Zatiranje

Koga treba ubiti zbog planskog ubijanja sela i poljoprivrede u Srbiji?

 

Ovce glasaju, a torovi prazni

 

Zahvaljujući vlasti koja odlazi u prošlost i koja je bila posvećena samo krađi, ali i evropskim planerima kojima je stalo samo do toga da Srbija što više uvozi iz Evropske unije, Srbija se od velikog proizvođača i izvoznika hrane toliko srozala da već danas zavisi od dobre volje evropskih poljoprivrednika. Umesto da strateški mudro ulažu u agrar, štetočine iz Vlade Srbije znale su da se hvale blagim porastom izvoza poljoprivrednih proizvoda, zanemarujući činjenicu da su svojom politikom dovele do toga da na srpskom selu uskoro neće biti ni proizvoda, a ni proizvođača

 

Aleksandar Janković

 

Srbija je nekada bila ne samo agrarna zemlja već i veliki izvoznik hrane. U XIX veku je stabilnost tržišta hrane velike Austrougarske monarhije zavisila od uvoza mesa iz malene Kneževine Srbije. Manje od dva veka kasnije Srbija, kojoj su u odnosu na staru kneževinu pridodati još neki krajevi i pokrajina Vojvodina, mesa nema više ni za sopstvene potrebe, a kamoli za izvoz.

Ukupna robna razmena agrara Srbije sa svetom tokom 2011. godine iznosila je 3.732,9 miliona dolara, pri čemu je izvoz iznosio 2.696,6 miliona, a uvoz 1.382,1 milion dolara. U tom periodu je agrar ostvario povećanje suficita u trgovini sa inostranstvom od 9,1 odsto u odnosu na 2010. godinu. Suficit ostvaren u trgovini hrane sa svetom poslužio je odlazećim vlastima da se besramno hvale, zanemarivši da se ispod naizgled dobrog bilansa u suštini krije katastrofalno loše stanje domaće poljoprivrede.

U Srbiji je samo svinjski fond spao na najniže grane u istoriji. Nekada je u svim manjim mestima u Srbiji skoro svako domaćinstvo imalo u zadnjem dvorištu svinjac i kokošinjac, uglavnom za sopstvene potrebe. Posle "demokratskih" promena, a u skladu sa proklamovanom politikom približavanja Evropskoj uniji, došlo je do ubrzane urbanizacije malih mesta, u kojima je zabranjeno držanje stoke i živine. Zbog ovakvih pogubnih propisa u drugoj polovini prve decenije ovog veka došlo je do masovnog klanja živine i sitne stoke, bez obnavljanja fonda, jer najveći broj domaćinstava koja su se uredbom preko noći našla u centru naselja nisu imala farme izvan mesta na kojima bi bilo dozvoljeno držanje životinja. Od nekadašnjih proizvođača mesa, seoska domaćinstva u kratkom periodu pretvorila su se u kupce.

Zbog toga ne treba da čudi podatak da, statistički, na jednu svinju dolaze čak dva stanovnika Srbije. Ovakav odnos nije dovoljan ni za zadovoljenje domaćih potreba, a o izvozu u najskorije vreme nećemo moći ni da sanjamo.

Iako još uvek delimično pod sankcijama, Srbija je u prvoj polovini 1997. godine od Evropske unije dobila dozvolu da izveze 9.975 tona govedine, dok je ukupna godišnja kvota iznosila 22.000 tona. Danas, deceniju i po kasnije, kao kandidat za članicu Evropske unije, Srbija je dobila godišnju kvotu za izvoz 8.750 tona govedine, dakle manje nego što je nekada iznosila polugodišnja kvota. Čak i ovako drastično umanjena kvota je za domaću poljoprivredu nedostižna, jer ruinirana srpska domaćinstva nisu u stanju da izvezu ni hiljadu tona. Torovi su u Srbiji, jednostavno, prazni!

Pogubna agrarna politika vlasti na izmaku ogleda se i u uvozu nekih proizvoda koje smo nekada imali bar u onim količinama koje bi zadovoljile domaće potrebe, ako već nije bilo dovoljno i za izvoz. Tako je prošle godine, na primer, uvezeno 48.291 tona svežeg paradajza, na šta je utrošeno 29 miliona dolara. Po procenama stručnjaka, bar još toliko je otišlo na ilegalni uvoz paradajza iz Turske i Makedonije, koji je zatim završio na kvantaškim pijacama. Dakle, samo za ovo povrće je tokom jedne godine inostranim proizvođačima plaćeno oko 60 miliona dolara, umesto da su te pare ostale u zemlji i uložene u pomoć posrnuloj srpskoj poljoprivredi.

Proizvodnja duvana takođe spada u agrar. Nekada je Srbija bila veliki proizvođač duvana i imala je perspektivu da postane regionalni lider u njegovoj proizvodnji i izvozu. Umesto toga, Srbija je 2011. godine uvezla oko tri hiljade tona duvana, na šta je potrošeno 18 miliona dolara. Prema procenama stručnjaka iz duvanske industrije, u slučaju da srpski proizvođači duvana imaju istu državnu podršku kao njihove kolege iz Hrvatske, u Srbiji bi bilo otvoreno 12.000 novih radnih mesta, odnosno isto toliko porodica bi obezbedilo svoju egzistenciju.

U međuvremenu je EU obavezala Hrvatsku da smanji proizvodnju duvana, što pokazuje koliko "sreće" zemljama regiona donosi pristup evropskoj porodici. Sa druge strane, ova redukcija susedima predstavljala bi šansu za Srbiju da poveća svoj izvoz duvana. Da Srbija zaista šta ima da ponudi stranom tržištu pokazuje i da je "Japan tobako", koji ovde ima četiri fabrike za proizvodnju cigareta, u 2009. godini izvezao duvan u vrednosti od 15 miliona evra. Izvezeni duvan se, međutim, koristio u stranim fabrikama, poput "Japan tobaka", za proizvodnju najkvalitetnijih brendova cigareta ovog proizvođača. Iste te cigarete su mogle da budu proizvedene i ovde, ali se nekome isplatilo da se to realizuje u inostranstvu.

U svakom slučaju, ostaje zaključak da domaći duvan može da bude korišćen za proizvodnju vrhunskih cigareta, ali je na državi da podstiče ovaj segment poljoprivrede, makar u onolikoj meri koliko je to učinjeno u susednoj Hrvatskoj.

Da bi seljak mogao da preživi od svog rada, moraju da se steknu bar dva uslova: on mora da ima gde povoljno da nabavi seme, đubrivo ili stočnu hranu i lekove, kao što mora da ima i kome u blizini da proda svoje proizvode. Nekada su zemljoradničke zadruge bila mesta gde su seljaci kupovali ono šta im treba za proizvodnju, a prodavali ono što bi proizveli. Posle petooktobarskog puča 2000. godine, nova vlast je proklamovala da Srbiji ne trebaju zadruge, koje su kao "izdanak socijalizma i kolektivizacije prevaziđena forma organizovanja".

Zadružna imovina je žongliranjem propisima preneta na kombinate, koji su zatim privatizovani u bescenje. Iako žuti uzurpatori vlasti nisu znali da je zadruga tradicionalni oblik udruživanja seljaka u Srbiji, nastao još mnogo pre socijalizma, trebalo je bar da se raspitaju da li zadruge postoje u Evropskoj uniji. Saznali bi da one tamo i te kako postoje, ali je cilj novih vlasti bio da svojim članovima i njihovim miljenicima bukvalno poklone desetine hiljada hektara najplodnije zemlje u Srbiji i da istovremeno jednom zauvek unište domaćeg individualnog proizvođača.

Danas u svetu ima više stotina miliona zadruga, a u poslednje vreme su u Srbiji postale popularne "norveške" zadruge, forma udruživanja identična, ako ne i lošija od one koju smo na našem selu imali pre pohoda žutih. Ono što je vlast inspirisalo da prihvati ovaj model zadrugarstva, jeste činjenica da se za to dobijaju devizni krediti od raznih evropskih i belosvetskih fondacija, a tamo gde su strani krediti uvek ima i prilike za krađu. Tako ispada da je manje-više originalna srpska zadruga (iz doba socijalizma ili od ranije) ukinuta da bi srpskom seljaku za skupe pare bila nametnuta strana zadruga.

Kako se postupalo sa selom i seljacima, takvi su nam i rezultati! Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji od 4.800 sela njih 1.200 (odnosno četvrtina) su u fazi nestajanja! U narednoj deceniji nestaće 700 sela, dok će za četvrt veka nestati ukupno jedna četvrtina današnjih sela. Ovim podacima raspolaže i Odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, ali koju vlast u Srbiji to zanima?

Pošto danas na selu imamo 460.000 muškaraca i žena koji se bliže petoj deceniji, a koji još nisu zasnovali porodicu, to znači da će se za četvrt veka u Srbiji ugasiti skoro pola miliona domaćinstava. Već danas, zvanično je preko 50.000 kuća na selu napušteno, dok je preko 600.000 hektara neobrađeno. Ovim brojkama treba dodati i staračka domaćinstva koja statistički privređuju, dok u stvarnosti krpe kraj sa krajem i najčešće žive od donacija rođaka koji su se odselili u bogatije predele.

 

Konačno, ko je od mladih još toliko lud da se posveti poljoprivrednoj proizvodnji, kada je prosečna poljoprivredna penzija oko 9.000 dinara, a i nju prima svega 18.300 ljudi?

 

 

Gradska sirotinja u saksijama

 

Za poslednjih pola veka na teritoriji bivše SFRJ iz sela u gradove se preselilo osam miliona ljudi, dok je za istovetni proces u zapadnoj Evropi bilo potrebno 120 godina. Prema podacima kojima raspolaže Odbor za selo SANU, 535 sela, odnosno 11,8 odsto, ima manje od pedeset stanovnika, a još njih 460 ima manje od stotinu žitelja. Samo 800 ruralnih naselja ima više od 1.000 stanovnika, dok samo 13 sela ima više od 8.000 žitelja.

Kao zaključak, nameće se zaključak da srpska agrarna proizvodnja nepovratno odumire, ali da u najskorije vreme više neće biti ni dovoljno ljudi koji bi mogli da sprovedu neku eventualnu agrarnu reformu. Uskoro će skoro sve stanovništvo Srbije živeti u gradovima, u kojima je jedina poljoprivredna proizvodnja gajenje papričica u saksijama, a na selu više neće biti nikog radno sposobnog!

 

 

A 2.

 

Pušenje agrara

 

Proizvodnja duvana takođe spada u agrar. Nekada je Srbija bila veliki proizvođač duvana i imala je perspektivu da postane regionalni lider u njegovoj proizvodnji i izvozu. Umesto toga, Srbija je 2011. godine uvezla oko tri hiljade tona duvana, na šta je potrošeno 18 miliona dolara. Prema procenama stručnjaka iz duvanske industrije, u slučaju da srpski proizvođači duvana imaju istu državnu podršku kao njihove kolege iz Hrvatske, u Srbiji bi bilo otvoreno 12.000 novih radnih mesta, odnosno isto toliko porodica bi obezbedilo svoju egzistenciju.

U međuvremenu je EU obavezala Hrvatsku da smanji proizvodnju duvana, što pokazuje koliko "sreće" zemljama regiona donosi pristup evropskoj porodici. Sa druge strane, ova redukcija susedima predstavljala bi šansu za Srbiju da poveća svoj izvoz duvana. Da Srbija zaista šta ima da ponudi stranom tržištu pokazuje i da je "Japan tobako", koji ovde ima četiri fabrike za proizvodnju cigareta, u 2009. godini izvezao duvan u vrednosti od 15 miliona evra. Izvezeni duvan se, međutim, koristio u stranim fabrikama, poput "Japan tobaka", za proizvodnju najkvalitetnijih brendova cigareta ovog proizvođača. Iste te cigarete su mogle da budu proizvedene i ovde, ali se nekome isplatilo da se to realizuje u inostranstvu.

U svakom slučaju, ostaje zaključak da domaći duvan može da bude korišćen za proizvodnju vrhunskih cigareta, ali je na državi da podstiče ovaj segment poljoprivrede, makar u onolikoj meri koliko je to učinjeno u susednoj Hrvatskoj.

 

Da bi se prehranilo gradsko stanovništvo, Srbija će morati da uvozi hranu, a to je izgleda i glavni cilj planera iz Evropske unije. Zašto da se bogati srpski seljak, kada to umesto njega može da učini neki Evropejac sa Zapada?