Postdemokratija

VUČIĆ PONOVO MEĐU SRBIMA

Po ko zna koji put, uplašen protestima i zabrinut za svoju popularnost i vlast, Vučić je krenuo po Srbiji „zemlji da prevrne" i promeni raspoloženje građana protiv njegove politike. I ponovo je pokazao koliko on zapravo ne poznaje srpski narod u koji se kune. Lukavi i prefrigani naslednici Ere sa onoga sveta, rado se odazivaju na njegove pozive, sa očiglednom namerom da i oni njega iskoriste, kao što on želi da iskoristi njih. Znajući da mu je stiska, njih ne zanimaju priče o zaverama protiv njega i njegovi problemi, ali ih koriste da traže i dobijaju obećanja za rešavanje svojih, od seoskih puteva, do šteta od požara ili poplava, opisuje Vučića ''u neobranom grožđu'' kolumnista Magazina Tabloid Mile isakov, bivši podpredednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Preturio je srpski seljak preko glave i mnogo veće i opasnije vlastodršce, strane i domaće, zazirući od njih i strahujući od njihove moći, ali i vrebajući njihove slabosti, uvek spreman da ih iskoristi. Umeo je da im se se ponizno klanja i ulizuje, da ih klečeći moli, ali i da im se ruga iza leđa, pa i da ustane protiv njih kad dara prevrši meru. Nije slučajno Knjaz Miloš, nepismeni čovek iz naroda, kao turski vazal, upravo na taj način doakao turskoj vladavini, da bi uspostavio istu takvu svoju.

I nije slučajno što ga savremeni Knez, Aleksandar Vučić, veliča i kopira, verujući da su njih dvojica slični i izuzetni, jer samo oni sposobni za tako nešto. Ne shvata da je to narodna umotvorina i tradicija, nastala u samoodbrani od zlovolje raznih vlasti koje su se vekovima smenjivale na njihovoj grbači. Svi seljaci su skloni i sposobni za to, i svi to praktikuju u svojim bitkama za preživljavanje, a Miloš, kao jedan od njih, je to samo primenio u nadigravanju sa turskim osvajačima, jer je bio u prilici. I Vučić, kao kameleon, to pokušava sa najmoćnijima na svetu, jer je u prilici, ali ne uspeva jer nije čovek iz naroda. Dete sa beogradskog asfalta prosto ne razume svoj narod, kojem zapravo ne pripada, ma koliko se busao u patriotske grudi.

Mnogo se ponižavao Miloš Veliki, ljubeći skute turskim tiranima da bi na kraju ipak dobio autonomnu kneževinu u okviru Osmanlijskog carstva. Pri tom je i ukinut feudalizam, nakon čega je nastao novi društveni sloj, slobodno seljaštvo. Kao Knjaz, Miloš Obrenović je vladao autokratski, uporno odbijajući bilo kakvo ograničenje i podelu vlasti, zbog čega je i protiv njega bilo podizano nekoliko buna. Neke je gušio silom, a neke amortizovao popuštanjem. Tako je Miletina buna dovela do donošenja krajnje liberalnog Sretenjskog Ustava, koji je postavio temelje pravnog poretka u uređenoj zemlji. Sada mu se zbog toga pripisuju velike zasluge za formiranje pravne države, sa najdemokratskijim uređenjem toga vremena, a prećutkuje činjenica da je na to bio prinuđen bunom i da mu nije padalo na pamet da taj Ustav i primenjuje. Čak i formalno taj Ustav je bio ukinut nakon samo 55 dana, voljom domaćeg tiranina izuzetno podložnog pritiscima velikih sila Turske, Rusije i Austrije, kojima takođe nije odgovarao model demokratske države po receptu Francuske revolucije.

Zaista, mnogo je sličnosti sa današnjim prilikama u Srbiji, kojom već dvanaest godina apsolutistički vlada jedan prevrtljiv čovek podaničkog mentaliteta, pod snažnim uticajem i kontrolom aktuelnih velesila. Pod njegovom diktaturom Srbija je deklarativno na evropskom putu, ali pod snažnim uticajem SAD, Rusije i Kine. Prepisuje i usvaja zakone i standarde Evropske unije, ali ih ne poštuje i ne primenjuje. I protiv njegove vlasti česte su pobune, sa masovnim uličnim protestima, koje pokušava suzbiti hapšenjima, pretnjama i zastrašivanjem, ali pred kojima ume i da poklekne, kad se oseti ugroženim. Kao svojevremeno i Miloš što je pod pritiskom bune pristao na donošenje Sretenjskog Ustava, da bi ga ubrzo ukinuo, tako je i Vučić, posle masovnih protesta i blokade autoputa, pristao na zabranu iskopavanja litijuma, da bi posle smirivanja situacije lično obnovio taj projekat.

Kada se svemu doda i činjenica da je Knez lično naručio likvidaciju svog vođe i uzora iz prvog srpskog ustanka, Karađorđa, onda postaje još očiglednija sličnost između Knjaza i njegovog obožavaoca i samoproglašenog naslednika, aktuelnog vlastodršca, Aleksandra Vučića. Doduše, nije fizički likvidirao svoje političke očeve, ali jeste politički, i Šešelja, koji nije mogao da se brani iz Haga, ali i Tomu Nikolića, koji prosto ništa nije mogao.

U spoljnoj politici, Vučić je očigledno kopirao diplomatsku tradiciju Kneza Miloša, u odnosima sa tadašnjim velikim silama oličenim u tri carstva, Osmanlijskom, Ruskom i Austrougarskom. O kakvoj se diplomatiji radi najbolje ilustruje anegdota u kojoj Miloš daje diplomatska uputstva delegaciji koju šalje u Carigrad na pregovore. „Kad počnu razgovori nemojte biti snishodljivi nego se uskurčite", naglasio je. „A, šta ako se i oni uskurče", upitao je jedan od članova delegacije. „A, vi se onda odkurčite", podučio ih je Knjaz, na osnovu ličnog iskustva.

Prosto je neverovatno kako Vučić, veličajući i kopirajući Miloša Velikog na međunarodnom planu, nije ukapirao da za srpskog seljaka, ista pravila važe i na unutrašnjem. I u odnosu prema domaćim vlastodršcima, makar bili i njihovi, kao Miloš što je bio. Na kraju, ne treba zaboraviti da je i taj tako vešt i tako moćan Miloš Veliki, morao da abdicira i pobegne iz Srbije. Preigrao se i na međunarodnom i na domaćem planu. Pošto su ga izneverili Rusija i Auatrija, posle nekoliko poraza od Turaka, bio je prinuđen da se povuče sa vlasti i sa porodicom napusti Srbiju.

I danas Vučić, direktno podržan od Evrope i SAD, nastavlja da narodu prosto natura ideju o rudniku litijuma, predstavljajući to kao šansu da se Srbija obogati, kao što je to bio slučaj sa državama u kojima je svojevremeno otkrivena nafta. I Kina je zainteresovana, kao suvlasnik firme Rio Tinto, koja već odavno vrši istraživanja i priprema eksploataciju litijuma iz jedinstvene rude Jadarit, kojom je Srbija zaista bogata. Problem je, međutim, u veoma složenoj i za prirodu i čoveka opasnoj tehnologiji za izdvajanje litijuma iz jadarita. Na to je još pre dve godine ukazala i Srpska Akademija Nauka, kao što to uporno čine i mnogobrojni stručnjaci iz različitih naučnih oblasti, kompetentnih za tehnološke procese kojima bi se rastvarala ruda jadra radi izdvajanja litijuma.

Na drugoj strani i brojni ekonomski i finansijski stručnjaci procenjuju da taj projekat ni približno ne obećava bogatstvo kakvo je nekima donosila nafta. Naprotiv, mnogo je onih koji tvrde da bi od tog rudnika, na osnovu rudne rente, Srbija imala dobiti manju nego što sad ima od poljoprivrednih proizvoda koji se uberu na istom tom području.

Na osnovu tih, veoma konkretnih i kompetentnih procena, ali treba reći i nekih katastrofičnih predviđanja o sprženoj zemlji, došlo je do gotovo jedinstvenog raspoloženja građana protiv kopanja litijuma. Taj negativan odnos pojačan je i činjenicom da se sve oko litijuma radilo ispod žita i da se mnogo toga i dalje krije od građana, pa je vremenom došlo do sve većeg broja i sve masovnijih protesta protiv širom Srbije. I sad ne vrede Vučićevi pozivi na dijalog, i obećanja da se ništa neće raditi dok se ne dobiju garancije najvećih domaćih i svetskih eksperata o zaštiti životne sredine i ljudskog zdravlja. Ljudi koji su već doneli odluku da ne odustaju, ni ne odazivaju se zakasnelim pozivima na razgovor, kakav je nedavno organizovan u Malom Zvorniku, a direktno prenosile sve televizije sa nacionalnom frekvencijama.

Upravo ti TV prenosi su pokazali koliki je jaz između aktuelnog predsednika države, Aleksandra Vučića, koji je umislio da je Knjaz, i naroda. Čak i onih predstavnika naroda koji su došli spremni da mu na neki način iskažu poštovanje. Ni njih nije odviše interesovala priča o litijumu, nisu zbog toga ni došli, i nisu o tome ni govorili. Verovatno za to postoji nekoliko razloga, jedan bi mogao biti da njihova imanja zasad nisu direktno na meti budućeg rudnika, a drugi da ni ne vredi da na to troše reči, jer iz iskustva znaju da će, ma šta oni rekli, na kraju taj čovek sam odlučivati u skladu sa interesima onih koji odlučuju i o njegovoj sudbini. Ali, ti ljudi se zbog toga ne bune, znaju da nema svrhe, nego gledaju kako da to iskoriste za sebe, kako da njegovu potrebu da im se dodvorava, pretvore u neku dobit, u rešenje nekog konkretnog problema koji imaju. Znaju oni da to nije njegov posao, i da nema ni ovlašćenja, ali da će baš zato učiniti sve da im pokaže da on to može. Znaju i da neće biti baš onako kako će im tu sad obećati, ali računaju da će se bar nešto pokrenuti i uraditi.

A, da li on zna, da oni sve to znaju i računaju sa time? Da, očekuju njegovo dokazivanje obećanjima kojima se ne može sa sigurnošći verovati, ali koja će biti ispunjena više, što njemu bude teže. Dakle, da mu neće pomoći, zbog čega je došao. Naprotiv, da će u najmanju ruku čekati, a možda i doprineti da mu bude sve teže, kako bi im u očaju ispunio želje ne bi li ih pridobio.

Sve u svemu na pompezno najavljenom i ispraćenom sastanku u Malom Zvorniku, bilo je i nekoliko onih koji su otvoreno podržali iskopavanje litijuma, ali ne više od onih koji su se tome argumentovano suprotstavili. Po svemu, takvih susreta i prenosa, kanda više neće biti, jer donose više štete nego koristi. Između ostalog, pokazuju i sa kakvim su banalnim i brutalnim životnim problemima suočeni ljudi po Srbiji od kojih se očekuje i traži da podrže predsednika u njegovim megalomanskim planovima, na njihov račun. Da, recimo, bude izgrađen nacionalni fudbalski stadion, pored dva već postojeća, sa novcima sa kojima bi u njihovom kraju mogli biti asfaltirani ne samo svi putevi i ulice u svim selima, nego bi i vodovod mogao stići do svakog sela i poslednje njive, koju bi trebalo zalivati po ovim sve većim vrućinama. I još da ostane za domove zdravlja, vrtiće i škole.

Ta očigledna razlika između naroda i šefa države koji ga ne razume i ne poštuje, nepremostiva je, samo je pitanje kada će i kojim povodom dovesti do raskida tog braka iz računa. Situacija oko litijuma se prosto nameće kao takva mogućnost.