https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Klot-frket

Klot-frket

 

Ni tamo ni ovamo

 

Naime, tada, sredinom devedesetih, kada niko nije imao leba da jede, ti su samozvani akademici u Sava centru prezentovali najniži oblik male seoske priredbe. šepureæi se kao æurani, imitirajuæi poput paorskih osnovaca kalifornijsku paradu dodele Oskara koja je veæ i sama prerasla u vlastitu parodiju, oni su, njih nekoliko, njima nekolicini, uvek iznova dodeljivali nekakve staklene piramide koje su iz nepoznatih razloga nazivali kristalnim prizmama. Dakle, njih nekolicina Udbinih instalanata su naizmenièno jedni drugima dodeljivali nekakva priznanja, pokušavajuæi tom somnambulnom kretenoidno-glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vuèeliæeve televizije da u Miloševiæevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka.

 

Piše: Isidora Bjelica

 

 

Seæam se... ne želim da evociram omiljeni film svih jugoslovenskih pa tako i srpskih pretendenata na festivalske nagrade, nad kojim je krovni amerièki Oskar iza kojeg stoje Amerièki filmski institut i tamošnja Akademija, ma šta pod tim antièkim pojmom Amerikanci podrazumevali. Hoæu samo da kažem da se seæam da se u vreme najteže srpske decenije, s kraja prošlog veka, ovde pojavila nekakva fantomska ustanova koja se samoproklamovala u akademiju i da je pamtimo po najstraviènijem i najsarkastiènijem kièu èiji je jedini smisao bio u izazivanju histeriènog animoziteta kod obiènih ljudi prema ionako devalviranom filmadžijskom esnafu.

Naime, tada, sredinom devedesetih, kada niko nije imao leba da jede, ti su samozvani akademici u Sava centru prezentovali najniži oblik male seoske priredbe. šepureæi se kao æurani, imitirajuæi poput paorskih osnovaca kalifornijsku paradu dodele Oskara koja je veæ i sama prerasla u vlastitu parodiju, oni su, njih nekoliko, njima nekolicini, uvek iznova dodeljivali nekakve staklene piramide koje su iz nepoznatih razloga nazivali kristalnim prizmama. Dakle, njih nekolicina Udbinih instalanata su naizmenièno jedni drugima dodeljivali nekakva priznanja pokušavajuæi tom somnambulnom kretenoidno glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vuèeliæeve televizije da u Miloševiæevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka. Svi ti Volkovi, Milojeviæi, Paskaljeviæi, Dragojeviæi, Bajiæi i njihovi tonci i njihovi fotografi, glumci, svi su oni glumili da je reè o legitimnom poretku, da je legitimno da drugi gladuju, a da oni slave. Pokriæe za te kreveljujuæe priredbe je bio demagoški okvir da je reè o nekakvim kandidatima za nekakva svetska priznanja, htelo se reæi da su to sve nadolazeæe Kusturice iliti Kusturice nad Kusturicom, sve buduæi oskarovci. Ali, uprkos èinjenici da se iz tog ništa nije ispilelo, da je u meðuvremenu neki Tanoviæ, koristeæi magijski bekgraund Bosne, pokupio Oskara diskvalifikujuæi tako Kusturicu u samo srbijanskog autora prestižnog u okolišu Mokre Gore, jer emir mora da bude nad emirima, Miloševiæevi da ne kažem èiji akademici i dalje uporno jure Oskare. Ako se ovako nastavi, oèekujem da æe uskoro Paskaljeviæ, Dragojeviæ i Markoviæ jedan drugom da dodeljuju Amidžiæa. Bolje i debilan Oskar nego nikakav.

Kako inaèe da se razume ovo permanentno mahnitanje sa nominovanjem nikog za ništa koje nas prati još iz onih davnih vremena u kojim je Ljubiša Samardžiæ u Manjinoj Našoj borbi, da ne bude zabune, fotografisan u kecelji, protestovao zbog toga što mu se izmièe avionska karta za El-Ej. Ni tada a ni posle se nije diskutovalo oko toga kojim novcem, kojim primarnim emisijama se fabrikuju pare za te budalaste filmove kojima se kroz još budalastije priredbe proizvodi privid kulturnih produkata svih tih posttitovskih nakaradnih režima, èija su dela u najtransparentnijem šekspirijanskom smislu odražavala nakaradnost poredaka koji su glorifikovani.

Kroz te režime su delioci piramida zvanih prizme sticali nacionalne (ne znam na koju se naciju cilja) penzije. Krunu cele te skaradne turneje predstavlja istoimeni produkt koji je gore navoðena fantomska akademija prošle godine kandidovala za Oskara. Taj apsurd koji se odigrao izlazi iz okvira svih satiriènih novela i igrokaza ruske literature. Da se podsetimo, da opet ne kažem, seæam se da je srpski kandidat za Oskara, taènije srpski pseudokandidat za potencijalno kandidovanje za Oskara bio film reditelja koji tvrdi da ne pripada srpskoj kulturi, a uzima para kao savetnik srpskog tobože ministra za kulturu, a da nije pre toga bio prikazan bilo gde sem na jednoj navodnoj projekciji projektovanoj u svrhu njegovog projektovanja.

Zato je i dobio Oskara Amidžiæa, kao što æe ga dobiti i ova Aždaha kandidovana niotkud, ni od tamo ni od ovde. Nemam nikakvih razloga da štitim taj anonimni samonikli projekat zvani Ni tamo ni ovamo ili nekako slièno jer je, da se komotno izrazim, reè o filmu koji na mizeran naèin banalizuje moj Doræol-Menhetn koji sam onomad, a da ne pripadam ni tamo ni ovamo, realizovala svojim novcem kao prvi i poslednji srpski nevladin film, ali bih volela da znam koji su to akademici prebrojavali engleske slogove da bi ustanovili da Amerikancima treba da se prijavi da je u pitanju sumnjivo lice, da to nije punokrvni srpski bulšit koji bi mogao da konkuriše neopevanoj Aždahi, koju je Dragojeviæ tako dobro nacrtao da je i sam bio zgranut kada mu je neka grupa udbaških poltrona na nekom festivalu dodelila nagradu. èovek nije mogao da veruje da æe ga i za takvu kardinaliju propisno da nagrade. Ali, evo, sada je stigao i do samog Amidžiæa, pa neka se æeraju još govnjivim motkama, krugom dvojke i uže.  

 

 

Bez dlake na jeziku

Demagogija

 

Nekolicina Udbinih instalanata su naizmenièno jedni drugim dodeljivali nekakva priznanja pokušavajuæi tom somnambulnom kretenoidno-glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vuèeliæeve televizije da u Miloševiæevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka. Svi ti Volkovi, Milojeviæi, Paskaljeviæi, Dragojeviæi, Bajiæi i njihovi tonci i njihovi fotografi, glumci, svi su oni glumili da je reè o legitimnom poretku, da je legitimno da drugi gladuju, a da oni slave. Pokriæe za te kreveljujuæe priredbe je bio demagoški okvir da je reè o nekakvim kandidatima za nekakva svetska priznanja, htelo se reæi da su to sve nadolazeæe Kusturice iliti Kusturice nad Kusturicom, sve buduæi oskarovci.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane