https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Na licu mesta

 

Na licu mesta

 

I najuspešnije smederesvko preduzeæ Želvoz opustošeno

 

Ni šina ni vozova

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeæa u Srbiji. Èak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljaèkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i  stranci se povlaèe, vraæajuæi preduzeæe državi èija vlast danas na gladi radnika želi da ušiæari još neki glas na predstojeæim izborima, navode insajderi Tabloda u tekstu koji objavljujemo

 

Pišu: Insajderi  Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeæe Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u èinjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u èinjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najveæeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije. Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošæu rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj naèin Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu èime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da naðe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu veæ i šire. To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanoviæa koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujuæi najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika poèeo polako da jaèa, iako je višak radnika bio više nego oèigledan.

Do 2004. Želvoz je ojaèao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeæe Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama uèestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara. Politièkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd  Milanko Šaranèiæ smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog èoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na obiènu lokalnu radionicu koja æe otpustiti sve radnike, a zainteresovani æe se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeæa i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da èuje da je uhapšen brat Milanka Šaranèiæa, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih  milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona èiji ugovor nikada nije pravno rastumaèen, ali je zato služio za pljaèku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

 Iscrpljen nedomaæinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu iskljuèeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo èetiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Obilatim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoæ odreðenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šaranèiæem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora - neizdrživa.

Voða sindikalnog protesta postaje èlan Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog uèešæa u proneveri Želvozovih milion evra. Za direktora dolazi èovek „kontroverznih" osobina Novica Davidoviæ iz subotièkog Bratstva, sumnjive struène spreme (viša bosanska veèernja, ili tako nešto, taèan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošæu kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa. U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac  Duško Tešanoviæ sa daleko veæim kvalitetima od Davidoviæevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politièki podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacije - povezala je radni staž zaposlenima i kozmetièkim potezima održava Želvoz u životu. Kroz njegov raèun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti  je naðen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidoviæ dobija kriviènu prijavu za kraðu para i otpadnog gvožða iz preduzeæa kojim upravlja. Pošto su njegove politièke veze jake na svim stranama, sve se završilo obiènim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova kraða nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je optereæivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije èudno što su gotovo svi radnici na plaæenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaæuju, staž im nije uplaæen za poslednje tri godine pa stoga i ne èudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde oèajnièki èekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznaðe je tim veæe što i kada se promeni politièka garnitura na vlasti  njihovi problemi  ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonaèelnica Smedereva Jasna Avramoviæ koja je do skora bila pred svakim protestnim radnièkim skupom, ali od kako je gradonaèelnica radnicima suprotstavlja policiju. Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih graðana vidi se i po tome što je èak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugraðane. Može se reæi da je zastrašujuæi primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Raduloviæa koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zakljuèaka Vlade Republike Srbije èiji je bio èlan.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da æe koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Miroviæ imati više sluha za njihove probleme i da æe poštovati dogovoreno, što do danas nije bio sluèaj. Tako je  koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obeæao da æe svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Miroviæ nije precizirao koje godine æe se to desiti, radnici i dalje uzaludno èekaju da država ispuni svoje obeæanje. Verovatno æe pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa æe onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer veæina njih ionako nema više od èega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su poèeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a èetvoro je izvesno vreme štrajkovalo glaðu, mada se to nije mnogo razlikovalo od obiènog života u kome su na glad prinuðeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je veæinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine. Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujuæi na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane