Milica Grabež

"Sve dok je u Srbiji budala, ja ne moram da brinem za svoju političku karijeru", govorio je pre petnaestak godina vođa najradikalnije desne partije Vojislav Šešelj. Rečenica je citirana i   u knjizi Slavoljuba Đukića "On, ona i mi", strana 153, 13. red odozgo).

Znatno pre Šešeljevih poskočica, u vreme septembarskih događaja 1987. godine (čuvena Osma sednica koja je praktično i dovela Slobodana Miloševića na vlast), jedan od ideologa zalazećeg samoupravnog socijalizma Dušan Čkrebić, udvarajući se novom vođi, istovremeno  navijajući za rušenje stare političke garniture kojoj je i sam pripadao, izgovorio je epohalno važnu rečenicu: "Srbija je umorna od lidera!".  Sad je izvesno da njeni uzroci i posledice najrečitije govore o kolektivnom licemerju u kome se srpska nacija nalazi predugo, i da su izvrnuta naopako sva moralna i etička načela kojima su se slavni preci ovog naroda upravljali.

Kako bi danas zvučale na prvi pogled oprečne misli Vojislava Šešelja i Dušana Čkrebića?

Može li neko još jednom reći da je Srbija umorna od lidera? Šta i ako kaže (sa punim pravom), hoće li to biti dovoljno, jer će onih budala na koje je računao Vojislav Šešelj devedesetih godina (samo različitih shvatanja i ideologije), uvek biti u dovoljnom broju?

Može li sadašnji lider Boris Tadić računati na njih, ima li on svoga Čkrebića koji će sutra da se isprsi ispred opozicije i zavapi kako je Srbija umorna od lidera, pokazujući prstom na sve druge samo ne na njega?

Šta ako iz ovog narastajućeg socijalnog i svakog drugog nezadovoljstva zaista izraste novi lider koji će Borisa Tadića, pre nego što se iko nadao, otera u političku i svaku drugu istoriju? A ima ozbiljnih najava. Hoće li i Tadić zbog toga svoje političke protivnike nazvati lažnim prorocima i ludacima, kao što je Milošević svojevremeno nazvao nekadašnju opoziciju?

Liderstvo zna da bude gadna rabota, posebno kad se tom ambicijom zarazi predsednik države čija su ustavna ovlaštenja jasno definisana. U tom najvećem pravnom aktu nigde ne piše da je predsednik lider. Ne piše ni da je Srbija lider u regionu. Ali u životu je sve drukčije nego u knjigama...

Ako Srbija još nije umorna od lidera, onda je ovaj lider sasvim sigurno sve umorniji. I usamljeniji. Oko njega je napravljen čitav sanitarni koridor kako bi se osećao što bezbednijim u okolnostima kad mu prete. A prete mu (prema zvaničnim informacijama) anonimni vojnici proteranog narkomafijaša i neznani junaci sa takozvane socijalne mreže Facebook.

Ovaj lider ima svoj profil u elektronskom Vavilonu, koji on lično može da ukloni u svakom trenutku, ali iz nekog razloga neće. Zašto, to je drugo pitanje...

 Umorni lider zemlje koja je umorna od lidera, na svakom koraku hoće da pokaže kako je neumoran i kako mu nijedna uloga nije strana. Evo, nedavno je sebe stavio u službu MUP-a Srbije rečenicom "Računajte na mene", koju je izgovorio u kontekstu kraćeg konfuznog izlaganja, dok je pred njim izvođena policijska vežba obračuna sa zamišljenim teroristima i kriminalcima. I još je dodao, da ne bi bilo dileme, kako je on vrhovni komandant po funkciji pa je shodno tome i policiji nadređen.

Nažalost, svet oko Srbije vodi znatno ozbiljnije bitke, te su ove priče o liderima i liderstvu tamo negde potpuno bizarne ako ne i sasvim nepoznate...

Dok samoljubivi srpski lider vidi i Srbiju kao lidera u regionu i kao kandidata za ulazak u Evropsku uniju, dotle u samoj Evropskoj uniji traju ozbiljne rasprave o daljem opstanku evra kao kontinentalne monete. Nemački finansijski stručnjaci procenjuju da povratak marke umesto evra ne bi bio nikakvo čudo, posebno ako sudbinu Grčke ekonomije dožive Irska, Španija i Portugal. Ako se to desi, nema tog lidera koji će spasti utopiju o zajednici naroda od Atlantika do Urala.

Istovremeno, dok MUP Srbije antiterorističkim vežbama hrabri srpskog predsednika-lidera da mu mangupi sa Facebooka ne mogu ništa, dotle pravi terorizam iz Dagestana, zamotan u haljine mladolikih udovica, ubija u Moskvi i van nje.

Svet se naglo menja. Jedna imperija ustaje, a druga nestaje. Kako mala Srbija na Balkanu može da pročita svoj put i pronađe pravi odgovor na sadašnje i buduće vreme? Kako, ako joj je samoljubivi i neprikosnoveni vođa opterećen liderstvom, jer je okupiran marketingom a ne životom?

Kad je poplava takozvanih mrežnih sistema prodaje sa Zapada zahvatila i Srbiju devedesetih godina, skoro svaki od njih je u sebi imao sektaški princip: bespogovorno slušati lidera prodaje, klimati glavom, ustajati i aplauzom pozdravljati posle svake bitne rečenice...

Slično ludilo je u zadnjih nekoliko decenija meri zahvatilo i američki Kongres, samo na nivou političkog liderstva. I tamo ustaju i aplaudiraju čim predsednik nešto kaže.

 Nažalost, pomodarski deo Srbije rado uvozi ove sezonske proizvode od kojih ubrzo zaboli glava i bude muka. U ovom trenutku, nesumnjivi promoter tog pomodarstva je sam predsednik države, Boris Tadić. Lider bez pokrića i čovek kome je guber kraći od ambicija.

 Ali, na jedno čak i on može da računa...

 Ljubav budala prema liderima ovde je uvek bila značajan faktor propasti, čak i u okolnostima opšteg zamora.