Crkvu Isusa Hrista svetaca poslednjeg dana osnovao je Džozef Smit 1820. godine u državi Njujork. Po predanju Smit je nastojao da spozna koja grana hrišćanstva je ona prava a onda mu je stiglo predskazanje da ni jedna od njih nije istinska Božja namera i da osnuje svoju sopstvenu denominaciju. Takođe ga je posetio anđeo Moroni koji ga je uputio da pronađe zakopane zapise najranijih američkih hrišćana. Tekstovi su bili zapisani na zlatnim pločama. Smit ih je preveo i složio u knjigu koja je danas poznata kao Knjiga Mormona. Mormoni veruju da su i ta knjiga, kao i sama Biblija, delo Boga.

Oni veruju da su Isus i Sveti Duh dve ličnosti koje su odvojene, odnosno nisu isto, što i Otac na nebu. Takođe veruju da postoji živi prorok na zemlji kome Bog neprestano prestavlja svoja otkrovenja. Smita je ubila u Ilinoisu razdražena masa 1844. godine.

Potom je Brigam Jung poveo Crkvu na Juta teritoriju gde je ona postigla solidnu snagu i moć. Mormoni za sebe kažu da su hrišćani i pridaju veliki značaj crkvenim obredima i hijerarhiji. Neka od svojih učenja su napustili vremenom, a jedna od njih je i poligamija. Jung je, po priči, imao 34 žena. Sve do 1979. godine crnci nisu mogli biti članovi njihove crkve. Takođe su svojevremenu insistirali na teoriji Adam-Bog. Teorija tvrdi da je Bog sišao na zemlju kao Adam i započeo ljudsku vrstu. U suštini, Mormoni su jedna specifičnija grana protestanata i veoma su konzervativni mada su vremenom njihove doktrine liberalizovane.

Neki smatraju da ako bi Mit Romni postao predsednik SAD-a da bi on više uticao na mormonsku crkvu nego što bi Mormoni uticali na njega. U ovom trenutku Mormonska crkva nije u raspoloženju da „osvoji svet", nego više samo pokušava da preživi u savremenim uslovima.