https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Agresija

Agresija

Povodom napada na Libiju: pogledi u razlièitim pravcima  

 

Poèeli su da tuku žene

 

Evropske zemlje sve više razmišljaju svojom glavom, što amerièku administraciju dovodi u poziciju voðe bez voðenih. Ako iz poslednjih diplomatskih neuspeha ne izvuèe odgovarajuæe pouke, Vašington æe svoje evropske saveznike da otera od sebe i to koliko još u ovoj deceniji

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Da li se seæate Najire, petnaestogodišnje devojke iz Kuvajta i njene prièe kako su iraèki vojnici u bolnici Al-Adan iz inkubatora povadili novoroðenèad i pustili ih da umru na podu?

Iako je 1991. bilo više nego jasno da je Irak povredio meðunarodno pravo okupirajuæi nezavisni Kuvajt, za potrebe dobijanja snažne podrške javnosti za vojnu intervenciju bila je angažovana PR firma Hill & Knowlton, u èijoj je režiji izmišljena ova stravièna prièa.

Da bi se sopstvenoj javnosti objasnilo zašto NATO napada Jugoslaviju, jednu evropsku državu, koja taj isti savez ni na koji naèin ne ugrožava, u pomoæ su 1999. pozvani Vilijam Voker i Helena Rante sa izmišljenom prièom o masakru u Raèku.

Pred konaènu okupaciju Iraka amerièki i britanski mediji su bez prestanka izveštavali o izmišljenim brojnim skladištima u kojima Sadam Husein navodno lageruje oružje za masovno uništenje, koje je spreman da upotrebi ne samo protiv agresora veæ i protiv sopstvenog naroda.

Uoèi agresije na Libiju, sve što su zapadni manipulatori javnog mnjenja uspeli da ponude kao opravdanje, jeste nekoliko tankih izveštaja pobunjenika o navodnim masakrima nad civilnim stanovništvom, koje sprovode trupe lojalne Moameru el Gadafiju. Ono što je skeptiènoj javnosti, navikloj da ih vlade lažu, odmah upalo u oèi: danas Zapad raspolaže desetinama satelita i AWACS-letelica, koje iz minuta u minut snimaju teritoriju Džamahirije, pa i pored toga ne postoji ni jedan jedini snimak navodnih masakara ili masovnih grobnica.

 

Ništa nije kao nekad

 

Još dan uoèi izglasavanja rezolucije 1973 u Savetu bezbednosti, kojom je odobrena upotreba sile protiv režima u Tripoliju, Sjedinjene Amerièke Države su pod pritiskom pojedinih afrièkih zemalja, kao što su Južnoafrièka Republika, Nigerija i Gabon, javno iskazivale sumnju u celishodnost vojne intervencije.

Analitièari još uvek pokušavaju da otkriju ko je i zašto uspeo da u samo jednom danu preokrene mišljenje amerièke administracije. U ovom trenutku su na prvom mestu osumnjièeni despotski arapski režimi, najveæi amerièki saveznici, èije su trupe u danima uoèi poèetka napada na Libiju umarširale u Bahrein da bi tamo otvorile vatru na mirne i nenaoružane demonstrante.

Agresija na Libiju tako je poslužila kao dimna zavesa iza koje je sakriveno bahreinsko krvoproliæe. Istovremeno, arapski despoti Gadafija oduvek smatraju i svojim ideološkim protivnikom koji potencira arapski model socijalizma na uštrb starih monarhija kojima pripadaju najverniji amerièki saveznici.

Da u sluèaju napada na Libiju ništa nije uraðeno onako kako se to obièno radi na Zapadu kada se priprema neka vojna intervencija, pokazuje i reakcija samog amerièkog Kongresa. Sam trenutak poèetka agresije Obamina administracija je vešto postavila u dane proleænog odmora Kongresa da bi izbegla nezgodne rasprave na Kapitolu.

Uprkos tome, mnogi kongresmeni su se oglasili i iz svojih odmarališta, a neki su i prekinuli svoje odmore i vratili se u Vašington, da bi od predsednika zatražili objašnjenje kako je moguæe da se on upusti u vojnu avanturu bez ikakvih konsultacija sa najvišim predstavnicima naroda. Da li je to Obama uveo predsednièku diktaturu u SAD?

Ništa manje bolno nije ni iskustvo amerièke administracije sa svojim evropskim saveznicima. Veliku Britaniju veæ skoro dve decenije niko ozbiljan u Vašingtonu ne smatra suverenom državom, veæ pre nekom vrstom amerièkog "malog od palube". Zato je njena solidarnost i u ovoj avanturi bila oèekivana i nikoga nije iznenadila.

I Sarkozijeva Francuska ima slièan, polukolonijalni status kao i Gordi Albion, pa ni njena reakcija nije bila iznenaðujuæa. Jedino je posmatraèe zaèudila agresivnost sa kojom je Sarkozi nametao svoj stav o neophodnosti vojne intervencije, ali ni to nije èudno za one upuæene koji su svesni da najveæi deo svojih energetskih potreba Francuska zadovoljava baš iz Severne Afrike, gde je još jedino Libija izvan uticaja Zapada.

Belu kuæu su najviše iznenadile nedvosmislene, negativne reakcije dva veoma znaèajna saveznika iz NATO pakta - Nemaèke i Turske.

 

Gledaju svoja posla

 

Neuobièajeno jasna u svom odbijanju i same pomisli na vojnu intervenciju bila je nemaèka kancelarka Angela Merkel. Nemaèka je, istina, uèestvovala u NATO agresiji na SR Jugoslaviju, bez obzira na nezapamæene zloèine koje su nemaèki vojnici u toj zemlji poèinili tokom Drugog svetskog rata. Nemaèka je i jedan od najvažnijih amerièkih saveznika u okupiranom Afganistanu.

Ali, veæ prilikom druge agresije na Irak zvanièni Berlin je uskratio podršku svom prekoatlantskom savezniku. Indikativno je bilo i njegovo ponašanje za vreme politièke krize izazvane planiranim postavljanjem raketnog štita u Poljskoj i Èeškoj i mnogi veruju da je baš nemaèka diplomatija odigrala znaèajnu ulogu u odustajanju od ovog plana koji je iritirao Rusiju.

Nemaèka, oèigledno je, ima drugaèije strateške ciljeve od SAD i Velike Britanije, ali i od veæine drugih èlanica NATO pakta. Iako ima moænu i modernu armiju kojoj u arsenalima jedino nedostaje atomsko naoružanje, Nemaèka svoju politiku ne gradi na oružanim pretnjama, veæ na ekonomskom dijalogu. Jedan od nezaobilaznih spoljnotrgovinskih partnera Nemaèke je Rusija koja sa nelagodom gleda vojno širenje Zapada u arapskom svetu.

Pored Rusije, Nemaèka kao znaèajnog partnera ima i Kinu. Može se èak reæi da je za Peking Berlin najvažniji zapadni sagovornik, ne samo zbog velike privredne saradnje dve države, nego i zbog razumne, neagresivne nemaèke politike u svetu. Pošto ni Kini nije drago što Zapad svoje interese sve èešæe nameæe oružjem, oèigledno je da je Merkelova i u libijskom sluèaju procenila da bi slepo praæenje amerièke politike njenoj zemlji donelo više štete nego koristi.

Saradnja sa Rusijom i Kinom, kao i sa èitavim nizom zemalja koje odbacuju amerièko liderstvo, za nemaèku politiku predstavlja kamen temeljac.

Turska ima, posle SAD, najbrojniju armiju u sastavu NATO-a. Zbog ovoga, ali i zbog svog geografskog položaja i èinjenice da je jedina islamska država u zapadnom vojnom savezu, ona je veoma znaèajan amerièki saveznik. Zato je Vašington zabolelo nedvosmisleno i nimalo diplomatsko odbijanje Ankare da podrži vojnu avanturu u Libiji.

Ni ovo nikoga ne treba da iznenadi, jer je u pitanju treæa uzastopna vojna intervencija u jednoj islamskoj zemlji, a u samoj Turskoj postoje i dosta radikalne verske grupe kojima ovakva situacija pogoduje da bi regrutovale nove èlanove. Zvanièna Ankara mora mnogo više pažnje da posveti njima nego amerièkim strateškim interesima.

Sve u svemu, Amerika postaje lider bez onih koji ga prate. Sledeæi nemaèki primer, u NATO-u se polako kristališe grupa zemalja, u koju treba ubrojati još i Španiju i Italiju kao još uvek velike ekonomske sile, koja privredne ciljeve postavlja ispred onih vojnih. Amerièko tržište je još uvek najznaèajnije na svetu, ali ono odavno nema onu ekskluzivnost koju je posedovalo pre samo koju deceniju.

U veæini evropskih prestonica zato su sve svesniji èinjenice da Amerika svoju privrednu posustalost želi da kompenzuje militarizmom, kao što impotentni muškarac svoju muškost dokazuje tukuæi ženu. Nemaèka, Italija, Norveška, pa èak i Španija, svoju privredu ne vide u tolikom posrnuæu da bi nova tržišta morali oružjem da osvajaju.

Ova razlika æe u buduænosti biti sve uoèljivija zbog èega možemo da oèekujemo, osim ako se amerièka administracija u poslednjem momentu ne dozove pameti, da æe SAD sve èešæe biti voða bez voðenih i sve usamljeniji lider na svetskoj sceni. Libijska avantura bi u tom smislu lako mogla da bude prekretnica u svetskoj politici.

  

 

 

 

 

Sve amerièke vojne intervencije od II svetskog rata

 

Kina 1945-46, Koreja 1950-53, Kina 1950-53, Gvatemala 1954, Indonezija 1958, Kuba 1959-60, Gvatemala 1960, Belgijski Kongo 1964, Gvatemala 1964, Dominikanska Republika 1965-66, Peru 1965, Laos 1964-73, Vijetnam 1961-73, Kambodža 1969-70, Gvatemala 1967-69, Liban 1982-84, Grenada 1983-84, Libija 1986, El Salvador 1981-92, Nikaragva 1981-90, Libija 1986, Iran 1987-88, Libija 1989, Panama 1989-90, Irak 1991-2002, Kuvajt 1991, Somalija 1992-94, Hrvatska 1994 (protiv Srba u Krajini), Bosna 1995, Sudan 1998, Afganistan 1998, Jugoslavija 1999, Afganistan 2001. do danas, Irak 2002. do danas, Libija 2011.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane