https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Povodom

Povodom

 

Ekskluzivno: kako su i po èijem nalogu likvidirane najveæe srpske banke

 

Mlaðan Dinkiæ je pola Srbije gurnuo u steèaj!

 

Kada je likvidirao èetiri tada najveæe srpske banke Mlaðan Dinkiæ je javnosti objašnjavao kako æe na njihovo mesto doæi strane banke sa zdravim kapitalom. Umesto toga u steèaj je gurnut i najveæi deo srpske privrede kako bi kasnije što jeftinije bio prodat domaæim i stranim tajkunima, èime je Srbija faktièki pretvorena u obespravljenu koloniju.

 

Milan Malenoviæ

 

Prvog radnog dana 2002. godine iznenada je objavljeno da èetiri do tada najveæe srpske banke odlaze u steèaj. Radilo se o Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci. Od tada je prodat veliki deo njihove imovine i tim novcem su isplaæivani poverioci prvog isplatnog reda u koje spada i stara devizna štednja.

   Ono što je interesantno jeste èinjenica da je kompletna akcija pripremana u najveæoj tajnosti. Èak ni najbliži saradnici tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije Mlaðana Dinkiæa nisu bili o tome informisani, osim ako je njihovo sudelovanje bilo nužno potrebno. I tadašnja funkcionerka NBS-a, danas na èelu Centra za bonitet, Ružica Stamenkoviæ o svemu je saznala iz medija, iako je po funkciji trebala bar da bude konsultovana.

   Jovan Rankoviæ je decenijama bio ugledni redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu za predmet Teorija bilansa i sedam drugih oblasti, a danas je profesor na internacionalnom ECPD fakultetu. U vreme kada je planirano uvoðenje u steèaj najveæih banaka bio je ministar finansija u saveznoj vladi tadašnje Jugoslavije.

   "Niko od struènjaka nije ni konsultovan u vezi predstojeæeg gašenja banaka", tvrdi profesor Rankoviæ ekskluzivno za Tabloid. "Nekih dve nedelje pre njene tragiène smrti avgusta 2009. razgovarao sam sa Borkom Vuèiæ sa kojom sam tog dana gostovao na televiziji Košava. Dotakli smo se i teme steèaja èetiri banke i od nje sam takoðe saznao da ništa nije znala pre uvoðenja banaka u steèaj. Niko od nas struènjaka nije bio upoznat sa planiranjem jedne takve akcije."

   Tajnovitost priprema lako može da se objasni upravo èinjenicom da uopšte nije ni bilo realne potrebe za otvaranjem steèajnog postupka i likvidacijom tada najveæih banaka u Srbiji. Èak i danas, skoro 12 godina po  otvaranju steèajnog postupka, pomenute banke imaju pozitivni bilans, iako više ne posluju sa klijentima. Primera radi, Beogradska banka je, prema podacima Agencije za osiguranje depozita, na kraju 2008. ukupno potraživala oko 1,14 milijardi evra. Istovremeno, dugovanja Banke su iznosila oko 1,06 milijardi evra. Uz sve to, valja napomenuti da su sve èetiri banke u nekretninama koje su posedovale u trenutku odlaska u steèaj imale kapital od nekoliko stotina miliona evra.

   Pri otvaranju steèaja, dakle, nisu postojali nikakvi opravdani razlozi. Ali jesu neopravdani, privatni.

   Veæina smatra da je glavni inicijator i mozak èitave operacije bio tadašnji guverner NBS-a Mlaðan Dinkiæ. Oni upuæeniji, meðutim, kao glavnog krivca navode Miroljuba Labusa, tadašnjeg potpredsednika savezne vlade. Labus je poreklom iz Bosne, ali je roðen u Maloj Krsni gde mu je otac bio šef železnièke stanice. Odrastao je u Rumi i zato ima vojvoðanski naglasak.

   Trojku koja je tada, poèetkom veka, uništavala srpsku privredu, a na prvom mestu srpski bankarski sektor, èinili su Labus, Dinkiæ i Božidar Ðeliæ, pri èemu je prva violina i voða ove organizovane kriminalne grupe bio Labus.

   Mlaðan Dinkiæ je veèiti asistent na ekonomskom fakultetu. Bio je kod profesora Ljubomira Madžara koji mu je bio izuzetno naklonjen i stalno ga uzimao u zaštitu, ne zato što ga je smatrao vrsnim struènjakom, veæ zato što je verovao da mu je dužnost da štiti svoje saradnike. Mlaðanova majka, Mirosinka Dinkiæ, karijeru je pravila u Ekonomskom Institutu u vlasništvu Danka Ðuniæa i Aleksandra Vlahoviæa. Otac mu je rodom iz Vlasotinaca zbog èega je Mlaðan i danas vezan za taj kraj Srbije kome rado namešta strane investicije koje subvencioniše iz republièkog budžeta.

   Mlaðanova žena Tanja Dinkiæ bila je svojevremeno šef kabineta Miroljuba Labusa. Sam Mlaðan je u to vreme bio samo Labusov potrèko.

   Iza Miroljuba Labusa tada su stajali amerièki finansijski i politièki interesi. Posle neuspelog pokušaja da postane predsednik Srbije, on je od svojih inostranih mentora dobio zadatak da od tadašnje grupe graðana nazvane G 17 napravi politièku stranku. Ubrzo pošto je to odradio Labus je pušten niz vodu. Prvobitno mu je bilo obeæano da æe, kada prepusti mesto lidera stranke Mlaðanu Dinkiæu biti postavljen za direktora Svetske banke. Pošto je predao vlast u stranci Labus je potpuno zaboravljen i od strane svojih dojuèerašnjih amerièkih mentora. "Teško je biti amerièki neprijatelj, ali je još teže biti amerièki saveznik", rekao je jednom bivši ministar spoljnih poslova SAD Henri Kisindžer.

   Pre pada Labus je sa svojom troèlanom bandom uništio najjaèe srpske banke kako bi razorio celokupnu srpsku privredu. Kako je Tabloid saznao od tadašnjih saveznih funkcionera i osoba odlièno upuæenih u politièka zbivanja za vreme dok je Vojislav Koštunica predsednikovao Jugoslavijom, od amerièkih zvaniènika je savezna vlast dobila ponudu da se Sjedinjenim Amerièkim Državama da koncesija od 50 godina nad južnom srpskom pokrajinom Kosovom i Metohijom. Amerièka administracija je planirala da tu izgradi najveæu vojnu bazu u Evropi, ali i da amerièke kompanije dobiju lavovsko uèešæe prilikom privatizacione pljaèke kosovske privrede.

   Vojislav Koštunica je odbio èak i da razgovara o takvom jednom predlogu, a amerièka administracija je odluèila da Srbiji pokaže kako može da joj otme ne samo Kosovo, veæ i dobar deo domaæe privrede.

   Amerièki "struènjaci" iz Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj su izradili nacrt Zakona o privatizaciji koji je Aleksandar Vlahoviæ samo prosledio skupštini Srbije na usvajanje. Ovo proizilazi iz pisma koje je 6. juna 2001. svom beogradskom prijatelju uputio tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, a èiju kopiju je Tabloid veæ objavio pre dve godine. Ubijanje srpskih banaka je po njihovom planu trebalo da dodatno pojeftini preduzeæa koja æe biti privatizovana.

   Poèetkom 2002. godine u Srbiji je bilo 95.000 preduzeæa, od kojih je oko 900 spadalo u red velikih. Sva ona su kao komitenti bila vezana za neku od èetiri likvidirane banke. Svako preduzeæe, pa i ono najuspešnije, a posebno ona sa finansijskim teškoæama kao što je bila veæina od pomenutih 900 kompanija, za dobro poslovanje mora da uz sebe ima snažnu banku spremnu da ga finansijski prati i da povremeno uskaèe sa kratkoroènim pozajmicama kako bi se pospešila likvidnost.

   Posle odlaska u steèaj èetiri najveæe srpske banke na tržištu je ostalo nešto manjih domaæih i tek nekolicina stranih banaka koje su se upravo pojavile. Ni jedna od njih nije imala ni potreban kapital, ali ni volju da preuzme na sebe poslovanje sa najveæim delom srpskih giganata, dojuèerašnjih komintenata ugašenih banaka. Bez banke koja bi ih poslovno pratila, ta su preduzeæa brzo dospela u nelikvidnost, a zatim su u procesu privatizacije nuðena na prodaju ili kao prezadužena ili veæ u steèaju, zbog èega im je cena bila gotovo simbolièna. Veliki broj tih firmi kupili su stranci, izmeðu ostalih i Amerikanci (na primer smederevsku železaru Sartid) po èijoj muzici su igrali Labus, Dinkiæ i Ðeliæ.

   "Sve èetiri banke su u to vreme odlièno poslovale s obzirom na okolnosti", tvrdi za Tabloid Jovan Rankoviæ. "Mogle su i morale da budu saèuvane, jer je njihovom likvidacijom faktièki pola srpske privrede gurnuto u steèaj. Da su te banke opstale mnoga naša preduzeæa bi mogla da budu spasena i privatizovana po mnogo povoljnijim uslovima."

   Upravo to nije bilo u interesu stranih nalogodavaca Labusa i njegove grupe. Da je Srbija prihvatila amerièki predlog o davanju Kosmeta u koncesiju na 50 godina saèuvala bi bar svoju privredu. Ovako je izgubila i KiM i najveæi broj preduzeæa koja su za sitne pare pokupovali strani i domaæi tajkuni. Likvidacija tada najveæih banaka bila je tako uvod u konaènu kolonizaciju Srbije.

 

GLOSA

 

Dr. Jovan Rankoviæ je decenijama bio ugledni redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu za predmet Teorija bilansa i sedam drugih oblasti, a danas je profesor na internacionalnom ECPD fakultetu. U vreme kada je planirano uvoðenje u steèaj najveæih banaka bio je ministar finansija u saveznoj vladi tadašnje Jugoslavije.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane