https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (11)

Govorili su nam da smo ''ušljivi četnici''

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Svedok 445/9418, kao rezervni oficir bivše JNA zarobljen 16 juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: Po dolasku u „Loru" prvo smo odvedeni u zgradu komande gde su nas postrojili po činovima pa je došao njihov komandant koga smo morali da pozdravimo ustaškim pozdravom. Dok smo tako stajali prošao je jedan njihov i B. R. snažno tresnuo po licu tako da je prokrvario. Posle ovoga mene je upravnik izveo pred vrata zgrade u dvorištu sa jednim pratiocem pa me je kao zagrlio, a ovaj drugi je počeo da me udara karate udarcima. Govorio je na japanskom nazive ovih udaraca i tražio od mene da ih ponovim.

Tu su nas uveli u dvorište, skinuli lisice sa ruku, skinuli gole i postrojili uza zid licem prema zidu i tada su počeli da nas tuku pendrecima, bezbol palicama, debelim kablom koji smo mi zvali „petožilac" koji se savijao prilikom udaranja po telu tako da je ostavljao masnice i s jedne i s druge strane. Kako je ko padao od iznemoglosti uza zid, tako je bio odvođen u jedan ćošak gde je stajao induktorski telefon pa su ga priključivali žicama na taj telefon i okretanjem ručice puštali struju.

Kada sam pao i mene su priključili na taj telefon i propuštali struju kroz mene tako da mi se celo telo treslo i bacalo od strujnih udara i odskakalo od tla. Oni su govorili da treba da se javim Mladiću na telefon. Posle ovoga ispolivali su nas, onako umorne i prebijene, vodom iz vatrogasnih šmrkova i zatim su nas ubacili u ćeliju koja je bila 2,5 dž 2,5 m gde smo bili u prvo vreme.

Torture su odmah počele, upadali su u ćeliju i tukli nas odreda. Dovodili su i civile da nas tuku i žene pa se dobro sećam kako su me, jednom prilikom, tri žene iz Mostara dobro isprebijale.

Izvodili su nas u hodnik pa su nas tamo tukli, a odvodili su nas i u jednu prostoriju koja je bila u nizu sa našom ćelijom, a predviđena je za mučenje pa su nas tamo tukli.

Tamo su nas prikačinjali na onaj induktorski telefon, ali i na struju od 220 V gde je bio ispravljač sa regulatorom jačine struje pa su struju čas pojačavali, čas smanjivali i tako nas mučili. Ovo su radili mnogo puta pa sam ja takav strah dobio od struje da kasnije ni u terapijske svrhe nisam dozvolio da me prikače na bilo šta što propušta struju. Ove batine i tuče je bilo toliko da sam jednog dana izbrojao da su 14 puta upadali u našu ćeliju i prebijali nas do besvesti.

Morali smo satima da pevamo ustaške pesme, odnosno pesme u kojima su oni hvale i pesme kojima se Srbi vređaju. Izvodili su nas i u dvorište gde su nas terali da satima gazimo legionarskim strojevim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi sa obe noge i za to vreme smo morali da pevamo pesme.

Više puta su nas izlagali suncu napolju od 10 do 16 časova popodne kada je najjače sunce, a puštali su da teče voda pored nas dok su nas terali da pijemo morsku vodu, tako da nas je žeđ strašno mučila. U ćeliji blizu naše bila su četvorica pilota pa su P G. terali da nama drži predavanje kako je leteo i kako je oboren pa je on tom prilikom morao da imitira let aviona, a mi smo to morali da ponavljamo pa ko ne bi znao, dobijao bi degeneke. Više puta su nas odvodili da gledamo televiziju i prikazivali su vesti na kojima smo videli Trebinje. kako se ustaše ljube i raduju kao da je Trebinje palo, odnosno da su ga osvojili. Ovo bi nas porazilo i ubijalo u nama ono malo snage što nam je ostalo.

Posle izvesnog vremena prikazali bi nam slične scene iz Nevesinja što nas je još više pogađalo i tako za više različitih gradova. Više puta su organizovali fiktivna streljanja pa su nas izvodili napolje, postrojavali i pucali iznad nas. Ovako su mene više puta streljali.

Pored ovoga i niza fizičkih i psihičkih tortura mučili su nas glađu i žeđu tako što su nam uskraćivali hranu i vodu što je još više otežavalo naš položaj i ubijalo sve ljudsko u nama. Higijena nije bila nikakva, u WC smo mogli da idemo samo kada nas stražar pusti, oni su nam to često uskraćivali pa se dešavalo da i po dva dana nisu dozvoljavali da idemo u WC.

Ne sećam se tačno datuma, ali mislim da je bilo krajem jula 1992. godine, doživeo sam jedno od najtežih batinjanja gde mi je razbijena leva strana lica i polomljena zigomatična kost, izbijena dva zuba, polomljena donja leva vilica, napukla arkada iznad levog oka.

Posle ovoga sam prebačen u bolnicu u Firulama gde su me pregledali, slikali i rekli da mi nije ništa, dali aspirin i da stavljam hladne obloge, ali umesto obloga jedan me je u liftu snažno udario u polni organ.

Pred sam polazak iz „Lore" po danu upali su stražari unutra i izveli me u prostoriju za mučenje gde su me tukli tako što su mi rekli da stojim uspravno, da zatvorim oči i dignem ruke uvis, a oni su me sa svih strana udarali što je posebno teško da se podnese jer udarci dolaze iznenada i sa strane odakle se čovek ne nada, a uvek se misli ako bi pogledao bar bi psihički mogao da se pripremi za udarac. Tukli su me dok nisam pao na tlo i izgubio svest jer su me tu i nogama gazili dok sam ležao na podu. Osvestio sam se u ćeliji i osećao jake bolove u predelu desnog grudnog koša.

Terali su me da se zavlačim u kućicu za psa i da izigravam psa, a moj kolega je izigravao mačku i penjao se na tu kućicu pa je on nastojao da me ogrebe, a ja da njega ujedem za ruku. Posle ovoga smo menjali uloge, pa sam ja bio mačka, a on pas. Dodajem da su jednom sve zatvorenike postrojili u dvorište u dve vrste okrenute licem u lice i naterali da se šamaramo sve dok jedan ne padne.

Motiv je bio da se udara što jače i da se drug preko puta obori jer su rekli ko ne padne oni će ga sami tući, a ko ostane na nogama on će biti pošteđen. Preko puta mene je bio jedan zidar iz Omiša pa me je on udario svojim ogromnim rukama kao lopatama tako da me je brzo srušio na zemlju, a potom su me tukli stražari. Posle ove tuče oglušio sam se na oba uva".

Svedok 470/953, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u bivšoj JNA u Gabeli, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „U jutarnjim časovima su nas oterali u „Loru". Odmah su nas smestili u ćelije i to po šestorica u jednoj. Tu je izvršena klasifikacija ko je koje nacionalnosti. Mene to veče niko nije tukao, ali moje drugove jesu. Od kako su nas zarobili do zatvaranja u „Loru" nismo dobili ništa za jelo. Ovde smo zatekli dvojicu zatvorenika Č. i Ž. koji su bili civili. Njega su obukli u uniformu i Ž. je morao da govori: Ja sam Ž. ilegalno sam se naoružavao, četnički sam vojskovođa, silovao sam žene i decu. Sve je on to morao da kaže i nama i da izrazi kajanje. Posle bi ga vratili u svoju ćeliju.

Režim u logoru je bio sledeći: kada bi bio na dužnosti stražar Gudić dolazio je u ćeliju uz psovke „četničku vam majku" i morali smo svi da ustanemo iz kreveta i da podignemo desnu ruku uvis i da glasno viknemo „Za dom, spremni". Ukoliko to neko ne uradi on je dobijao batine.

Stavi rukavice, uzme bezbol palicu ili pendrek i bije po svim delovima tela. Isterivao nas je noću napolje da trčimo u hol zgrada koji je bio ograđen žicom dok ne popadamo, a uz to smo morali da pevamo ustaške pesme.

Ubrzo posle našeg dolaska u logor „Lora" dovedena su i četvorica pilota. Oni su najgore prošli. Njih su toliko tukli skoro svakih pet minuta da su bukvalno bili polomljeni. Nisu mogli sami ni da uzimaju hranu pa smo ih mi hranili i donosili im vodu.

Najviše ih je tukao zapovednik i stražar Gudić. Gudić ih je u mom prisustvu mučio: vezivao im je i puštao im struju na polne organe i prste ili im na prste zakači žice a u isto vreme daju telefonsku slušalicu kao da se javljamo kući. U tom momentu se sav strese, a stražari se smeju i uživaju. Jednog zarobljenika koji je imao 60 godina terali su na oralni sa seks sa jednim popom koji je takođe bio zatvorenik. Terali su nas da stalno radimo u krugu i van logora. Kopali smo i čistili travnjake i uređivali te njihove kancelarije. Premeštali smo i pakovali njihove magacine sa municijom. Za to vreme dok radimo dolaze i civili da nas biju i pljuju."

Svedok 164/956, zarobljen kao vojnik rezervista bivše JNA iznad Stolca, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „ U logoru „ Lora" u Splitu tukli su me gumenim palicama, palicama za bezbol, debelim spletom kablova, šakama, nogama, gusenim poklopcem od šahta, drvenom gredom 15x15x100 cm, zatim smo mučeni poljskim telefonom odnosno indukovanom strujom proizvedenom u ovom telefonu te nekom specijalnom napravom kojom su struju iz gradske mreže transformisali u napon od 100 V pa su sa ovom strujom uz pomoć nekih kablova i štipaljki mučili zatvorenike tako što bi im štipaljke obično prikopčavali na uši i pomoću tastera uključivali i isključivali struju i to su bile nezapamćene muke kada se telo grči i trese.

Najteže su nas tukli civili koji su se vraćali iz grada u kasnim noćnim satima, a bili su pod uticajem alkohola. dolazili su da nas tuku i pripadnici HVO, HOS, zng.

U ovom logoru meni su polomili prvo četiri, a posle još jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U „Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Jednog dana mene su tukli u četrnaest navrata, inače svakoga časa u zatvoru su se mogla čuti zapomaganja zatvorenika. Jednom prilikom posmatrao sam kako su zatvoreniku B. D. prikopčali induktorski telefon i vrteli ručicu telefona sve dok mu krv nije udarila na uši, potpukovnika L. i kapetana P su naterali da popiju litar vode u koju su prethodno razmutili 25 dkg soli, zatim ih skinuli gole, vezali gole, vezali im ruke na leđa i tako ih držali na jakom letnjem suncu od 11-18 časova bez vode, samo su ih povremeno polivali vodom po grudima. Od ovog mučenja potpukovnik je doživeo nervni slom, a obojica su dobili izuzetno jake opekotine po čitavom telu i završili su u bolnici. Sve nas zatvorenike su terali da idemo četvoronoške između pojstrojenih gardista i da pri tome imitiramo oglašavanje mačaka, petlova, pasa i drugih životinja a pri tome su nas gardisti udarali nogama i svim onim što im se našlo pri ruci.

Ovde je bilo fizičkih maltretiranja koja su vršena nad nama koje neću zaboraviti i psihičkih maltretiranja u cilju ubijanja volje u čoveku tako da smo morali kukurikati, lajati kao psi, hodati raširenih ruku i govoriti „mi smo crne ptice".

U ovom zatvoru nisu nam dozvoljavali da spavamo, terali su nas na razne seksualne izopačenosti, znam da su oficire terali da svoje polne organe stavljaju drugom u usta i to sam i ja morao raditi". Svedok 164/952, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 20. aprila 1992. godine u Šehovini, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „čim sam posle operacije doveden u zatvor „Lora" šakom u oko i nogom u stomak me je udario Gidić Duško bivši oficir JNA koji je prišao hrvatskoj strani. Posle toga odveli su me u samicu u bloku „C" i tu sam tih dana bio stalno tučen, a nisu mi davali ništa da jedem ni da pijem.

Ovde su me tukli čim su stizali, najviše palicama i to bodimice u bubrege, a udarali su me stražari HV, pripadnici HOS koji su, takođe ovde bili zatvoreni jer su nešto pogrešili. Dana 2. maja 1992. godine mene su izveli u krug zatvora gde je bila ekipa Hrvatske televizije i novinari hrvatskih listova.

Doneli su plastičnu lutku i plastični nož, a meni su stavili periku dugu bradu i kosu i šubaru sa kokardom i tražili su od mene da pokažem kako sam klao Muslimane po Fazlagića kuli. Ja sam se pri tome morao predstaviti: „Ja sam J. K. Četnik iz Gacka, a oni su nastavili sa komentarom, koljač iz Gacka i ja pokazujem na koji sam način klao i ubijao Hrvate i Muslimane, a sve je to snimala njihova televizija.

Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, bivši bokser, upravnik Tomo Dujić i Tonči, izveli su me u kupatilo i tukli nogama. Šakama, čime su stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim. Kasnije je došao stražar sa dva zatvorenika i stavio me pod hladan tuš, a zatim su mi obukli mokro odelo i odneli me u ćeliju do ujutro.

Posle su me prebacili u drugu ćeliju koja je imala krevet, a ujutru su me odveli u bolnicu gde je snimak pokazao polomljenih 12 rebara. Isti dan sam vraćen iz bolnice i prebačen u blok „B", u zajedničku ćeliju.

Gudić Ivica je mene tako mučio da je na tetovažu koji sam imao na levoj podlaktici gde je bilo istetovirano „JNA" gorio cigaretom sve dok je nije uništio, a zatim me odveo u kupatilo, vezao lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola sata po čitavom telu tako da sam sav bio modar i u otocima.

Posle udaranja on me je naterao da obrišem kupatilo koje je bilo puno moje krvi, a zatim me naterao da popijem tu krvavu i sapunjavu vodu koju sam skupio po podu, takođe mi je nožem rezao prste desne ruke tako da je i danas imam vidljive tragove tog rezanja.

Posle ove tučnjave ponovo sam vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bezbol palicama, pa sam izgubio svest, uključili su hladnu vodu na mene, a drugi zatvorenici su mi pričali da sam tako u vodi ležao sat i po vremena.

Inače u zatvoru „Lora" meni i drugim zarobljenicima su stražari i civili koje su puštali u zatvor i pripadnici HOS radili i priređivali najveće muke, udarali su nas pendrecima, drvenim motkama, bezbol palicama, vodenim šmrkovima, zatim su nas držali na jakom suncu dok ne dobijemo opekotine i sećam se da je sa opekotinama teško stradao potpukovnik J. L., zatim bi nas vezali za rešetke da visimo u ćeliji do 30 minuta, jedni druge smo morali da udaramo. morali smo raditi fiskulturu i do iznemoglosti i pri tome gaziti legionarski korak, morali smo da lajemo i da pevamo ustaške pesme, sećam se da smo pevali „Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana" , zatim „Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Ante Pavelića", zatim bi nas gonili da pevamo i naše pesme i govorili su da pevamo četničke pesme.

Terali su nas da jedemo svoju kosu i dlake sa brade, meni su jednom otkinuli malo kose i to sam morao pojesti, sećam se da su L.H. iz Nikšića naterali da pojedu svoju bradu koja je bila duga i koju su mu oni obrijali, zarobljenici su morali jesti svoj izmet i piti mokraću, a to sam i ja radio, stražari su nas terali da pijemo vodu iz flaše u kojoj su razni otpaci, satima su meni i drugima flaše i palice gurali u čmar, posebno su bili udarci pendrekom po preponama.

Dok bi radili u krugu oni bi nam na glavu nabijali kantu sa smećem, a zatim bi nas terali da udaramo glavom u zid sve jače i jače dok ne izgubimo svest.

Terali nas na razne bludne radnje, jedni drugima smo morali da držimo u ustima polni organ, da ližemo zadnjicu, zatim bi nas stražari davili vezivanjem kanapa oko vrata, a posebno teška mučenja su bila sa indukovanom strujom koju su proizvodili poljskom telefonom, a nama bi vezivali žice za uši, nekad za prste, a nekima su vezivali i za polni organ. Terali su nas da se krstimo kao rimokatolici."

Svedok 340/943, zarobljen kao rezervista bivše JNA 8. aprila 1992. godine, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „Kada smo stigli u Split skinuli su nam lisice i poveze sa očiju, uterali su nas u jedno zajedničko kupatilo gde su nas naterali da se istuširamo i obrijemo. Tu sam se pogledao u ogledalo i prosto nisam mogao da poverujem koliko sam propao, a i moji drugovi su strašno izgledali.

Nakon ovoga su nam oduzeli dokumenta i vrednije stvari koje smo imali pri sebi. Posle ovoga su nas smestili u ćelije u bloku „C", a tu su smeštali one koje su proglasili da su najopasniji, pa su ovde zatvorenici više i mučeni. Ja sam bio u prvoj ćeliji.

U „Lori" su nas mučili svaki dan neprekidno. Jedno od čestih mučenja je bilo priključivanje na struju pa su tako u više navrata mene i Lj. B. zajedno sa lisicama vezali za neka metalna vrata u hodniku sa rukama vezanim iznad glava za ta vrata a bose noge su bile u vodi na podu hodnika.

Zatim su nam vezivali električne provodnike za uši, palčeve nogu, polne organe, pa puštali struju preko induktorskog telefona. Struja je tako delovala na mene da se vilica ukoči, a oči igraju kao klikeri tako da sam imao osećaj da će da iskoče iz glave. Pri tome su nam postavljali pitanja, ali bez obzira koliko sam se trudio da otvorim usta, nisam mogao. Dok je jedan okretao telefon i puštao struju, drugi su me tukli čime su stizali pesnicama, kablovima, kundacima raznim predmetima. Posle ovoga bi nas naterali da operemo pod svojim košuljama pa da ih ponovo obučemo i tako mokre su nas terali u ćelije. Isti postupak je bio i sa drugima.

Postrojavali bi nas u hodnik i terali nas da se podignemo na nožne prste, podignemo ruke u vis, pokrećemo prste ruku kao da nešto beremo govoreći nam da beremo voće, a zatim su nas u tom položaju tukli. Terali su nas da puzimo sve dok ne bi oderali kolena, upadali su u naše ćelije po danu i noći i u ćelijama nas tukli. U zatvoru je postojao poseban režim pa kad bi bilo koji od njih došao svaki zatvorenik je morao da ustane sa podignutom rukom i da pozdravi „Za dom, spremni".

Svaki je morao kada ga pitaju ko je da kaže ime i prezime i da izgovori da je „ nelegalno naoružani srpski Četnik koji je uhvaćen u hrvatskoj zemlji". Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme neprekidno, a ko nije pevao njega su tukli. Nismo smeli da kažemo da nas je u zatvoru neko tukao nego je svako morao da kaže neki drugi način kako je zadobio povredu, kao na primer da je pao i udario glavom u neki predmet i sl. Pored ovog svakodnevnog batinjanja bilo je i drugih oblika mučenja. ali ja sam bio u lošem stanju da sada ne bih mogao sve detalje da opišem.

U „Lori" su nas slabo hranili, a ni higijenu nismo mogli nikako da održavamo. Nuždu smo vršili u WC, ali nas nisu uvek puštali da idemo u WC što je zavisilo od stražara" .

Svedok 467/948, oficir bivše JNA, uhapšen u Mostaru, o svom boravku u logoru „Lora", navodi: „Po dolasku u „Loru" izveli su nas u jedan hodnik i okrenuli smo lice prema zidu. Ruke su bile još vezane. Čekali smo tako jedno vreme stojeći jedan pored drugoga, a zatim se pojavi Dugonjče. Poznao sam ga po glasu jer ga nisam mogao videti. Počeo je nečim da udara F. uz psovke i pretnje. Govorio mu je da će platiti što je kao Musliman u Četnicima i što je oženio Srpkinju.

Udarajući ga govorio mu je da će mu presesti „srpska p…„. Onda je prešao na mene. Prve udarce sam osetio po laktovima. Osećao sam jake bolove, a čini mi se nije jako udarao. Kasnije sam zaključio da je to bila električna palica. Do tada nisam ni znao šta je to i kakvo dejstvo ima jer nikada nisam imao sukoba sa zakonom.

Ruke su postale teške i bez kontrole. Zatim je prešao na šake i prste. kljucao je sitno i često prebirao od ramena do palca. Onda po leđima. Podbijao je ispod rebara i po bubrezima. U jednom momentu sam i video kako u ruci drži tu palicu bela, kratka, široka kao dlan ruke.

Kad je pretražio leđa prešao je na butne mišiće i ispod kolena po listovima. Činilo mi se da pucaju vene i izgubio sam kontrolu. Noge su počele da klecaju, a nisam ih više osećao. Tako me je obrađivao dok se nije umorio i zadovoljio. Povremeno se vraćao i na F. zatim je mene uveo u jednu kancelariju za uzimanje podataka. Ne znam ko je tu sedeo za stolom i nisam mogao videti jer mi je pratilac Ivan rekao da kleknem na kolena i stavim čelo na sto.

Podaci su bili veoma šturi, samo me pitao za ime i prezime i da li sam zdrav. Uz to i mesto rođenja. Kad je ovaj zapisao i napomenuo da sam odličnog zdravstvenog stanja pomislio sam da će me upotrebiti za prodaju organa. Već ranije sam čuo da to čine. Tada po leđima osetih palicu. Duga, crna, ona što se koristi za demonstracije. Zamahivao je silovito uz stenjanje kao da cepa drva.

Pitao me je koliko imam godina. Onda je počeo da odbrojava od jedan do 34. Ostatak do četrdeset obrazložio je da je jedna od Pavelića, jedna od Artukovića, jedna od Ludviga Pavlovića, jedna od Tuđmana, jedna od Tita, a zadnja od njega lično. Za to vreme je F. pao u hodniku pa je otišao da ga udarcima natera da ustane. Posle te prve splitske lekcije poveo nas je sa još jednim pratiocem u ćeliju. Išli smo nekud okolo. Usput nas je Ivan nagovarao da trčimo do ograde. To nismo mogli jer su nam mišići otkazivali od električne palice, jedva smo kontrolisali noge i pri hodanju. Izvadio je pištolj i otkrio nameru da bi pucao u nas uz izgovor da smo hteli pobeći kroz ogradu u kojoj je bila oveća rupa.

Stigli smo u odjel „C" niz male stepenice, kroz hodnik, ćelija krajnja desno. Drugi pratilac je otvorio vrata. Ćelija je bila prazna. Na vratima Dugonjče poče opet da nas udara, čas jednog, čas drugog, šakama i nogama u stomak. Koristi sve svoje borilačke veštine i ne gleda gde će udariti. Nije se zadovoljio u prijemnoj pa je nastavio ovde ili se malo odmorio od udaranja. Udarao je dok se opet nije zamorio i zadihao. Bela pena mu je navaljivala na usta kao u besnog psa. Isto kao da mu je žao da ode od nas. Mi smo već popadali po podu. Za pozdrav udario nas je još nekoliko puta nogom u stomak i leđa. Bili smo na izdisaju. Napokon nas je ostavio. Izgleda da se nije zasitio pa je otvorio susednu ćeliju i tamo nekoga opet udarao.

Nastala je grobna tišina. U jednom ćošku F., a u drugom ja. Gledamo očajnički jedan na drugoga, a niko nikome ne može pomoći, Pokušavamo se podići, ali to ne uspevamo.

Uz velike napore napravismo sedeću pozu dugo smo se tužno gledali. Plakali smo bez suza, jecali bez glasa. Nismo dugo razgovarali, a time ni odmorili od batina kada se začuo krekun na vratima.

Ušla su četvorica. Iz nekog reda ustali smo i stali mirno. Oni su nam odmah izneli njihova pravila ponašanja, a to su: kada neko uđe u ćeliju treba stati mirno, podignutom rukom pozdraviti sa uzvikom „Za dom, spremni". Zatim se trebalo predstaviti kao ratni zločinac sa podacima.

Posle tih podataka treba se okrenuti u ćošak, podići ruke uvis i raširiti noge. To pravilo je važilo od tog trenutka pa sve dok smo tu bez obzira ko ulazio u ćeliju i koliko puta. Kad smo ovo uvežbali nekoliko puta, onda su oni počeli vežbati udarce. Telo je već bilo toliko izudarano da je košulja vređala. A kako su novi udarci padali po starim ranama osećali smo višestruku bol. Mene su tukla dvojica. a F. druga dvojica. Pljuštale su palice po leđima, po nogama, po stopalima, po rukama i šakama.

Kada bi malo skliznuo prema podu oni bi se izdirali i uz udarce naređivali da se uspravim u prvobitni položaj. Video sam da je bolje izdržati kada se ne može. Nismo se dovoljno ni odmorili, a ono opet neko na vratima. Naredba sledi da izađemo vani. Odveli su nas u susednu prostoriju. Bilo je to trpezarija sa jednim stolom U dva tanjira je bilo već usuto nekih špageta i policajci narediše da večeramo.

Osećao sam glad, ali vilice ne mogu da žvaću. Vode nema, a gutati ne mogu, telo već gori od temperature. Dok mi ovo jedemo naši čuvari za svaki zalogaj udaraju palicom po leđima, ramenima i glavi. Morali smo pojesti sve.

Po završetku večere. F. odvedoše u ćeliju, a jedan policajac mi naredi da sednem na stolicu koja je bila ispred jednog stola. Nešto mi je pripremio iza leđa. Osetio sam da mi veže ruke za stolicu. Zatim mi je nešto svezao za palčeve. Pomislio sam da je to krpa ili najlon pa hoće da mi prži ruke.

Drugi policajac je sedeo naspram mene i rekao mi da će me sada njih dvojica ispitivati i da moram sve o sebi pričati od rođenja do tog vremena. Počeo sam sa svojom pričom kad me najedamput prekide peckanje struje. Shvatio sam odmah šta mi je svezao, ali o toj spravi sa poljskim telefonom saznao sam tek nešto kasnije, a mnogo puta isprobao.

Što brže okreće ručicu struja je jača, a maksimum je 110 V. Na prvi pogled reklo bi se da nije jaka u odnosu na napon u domaćinstvu gde je trenutni udar, ali ovde te drži onoliko koliko on hoće i ovakav način više razara telo. Ispočetka me povremeno peckalo i činilo mi se da mogu podneti, ali kada je to postalo duže i jače, postalo je nepodnošljivo.

Struja prožima telo, oči se kreću, skoro da gubim svest. Glava hoće da prsne i mimo volje krik se otme iz usta. A oni ne daju da se galami. Za ućutkivanje je metod: šaka soli u usta. Ne smeš ispljunuti, a gorčinu ne smeš progutati. Nagriza odmah žedno grlo, dovodi do ludila, a kasnije navali krvu na usta. Ispitivali su me tako nekoliko minuta i ponovo vratili u ćeliju.

Ova mučenja, batinjanja, „ispitivanja", priključenja na struju su bili svakodnevna za sve vreme boravka u ovom zatvoru" .

Svedok 259/966, zarobljen 8 aprila 1992. godine u čapljini, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „Kada je vozilo ušlo u „Loru" u krug logora prilikom izlaska iz vozila dočekalo nas je više njih i odmah su nas počeli tući. To mora da su bili ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama, a zapazio sam preko poveza da pripadaju vojnoj policiji pošto su imali bele opasače.

Udarali su nas pesnicama, vrhovima prstiju, sečimice šakom za vrat, odnosno rubom dlana, tako da smo odmah tu prebijeni. Udarci su bili brzi, ali veoma jaki i bolni pa zato i pretpostavljam da su to ljudi koji znaju kako treba da se tuče. Među prvima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koga su zvali Musa. Nakon ove tuče uveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju i skinuli nas gole, zatim su nam oduzeli sve vrednije stvari koje smo imali i dokumenta.

Meni su oduzeli sat marke „Seiko" koji mi je uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara, što je bilo 23 plate. Kada su mi uzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku i neko od njih je rekao: „ Gledaj u čemu ga Četnici plaćaju". Stvari koje su mi oduzeli stavljali su u svoje džepove i to odmah pred nama. Kad sam ovo video uplašio sam se da neću živ odavde izaći čim uništavaju moja dokumenta.

Posle oduzimanja stvari onako gole su nas ubacili u jednu prostoriju gde su nas polivali hladnom vodom govoreći da smo mi „ušljivi Četnici". Nakon polivanja naterali su nas da stanemo ispred zida i da se rukama naslonimo na zid, a zatim su nas udarali bezbol palicama te potom odvukli u ćelije. Mene su prvo odvukli u ćelije u bloku „C" .

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane