https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Klot-frket

Klot-frket

 

A šta da radim kad odu prijatelji moji...

 

Dugo veæ ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i što je lepše pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabaèena moja fotka sa jednog od poslednjih zajednièkih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Seæam se kako je tog proleænog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i seæam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Seæam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okaèila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom i kako sam sasvim glasno u sebi razmišljala kako poseduje kljuè veène mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako znaš tajnu, mislila sam...

 

Isidora Bjelica

 

Tri sata je ujutru... Upravo sam ispratila moju prijateljicu Oliveru Katarinu, posle višeèasovnog uživanja u razgovoru, i setih se da nisam napisala kolumnu za Tabloid. Da ne bih naljutila mog dragog urednika, gospodina Brkiæa, koji jedini još u ovim teškim i bednim vremenima uspeva da uredno isplaæuje kolumnistièke honorare, odmah sedoh za kompjuter...

Èitam sutrašnje vesti da vidim ko je uhapšen, ko ubijen, ko æe tek biti uhapšen... i onda odjednom shvatim da mi je muka od sutrašnjih i današnjih vesti. One su uvek isto neobeæavajuæe, krajnje depresivne, a to je nekako u potpunoj suprotnosti sa onom razdraganošæu koju sam osetila u višeèasovnom razgovoru sa mojom Oliverom koju toliko volim i koju, nažalost, zbog jezive životne egzistencijalne trke, moje i njene, ne stižem da viðam toliko èesto koliko bih želela...

Onda shvatim kakva je to blagodat i radost, privilegija i sreæa, moæi slušati je i zagrliti je... Prebrajam po glavi moje drage prijatelje i shvatam da moram naæi više vremena za njih...

Polako ali sigurno, onaj Beograd, onaj lepi grad koji je velik zbog ljudi koji ga takvim èine, se prazni...

Sve više je dosadnih politièara, narcisa i kurvara... Još dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastiènih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patološko-profiterskih anti-Srba medijski terorišu državu doèekavši svojih pet minuta... Ali, zapravo me to više i ne nervira. Okrenem kanal, ne slušam ih, nego... nedostaju mi oni koji su èinili Beograd centrom sveta...

Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu književnika kolumnistièki tranžiram baš te intelektualne onaniste i lažnjake. Da mi se on požali na svoje tužbe, a ja njemu na moje... Pre neko veèe dok sam sedela u Klubu sa prijateljicama, odjednom mi se od jednog èoveka u  uglu uèini da je on; ustala sam i potrèala, a onda se zaledila i zastala... Pa, Tirke je sa one strane stvarnosti, više nikada neæu moæi da slušam njegove virtuozne komentare i ostaje mi samo da prevræem nesortirane uspomene naših razgovora. Gledam fotografiju sa našeg jedinog zajednièkog porodiènog letovanja na Siciliji: on stoji nasmešen, mrzi ga da se fotografiše, i drži cigaretu u ruci... Seæam se da je tada raspravljao sa Nebojšom o tome da li je Klint Istvud pobenavio...

Dugo veæ ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i što je lepše pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabaèena moja fotka sa jednog od poslednjih zajednièkih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Seæam se kako je tog proleænog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i seæam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Seæam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okaèila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom, i kako sam sasvim glasno u sebi razmišljala kako poseduje kljuè veène mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako znaš tajnu, mislila sam...

Onda nedaleko od te fotke, jedan zagubljeni folder na kome piše Rim... Ali to nije bilo koji Rim, to je Rim u kome smo se poslednji put družili sa Dragošem... Seæam se kako je bilo prokleto hladno u Rimu. On je došao po nas u mali hotel pored železnièke stanice, bio je u svom otmenom braon kaputu i šeširu... Trudio se da nam isprièa sve tajne svakog kamena, mosta, zgrade, spomenika pored koga smo prolazili. Ja se seæam da sam se smrzavala i da sam ga stalno zapitkivala neka potpitanja i on je na sva znao odgovor... Uveèe nas je vodio u klub ljubitelja lule... Onda se dugo raspitivao šta ima novo u Srbiji i oèi bi mu poprimale sasvim raznežen izraz... Bio je veæ bolestan i niko kao on nije se tako hrabro i otmeno nosio sa tim teretom... Uvek je imao stila, pa èak i u ovoj situaciji u kojoj je bukvalno otimao od bolesti pravo na svoj ponos i otmenost...

Onda odnekud izniknu fotografija sa moje davne i poluzabranjene promocije "Verenice ratnog zloèinca". Prerano sam napisala roman protiv Haga pa ga je tadašnja Miloševiæeva vlast de fakto bunkerisala... Bilans je jeziv. Od govornika, mrtvi su svi izuzev dvojice. I Dragoš. I moj kum Nebojša Glišiæ. I Zlatko Krasni. I moj dragi prijatelj Moma Dimiæ, koji je otišao zaista suviše tiho i neopaženo, bez odgovarajuæeg pozdrava od beogradskog establišmenta...

Mrtav je èak i izdavaè, moj veseli Vesmark, koji je godinama tajio od mene da mu je policija upala u stan i pretila zbog te knjige...

Odlaze svi koji vrede... Nekako ubrzano... i moj omiljeni student, onaj nežni i suptilni Vuk Pavloviæ koga sam taèno pre godinu dana srela na obodu Botanièke bašte u rane jutarnje sate... Smeškao se držeæi devojku ispod ruke i nisam sama poverovala u glasine da je bolestan...

O, Gospode, kako taj èarobni, umetnièki, duhoviti, nestvarno lep Beograd prelazi sa one strane stvarnosti... Odjedanput mi u pramenovima ispadaju fotografije dragih ljudi koji su tako naglo i prebrzo ostavili ovaj grad... Branko Vukojeviæ otišao je tako mlad, a ja ga još uvek držim u svom seæanju, svežeg i ponosnog, u kaubojskim èizmama, dok nam prièa o Džonu Fordu...

A onda fotografija koja najviše boli, nasmešen i mlad u svojoj, u našoj, diplomskoj predstavi u Ateljeu Vidan Bunuševac u ulozi mladog Marksa... Kako raskošno talentovan, kako preterano oseæajan, naš, Kostin, mali Vidan koji blista u svojoj predstavi koja je trebalo da bude antre u njegov svet odraslih... Ne mogu više. Zatvaram kompjuter, zatvaram seæanje, i vraæam se triviji vesti...

Potpuno malaksala od tuge shvatam da je bolje da sam pisala o nekom drkadžiji politièaru, o nekoj svetoj kravi iz nevladinog sektora, o zakonu o informisanju, o bilo èemu trivijalnom i surovom, jebi ga, manje boli...

 

 

 

Bez dlake na jeziku

 

Dosada

 

Sve više je  dosadnih politièara, narcisa i kurvara... Još dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastiènih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patološko-profiterskih anti-Srba medijski terorišu državu doèekavši svojih pet minuta... Ali, zapravo me to više i ne nervira. Okrenem kanal, ne slušam ih, nego... nedostaju mi oni koji su èinili Beograd centrom sveta... Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu književnika kolumnistièki tranžiram baš te intelektualne onaniste i lažnjake.

 

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane