Nemačka

Hiljadugodišnja orijentacija političke elite u Berlinu je -  Stari kontinent

 

Ekonomski džin - evropski lider

 

Posle hiljadugodišnje tradicije zanimanja za evropsku politiku Nemačka ima dovoljno iskustva, ali i kapaciteta da postane evropski vođa. Vlada u Berlinu to ne gura agresivno, ali je ovo razmišljanje uočljivo u potezima koju vuku nemački političari još od pada Berlinskog zida.Vlasti u ostalim evropskim zemljama bi ovo trebalo da uvide i da pokušaju da interese svojih zemalja usaglase sa nemačkim interesima.Od Karla Velikog do Angele Merkel većina nemačkih vladara je sebe videla kao lidera Evrope, samo što su se promenile metode kojima se demonstrira to liderstvo. Nekada su to bili ratovi, danas je oružje - ekonomija

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Nemačka nacija već više od hiljadu godina predstavlja okosnicu Evrope, jedan od najvažnijih stubova na kome počiva Stari kontinent. Te konstatacije nije svestan prosečan Nemac, ali jeste svaki nemački političar.

Posle milenijumskog iskustva da je supersila okružena drugim silama, Nemačka je naučila i kako da balansira između različitih stranih interesa. Upravo u ovo vreme je uočljivo novo buđenje starih antagonizama između Istoka i Zapada. Nemačka je, kao i uvek, u centru. Vlada u Berlinu je svesna da vojno i politički pripada zapadnim savezima, ali da su njeni privredni interesi itekako zavisni od Istoka. Zato treba odati priznanje kabinetu Angele Merkel na taktičnosti kojom je nastupala kako prema svojim zapadnim saveznicima, tako isto i prema istočnim prijateljima, na prvom mestu Rusiji.

 

Lokalno plemstvo

 

Od kako je Karlo Veliki, kralj germanskog plemenskog saveza pod imenom Franci, na Božić 800. u Rimu dobio krunu i titulu Rimskog imperatora, pa do danas, Nemačka predstavlja nezaobilazni faktor evropskog zajedništva. Karlovo krunisanje za rimskog cara nije bilo nimalo slučajno, jer je ta titula tradicionalno podrazumevala vlast nad celokupnom Evropom. Posle njegove smrti ovu titulu još vek i po nasleđuju nose njegovi potomci koji su u ponovo podeljenom carstvu vladali italijanskim krajevima. Od Otoa I Velikog carsko znamenje ponovo dolazi u ruke franačkih vladara, budući da se oblast današnje Nemačke, gde je Oto I vladao, tada zvala Istočna Franačka.

Francuska, zapadni deo nekadašnjeg prostranog carstva Karla Velikog, bila je večiti rival svog istočnog brata i taj je antagonizam na kraju i doveo do nestanka Svetog rimskog carstva nemačke nacije 1806. koje je sahranio jedan francuski car - Napoleon I Bonaparta.

Nemačka srednjevekovna razjedinjenost je varljivi prikaz kojim decenijama profesori plaše nove nemačke naraštaje. Sveto rimsko carstvo se zaista sastojalo od desetina feudalnih državica, ali nije bilo ništa više razjedinjeno nego bilo koja druga evropska država u srednjem veku. Ono što jeste tačno,  to je da su u vremenu  stvaranja snažnih država na Starom kontinentu nemački vladari ostali neaktivni.

Dok su Francuska, Engleska, Rusija, Španija, Švedska i ostale evropske države uspevale da se centralizuju, dotle je nemačko carstvo ostalo da počiva na komplikovanom balansu snaga lokalnog plemstva i centralne, carske vlasti.

Od početka su nemački kraljevi (koje je papa krunisao za careve Svetog rimskog carstva) birani po drevnom običaju poreklom još iz paganskih vremena i plemenske demokratije. Elektori ili izborni kneževi, čiji je broj varirao, predstavljali su celokupni narod i imali su pravo da slobodno biraju kralja kome bi kasnije bili najvažniji savetnici.

Ovo nikako nije bila demokratska institucija, jer su sami elektori bili apsolutistički vladari na svojim feudima, ali to nije bilo ni izvor stalne nestabilnosti, kako se često smatra. Kroz vekove su nemački kraljevi, kao i samo plemstvo naučili da žive u ovakvom sistemu.

Sama činjenica da je papa mogao, ali nije i morao, nemačkog kralja da kruniše za rimskog cara, dovela je do toga da nemački kraljevi svoju politiku usklađuju sa interesima Svete stolice. Univerzalističke pretenzije katoličke crkve dovele su do toga da i nemački kraljevi, odnosno imperatori Svetog rimskog carstva nemačke nacije, počnu da razmišljaju na sličan, globalistički način. Na kraju krajeva, oni su sebe smatrali legitimnim i od pada Carigrada pod tursku vlast i jedinim naslednicima sveevropskih careva antičkog Rima.

  

Lider Evrope

 

Posle užasnog Drugog svetskog rata Nemačka je bila potpuno razorena i podeljena zemlja. Sile pobednice su Hitlerov rajh podelili na četiri okupaciona sektora od kojih su nastale dve nemačke države - Zapadna i Istočna Nemačka (zvanično: Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika). Moglo bi da se pomisli kako su posle sloma Trećeg rajha Nemci izgubili volju da vode globalističku politiku, ali to se nije desilo.

Nemački posleratni lideri, bar oni na Zapadu, bili su najglasniji u zalaganjima da se sruše evropske unutrašnje granice i da se ceo kontinent ujedini. Zajedno sa svojim kolegama u Francuskoj i Italiji oni su u ujedinjenoj Evropi videli garanta večnog mira. Više od šest decenija od završetka najkrvavijeg rata u istoriji čovečanstva Evropa je ujedinjena, a u njenom centru stoji ujedinjena Nemačka.Od Karla Velikog do Angele Merkel većina nemačkih vladara je sebe videla kao lidera Evrope, samo što su se promenile metode kojima se demonstrira to liderstvo. Nekada su to bili ratovi, danas je oružje - ekonomija.

I Angela Merkel i ceo nemački politički  establišment izuzetno su svesni ne samo značaja koji Nemačka ima za Evropu, već i značaja ujedinjene Evrope za Nemačku. Padom granica i unutrašnjih carina moćna nemačka privreda je dobila novi zamajac i ova zemlja je skoro neozleđena prošla kroz aktuelnu ekonomsku krizu.

Na nedavnom samitu evropskih lidera nije prošla nemačka ideja o uvođenju nadnacionalnih komesara koji bi kontrolisali fiskalnu disciplinu prezaduženih zemalja, na prvom mestu Grčke. Sa druge strane, uvodi se mehanizam koji bi omogućio brze intervencije kada neka od zemalja članica upadne u ekonomsku krizu, a koji predviđa rigoroznu kontrolu javne potrošnje.

 

Spoljnopolitički kurs

 

U suštini, Nemačka kao i svaka velika sila imperijalne tradicije i načina razmišljanja, ne menja generalni kurs u spoljnoj politici sa promenama vlade ili samog ministra spoljnih poslova. Još se Kancelar ujedinitelj, Helmut Kol, vratio Bizmarkovim idejama rusko-nemačkog savezništva, istina manje na političkom ili vojnom planu, a više na ekonomskom. Dve decenije od pada Berlinskog zida ništa se nije promenilo kada je u pitanju nemački spoljnopolitički kurs.

Intenzivni dijalog Berlina i istočnih prestonica, ne samo Moskve, jedan je od najvažnijih oslonaca sveukupne politike Evropske Unije. Nemačka vlada je toga svesna, kao i svoje istorijske odgovornosti za sva zla koja su njeni prethodnici naneli tim narodima. Zar nije pre pola decenije poljsko rukovodstvo javno govorilo kako bi Poljska, da nije bilo nacističkog masakra u Drugom svetskom ratu, danas imala 60 miliona stanovnika i tražilo shodno tome da u Evropskoj parlamentarnoj skupštini ova zemlja ima isti broj poslanika kao i Francuska, Britanija ili Italija?

To što je vlada Angele Merkel uzdrmana na unutarpolitičkom planu i što se govori o mogućnosti vanrednih parlamentarnih izbora pošto je Ustavni sud neustavnim proglasio njen izborni zakon, ne znači da će Berlin da menja spoljnopolitički kurs. Saradnja sa Istokom je imperativ nemačke privrede, jer su tržišta EU i SAD zasićena i u recesiji, dok su ona Rusije i Kine u usponu.

Ni u prošlosti Nemačka nije pokazivala tendenciju da evropsku politiku zanemari zbog unutrašnjih problema. Jednostavno, hiljadugodišnja orijentacija ka Evropi usadila se duboko u mentalitet nemačke političke elite. Jedino što bi neka druga vlast umesto trenutne vladajuće koalicije mogla da izmeni pojedine detalje nemačke spoljne i evropske politike, a nikako da napravi nagli zaokret kursa koji je postavljen još pre pada Berlinskog zida.

Zato bi svaka evropska vlada pametno uradila ako sagleda dugoročne nemačke spoljnopolitičke ciljeve i pokuša da se, u skladu sa objektivnom snagom zemlje na čijem je čelu, uklopi u te planove. Posebno je za Nemačku značajno očuvanje ne samo političkog i ekonomskog jedinstva Evropske unije, već i jačanje fiskalnog jedinstva kojim bi se uskladila javna davanja i poreske stope. Takođe je sigurno da Berlin neće bez bobe odustati od zajedničke evropske valute, makar se evro-zona svela na samo nekoliko zemalja, ali onih sa stabilnom ekonomijom.

Jedna oblast od izuzetnog nemačkog interesa je i Balkan i tu treba očekivati veću aktivnost Berlina u najbližoj budućnosti. Upravo na Balkanu se pokazuje da moderna Nemačka i Rusija sebe više ne vide kao neprijatelje, već kao saveznike i saradnike. Niti Berlin želi u Jugoistočnoj Evropi da ugrozi ruske interese, niti je Moskva voljna da tu ugrozi nemačke interese. Oni koji igraju na kartu nepostojećeg rusko-nemačkog antagonizma očigledno da ne razumeju modernu politiku.

 

 

 

Saradnja sa Istokom je imperativ nemačke privrede, jer su tržišta EU i SAD zasićena i u recesiji, dok su ona Rusije i Kine u usponu.