https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

In memoriam

In memoriam

Nekrolog s povodom: Nikola Simiæ (1944-2010)

 

Kakva bruka, kakva tuga od otkriæa

 

   Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakvo bolno saznanje, s druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Taèka, u znak neopravdano odsutnih

 

Ljubiša Panić

 

 

Suzbijam oèaj i tražim nove razloge za nadu... Uvek isto (o)seæanje... Uvek nekako tražim sebe u èuvenoj Sartrovoj reèenici svaki put kada se vratim s Bežanijskog groblja, kad...

Ništa se promenilo nije ni minule subote kada smo obeležili godinu otkad se naš Nikola odjavio iz života... kad smo se vratili u njegov skromni dom. Taènije, u mnogo komforniji tastov stan na istom spratu stare novobeogradske lamele.

Jedini naslednik Pavle s bolnom grimasom, danima uvežbavanim osmehom usmerava - desno rodbina, levo prijatelji. Stidljivo sedamo u masivne maslinastozelene fotelje, žalnim pogledom tražimo jedni druge... Nikome, razumljivo, nije do velike prièe. Al' red je red, opet, jed je jed...

Fotografska seæanja naviru rafalno, snažne emocije želudac pretvaraju u pire. Ne progovaramo, još... Èangrljanje leda u viskiju buši kamenu tišinu... Gutljaj, dva, za pokoj duše, za prijatelja. Valja se, kažu.

Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakva bruka, kakva tuga od otkriæa. S druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Taèka, u znak neopravdano odsutnih. Što se moje malenkosti tièe, otpisanih i iskljuèenih za sva vremena.

Samo, ne znam kako æe(te), tuberanski izbljuvci, duhovni bogalji, Nikoli na oèi... jednog dana. Kako? Smisliæe bednici veæ nešto, izgovoriæe se nedovršene duše vešto. Poznajuæi Nikolu, njima uludo arèenje pizduljive im energije.

S potonjim u vezi, nisam se pisanom reèju minule zime, preciznije reèeno, 14. februara oprostio od mog Nidžonija... Nisam ni imao redakciju, opet, nisam ni hteo da molim negdašnje kolege za nekoliko "karaktera"... Nisam, najiskrenije, imao ni dovoljno kuraži. Obiliæevu petlju i Vukadinoviæevu veštu ruku, mislio sam, da se natpisujem s boljima od sebe. S Nikolinim dugogodišnjim prijateljima po peru, s njegovim dužnicima u poslu, u životu.

Omutavili su, vilièno okoštali, naprasno. Nekrološku apstinenciju nevešto pravdali urednièkom (samo)voljom. Izuzev dobrih i poštenih, Miroslava Vislavskog i Nebojše Petroviæa. Znam, njima je najmanje èinio. Najmanje bio potreban. Znam, jer naše poznanstvo ima dugo vreme.

Elem, Nikolu sam upoznao sredinom osamdesetih godine XX veka u mojoj matiènoj redakciji, u našem Tempu. Bio je...

Bio je sve koji bi mu stali na crtu! Kasnije o tome, jer onovremeni glagol "biti" ili danas odomaæeniji "tuæi" pristaje uz Nikolu kao šal na vratu... Zaista, pisao je i makljao fajterski. Spektakularno! Iz tog razloga bih voleo da talentovani sledbenici èitaju Nikolu, ne kao novinara komentatora veæ kao cara kolumni i intervjua, mnogo nezgodnog. On je, odista, bio korifej pisane reèi i nezgodan. Mnogo...

Dakle, bio je odista netipièan lik u redakciji. S uvežbanim pogledom snajperiste, nabubrelim bicepsima i debelim vratom blago povijenim od zlatne kajle k'o prst debele odavao je utisak urbanog gladijatora, mislio sam, zalutalog u novinarstvo. Pitam svog prvog uèitelja Branka Markoviæa: "Bajk, koji je, bre, ovaj drvoseèa?" Njegov u trenu namrgoðeni izraz lica govorio je više od reèi, ja istog trena shvatih da je reè o redakcijskom tabadžiji. Podigavši obrve, vešto prošaputa: "To je, ludaèe, Nikola Simiæ!" Daaaj, bre... Nikola... Simiæ... Da l' da ustanem, servilno pružim ruku broju jedan tada najtiražnijeg jugoslovenskog i balkanskog sportskog nedeljnika. Da l' da, uuuh...

Nikolu sledeæe nedelje nikako nisam uspevao da sretnem, šatro sluèajno zapodenem pomirljiv razgovor s idolom. Žurnalistièkim, kasnije sam spoznao i životnim. Pitam gde je Nidža, kažu uglas, naljutio se nešto na Tošu (Tomislav Markoviæ, glavni i odgovorni urednik - prim. aut) i zapalio kuæi. Èovek je, ispostavilo se, otišao i vratio se tek nakon godinu i po dana! Toša ga je vodio u listi kao da radi. Iz straha, iz poštovanja. Ko bi ga znao, u potonje želim više da verujem.

Kada sam prvom prilikom, doduše, u drugom pokušaju, pronikao u njegov štim, shvatio sam da nije imao rezervnu varijantu: ili lav ili ništa. S tim u vezi, lelemudi Nikoli dar nisu oprostili. Punio je šlajfne s teško opisivom lakoæom, svojeruèno. Kako je smatrao, kako je mislio. Nikada sa zadrškom, nikada za tuði raèun. Reèju, bio je svoj, svojcijat. Pogotovo kada je do srži ogoljavao traumatizovane biografije junaka Bele knjige, kada je kroz njihov lik i (ne)dela skicirao ovdašnji fudbalski establišment.

S druge strane, umeo je i javno da se izvini starijem i mlaðem, pismenijem i manje pismenom, pametnijem i glupljem, bogatijem i siromašnijem. Što sam najviše cenio, nikada nikome za svoje mišljenje. Nikada!

Nikola, jednostavno, nije imao žlezdu u mozgu koja ima glavnu ulogu u stvaranju oseæanja straha. Ovaj genetski feler, ispostavilo se, trasirao je njegov životni put bez mnogo izbora. Bio je jedan od onih koji su šezdesetih godina XX veka stvarali mangupsku auru Beograda, njegovu vitešku naraciju. Zakone velegradskog asfalta izuèio je s najvišom ocenom u klasi najeminentnijeg uliènog profesora Miroslava Èite Èitakoviæa, sa Ljubom Zemuncem, Giškom, Æentom, Batom Kamenim, Gidrom. Otud i gradska legenda da je mogao jedino da strada od srca ili od metka.

I bi tako, nažalost. Što se potonjeg tièe, zbilja, njega ste jedino mogli da ubijete - izistinski. Ili, pak, budete ubijeni!

Bez zrna baruta, razumljivo. Portabl olimpijom, njegovim najubojitijim oružjem. Njegovim seèivom za tranširanje fudbalskih skotova, u samoodbrani.

Da bude nepovoljnije po njega, najèešæe je targetirao miljenike Politikine rukovodeæe vrhuške. Prvi su zazirali od njegovih dinamitnih reèenica, drugi od njegovog munjevitog krošea. Nemoæni da se suprotstave, posezali su za sofisticiranim metodama njegovog redakcijskog pacifikovanja.

Bezuspešno, naravno. Njega nisu interesovala putovanja, urednièka pozicija, nagrade. Novac. Nikola je bio uvek novinar, za sve druge - novinarèina!

Sada, kada ga je sredinom drugog životnog poluvremena nebeski trener izveo s terena, ako je za utehu, barem je znao koju je utakmicu igrao. Nenameštenu, naravno, kao deo njegove novinarske i životne zaostavštine.

Stoga, poenta genijalnih reèi francuskog filozofa, književnika i autora èuvenog pozorišnog komada Prljave ruke s poèetka ovog okasnelog, ispostavilo se, nekrologa s povodom, nije samo moje dobrano narušeno duševno stanje, žal za dragim prijateljem veæ pitanje svih pitanja prilagoðeno današnjem vremenu, aktuelnom trenutku u sportskom novinarstvu: da li je moguæe baviti se žurnalizmom èistih ruku.

Teško, razumljivo, u ovoj pastirskoj Srbiji. Lako, naravno, ako ste Nikola Simiæ ili njemu slièan poslenik pisane reèi. Revolucionar koji zarad esnafske èistote reèju ubija fudbalske transvestite, novinarske prostitutke.

Najveæeg u svome vremenu, nažalost, više nema. Preselio se u veènost, u bolji svet. Èasnih žurnalista je, na veliku žalost, sve manje. Malo, premalo za ovoliko èobana u ovdašnjem fudbalu, u sportu. Parlamentu.

Želim da verujem da s njim nije upokojeno i novinarstvo sa stavom, sa stilom. Otuda mi je još žalije što umalo ne uspedosmo da pokrenemo prvi srpski neudvorièki sportski list. Afirmativan za èestite, narogušen za sakate u glavu. Ili, što neinkarnirasmo naš Tempo. Politikin, izvorni. Pravi, pravcati.

Meni najbolnije što mu se život naprasno i prebrzo potrošio. Prošlogodišnjeg studenog februarskog jutra, èetrnaestog... a da nije okonèao ovaj preostali, jedan jedini ovozemaljski posao.

Opet, važno je da je sve profesionalne i životne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.

Sve profesionalne lomove, stotinak tužbi fudbalskih kuronja, pretnje lokalnih, republièkih i federalnih revolveraša rešio sam i u svoju korist kako i dolikuje urbanom samuraju raskreèenog i u cijanid umoèenog pera...

Poèivaj u miru, legendo. Novinarèino! Èoveèino!

Dobri brate moj.

 

 

 

 

 

Važno je da je sve profesionalne i životne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane