https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Najnoviji prilozi za biografiju Lukiæ mr Miladina, starog novog pomoænika ministra kulture Srbije (2.)

Hotel za kokoške pred božijom kuæom

Za koje je to štetoèinske zasluge tokom èitave karijere konzervatora,  pomoænika ministra kulture i projektanta nagraðivan èovek èija bi se aktivnost pre mogla nazvati sramotom za struku i doprinosom uništavanju kulturne baštine Srbije. Ko je i kako dodelio novac za opskurni Atlas narodnog graditeljstva. Ko je u manastiru Gradac sagradio hotel za kokoške. Ko je u Studenici sagradio postmoderan mermerni klozet. Gde su sve sagraðeni nakazni konaci. Ko je spreèio iskopavanje lokaliteta Zlata. Ko je u Sisojevcu sagradio sanduèinu. Ko je i zbog koga po svaku cenu spreèavao ureðenje i zaštitu Lepenskog Vira. Ko je preduzeæu za deratizaciju poverio protivpožarnu zaštitu 21 manastira

 

Stanislav Živkov

 

 

Za èitavu karijeru Miladina Lukiæa, kao konzervatora, pomoænika ministra kulture i projektanta, vezuje se èitav niz "sluèajeva". Tako je svojevremeno  javnost bila konsternirana èinjenicom da je za izradu opskurnog projekta "Atlas narodnog graditeljstva", èiji su nosioci Lukiæevi pajtaši Božidar Krstanoviæ i Estela Radonjiæ-Živkov, Ministarstvo kulture dodelilo 222.000 evra.

Kada je vest o ovoj dodeli sredstava stigla u javnost, ispostavilo se da èak ni sam tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinoviæ nije mogao da odgovori na pitanje po kom kriterijumu i ko je odluèio da se projektu "Atlas narodnog graditeljstva" dodeli toliki novac i uputio novinare na svog pomoænika u Ministarstvu, Miladina Lukiæu. Štaviše ogorèene kolege iz Zavoda za zaštitu spomenika, koji su zbog straha od odmazde želeli da ostanu anonimni, rekli tim povodom da Zavod ima mnogo znaèajnijih projekata kojima je potrebniji novac nego što je to "Atlas narodnog graditeljstva".

Iako postoji veliki broj spomenika narodnog graditeljstva koji vape za zaštitom, obnovom i revitalizacijom, utrošeni su milioni na izradu "Atlasa narodnog graditeljstva", umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva.

Sledeæi Lukiæev "sluèaj" bila je zabrana probnog arheološkog iskopavanja znaèajnog ranovizantijskog arheološkog nalazišta Kale u selu Zlata, kod Prokuplja. Pošto je javna tajna da se pojedini arheološki lokaliteti u srpskoj arheologiji ne smeju iskopavati, jer ih pojedine ustanove kao što su Arheološki institut, Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i raznorazni zavodi, muzeji i muzejèiæi smatraju svojom præijom, oèigledno je da je Lukiæ štitio neèije interese kada je prof. dr Mihailu Milinkoviæu zabranio iskopavanja zbog navodne opasnosti od divljih kopaèa.

O tome da je Lukiæ oèigledno radio po neèijoj direktivi vidno je i iz èinjenice da je Komisija za izdavanje dozvola za arheološka iskopavanja predložila Ministarstvu da izda rešenje za obavljanje arheoloških istraživanja (citat iz Zapisnika sa 4. sastanka Komisije za iskopavanje i istraživanja arheoloških nalazišta u 2005. posveæen Zlati), a da je Lukiæ, uprkos ovom predlogu iskopavanja spreèio. O tome da se ova zabrana morala doneti po svaku cenu svedoèi èitav niz besmislica na koje se Lukiæ prilikom odluèivanja pozvao: netaèna tvrdnja da bi lokalitet nakon probnog, sondažnog iskopavanja morao da se istražuje sistematski, isforsirana konstrukcija po kojoj bi za istraživanja Zlate bila potrebna sredstva za konzervaciju, što je po Lukiæevom mišljenju bio razlog za zabranu iskopavanja. Iako bi se sondažnim iskopavanjem Zlate dobili osnovni podaci, neophodni za stavljanje jednog arheološkog lokaliteta pod zaštitu zakona, i to bez ijednog dinara uloženog od države, jer je trebalo da radovi budu izvedeni sredstvima Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta i dragocenom donacijom uglednog Instituta "Jaroslav Èerni", nekome su ova iskopavanja veoma smetala, nikada nisu saopšteni pravi razlozi za zabranu iskopavanja niti se saznalo ko iza svega stoji.

 

 

 Ugostiteljske potrebe studenièkog bratstva

 

 

Za ime Miladina Lukiæa vezuje se još jedan "sluèaj" u Ministarstvu kulture. Naime, nakon velikih protesta zaposlenih u Republièkom zavodu i nakon više prijava zaposlenih i poseta raznih inspektora, smenjen je dotadašnji direktor istog zavoda Marko Omèikus i za direktorku je imenovana arh. Gordana Markoviæ, koja je odmah shvatila da je u Zavodu stanje katastrofalno, da spomenici svakodnevno propadaju a da zavodom gospodare neradnici. Markoviæeva je pokrenula rad na brojnim objektima i insistirala na profesionalom radu na njihovoj obnovi. Time se automatski veoma zamerila grupi Lukiæevih sledbenika koja decenijama nije radila skoro ništa. Kako bi zaštitio svoje istomišljenike, Lukiæ je zapoèeo sistematsku opstrukciju svih znaèajnih projekata Zavoda, èak je formirao tzv. veliku komisiju Ministarstva za praæenje radova na spomenicima, èiji je glavni cilj, zapravo, bilo zaustavljanje nepoželjnih radova. Ipak, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinoviæ, posle upozorenja Gordane Markoviæ da verifikovanjem komisije dobija paralelni zavod, poništio je rešenje o formiranju te komisije pošto se zapravo radilo o komisiji za zaustavljanje nepoželjnih radova što je veoma uspešno kasnije realizovala sadašnja v.d. direktorka Vera Pavloviæ Lonèarski!

Posebnu pažnju zaslužuje navod iz obrazloženja DKS-a da je Lukiæu nagrada dodeljena za teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleða. Kada se pogleda uraðeno vidi se da je od kulturnih dobara Lukiæ na svu sreæu "restaurirao" samo jedan jedini, ali da je uglavnom projektovao razne konake i klozete.

Neposredno kraj manastira Studenica, južno od manastirskih zidina, Miladin Lukiæ je projektovao i izgradio ogromnu stambenu zgradu, uz veoma "struèno" obrazloženje urbanista konzervatora da je to mesto dobro jer - na njemu nije nikada ništa graðeno. Obrazloženje za izgradnju bilo je da se od rudokopa ugrožena manastirska zgrada iz ušæanskog vinograda premešta u Studenicu.

Ova zgrada od 180 kvadratnih metara na Ušæu usput je narasla na deset puta veæu površinu u Studenici a i pored "premeštanja", zgrada u Ušæu i danas stoji na svom mestu. Ogromni objekat sa èetrdesetak dvokrevetnih soba za monahe  sa kupatilima i prateæim prostorima, oèito namenjen ugostiteljstvu, pravdan je raznim namenama: higijenskim potrebama tada sedmoèlanog studenièkog bratstva, buduæim vizantološkim centrom, "stranoprijemnicom"... Za opremanje konaka preduzeæe Stik iz Ivanjice poklonilo je ogromnu kolièinu drvne graðe, od koje je kraljevaèko preduzeæe Jasen izradilo ne naroèito kvalitetnu stolariju, a usput je rasprodat deo poklonjenog parketa.

Sledeæa Lukiæeva akcija bila je lociranje i izgradnja javnog klozeta u postmodernom stilu na praznom prostoru na desnoj obali Savinog potoka, u blizini Savine èesme. Klozet je sagraðen na koti nižoj od kote uliva u veliku septièku jamu u manastirskom voænjaku u koju je planirano pumpanje fekalne vode, umesto èega je fekalna voda iz klozeta ispuštena u potok, koji je kao jedan od bitnih elemenata zaštiæenog pejzaža, u zoni klozeta poligonalno "korigovan" i obzidan kamenom u kanal pravougaonog preseka tako da ova urbanistièka "omaška" zagaðuje Savin potok i reku Studenicu.

Klozet je inaèe  prvi objekat u Studenici, nakon gradnje Bogorodièine crkve, graðen od klesanih blokova radoèelskog mermera. Nakon kraæeg vremena pokazalo se da je klozet krajnje nefunkcionalan, sa kabinama širine 80 cm, te danas više nije u funkciji, veæ služi kao magacin robe za obližnji drveni kiosk sa suvenirima koji je prema odobrenju manastira, nikao  upotpunjujuæi ansambl sa èesmom.

 

 

 Prodavnica od crkve važnija

 

 

 

Ni manastir Sopoæani nije bolje prošao. Po dobrom crkvenom obièaju, sagraðeno je pravo arhitektonsko remek-nedelo, odnosno  mastodont naslonjen na mali stari konak, a da bi se ambijentalna devastacija kompletirala, pored glavnog ulaza u manastir, prema projektu Miladina Lukiæa, sagraðena je manastirska prodavnica koja je sasvim uspešno zaklonila pogled na manastirsku crkvu, verovatno jer je manastirskom bratstvu i Lukiæu bilo važnije da posetioci najpre vide prodavnicu i dive se Lukiæevom remek-nedelu a potom nešto i pazare i time dopune manastirsku kasu. Sreænim sticajem okolnosti spreèena je gradnja još jednog nakaznog konaka po Lukiæevom projektu, koji je trebalo da liftom za hranu bude povezan sa trpezarijom, veæ je malo manje nakazan konak projektovala sama Olivera Markoviæ-Kandiæ.

Ni manastir Gradac nije bio bolje sreæe jer je Lukiæ i tamo za sobom ostavio trajan, dubok trag. Prilikom projektovanja novih objekata, skromne potrebe male monaške zajednice nisu blagovremeno sagledane te je gradnjom konaka bitno devastirana ambijentalna celina manastira..

Novosagraðeni konak projektovan je krajnje nefunkcionalno, sa svega èetiri sobe za monahe, i raznoraznim hodnicima i stepeništima. Nema nikakvih ostava kao ni prostora za ogrev, a umesto kotlarnice ureðena je soba za prijem posetilaca. Kotlarnica je nepropisno ugraðena u debljinu obimnog zida i predstavlja stalnu potencijalnu opasnost kako za monahinje, tako i za èitav objekat.

Unutar manastira sagraðen je neprikladan zvonik, a dve ekonomske zgrade pored kompleksa. Glavni ulaz u manastir prepreèen je velikim zidanim kokošinjcem, tzv. hotelom za kokoške, koji je projektovao i sagradio Miladin Lukiæ.

Na istoènoj strani sagraðen je parking, a usput je probijen i ogradni zid kako bi se osposobio novi ulaz u manastir na mestu gde ga nikada ranije nije bilo, jer je nekadašnji glavni ulaz degradiran gradnjom kokošinjca. Pored parkinga sagraðen je i novi klozet za posetioce koji blokira vizuru na crkvu jer ima i sprat koji uspešno zaklanja pogled na kupolu crkve. I ovde je primenjen uobièajeni "lukiæevski" konzervatorski princip te je klozet sagraðen bez rešenog odvoda kanalizacije sa "mirisnim" posledicama.

Ni prostor skromne manastirske ekonomije nije definisan planom tako da je ona smeštena naspram glavne kapije, taèno na putu bujicama koje su povremeno imale katastrofalne posledice po manastirski kompleks izazivajuæi rušenja i ošteæenja manastirskih objekata. Uz ekonomske objekte posaðen je voænjak koji æe u dogledno vreme èitav kompleks zakloniti od pogleda sa prilaznog puta.

 

 

 Sanduèina u dva èina

 

 

Ni manastir Mileševa nije ostao pošteðen primene Lukiæevog "savremenog metodološkog pristupa" revitalizaciji spomenika kulture. Ipak, najveæi problem Zavoda je u tome što je na èelu eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj manastir ne može da dobije projekte ureðenja zaštiæene zone, izmeštanja puta, adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na odugovlaèenja, zabrane rada i tužbe. Tako je u Republièkom zavodu još 2003. godine, Miladin Lukiæ izradio novi plan ureðenja kompleksa po kome se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgraðene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, èiju je lokaciju upravo Republièki zavod odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviða se gostinski konak, a uz konak i ribnjak.

Oèigledno je da oni koji se zaštitom spomenika bave samo u prièi, nisu ni znali šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima odreðena vrsta projekata. Tako nisu znali ni da idejni projekat ureðenja Mileševe obavezno mora da sadrži plan ureðenja zaštiæene okoline sa obilaznim, pristupnim putem, parkingom i pešaèkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojeæih i projekte novih objekata, idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na životnu sredinu, a arhitekta Miladin Lukiæ to sve nije uradio.

U Republièkom zavodu se 2003. godine izraðuje novi crtež ureðenja kompleksa gde se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgraðene na mesto obližnjeg zadružnog motela. Zvonik je predviðen za uklanjanje. Dakle, sve je tu: i zvonik i ekonomija i ribnjak, samo ne tamo gde je izgraðeno, nego na drugom mestu, a neko mora da plati nepotrebno rušenje i ponovno zidanje shodno Lukiæevim planovima. takvo nakazno lociranje pomoænih, sanitarnih ili ekonomskih objekata na prilaznoj vizuri uobièajeni zaštitni znak - trademark Miladina Lukiæa (primeri Mileševe, Naupare, Sopoæana).

