Sindikati

Elektrodistribucija Beograd: borci za radnička prava ne mogu radnike očima da vide

 

Motke, butke i polutke

 

Da u javnim preduzećima Srbije nema ko ne krade, pokazuje slučaj Elektrodistribucije Beograd, gde su se u lopovluk uključili čak i sindikati. Samozvani radnički zastupnici najradije se bave čisto komercijalnim poslovima, od marketinga do vođenja splavova, a za zavijanje creva gladnih pregalaca nemaju ni sluha ni vremena       

 

Milan Malenović

 

 

Elektrodistribucija Beograd ima 1.700 zaposlenih, četiri sindikata i milion problema. Skoro da je nemoguće saznati ko je od koga potekao, zašto se odvojio i koga više zastupa. Kao ni šta ko krade.

Prvo se od Nezavisnog sindikata odvojila grupa radnika i formirala GSHNER Nezavisnost, a onda su se pojedini odvojili i vratili u stari sindikat. Osim Nezavisnog i Nezavisnosti, danas u EDB-u imamo i Sindikat EDB-a i SRED (Sindikat radnika elektrodistribucije) Beograd. A što više sindikata, to radnici imaju manje prava.

Sindikati bi trebalo da se bore za radnička prava i da radnike zastupaju u pregovorima sa poslodavcima. Nekada smo bar tako učili u školama. Danas su se vremena promenila i sindikati se više bave trgovinom nego klasnom borbom.

 

Trgovačko društvo

 

Na zvaničnom sajtu Sindikata EDB vidi se da oni svojim članovima, a i šire, nude kupovinu suhomesnatih proizvoda iz preduzeća Ekologik Java, i to na tri mesečne rate. Kome je to malo, može da se upiše i na tečaj stranog jezika u školi Đuro Salaj, uz porodični popust od 25 odsto.

Da ne zaostane za svojim kolegama, Nezavisni sindikat se odmah odrekao štrajkova i svojim članovima zauzvrat ponudio obuku za vozača B kategorije po ceni od 25.000 do 30.000 dinara, u zavisnosti od vozila. Za one koji bi da smršaju posle obilnih obroka suhomesnatih proizvoda, Nezavisni nudi i veliki izbor sportske odeće i obuće na tri do četiri mesečne rate, koju mogu da kupe na platou ispred TC Piramida na Novom Beogradu. Za kraj, tu je i stomatološka ordinacija dr Aleksandra Kostića, koju sindikat reklamira, istina, bez ikakvog popusta za članove.

SRED Beograda je još neiskusan pa nudi samo novčanu pomoć svojim članovima u vezi sa troškovima lečenja, sahrane člana porodice i slično. Usput radnike vodi i na letovanje u Grčku, razume se po punoj ceni.

Majstor za zaradu mimo sindikalnih delatnosti je svakako sindikat Nezavisnost, koji ima i sindikalni apartman, ali i sindikalni splav i sindikalnu firmu.

Splav je na Adi Ciganliji, a radio je privatno pružajući usluge svakome ko je imao da plati. U Nezavisnosti su pojam "ravnopravnost" shvatili doslovno, pa nisu pravili nikakvu razliku između gostiju. Tako su članice sindikata na Dan žena dovedene na ovaj splav, ali su kao i svaki drugi gost morale uredno da plate ceh koje su napravile.

Nezavisnost je 19. aprila raspustila Odbor poverenika sindikata Nezavisnost ED Beograd i za v.d. glavnog poverenika postavila Miodraga Radivojevića.

Već 26. aprila novi rukovodioci sindikata podnose krivične prijave protiv Tomislava Nešovanovića, bivšeg glavnog poverenika, i protiv sekretara sindikata, Biljane Kovačević, koja je bila i direktor NESS CO, sindikalne firme. Tada na površinu isplivavaju mnoge nezakonitosti koje su se odvijale pod firmom sindikalnog rada.

Prema pomenutoj prijavi, Biljana je bila i direktor preduzeća NESS CO, kao i poslovođa i direktor splava Pikaso. Novo rukovodstvo nije sa sigurnošću moglo da utvrdi da li je ona usmeravala sindikalne pare tamo gde je bila direktor ili je to činio Zoran Timotijević, tadašnji zamenik glavnog poverenika Tomislava, a koji je bio i predsednik Upravnog odbora istog preduzeća i splava. Timotijević je danas predsednik Nezavisnog sindikata, s kojim je sindikalna asocijacija Nezavisnost u večitom ratu.

Koliko je u proteklom periodu potrošeno i za šta, to ni sami akteri nisu umeli da kažu. Splav Pikaso je, inače, po dostupnim informacijama, građen parama EDB-a, a ne novcem sindikata.

Kada su ovako finansijski zbrinuti lideri Nezavisnosti najureni iz svog matičnog sindikata, kao funkcioneri su vaskrsli u Nezavisnom. To je bio razlog za uzajamno mazanje blatom ova dva sindikata, zbog čega su radnički interesi gurnuti u stranu.

Rat za kasu

 

V.D. glavnog poverenika Nezavisnosti Radivojević u jednom svom javnom obraćanju članstvu pita se zašto bivše rukovodstvo nije predložilo planove za sredstva kojima je raspolagalo i zašto nisu donete odluke kako će i na šta da se troše pare. Odmah zatim on konstatuje da je bivše rukovodstvo po sopstvenom, slobodnom nahođenju raspolagalo kasom, splavom, apartmanom, službenim vozilima marke jugo žute i crvene boje koje su vozikali i za privatne potrebe, da su bespotrebno plaćali advokate iako sindikat raspolaže pravnom službom.

Za sindikalne aktivnosti smenjeni rukovodioci nisu imali para, tvrdi Radivojević.

Prešavši u Nezavisni sindikat, bivši iz Nezavisnosti su se obrušili na svoj stari sindikat dokazujući da su sve radili po zakonu i odlukama nadležnih organa, a da je njihova smena bila nelegitimna. Rat oko sindikalne kase pune novca od članarina i prihoda ugostiteljskih objekata, nastavlja se i ovih dana.

Ni rukovodioci drugih sindikata nisu izdržali da ne ulete u rat za radničke duše. Sindikat EDB, koji glasi za reprezentativni, oglasio se jednom pomalo zajedljivom informacijom: "Svi oni koji nisu članovi Sindikata EPS, a gadljivi su na novac koji je sindikat ispregovarao, imaju mogućnost da isti ne prime". Inače, reč je o nekih 9.000 dinara, koliko po računici vođa Sindikata EDB pripada svakom radniku.

Tu slavljeničku računicu kvari činjenica da je rukovodstvo EDB-a svojim radnicima prethodno smanjilo plate za 10.000 dinara, u proseku, pa ova povišica ne predstavlja čak ni vraćanje na pređašnje stanje.

Plate su smanjene tako što su kolektivni ugovori predviđali vrlo rastegljivu cenu radnog sata koja je varirala od 119 do 135 dinara. Rukovodioci EDB-a su, onda, po sopstvenoj volji isplaćivali neku satnicu koja je bila između ove dve svote i tako zakidali radnicima na platama. Kada je situacija postala nepodnošljiva, jednostavno su seli za pregovarački sto sa svojim sindikatom i ispregovarali navodnu povišicu.

Sindikat Nezavisnost je osporio validnost takvih kolektivnih ugovora i sada se čeka mišljenje Ministarstva rada i stav Međunarodne organizacije rada. Za to vreme, radnici neka se snalaze i čekaju neka bolja vremena.

 

 

 

 

 

Bilo nekada

 

Nekada, dok je bilo para, svi radnici su solidarno ulagali u odmarališta po vasceloj Srbiji. Danas u odmaralištima na Vlasini, Kostocu, Rajcu, Perućcu, Đerdapu i Iriškom vencu odsedaju skoro isključivo rukovodioci EDB-a. Radnika tamo skoro da nema, a troškove snosi preduzeće. Jedni te isti ljudi stalno idu na "rehabilitaciju" (čitaj: bančenje i pijančenje za radničke pare), a troškovi se prave i plaćaju iz firmine kase bez ikakve kontrole.

Dok se rukovodioci tako provode, radnici nemaju šta da rade i postaju tehnološki višak koji se šalje na ulicu. Hit je postalo angažovanje privatnih firmi koje su u sprezi sa direktorima, i to za one poslove za koje EDB ima sopstvene radnike. Prihodi ostvareni preko naduvanih faktura zatim se dele sa rukovodiocima EDB-a o čemu svi radnici znaju, ali strepe za svoj posao, pa ćute.

Ako radnici ne mogu da rade i da primaju platu, sindikalni funkcioneri su nezamenjivi. Za Dragana Kostića, profesionalnog borca za radnička prava, njegove kolege tvrde da ni dana nije radio na poslu na koji je raspoređen, ali da je zato već 25 godina na radu u sindikatu. Više mu se isplati, to je sigurno.

 

 

 

 

Jeftina slika u skupom ramu

 

Bez obzira na to što stalno kuka kako nema para zbog čega struja mora da poskupi, rukovodstvo EPS-a nikako da zavede red u sopstvenoj kući i da za početak bar spreči dalje odlivanje sredstava.

Na lokaciji u beogradskoj Ustaničkoj ulici broj 246 stoji baraka na kojoj je nekada bila oznaka EDB-a. U vezu s njom upućeni dovode Nebojšu Bankovića i Dragana Mostića, nekadašnje saradnike muža Slavice Đukić-Dejanović u čerupanju preduzeća Zastava elektro.

Iz nekog neobjašnjivog razloga, sa pomenutog objekta je nestala tabla EDB-a, a kao vlasnik je uknjiženo privatno lice. Nijedan od 50 dobro plaćenih i dokonih pravnika ovog javnog preduzeća nikada nije ni pokušao da dođe do podataka ko je, kada i kako otuđio ovu imovinu.

Za sada EDB i dalje uredno plaća troškove za ovaj objekat koji, očigledno, koristi neko drugi. Upućeni su sigurni da će čim nađu investitora sadašnji vlasnici otpočeti sa gradnjom na ovoj isplativoj beogradskoj adresi.

Radnici gladni, građanima struja skupa, a direktori EDB-a arče imovinu preduzeća plaćajući neke svoje lične političke interese. To je današnja slika cele srpske elektroprivrede.