Nismo mi od juče

 

Eizoda 127

 

Zoran Milojević

 

Organizatori gitarijade u Zaječaru potegli su u Ameriku da bi za gitarijadu dobili dozvolu i nazvali je – "Vudstok"! Blentavost se stiče rođenjem, glupost se nasleđuje, a neznanje je sadržaj svega navedenog.  Mladim Srbima, "bofl" muzičarima, stalo je da u Srbiju dovedu sve one drogirane i vašljive protuve, kojima je jedini životni cilj "da slušaju dobru muziku...".

Jednog takvog koji peva: "...Želim samo da sviram, da se otkačim i to je sve...", a koji slavi godine bezvredne muzike, reklamira i RTS. Dejan Cukić!  Čovek bez srpskog lika, srpske reči i srpske muzike. Dejan Cukić! Instant muzičar, te-ve svaštar i voditelj, čovek sa tuđom glavom, heroj dana bez datuma, kukavičje jaje u gnezdu srpske omladine. Čitava ta generacija muzičara koji su devedesetih svirali po trgovima, nije ništa drugo danas, nego što je i tada bila: beskorisni zombiji s dušom kameleona i telom zmaja od papira!

Razmišljajući o njima, voleo bih da mogu da kažem isto što je i drogirani Mik Džeger odgovorio kada su ga pitali kakve emocije ima prema šezdesetim godinama: "...Emocije su odlične, ničega se ne sećam!".

Takozvani beogradski intelektualci su najgori deo srpskog roda. U svojim redovima počeli su period robovanja pod Turcima da nazivaju "zajedničkom istorijom". To mogu da kažu samo ljudi koji na ramenima nose tuđu glavu! I, pri tome, dobijaju nagrade i priznanja za svoju veleizdajničku ulogu. Ti i takvi "intelektualci", u trenutku kada trebaju da riknu kao lavovi, pretvaraju se u lukave lisice.

Drakče Bakalin sreo komšinicu, članicu nevladine organizacije, pa joj se hvali: "...Najzad sam shvatio s kojim se državama Rusija graniči".

-S kojim, znatiželjna je komšinica.

-S kojom ona hoće!

Komšinica pobeže ljuta...

Da Srbi danas vladaju Srbijom, posle svedočenja i laži u Hagu, Sonji Biserko bi bio oduzet pasoš, konfiskovana je imovina i dobila bi šut u debelo meso. Isto bih učinio i sa Jelenom Milić, Sonjom Liht, Natašom Kandić, Latinkom Perović i Zagorkom Golubović. kao prilog, išao bi pozdrav kojim bi ih pozdravio i moj pokojni Zvonko Milenković-Sisoje, iz "Rokera s Moravu": "...More, marš, kad ti lepo kažem!".

Godinama mi idu na nerve Srbi i nesrbi ijekavci, koji drmaju svim medijima i danas su savest Srbije. Filip Švarm, Ljiljana Smajlović i mnogi uz njih, dokopali su se medijske moći i retko koji brat Srbin iz Srbije može da se probije u te vrhove koje su zauzeli drugovi dinarci. Posle se ljute kad im kažem da je Srbija od četrdeset pete pod okupacijom prekodrinskih i lovćenskih Srba!

Srbiju sada zanima da li je Sloba ubio sve, od Boška Peroševića, preko Badže Stojičića i Ivana Stambolića, do Arkana. Da li je Tito pobio golootočane, Krcuna Penezića i ostale?

Devedesetih mi je omiljeni javni lik bio Vojislav Šešelj, posle mi se nametnuo Vuk Drašković, a onda mi je najsmešniji lik postao "mali, siromašni novinar", Aleksandar Tijanić. Danas mi je omiljeni smešni lik, mali, dežmekasti "četvrtko", Dragan Vučićević, tv voditelj sa stalnom potrebom za logopedom., "novinar"-potpisnik Vučićevih saopštenja. On je toliko srastao sa Bolani Vučićem, da Drakče Bakalin jednom nije izdržao nego reče: "...Vučko mali, Bolani Vučić veliki, a otpozadi će biti srednji, na opšte zadovoljstvo!".

Veljko Odalović, iz sela Staro Gracko, takmiči se u disciplini pronalaženja srpskih zločinaca i mesta gde su ubijani Albanci. U ime Vlade. Ali, nikako da pronađe gde su ubijani Srbi i ko su albanski zločinci. Razumem ja da moj zemljak Veljko, obavlja naloge vlasti, ali, šta je sa nalogom savesti?