Posebna je prièa rekonstrukcija priprate manastira Sisojevac koja je sagraðena prema projektu Miladina Lukiæa. Crkva ovog manastira je prelepi primer arhitekture moravske stilske grupe sagraðena od sige i pešèara. Krajem XVII veka manastir je zapusteo, a do naših dana crkva je došla u ruševinama.

Naos crkve uzorno je obnovljen sedamdesetih godina XX veka po projektu arh. Branislava Vuloviæa, a nisko saèuvani zidovi priprate su konzervirani. Osamdesetih godina pokrenuta je inicijativa za obnovu priprate.

Problem je bio u tome što nisu postojali svi podaci za njenu kompletnu obnovu, ali je bila moguæa obnova na osnovu stilskih sliènosti sa bolje saèuvanim moravskim crkvama. U Republièkom zavodu je napravljen interni konkurs kojim je od arhitekata Zavoda tražen projekat rekonstrukcije priprate. Nažalost, po sasvim nejasnim kriterijumima izabran je projekat Miladina Lukiæa, koji je rešio da primeni metodu kontrasta, tj. da sagradi nešto što uopšte nema veze sa prvobitnom arhitekturom crkve. Tako je na mestu moravske priprate sagraðena prava sanduèina, mnogo viša od prvobitne priprate, koja je obložena blokovima tesanog kamena te danas èitav ansambl izgleda kao betonski sarkofag. Èak je na mestu prvobitnog portala postavljen novi, izliven u betonu, koji izgleda kao scenografija za Flaša Gordona.

 

 Nagrade za štetoèinu

 

 

Èinjenica da je Miladin Lukiæ neovlašæeno potpisao dopis upuæen Narodnom muzeju pokazuje da je on sve vreme provedeno u Ministarstvu zapravo radio samovoljno i povremeno bio u sukobu interesa, što najbolje pokazuje èinjenica da je pomoænik ministra kulture Miladin Lukiæ omoguæio rekonstrukciju i dogradnju Muzeja u Prijepolju sredstvima Ministarstva, a po projektu arhitekte konzervatora Miladina Lukiæa.

Za sva svoja štetoèinstva, Lukiæ je èak dobio bizarno nagradu praktièno nepostojeæeg  Društva konzervatora Srbije za koje se odavno zna da mu je praktièno glavna i jedina aktivnost tokom cele godine zapravo sama ta proslava, odnosno bogati koktel posle nje, kao i da ne postoje neki definisani kriterijumi za dodelu same nagrade, o èemu svedoèi sama èinjenica da je nagrada dodeljena arh. Miladinu Lukiæu, štetoèini koja ni sama ne zna je li konzervator Republièkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije ili privatni projektant nakaznih crkvetina poput sanduèine Sv. Luke sagraðene na Košutnjaku gde je Lukiæ gradeæi za svog prijatelja ktitora Veselina Boškoviæa najpre projekat pokazao tada veæ uveliko ostaralom i dementnom patrijarhu Pavlu, koji je odobrio gradnju megalomanske zgradurine gde je Lukiæ doslovce pokrao i nekritièki primenio elemente sa više srpskih srednjevekovnih manastirskih crkava!

Tako je recimo idejno rešenje najveæeg dela zvonika doslovce preuzeto sa crkve Sv. Nikole kraj Kuršumlije na šta je nasaðena nekakva postmoderna zvonara, zvonik je sa  samom crkvom povezan neuspelom rekonstrukcijom spoljne priprate Sopoæana, odakle je prekopiran i zapadni deo crkve s stim što su na kapele nasaðene kupole kao u Žièi, popreèni brod je prekopiran sa crkve Sv. Stefana u Banjskoj a kupola i oltarni prostor sa Bogorodièine crkve u Gradcu.

 Lukiæ je ovde pokazao samo da je arhitektonski epigon , i to loš i da jedino veoma uspešno igra na muziku koju naruèilac, u ovom sluèaju svira! Inaèe iz DKS-a je saopšteno da se Lukiæu nagrada dodeljuje za dugogodišnji teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleða, kao i za savremen pristup njegovom oèuvanju. Meðutim, kada se pogleda šta je sve i kako Lukiæ zapravo uradio, a delom i spreèio, mora se postaviti pitanje za koje je to zasluge Lukiæ uopšte dobio ovu nagradu?

 

A 1.

 

Sluèaj Visan

 

Postoji još jedan sluèaj vezan za Miladina Lukiæa, a to je dodela posla na protivpožarnoj zaštiti 21 manastira preduzeæu Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu. Na osnovu predloga Jovana Despotoviæa, tadašnjeg pomoænika ministra kulture, Miladina Lukiæa i Marka Omèikusa, tadašnjeg direktora Republièkog zavoda, 24. septembra 2003. godine sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu projektne dokumentacije za preventivno-tehnièku zaštitu, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara i izvoðenje graðevinskih, elektro, termotehnièkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno-istorijskog znaèaja oznaèenih u spisku koji je bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir).

Èlanom 5. Ugovora ugovorena je ukupna vrednost radova od 44.972.340 dinara. Pravu zanimljivost predstavlja sledeæi èlan ugovora kojim se naruèilac posla obavezuje da iznos iz èlana 5. ovog ugovora plati u celosti u roku od sedam dana od dana potpisivanja ugovora, na tekuæi raèun izvoðaèa kod Delta banke br. 1609567186. Na osnovu tog èlana ugovora Visanu je isplaæen avans od 100 odsto ugovorene vrednosti radova. Oko ovog posla postoji više neobiènih detalja. U vreme sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaæe se tek znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukiæ bio pomoænik ministra kulture. Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu. Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Markoviæ bila direktor Republièkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine uraðeno samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 5.200.000 dinara i to na 16 manastira. Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000 dinara, ali se zato zna sledeæe: da je Marko Omèikus smenjen sa mesta direktora Republièkog zavoda, da je Miladin Lukiæ smenjen sa mesta pomoænika ministra kulture, te da je istorièar umetnosti Jovan Despotoviæ, nakon smene sa mesta pomoænika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu.

 

A 2.

 

 Sluèaj Lepenski Vir

 

 

Ambiciozno zamišljeni projekat defitivnog ureðenja i prezentacije arheološkog lokaliteta Lepenski Vir zapoèet je u krilu Republièkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali su sredstva za njegovu realizaciju dobijena iz Nacionalnog investicionog plana, kod kojeg je aplicirala Skupština opštine Majdanpek, èime je doslovce oteta zlatna koka Republièkom zavodu. Da je kojim nesretnim sluèajem realizacija išla preko Zavoda, sigurno bi se više decenija novac arèio pare na dnevnice, monitoring, æevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptièje mleko itd.

Pošto je neradnicima u Zavodu jako smetalo da neko nešto uopšte radi, veæ u samom Zavodu pokušana je blokada i to tako da je tadašnji direktor Republièkog zavoda Marko Omèikus èitave dve godine, dakle sve do svoje smene, uporno odbijao da potpiše veæ izraðeni projekat. Naime, to je bio period kada je Marko Omèikus bio direktor (2001-2004), a Miladin Lukiæ šef Arhitektonskog odeljenja Republièkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u direktorovanju Vere Pavloviæ-Lonèarski. U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odluèivalo prema liènim afinitetima, u najmanjem krugu upuæenih meðu upuæenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republièkog zavoda.

Tako je Marko Omèikus odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je uèestvovalo desetak struènjaka Republièkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parkaÐerdap), i to na zahtev Miladina Lukiæa, sa stavom da takvi projekti treba da se rade u privatnom birou, a ne u Republièkom zavodu, koji samo treba da izdaje konzervatorske uslove. A onda je Miladin Lukiæ, zbog svojih "zasluga" naprasno po prvi postao pomoænik ministra kulture. Nova direktorka Republièkog zavoda Gordana Markoviæ, shvativši sa kime ima posla, rasformirala je zavodsku "veliku ložu" neradnika, ali je zato nova velika loža proradila u Ministarstvu kulture, na èelu sa "velikim majstorom" Miladinom Lukiæem, èiji dopisi su postali èuveni.

Na primer, pisao je (2006) da Republièki zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je - dislociran. Èitajuæi to pismo, u dva ministarstva su se krstili i levom i desnom. Pošto ni to nije bilo dovoljno, pomoænik Ministra kulture Miladin Lukiæ je svim silama zapoèeo da rovari po odborima za visokogradnju i niskogradnju pri Nacionalnom investicionom planu sa svojom morbidnom teorijom o navodnoj pokretnosti Lepenskog vira a sve samo zato da bi se spreèio normalan rad na ovom lokalitetu kako bi se Narodnom Muzeju, odnosno Cvjetièanin dr Tatjani i bulumenti okupljenoj oko nje omoguæilo doživotno razvlaèenje radova

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane