https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Svedo~enje

 

Svedoèenje

 

Ekskluzivno: Istina o èoveku koga je Zapad osudio na smrt (5)

 

Nasilno razaranje evropske Jugoslavije

 

Holandski teolog i istorièar Robin De Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji Slobodana Miloševiæa, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter izmeðu ostalog u knjizi tvrdi: "...Miloševiæev politièki cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreèi da albanska veæina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etnièko èišæenje. Naprotiv, Miloševiæ i èlanovi socijalistièke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav...". Nepunu godini po završetku rukopisa, i Robin je umro. Beogradska izdavaèka kuæa Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje godine njegovog života.

 

Robin De Rajter

 

 

Uvodna reè odbrane Slobodana Miloševiæa 31 avgusta 2004. godine

 

U meðunarodnoj javnosti, veoma dugo i sa jasnim politièkim namerama, stvarana je jedna neistinita, iskrivljena slika o dogaðajima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ove optužbe predstavljaju beskrupuloznu manipulaciju laži, sakaæenja prava, poraza morala i jedno krajnje neodgovorno prekrajanje istorije. Sve je postavljeno na glavu da bi se stvarni nosioci odgovornosti za tragiène dogaðaje zaštitili od odgovornosti i da bi se tumaèenjem tih dogaðaja izveli pogrešni sudovi i zakljuèci o prirodi i pozadini rata protiv Jugoslavije. Ima jedna fundamentalna istorijska èinjenica od koje se mora poæi u razumevanju dogaðaja iz koje je proizašlo sve šta se dogaðalo na tlu Jugoslavije od 1991. godine do danas, a to je nasilno razaranje jedne evropske države, Jugoslavije koja je proizašla iz državnosti Srbije, jedine saveznice demokratskog sveta na tim prostorima u poslednja dva veka.

Nesumnjivo je da æe ta fundamentalna istorijska èinjenica dati peèat evropskoj istoriji u vremenu koje dolazi. Razorena je jedna multietnièka, multikulturalna, multikonfesionalna država koja je imala svoj istorijski i meðunarodno pravni legitimitet da bi na njenoj teritoriji, po diktatu Nemaèke (Germany) i Vatikana (Vatican), potpomognutih Sjedinjenim državama (United States of America) i Evropskom zajednicom (European Community) bile stvorene èiste nacionalne mini države. Razorena je država osnivaè svih univerzalnih meðunarodnih organizacija, od prve Poštanske unije (Universal Postal Union) 1874. godine, preko Društva naroda (League of Nations), Meðunarodne organizacije rada (International Labor Organization), Ujedinjenih nacija (United Nations), Svetske banke (World Bank), Monetarnog fonda (IMF, International Monetary Fund) i svih ostalih specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, pa do Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE, Organization for Security and Cooperation in Europe), èijom se zaslugom dogodila katastrofa, razaranje suverene države, što po Nirnberškim principima (The Nuremberg Principles) predstavlja najteži meðunarodni zloèin, zloèin protiv mira, èijom se zaslugom dogodio rat u kome je poginulo na desetine hiljada civila, osakaæeno na stotine hiljada, prognano i izbeglo više od milion ljudi, najveæim delom Srba, a materijalna šteta praktièno neprocenjiva i penje se na stotine milijardi dolara, o ekološkoj katastrofi da i ne govorim. Meðunarodna javnost moraæe da se suoèi sa istinom, a problem odgovornosti je utoliko teži što nije razorena samo jedna država, razoren je pravni sistem Ujedinjenih nacija, razoren je korpus moralnih naèela na kojima je poèivala svetska civilizacija. Uz to, nikada u istoriji nestanka jedne države nije bio sluèajnost...

 

Izvršena je inverzija zloèinca i žrtve

 

Problem je u tome što se Jugoslavija nije raspala niti volšebno nestala, kako je to pokušao da objasni gospodin Robert Badinter (Robert Badinter), pribegavajuæi nekoj vrsti pravne metafizike. Ta država razorena je planski, nasilno i ratom koji se i nadalje vodi, u kome je poèinjena serija ratnih zloèina. Ugledni amerièki teoretièar Stiven Džon Stidmen (Stephen John Steedman), umesno je primetio 1993. godine u èasopisu ''Forin afers'' (Foreign Afairs), da u poèetku rata, citiram: ''Nije bilo Slovenije ili neke druge države, postojala je samo država Jugoslavija'', završen citat, pa se, logièno, u pravnoj analizi mora poæi od te èinjenice. Jugoslavija na èijem se èelu u tom najkritiènijem periodu nalazio predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesiæ, predsednik Vlade, takoðe iz Hrvatske, Ante Markoviæ, ministar spoljnih poslova, takoðe iz Hrvatske, Budimir Lonèar.

U celom vojnom vrhu, o èemu smo ovde mogli da se informišemo, od 16 glavnih generala samo dva su bili Srbi, veæinom Hrvati, Slovenci i druge nacionalnosti. Ta je država raspolagala snažnom i organizovanom silom koja je bila u moguænosti da kontroliše sukob i spreèi katastrofu. Ta vlast prepustila je teren paravojnim formacijama, švercerima oružja, kriminalcima, pa i narko mafiji, kada se ima u vidu kraj celog tog procesa na Kosovu, ali ta vlast delovala je sinhronizovano sa Evropskom zajednicom, posebno sa Nemaèkom i Vatikanom. Još krajem juna 1991. godine Evropska zajednica zahtevala je zatvaranje legitimne vojske u kasarne, uzdržavanje od bilo kakve akcije, dakle dobrovoljno pretvaranje vojske u zatoèenike u sopstvenoj zemlji, što je sasvim logièno otvaralo prostor za dejstvo paravojnih snaga secesije. Oružana dejstva otpoèela su secesijom Slovenije 1991. godine koja je bila praæena oružanim akcijama. Juna 1991. godine slovenaèke paravojne snage, bez ikakvog povoda, muèki su poubijale vojnike JNA koji su obezbeðivali granicu prema Maðarskoj (Hungary) i Italiji (Italy) i preuzele graniènu kontrolu. Sa stanovišta Ustava Jugoslavije, Povelje Ujedinjenih nacija (Charter of the United Nations), opštih pravnih principa priznatih od civilizovanih nacija, u pitanju je školski primer oružane pobune protiv države što državi nalaže preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju uspostavljanja reda. A znamo da je, postupajuæi po nareðenju saveznog premijera Ante Markoviæa, komandant Pete armije, Slovenac, general Konrad Kolšek, obavestio Vladu Slovenije da æe Jugoslovenska narodna armija povratiti kontrolu na graniènim linijama i da æe zadatak biti izvršen. Slovenaèko rukovodstvo, umesto da omoguæi mirno sprovoðenje odluka saveznih vlasti, reklo je da prihvata izazov i da æe se suprotstaviti silom što je i uradilo.

Paravojnim jedinicama koje su tada brojale 36.000 boraca, ilegalno naoružanih, Slovenija je krenula u ofanzivu. Svi su oni dobro znali da Jugoslovenska narodna armija, vaspitavana u duhu bratstva i jedinstva, neæe da puca u Slovence koje smatra svojim graðanima. Tako da je, u stvari, ubijanje vojnika JNA predstavljalo obièan i smišljen zloèin, a ne nikakav rat.

Izvršeni su teški ratni zloèini, a nisu bile pošteðene èak ni vojno zdravstvene ustanove. Trojka Evropske zajednice obišla je teren i opisala dramatiènu situaciju. Spisak zloèina je dug, a postoji i filmski materijal o zloèinima slovenaèkih paravojnih snaga koga je snimila austrijska kompanija.

 

Oružje je stiglo iz Nemaèke

 

Zbog vremena koje mi dajete, odnosno ne dajete, ja nemam moguænosti da te trake puštam sad, ali æu iskoristiti svedoèenje odreðenih svedoka da se one pokažu. Evropski parlament (European Parliament) je usvojio 10. jula 1991. godine rezoluciju kojom je osudio ne pobunjenièku stranu, ne secesioniste, nego legalnu silu, Jugoslovensku narodnu armiju. Izvršena je inverzija zloèinca i žrtve, što su amerièki i svetski mediji svestrano podržali, stavili se u službu rata i postali njegovo pogonsko gorivo. Ovo naglašavam, jer je zamena teza u odnosu na zbivanja na tlu Jugoslavije, postala od toga doba formula obilato korišæena u daljem procesu razbijanja Jugoslavije.

U Hrvatskoj, zloèini nad Srbima otpoèeli su èak ranije, pre objave secesije, istim metodama, u istim krajevima gde je otpoèeo genocid nad srpskim narodom 1941. godine od strane ustaških jedinica u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Svetski eksperti koji su prouèavali genocid koji se dogodio u razno vreme i u razlièitim delovima sveta, na primer Leo Kuper (Leo Cooper), Peter Drost (Peter Drost), Ted Gurc (Ted Gertz), Luis Horovic (Louis Horowitz), Džordž Krem (George Cram) i tako dalje, došli su do zakljuèka da se genocid nad jednim narodom može dogoditi samo jedan put. Svaki drugi pokušaj pretvara se u graðanski rat.

Ta teza našla je svoju potvrdu u Hrvatskoj. Genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1941. godine otpoèeo je pravljenjem spiskova i pozivom grupa radi davanja obaveštenja, a umesto davanja obaveštenja Srbi su ubijani ili odvoðeni u logor. Ovoga puta, na sliène pozive i sliène postupke Srbi su odgovorili otporom, osetivši se teško izmanipulisanim od strane politièara koji su, koliko juèe, branili ideale bratstva i jedinstva, a tada pozivaju na rat u ime nacionalnih ideala. U nešto prepakovanoj ambalaži bile su u opticaju stare ustaške formule, ustaški simboli, a kroz na brzinu izmenjene zakone, Srbi su izgubili status konstitutivnog naroda. Bez ikakvog naloga spolja, bez podrške Beograda, bez zaštite armije izolovane u kasarnama, Srbi u Krajinu bili su spremni da prihvate rizik smrti kroz borbu, ali ne i novi genocid. Davno pre secesije 1991. godine u Hrvatskoj su operisale naoružane grupe, takozvane ''Dobrovoljne postrojbe narodne zaštite'' koje su delovale u okviru HDZ-a i to pod razlièitim imenima: ''Zebra'', ''Crna legija'', ''Vukovi Vukovara'' i tako dalje.

U Zagrebu je 28. maja organizovana vojna parada, dakle mesec dana pre secesije na kojoj je prikazano naoružanje prispelo pretežno iz Nemaèke. Bile su to psihološke pripreme za ono šta æe uslediti. Grupe hrvatskih paravojnih snaga tih dana prebaèene su i u Bosnu, jer je predsednik Tuðman najavio obnovu Hrvatske sa granicama do Drine. Nakon donošenja odluke o povlaèenju JNA iz Hrvatske 18. jula 1991. godine, oružana dejstva paravojnih snaga u Hrvatskoj prerasla su u frontalni rat. Od 20. jula do 4. avgusta zabeležena su 75 napada na jedinice JNA, 23 na kasarne, 13 na vazduhoplove, najmodernijim oružjem iz arsenala NATO...

Paljene su srpske kuæe i od individualnih zloèina nad Srbima prešlo se na masovnu likvidaciju. U kukuruzištu kod sela Jankovca, zaklano je 65 Srba. Svi su identifikovani. U selu Svinjarevu, 25 i tako dalje. Razorena su èitava sela na podruèju Papuka i Slunja. Najmasovniji vid terora nad srpskim narodom bilo je prinudno iseljavanje èime je ispoljena najtešnja veza izmeðu 1941. i 1991. godine. Akcija je zapoèeta u Zapadnoj Slavoniji odmah nakon pobede HDZ-a na izborima stvaranjem psihoze straha da bi se podstaklo stanovništvo na iseljavanje. Primenjene su razlièite metode, izvrgavanje ruglu srpske dece u školama, privoðenje ljudi u policiju, iskluèivanje telefona, masovno izbacivanje Srba sa posla, miniranje kuæa.

 Krizni štab iz Slavonske Požege doneo je naredbu 29. oktobra 1991. godine o iseljavanju Srba iz 24 sela: Oblakovac, Orjaèa, Slatina i tako dalje i to u roku od 48 sati. Naredba je bila obnarodovana putem radija i štampe. Oni koji su odbili da se povinuju, odvedeni su logore. Došlo je do prvog velikog egzodusa Srba sa podruèja Podravske Slatine i Daruvara. Od jula 1991. godine do avgusta 1992. godine etnièki su oèišæena 193 sela sa srpskim stanovništvom. Verodostojni dokumenti o svemu tome dostavljeni su Evropskoj zajednici. Ratna dejstva preneta su na teritoriju Bosne i Hercegovine.

 

Posledice "Islamske deklaracije"

 

 Ideološki temelji postavljeni su još 1970. godine objavljivanjem ''Islamske deklaracije'' Alije Izetbegoviæa kao tajnog politièkog programa, a zatim, 1984. godine objavljena je knjiga istog autora pod nazivom: ''Islam, izmeðu istoka i zapada'', a zatim 1990. godine ponovo objavljena ''Islamska deklaracija''. Poznato je da u njoj kaže ''ne može biti mira i koegzistencije izmeðu islamske i neislamske vere''. To se ponavlja u tim knjigama svim i mnogo puta. Na zasedanju Skupštine Bosne i Hercegovine 21. decembra 1991. godine, Izetbegoviæ je izjavio: ''Za suverenu Bosnu i Hercegovinu spreman sam žrtvovati mir''.

Na principima ''Islamske deklaracije'' izvršena je mobilizacija masa i otpoèeo je graðanski rat uz obilatu finansijsku pomoæ koja je pristizala iz Saudi Arabije (Saudi Arabia), Irana (Iran) i drugih islamskih zemalja. Usledio je i dolazak velikog broja mudžahedina. Na VI samitu organizacije islamske konferencije održane od 9. do 12. decembra 1991. godine, dakle pre nego što se rat razbuktao i pre nego što je Bosna i Hercegovina priznata, pružena je puna podrška ''braæi po veri'' i njihovoj borbi za integritet prve islamske države u Evropi (Europe). Ni danas Bosna i Hercegovina nema veæinu muslimanskog stanovništva. Uz obilatu finansijsku pomoæ odato je priznanje Aliji Izetbegoviæu.

Bosna i Hercegovina bila je jedna od glavnih tema i na vanrednom ministarskom sastanku ove organizacije održanog u Džedi (Djeda), 1. i 2. decembra 1992. godine. Svoju brigu proširili su ovoga puta i na dva podruèja u Srbiji, na Kosovo i rašku oblast ili, kako je oni nazivaju, Sandžak. Prvi ''sveti ratnici'', mudžahedini, stigli su iz Avganistana (Afghanistan), Libana (Lebanon), Maroka (Morocco) i Pakistana (Pakistan), naoružani oružjem koje je CIA (Central Intelligence Agency) uputila pobunjenicima u Avganistanu. Prispela je i grupa od 400 èlanova Hezbolaha (Hezbollah) u Sarajevo, kao vojni instruktori. Sledeæi tradiciju iz Drugog svetskog rata zajednièkog nastupa borbenih jedinica u ratu u sastavu nacistièke Nemaèke protiv demokratske koalicije kojoj je pripadala tadašnja Jugoslavija, dva lidera pobunjenièkih snaga, Tuðman i Izetbegoviæ, potpisali su u Zagrebu ugovor koji predviða, pored ostalog, da æe oružane snage Hrvatskog vijeæa odbrane biti deo jedinstvenih oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine. Usledila su izgnanstva Srba iz krajeva koje su kontrolisale muslimanske snage.

Desetine hiljada je isterano iz Mostara, 2.500 iz Goražda i tako dalje. Kao i u Hrvatskoj, kako se dogodilo i u Bosnu i Hercegovinu upuæeni su navodno penzionisani amerièki oficiri kao instruktori hrvatsko-muslimanske vojske. Ratne operacije imale su svoju putanju razvoja i pomerale su se od severa ka jugu i konaèno su prenete na tlo Srbije, to jest na Kosovo. Sam obrazac po kome je planirano razaranje Jugoslavije i rat protiv Jugoslavije, èija je poslednja faza Kosovo, je veoma prost. Osnovu su èinile paravojne pobunjenièke snage, kriminalne grupe, teroristi, a na Kosovu i narko mafija, uz optužbe na raèun legitimne sile, u vreme Slovenije i Hrvatske JNA, a kasnije u vreme Savezne Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije. U otvorenoj agresiji na preostali deo Jugoslavije, to jest na Srbiju i Crnu Goru, sruèeno je na desetine hiljada tona bombi, sa osiromašenim, desetine hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom i do sada nepoznatim otrovima. Kako su to utvrdili svetski eksperti, baèeno je pet do šest puta više otrova nego na Hirošimu (Hiroshima) u agresiji protiv Jugoslavije 1999. godine izvršenoj od NATO. Umešanost zapada, pre svega Nemaèke i Vatikana, bila je oèita od samog poèetka rata. Istaknuti amerièki teoretièar Donald Horovic (Donald Horowitz) argumentovano je dokazao u svojoj studiji ''Etnièki i nacionalni konflikti'' (Ethnic and National Conflicts) da nacionalni i etnièki konflikti prerastaju u svoj najsuroviji oblik, rat, onda kad jedna ili obe strane zadobiju meðunarodnu potporu.

 

Priznavanje secesionista

 

Rat na ovom prostoru bio je sinhronizovana akcija secesionistièkih snaga i spoljnih snaga koje su u pripremi razbuktavanja krvoproliæa, masovno implantirane u Jugoslaviju...

 U Završnom aktu (Final Act) iz Helsinkija (Helsinki), evropske zemlje i SAD obavezale su se da æe poštovati teritorijalni integritet svih država potpisnika. U skladu s tim da æe se uzdržati od bilo koje akcije usmerene protiv teritorijalnog integriteta, politièke nezavisnosti jedinstva bilo koje države potpisnice. To je èlan 4. Ti principi potvrðeni su sveèano u Parizu (Paris) 1990. godine potpisivanjem Pariske povelje (Paris Declaration). Samo godinu dana posle toga, Evropska zajednica istupila je otvoreno na politièku pozornicu kao udarna snaga razbijanja Jugoslavije. Na Brionima je 7. jula 1990. godine potpisana ''Deklaracija o mirnom rešavanju spora izmeðu federalnih jedinica SFRJ''. Pozivom na ove akte koje sam pomenuo, Evropska zajednica se obavezala da æe u iznalaženju mirnog i trajnog rešenja za krizu izmeðu federalnih jedinica poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije, od koje je, kao jedino pravno zaštiæenog subjekta, dobila mandat za posredovanje. U istoriji civilizovanog sveta posrednièki proces položio je od dijagnoze uzroka spora, preko postavljanja nekoliko varijanti moguæih rešenja, do navoðenja koncesija sa kojima se može raèunati.

Umesto svega toga, Lord Karington (Peter Carrington) je na vanrednom sastanku Konferencije o Jugoslaviji (Conference on Yugoslavia) 18. oktobra 1991. godine, ultimativno postavio nestanak Jugoslavije kao države i subjekta meðunarodnog prava bez alternative i prekrajanja prostora Jugoslavije po modelu koji je primenio Hitler (Adolf Hitler) 1941. godine. Nacistièke vrednosti odnele su pobedu. Pravu na razbijanje države, na secesiju dat je primat u odnosu na oèuvanje države i na pravo na oèuvanje države originalnog èlana Ujedinjenih nacija. Paradoks je u tome što pravo na pobunu te iste države osporavaju u sopstvenoj zemlji Englezi Ircima, Španci Baskijcima, Francuzi Korzikancima i tako dalje, a nije na odmet podsetiti da u vreme kad su se srpski borci zajedno sa saveznièkim snagama borili u Drugom svetskom ratu, da su tada trupe takozvane Nezavisne Države Hrvatske, kao i neke iz Bosne, ali tada takoðe u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, na mnogim frontovima se borile u sastavu nacistièkih snaga. U to vreme èuvena Handžar divizija iz Bosne upuæena je u sastavu nacistièkih kažnjenièkih snaga u Francusku (France) gde je poèinila i izvršila neèuvene zloèine. Ali, vratimo se Karingtonovom papiru kojim je zadat prvi udarac subjektivitetu Jugoslavije. Reè je o otvorenoj prevari poèinjenoj Karingtonovim papirom. Dalji pregovori pretvoreni su u farsu. Usledilo je potom priznanje secesionistièkih republika pod snažnim pritiskom Nemaèke i Vatikana, suprotno elementarnim principima meðunarodnog prva, praksi Ujedinjenih nacija, ali i praksi vodeæe sile, Sjedinjenih Amerièkih Država...

 

(Kraj)

 

 

Beleška o piscu

 

Robin de Rajter roðen je 6. marta 1951. godine u Enšedeu, Holandija. Rano detinjstvo  proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974. godine. Robin de Rajter je, posle kraæe bolesti, umro 2007. godine.

 

 

Narudžbenica

 

Izdavaèka kuæa Metaphysica, ul. Solunska br. 10, Beograd, Stari Grad, tel. 011/2920062, 064 3073668, 062 336460, 063 8295488, kao i na e-mail adresu metaphysicsterŽgmail.com

 

 

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane