https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rocky Stars Club

Rocky Stars Club

 

Ureðuje Rajko Roki Dvizac..

 

Hleb i èokolada…

 

(Ne)oèekivani gost na venèanju Doris Dragoviæ

 

Na telefonskoj sekretarici je bilo nekoliko poruka da se hitno  javim u redakciju „TV Novosti".Èim sam stigao na  stolu me je èekala avionska karta za Split. Nekada bih se tome obradovao ali sada - sada je to po meni bila èista ludost. Zar niko u redakciji ne èita druge novine,osim sopstvenih? Zar ne znaju šta se dešava u zemlji Jugoslaviji? Samo što nije izbio rat a ja treba da idem u Split.

 I kog ðavla æu tamo kad se ne bavim politikom? Sva ta pitanja u mojoj glavi prekinuo je glavni urednik Nino Milenkoviæ  koji je „dotrèao" èim je èuo da sam stigao. Uzbuðeno mi je objasnio da mu se javio prijatelj i saradnik redakcije iz Splita, foto-reporter „Slobodne Dalmacije", sa vešæu koju niko iz medija, osim njega ne zna. Pa èak ni u „Slobodnoj Dalmaciji"! A vest je bila da se u tajnosti venèava Doris Dragoviæ za tamošnjeg vaterpolistu „Neka joj je sa sreæom,ali kakve to veze ima sa mnom?" -odgovorio sam.

No, urednik me je ubeðivao da je to ekskluziva  a da jedino ja mogu nepozvan otiæi na svadbu, jer jedino  mene Doris Dragoviæ neæe odbiti niti oterati sa venèanja. "Ti dobro znaš zašto te Doris neæe odbiti!" - dodao je na kraju.

Uzalud sam pokušao da mu objasnim da li uopšte zna šta se dešava i da je svadba Doris Dragoviæ u ovom trenutku marginalna stvar. Nije vredelo, nije me slušao.

Hteo je tu ekskluzivnu svadbu pošto-poto. Zaustavljeno je štampanje novina - èekalo se da ja donesem naslovnu stranu i prièu...

Tri sata kasnije bio sam veæ u avionu za Split. A Split me je doèekao sav izlepljen plakatama i bilbordima Franje Tuðmana. Ni nalik gradu èije je ime uvek bilo vezivano za more, festivale i dobru zabavu. Imao sam jednu naviku, za razliku od drugih kolega novinara - u koji god bi grad otišao uzimao bih iskljuèivo lokalnu štampu.

Drugi su nosili ili pak kupovali novine za koje su pisali, valjda da bi se tako lakše indetifikovali pred samim sobom i drugima. Uzeo sam na aerodromu „Slobodnu Dalmaciju" i taman kad sam krenuo prema šanku, pojavio se foto-reporter „Sl.Dalmacije". Odmah mi je rekao da idemo pravo u grad. Po njemu se videlo da je uznemiren i prestrašen.

Uglavnom je on prièao a ja sam klimao glavom, tako da se èuo samo njegov splitski dijalekat a moj beogradski ostao je nezapažen. Ostavio me je u jednom kafiæu, rekao da ga tu saèekam, da sluèajno nigde ne idem i da mi nije palo na pamet da muvam lepe Spliæanke.

Zaledio se jer se u tom trenutku pojavio konobar. Ja sam hladno naruèio:

- „Eno kavico, prosim lepo"! Konobar je klimnuo glavom a foto-reporter se najzad osmehnuo. "Slobodna Dalmacija" u rukama, kavica ispred mene, još samo da æutim i niko neæe primetiti da sam iz Beograda. Tako je i bilo. Dva sata kasnije, a 15 minuta do venèanja, foto-reporter se ponovo pojavio.

Platili smo raèun za moje kavice, seli na njegov moped i krenuli ka Opštini gde je bilo zakazano venèanje.Setio sam se da se na venèanje ne ide praznih ruku i naterao foto-reportera da stane ispred jedne cveæare i kupi buket cveæa. To je i uèinio ali meni nije dao da mrdnem sa motora. Taèno na vreme stigli smo pred Opštinu.  Kad smo ušli unutra video sam Doris, njenog mladoženju, najužu rodbinu i jednog, oèigledno njihovog (svadabarskog) fotografa. Ja sam bio jedini novinar iz cele Jugoslavije koji je došao na venèanje Doris Dragoviæ! A „moj" foto-reporter, jedini foto-reporter! Nije èak došao ni novinar iz Splita a kamoli Zagreba. Oèigledno je bilo da se venèava u strogoj tajnosti.

Glasno sam viknuo: - „Doris"!!! Bila mi je okrenuta leðima. Okrenula se i par sekundi me gledala totalno iznenaðena pojavom  (ne)oèekivanog gosta na venèanju! No, nije se dala zbuniti. Poklonila mi je svoj široki osmeh a ja njoj buket cveæa. "Èestitam" - rekao sam kratko."Hvala"  - uzvratila mi je.

Naravno, poljubili smo se za sreæu. Tek onda mi je predstavila svog buduæeg muža a potom rekla da sam ja novinar iz Beograda, njen stari prijatelj. To je bio šok ne samo za mladoženju,veæ za sve svatove. Sreæom, u tom trenu, matièar je pozvao mladence, venèanje je moglo da poène. Foto-reporter se iskrao iza mojih leða i odradio posao kako valja. Slikao je non-stop. Shvatio sam da on zaista jedini zna za ovo venèanje i da sada tu svoju tajnu želi dobro da naplati. Slikao je i za „Slobodnu Dalmaciju" i za „TV Novosti" i za štampu u Zagrebu. Imao je potpunu ekskluzivu.

Kad se opštinsko venèanje završilo, Doris mi je samo mahnula jer ju je novopeèeni mladoženja odvukao u raskošno okiæen auto. Foto-reporter mi je rekao da idem pravo na aerodrom i da ga tamo èekam a on ide u redakciju da razvije film koji æe mi doneti.

 „A kuda æe Doris"? - pitao sam ga."Pa..u crkvu,na crkveno venèanje" - odgovorio je on. „E,onda i ja idem tamo" - bio sam odluèan.

Uzalud me je molio da ne idem jer, to nije isto a još manje pametno. Tamo æe biti svi gosti.Èak i oni nezgodni.  Zar sam zaboravio da dolazim iz Beograda? Pošto sam bio uporan, na kraju je pristao da me odveze svojim mopedom do crkve. "Ne brini,èim se završi venèanje ja æu taksijem otiæi na aerodrom.

Tamo se vidimo" - tešio sam ga. Ali, on je toliko bio isprepadan i uplašen da jednostavno pustio da radim šta sam naumio. Lagao bih kada bih rekao da ni mene nije spopala neka nelagoda i hladnoæa oko srca ali jednostavno neki ðavo me je terao da idem do kraja. Šta æe te,mladost - ludost. Foto-reporter „Slobodne Dalmacije" me je istovario ispred kapije dvorišta crkve i odjurio. Ušao sam sam. Desetak koraka dalje od mene stajala je i posmatrala me grupa od 7-8 mladiæa u sveèanim odelima ali sa vidnim znaèkama/šahovnicama na revrima. Pratili su me u stopu. Oni su oèigledno znali ko sam i odakle sam. Ušao sam u crkvu, prekrstio se i stao blizu vrata da odatle posmatram crkveno venèanje Doris Dragoviæ. Grupa je stala iza mene. Na leðima sam oseæao njihove poglede. Posmatrao sam šta ostali gosti rade,pa sam to èinio i ja što je još više zbunjivalo moje posmatraèe. Negde pred sam kraj, neoèekivano za moje posmatraèe, prekrstio sam se i izašao iz crkve. Dvojica su lagano krenuli za mnom. Stajali su na pristojnom rastojanju i posmatrali me sve dok nisu se uverili da sam seo u taksi i otišao. Možda su mislili da idem pre njih na mesto gde æe biti održano svadbeno veselje ali ja sam ipak krenuo na aerodrom. Naruèio sam eno kavico i saèekao foto-reportera. Kada me je ugledao prvi put tokom ovog neobièno-stresnog dana da se nasmejao kao èovek. Videlo se da mu je tek sada pao kamen sa srca. Dao mi je film, pozdravili smo se i ponadali da æemo se videti jednog dana.

Tek kada sam ušao u avion, primetio sam nešto neobièno. Kada sam dolazio u Split, avion je bio skoro prazan a sada je bio prepun. Meni je bilo jasno zašto ali ne i onima u Beogradu. Strah, pravi strah me je stigao tek kada smo poleteli a prestao tek pošto smo sleteli na aerodrom u Surèinu.

Dok sam u redakciji preprièavao sve šta sam doživeo oni su se uglavnom smejali, tvrdeæi da preterujem. Istina predskazanja koje æe tek uslediti, kao da nije dopirala do njih. Jedino u tom momentu je bilo bitno da „TV Novosti" jedini u Jugoslaviji imaju ekskluzivu - naslovnu stranu i prièu jedinog novinara koji je bio u Splitu na venèanju Doris Dragoviæ! Ceo tiraž je prodat za dva dana. Danas,posle toliko godina pitam se - da li „TV Novosti" uopšte znaju da ja postojim?! Kako bi „znale" kad su od najtiražnijeg nedeljnika postali tv bilten.

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane