https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Zemlja

Zemlja

Obradivo zemljište: špekulisanje ovim društvenim i državnim resursom ima znaèenje grubog poigravanja državnom teritorijom

 

 

Ðubre je jedno, ðubrad drugo, ðubrivo tek treće

 

Zemljište, pre svega ono obradivo, jedan je od najznaèajnijih resursa svake države pa se njegovom statusu, tretmanu a pogotovo trgovini njime svuda u svetu poklanja posebna pažnja. Izuzetak je, kao i obièno, Srbija u kojoj bi vlast da rasproda sve što je od nekretnina još ostalo u njenom posedu, kako bi oni izabrani mogli na miru da provode penzionerske dane na dalekim ostrvima, koja još ne izruèuju po meðunarodnim poternicama!

 

Milan Malenoviæ

 

Jednu državu, kao što je poznato, izmeðu ostalog èini i zemljište, teritorija na kojoj se ta država nalazi. Republika Srbija, bez otetog Kosova, ima površinu od 77.474 kvadratna kilometra. Od toga ima 4.218.000 hektara obradive površine, što æe reæi nešto preko pola hektara po glavi stanovnika, èime je iznad proseka koji važi u Evropskoj uniji.

Ako se uzme da je uobièajena cena za hektar obradivog zemljišta u Srbiji 3.000 evra, onda sve naše oranice zajedno vrede 12,654 milijardi evra. Deset posto zemljišta je još u državnom posedu, što znaèi da je samo u obradivom zemljištu kojim upravlja republièka vlada skriven kapital u vrednosti potcenjenog Telekoma. Uz to, treba uzeti u obzir da 3.000 evra predstavlja donju granicu po kojoj se trguje srpskim oranicama.

U stvari, kako naša država domaæinski posluje, ta donja granica za cenu po hektaru je veoma rastegljiv pojam, bar kada je u pitanju prodaja oranica u državnom vlasništvu. U velikoj veæini sluèajeva privatizacije poljoprivrednih kombinata država nije uspela da naplati ni 300 evra po hektaru obradivog zemljišta. Interesi tajkuna bliskih vlastima bili su joj uvek preèi.

 

Šta to beše lanjski sneg

 

Tako je, na primer, izvesna Roksanda Kostiæ, koju upuæeni dovode u veoma blisku rodbinsku vezu sa Miodragom Koletom Kostiæem, od države kupila poljoprivredno dobro Vojvodina u Beèeju i za 6.000 hektara zemljišta platila tri miliona evra, odnosno tek 500 evra po hektaru, ne raèunajuæi da su u tu cenu ušli i mehanizacija, zgrade, stoka i sve ostalo što je išlo pride.

Kao što se vidi, država se svojski potrudila da za sitne pare raskrèmi svoju imovinu. Kad poljoprivredno zemljište kupi neko preduzeæe ili privatno lice koje se bavi proizvodnjom, to i nije tolika tragedija kao kada obradivo zemljište, jedan prvorazredan državni resurs, dopadne šaka obiènom špekulantu.

Drugi najveæi poljoprivredni kombinat u Srbiji, PIK Beèej, prodat je 2007. godine na tenderu konzorcijumu koji su èinili fond Forum absolut ritern i Irva investicije opskurnog biznismena Ðorða Nicoviæa. Uz sve ostalo, kupci su za 13 miliona evra dobili i preko 14 hiljada hektara obradive zemlje, ali se u meðuvremenu negde "zaturilo" preko 2.000 hektara, pa Beèej danas raspolaže sa manje od 12.000 hektara.

Ako su Nicoviæ i kompanija uspeli da pomenutih 2.000 hektara prodaju po realnoj ceni od najmanje 3.000 evra po hektaru, to znaèi da su samo na ovaj naèin izvukli bezmalo polovinu novca svojevremeno datu za kupovinu ovog giganta. Svaki dalji komentar je izlišan.

Daleko je bolniji sluèaj industrijsko-poljoprivrednog preduzeæa Grmeè iz Krajišnika kod Zrenjanina, koga je budzašto u postupku privatizacije kupio Dragan Vulin, vlasnik Vulin komerca iz Rume. Novi gazda je odmah likvidirao poljoprivrednu proizvodnju, rasprodao sve što je mogao, silno se zadužio na ime Grmeèa i krajem prošle godine krenuo u prodaju onoga što je ostalo: 1.450 hektara najkvalitetnijih oranica.

Tek je uporni štrajk radnika, njih 122 koliko je preostalo od nekadašnjih preko 200, uspeo da probudi uèmale institucije ove države, pa je Privredni sud u Zrenjaninu uvoðenjem predsteèajnog postupka u zadnjem momentu spreèio ovu rasprodaju.

Ako se prisetimo i sluèaja Mileta Jerkoviæa, koji je u jednom trenutku u svom posedu imao preko 16.000 hektara najplodnije vojvoðanske zemlje, kao i kriminalnog investicionog fonda Ašmor sa Devièanskih Ostrva, koji je kupovinom Karneksa dobio i 7.000 hektara oranica, pa i još nekih drugih lovaca u mutnom, postaje jasno da srpsku zemlju najèešæe kupuju špekulanti koje poljoprivredna proizvodnja interesuje koliko i lanjski sneg. Zašto je došlo do ovoga?

 

Naši zadovoljni i malim

 

Zemljište je oduvek bilo zahvalna investicija. Promene u ceni nisu nagle, skokovite, veæ spore i predvidive. Onaj ko ulaže u obradivo zemljište može sa relativnom sigurnošæu da predvidi promene vrednosti svoje investicije. Sa te strane, ulaganje u domaæe poljoprivredno zemljište bio bi signal da investitori imaju poverenja u stabilnost ove države.

Tako bi bilo da nije onog ali i jedne male sitnice, a to je baš cena po kojoj je zemlja kupovana, kao što je navedeno na poèetku.

Iza celog ovog galimatijasa krije se u stvari najbezoènija pljaèka najvrednijih resursa ove države.

Milan Prostran je sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu u okviru Privredne komore Srbije. Po njegovom mišljenju, Srbija nije najbolje vodila pregovare o pretpristupnim uslovima sa Evropskom unijom, jer se obavezala da æe strancima dozvoliti kupovinu obradivog zemljišta veæ èetiri godine po stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što æe reæi najkasnije 2015. godine.

Hrvatska je, sa svoje strane, zatražila da joj se dozvoli primena modela Poljske, po kome su stranci mogli da postanu vlasnici obradive zemlje tek dvanaest godina po stupanju na snagu SSP-a.

Da bi mogli da nadgledaju i bolje usmeravaju trgovinu zemljištem, naše zapadne komšije su osnovale u njihovoj javnosti dosta osporavanu vladinu agenciju preko koje jedino može da ide prodaja poljoprivrednog zemljišta. U Srbiji ovakve agencije za sada, hvala Bogu, nema, jer bi se po našem starom obièaju ona brzo pretvorila u organ partijskog podmirivanja i raskusuravanja, ali zato nema ni pokušaja da se zaštitimo od navale svetskih špekulanata.

Hektar kvalitetne obradive zemlje na zapadu je i više nego desetostruko skuplji nego kod nas. U Srbiji je nekakva proseèna cena po hektaru izmeðu tri do pet hiljada evra, kada se kupuje od privatnika, dok je cena hektara u Italiji 50.000 evra, u Danskoj 60.000, a u Holandiji èak 75.000 evra.

Uz to se na zapadu dešava jedan fenomen: zemlja se ne obraðuje. Još su prvobitne zajednice farmera znale da posle izvesnog vremena jedna parcela prestaje da daje prinose i da je potrebno nekoliko godina poštedeti je dalje obrade. Zemlji treba odmor.

Da bi se obnovio kvalitet obradive zemlje u EU su došli na ideju da zemljoradnicima isplaæuju premije i u godinama kada se njihova zemlja "odmara". Pošto trenutno ionako postoji ogroman višak hrane u EU, njihovi veleposednici su na svojim njivama posejali travu i trenutno milioni hektara najboljih oranica ne donose nikakve prinose.

U isto vreme, novac koji dobiju na osnovu premija za "mirovanje" ti isti veleposednici bi da ulože u nekoj drugoj državi, onoj koja nije toliko razumna da svoje oranice povremeno iskljuèuje iz procesa proizvodnje. Jedna od takvih nerazumnih zemalja je i Srbija, u kojoj je zemljište, uz sve navedeno, još i - budzašto.

 

Krov se kupuje zbog temelja

 

Srbiji susedna Maðarska je prilikom pregovora o ulasku u EU isposlovala pravo da zadrži zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima punih sedam godina, što je skoro dvostruko više od onoga što je udeljeno Srbiji. Tamo je hektar veæ dosegao cenu od najmanje 5.000 evra sa tendencijom daljeg rasta, i vlada u Budimpešti se trudi da grejs period produži na deset godina.

Ideja onih pametnijih od srpske vlasti jeste da cena zemljišta raste od momenta ulaska u Evropsku uniju, a ne od poèetka primene SSP-a, kako se zahvaljujuæi briselskim jastrebovima raèuna vreme poštede. Ako bismo sada prodavali našu zemlju, za hektar bismo dobili 3.000 evra, možda èak i manje. Ako saèekamo da bar jedno tri godine budemo u EU, za isti taj hektar æemo da dobijemo bar duplo više.

Problem je u tome, što sadašnji vlastodršci tada teško da æe biti na slobodi, a kamo li na vlasti, pa im se žuri da preostale resurse kojima ova zemlja raspolaže rasprodaju što je moguæe pre.

Istovremeno su i tajkuni, posebno oni koji se ne bave poljoprivredom veæ èistim špekulacijama, zainteresovani da je što je pre moguæe zemlju koju su plaæali 300 evra po hektaru prodaju strancima za bar tih bednih 3.000 evra i tako naprave zaradu od hiljadu posto. Kada neko u svom posedu ima 10.000 hektara, a takvih spahiluka ima veliki broj, i svestan je da koliko sutra to svoje imanje može strancima da proda za trideset miliona evra, samo ako vlada donese odgovarajuæi zakon, on je bez pogovora spreman da izdvoji i neko milionèe za podmazivanje tamo gde škripi.

Raèunica je, što se toga tièe, više nego jednostavna i jasna.

Kupac domaæe parcele, kao što smo videli, nema nikakvih obaveza u pogledu proizvodnje ili održavanja poseda. U Srbiji je na delu neoliberalizam koji vlasniku ostavlja božanska prava da sa svojim imanjem raspolaže kako mu se prohte.

Uz poljoprivredno zemljište dolazi i ono industrijsko, koje je svojevremeno prodavano zajedno sa proizvodnim halama. Kupovinom nekadašnjih kombinata po smešnim cenama, mnogi su ðuture dobijali i stotine, pa i hiljade, hektara najatraktivnijeg zemljišta, koje im i jeste bilo primarni cilj.

Zakonska regulativa koja je trebalo da kontroliše i usmerava nove vlasnike privatizovane imovine, od samog poèetka je imala previše rupa. Konaèno, uoèivši da su privatizacioni kupci najviše zainteresovani za zemljište na kome se nalazi preduzeæe koje kupuju, vlast je donela osporavani Zakon o konverziji, koji povlaðuje interesima tajkuna uz istovremeno uvoðenje državnog reketa.

Država koja je pred bankrotom zahvaljujuæi svojim ranijim postupcima koji su lièili na ponašanje pijanog milijardera, teško da je i imala neki drugi izbor. Tajkuni bi na industrijskom ili poljoprivrednom zemljištu koje su kupili da zidaju nešto što im treba, a vladi je preko potreban nov izvor za presahli budžet. Tako se ministar Oliver Duliæ dosetio da izmisli uveæani namet za konverziju zemljišta u graðevinsko i tako pokuša da uèini i da tajkuni budu na broju, a i da budžet bude sit.

Raèunica mu nije prošla iz samo jednog razloga: tajkuni su se ovde veæ navikli da sve dobijaju džabe. I umesto da krene izgradnja, sada sve stoji i èeka se neko drugo vreme bez bremena nameta na konverziju. Ovce su se razbežale, a vuk je i dalje gladan.

Kao privremeno rešenje, dok se ne pokrene skoro izumrli graðevinarski sektor, vlada je smislila trgovinu na veliko obradivim zemljištem za koje se ne plaæa porez za konverziju. Osim toga, iz razlièitih domaæih i fondova EU èak mogu da se dobiju i lepe subvencije, pa bi tajkunima moglo da bude i isplativo da uðu u posao sa državom.

 

Vlast vara i svoje

 

Hvala Bogu pa je bar u ovom segmentu EU na strani naroda u Srbiji, jer njihova pravila nalažu najmanje èetvorogodišnji moratorijum na prodaju obradivog zemljišta strancima, inaèe bi naša vlada veæ u trenutku potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju krenula u rasprodaju obradivih površina. Ovako æe morati da saèeka bar do 2015. godine.

Ovo, istina, samo usporava rasprodaju ono malo zemlje koje je još ostalo u rukama države, ali je ne spreèava. Onaj ko ima dovoljno para zainteresovan je danas da kupi zemlju koju æe veæ za neku godinu moæi da proda po višestruko uveæanoj ceni. Jedini gubitnik u celoj transakciji je državni budžet, jer se u ovom trenutku dobija daleko niža cena za zemljište u odnosu na onu kada budemo ušli u EU, ili bar kada i strancima bude dozvoljena kupovina srpskih teritorija.

Ako je neko ikada pomislio da može da bude toliko blizak vlastima da one neæe da ga prevare, taj je debelo nadrljao. Najskuplje obradivo zemljište koje je kao takvo privatizovano bilo je ono duž trase kojom tek treba da proðe krak autoputa Beograd - Novi Sad.

Bez obzira što se na prvi pogled može uèiniti da su tajkuni tu opet uæarili, ipak mora da se primeti da su hektar na tom potezu plaæali i preko hiljadu evra (umesto uobièajenih 300 do 500 evra), baš zbog toga jer su ih privatizacioni prodavci ubeðivali kako je to odlièan posao, jer po izgradnji autoputa zemljište može da bude prenamenjeno u industrijsku zonu.

Pošto se tako slilo nekoliko miliona evra više u državnu kasu, nego što bi to bio sluèaj da niko nije pominjao buduæu saobraæajnicu, ministar Duliæ je doneo zakon o dodatnom oporezivanju konverzije i svi kupci su shvatili da na vrhu ovdašnje kriminalne piramide stoji - vlast.

Sve bi ostalo samo kao obièna porodièna svaða da meðu prevarenima nisu bile i neke kineske firme, koje su zemljište kupile od posrednika i to ne da bi njime špekulisale, veæ da bi tu napravile kargo-prostor za svoje sve brojnije prodavnice po Srbiji. U meðuvremenu je izbio skandal i na meðunarodnom nivou, jer se ispostavilo da smo mi država koja rado donosi zakone sa retroaktivnim važenjem.

 

Otima ko i kako stigne

 

Iako stranci još uvek ne mogu na svoje ime da kupuju zemljište, oni mogu da kupuju domaæa preduzeæa koja su vlasnici oranica. Tako se u red najveæih latifundista Srbije veæ upisao hrvatski magnat Ivica Todoriæ, vlasnik, izmeðu ostalog, i lanca prodavnica Idea.

Preko razlièitih preduzeæa u svom vlasništvu, kao i preko investicionih fondova koje direktno ili indirektno kontroliše, Ivica je u postupku privatizacije za sebe u Srbiji veæ obezbedio Industriju smrznute hrane Frikom, zrenjaninski Dijamant, PIK Sombor i još ponešto, pa je uz ove poznate gigante napabirèio i preko 15.000 hektara obradive zemlje. Istini za volju, upuæeni tvrde da se njegov spahiluk prostire na više od 20.000 hektara kada se dodaju i ona preduzeæa koja Todoriæ kontroliše iz senke.

U ovom trenutku, dakle, samo zemljište koje u Srbiji ima ovaj hrvatski tajkun vredi 60 miliona evra, a ako se saèeka da postanemo punopravni èlan EU ono æe vredeti i dvostruko više. Za sve to isti Todoriæ nije platio ni deset miliona evra.

Obradivo zemljište je svuda u svetu društveni resurs od prvorazrednog znaèaja, zbog èega su i same države zainteresovane kako æe njime da se upravlja, bez obzira što je u rukama privatnika.

Veæ je reèeno da je Hrvatska osnovala agenciju za posredovanje pri prodaji zemljišta, i jedini naèin da se novi vlasnik upiše u tamošnje zemljišne knjige jeste da ima potvrdu ove agencije.

Stav vlade u Zagrebu je da se na ovaj naèin štiti cena domaæeg zemljišta, jer agencija kao centralni organ ima podatke o svim parcelama koje se nude na prodaju, i može na najbolji naèin da ih kombinuje kako bi se na tržištu postigla najpovoljnija cena.

U Danskoj, zemlji koja živi od poljoprivrede, otišli su i korak dalje. Tamo je prodaja obradive zemlje ogranièena samo na Dance i državljane petnaest starih èlanica Evropske unije. Državljanin Srbije u Danskoj, u najboljem sluèaju, može da kupi vrt pored kuæe.

Zemljišni maksimum za fizièko lice limitiran je na 383 hektara, a svaki kupac mora u roku od šest meseci da se prijavi da živi na tom zemljištu i da mu je to stalno mesto boravka, koje kao takvo ostaje najmanje još osam godina. Osoba koja poželi da poseduje više od 30 hektara obradivog zemljišta, ili više od èetiri farme nebitno koje velièine, mora da ima i diplomu nekog danskog ili od danskog ministarstva priznatog poljoprivrednog fakulteta.

U ovoj nordijskoj državi, èlanici Evropske unije, sve dozvole za trgovinu obradivim zemljištem izdaje vlada u Kopenhagenu.

I na najrazvijenijem zapadu, koji se kune u slobodu tržišta, postoje ogranièenja ko æe i kako da kupi zemljište. Jedino se mi u Srbiji prema tlu odnosimo kao amerièki Indijanci, smatrajuæi da zemlja pripada svima. Pa neka nam je, onda, otima ko i kako stigne.

 

 

 

 

 

 

Kome treba registracija

 

U Srbiji u ovom trenutku ima 871.000 registrovanih farmera, odnosno poljoprivrednih domaæinstava. Bilo bi ih i više da država nije izmislila da registrovani moraju da plaæaju porez i doprinose koji èesto prevazilaze subvencije koje zemljoradnici i stoèari dobijaju od države, pa im se više isplati da ostanu neregistrovani.

U vlasništvu ovih farmera, kao i velikih latifundista, nalazi se preko 3,5 miliona hektara obradivog zemljišta. Najveæi procenat, odnosno šezdeset odsto vlasnika zemlje, ima posede do tri hektara velièine, dok samo njih pola procenta ima posede preko dvadeset hektara.

 

 

 

 

 

Kad se sve svede na špekulaciju

 

Bez obzira na Zakon o konverziji, ili èak uprkos njemu, mnoge parcele privatizovane kao zemljište jedne namene i dalje mogu da se prenamenjuju. Srpski tajkuni ne bi bili ono što jesu kada ne bi i tu našli rupu u zakonu.

Jedan od njihovih trikova je odlazak preduzeæa u steèaj. Kroz steèajni postupak se, zatim, pokušava sa prodajom nekretnina po najpovoljnijoj moguæoj ceni kako bi se namirili svi poverioci, pa Ministarstvo prostornog planiranja, htelo ili ne, izdaje dozvole za prenamenu zemljišta.

Poverioci su, najèešæe, kompanije povezane sa vlasnikom bankrotiranog preduzeæa, pa se novac tako njemu sliva u džepove.

Postoji i drugi model, koji se granièi sa kriviènim delom prevare, a za kojim je, meðu ostalima, posegla i subotièka Fidelinka.

Ovo preuzeæe je svojevremeno kupio Mineco, kompanija na lošem glasu, èija je primarna delatnost bilo rudarstvo. Od samog poèetka se znalo da vlasnik Mineca Dimitrije Miki Aksentijeviæ nema nameru da nastavlja osnovnu delatnost ovog kombinata sa hiljadama hektara najbolje vojvoðanske zemlje.

Novi vlasnik je u meðuvremenu podizao kredite gde je stigao, a kao zalog je polagao pokretnu i nepokretnu imovinu Fidelinke, pri èemu je obradiva zemlja procenjvana po tržišnoj, a ne po vrednosti za koju je kupljena.

Kada je veæinski vlasnik prestao sa otplatom dugova, poverioci su zatražili prinudnu naplatu na osnovu založnih ugovora koje su imali. Tada su sa žaljenjem utvrdili da je sve bio obièan balon od sapunice. Ne samo što je, primera radi, nestalo nekoliko hiljada tona pšenice koje je Fidelinka kao zalog kredita držala u silosima, veæ su nestali i sami silosi!

Na precenjenoj vrednosti zemljišta ostala je da sedi AIK banka kao najveæi poverilac, koja æe sada pokušati da izmozga naèin kako da ovo obradivo zemljište prenameni u graðevinsko i tako izvuèe bar deo novca koji je poverila Aksentijeviæu. U meðuvremenu je steèajni upravnik najavio i obustavu proizvodnje u Fidelinka pekari, pa æe tako Subotièani ostati bez 45.000 vekni hleba dnevno, koliko im je isporuèivalo ovo preduzeæe.

 

 

 

 

 

I neke države su manje

 

Da površine pod obradivim zemljištem koje poseduju novopeèeni latifundisti, pogotovo oni strani, nisu beznaèajne, govore i ukupne površine nekih od evropskih država

(Andora        46800 ha

Vatikan        44 ha

Lihtenštajn  16000 ha

Malta  31600 ha

Monako        195 ha

San Marino 6100 ha)

 

ili evropskih zavisnih tertitorija

 

(Akrotiri i Dhekelia (britanski posedi na Kipru)       25400 ha

Gibraltar      (britanski posed u Španiji)            680 ha

Guernsey      (britanski posed)                   7800 ha

Ostrvo Man  (britanski posed)                   57200 ha

Jersey (britanski posed)                   11600 ha

Jan Mayen  (norveški posed)          37300 ha)

  

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane