Rezervativ

 

Jedna druga scena

 

Piše: Olga Stojanović

 

Osim političarske, medijske, skupštinske, estradne i kriminalne, u našem okruženju postoji i jedna druga scena. Ta scena okuplja malobrojni pristojan, obrazovan, radan, posvećen i uman svet. Ova scena je možda i na izdisaju, ali još uvek postoji i verovatno će se, nadam se, razmnožavati "pupljenjem", kao jednoćelijski organizmi, jer je zaista postala jednoćelijska, zbog gorepomenutih višećelijskih grdoba.

Neretko sam u prilici - mada i to selektivno da se odazovem pozivu na promociju, izložbu, dodelu nagrade, memorijalno veče ili slično, i na takvim mestima srećem onaj stari dobri svet, što ispisujem bez nostalgičnog prizvuka i "odi starosti", mada uz rizik da se, posle više decenija ne prepoznam odmah, a posle više godina - nikada"!

Neposredan povod ovom natpisu je nedavna dodela nagrade "Nikola Milošević" koju dodeljuje Drugi program radio Beograda, a koja je ove godine pripala mladom filozofu, Predragu Krstiću za delo "Filozofska životinja" u izdanju "Službenog glasnika".

Slušajući zahvalnu besedu ovog nadasve darovitog čoveka, osetila sam se kao da prelećem iz nekog stvarnog stvaralaštva u mukotrpno vreme teškog, ali sam ostala osvedočenom za doprinos koji pomera granice ovog vulgarnog i lopovskog sveta u kome živimo i koji mu prkosi: dobrotom, lepotom i pameću.

Na ovom ponositom mestu, garantovano niko nije bio podmićen, niko izigran i niko zaveden lažnim nadanjima.

Šezdesetogodišnjaci, vršnjaci vaše potpisnice - oni koji su među živima - dostojanstveno su podneli svoj lagani izsijavajući odlazak, a neki mlađi svet je optimistično održavao barem nadu da se još uvek može istrajati, čak i ovde, čak i u ovim uslovima, čak i u ovoj besparici, čak i u ovoj nezavidnoj situaciji za intelektualce, čak i u ovom najprostačkijem od svih prostačkih svetova, u medijima najpogubnijim od svih ostalih sprava za egzekuciju i u ubrzanom rušilačkom tempu zemlje i države, "iznutra", bez iskazanog "spoljašnjeg" neprijatelja, ukoliko sve spolja nije neprijateljsko (a jeste), i ukoliko sve iznutra nije trulo (a jeste).

Ali nema veze sa Šekspirom, jer nismo Danska i naši kraljevi nisu kraljevi već mešetari. Ako se naivni čitalac zaneo, pa pomislio kako ću ovim lapidarnim zapisom "oduzeti" nadu finom svetu i pristojnim građanima, nije na pravom putu. Naprotiv, "utopijski" držim da će najzad taj svet pobediti barabe i mešetare. Nikako zbog toga što raspolaže ikakvom opipljivom snagom, koja se da brojati, uložiti i oploditi, već što je ta, zapravo, moć - nemerljiva, pa se ne da poništiti, jer oni koji bi je hteli obezvrediti, ne raspolažu znanjem kako se ova ukida. Prema tome, nada je potpuno osnovana.

Mediji nisu propratili posebno i posvećeno filmsko veče u muzeju Jugoslovenske kinoteke, posvećeno nedavno preminulom Bogdanu Tirnaniću, u veoma značajnom i presuditeljskom sprektru njegove filmske kulture i ličnog učešća u istoj, s pogledom na avantgardu. Sve je to proteklo nekako "privatno" s neznatnim medijskim odsjajem, ili toliko zakasnelim, da prevazilazi - ne samo četrdeset dana, već i mogućih četrdeset nedelja. Toliko o Kinoteci i Tirketu.

A blaćenju, nikad kraja. Dojavljuje "Mineko" iz Narodnog pozorišta, kako je bard naše epohalne teatarske scene i aktuelni upravnik nacionalnog teatra, Predrag Ejdus, napravio nekakvo "finansijsko nepočinstvo", sa mnoštvom (dok i to mnoštvo nisam umanjila prekidanjem veze) "pikantnih detalja", koji bi trebalo da izazovu pozor.

Radije bi takvom dojavljivaču kroz prozor, ne zato što sam u tesnim vezama sa pomenutim glumcem (naprotiv, u koliziji smo), već što mi je ubica preko glave... Da, baš ubica! Jer onaj koji pokušava da proizvede intrigu i "ako prođe", mora "ako prođe" da prođe kroz pravosuđe. No, u nedostatku smo dokaza.

Kad će već da oduzmu tajkunima i kriminalcima imovinu, pa da poštenoj inteligenciji ostane barem po primerak sopstvene knjige?!

Ako se ne proglasi "bespravno stečenom"...