Rezervativ

Svinjska ekonomska kriza

Olga Stojanović

Šefica Prvog računovodstva kaže: "Nema priliva, pa nema ni honorara". Šefica Drugog računovodstva kaže: "Nema priliva ni na vidiku". Pitam: "A, odliv...?". Ona se čak i ne smeje. para definitivno nema, a "svinjski grip" samo što nije zakucao na naša vrata, sudeći po medijskoj promociji ovog virusa gripa, koji je aktualno pomračio slavi u svetske ekonomske krize. Jedan sjajan kolumnist nije uzalud ispisao naslov: "Svetska, a naša". Ja bih da to parafraziram u grip i da ispišem "Meksički, a srpski", mada srpski narod u domovinskoj dijaspori zapravo i ne haje i za krizu ni za grip, jer mu je svega dosta, kada svi prirodni strahovi utihnjuju, veštački se potpuno tope pred nepodnošljivom težinom postojanja'', u jeku đurđevskih, antifašističkih, tiotističkih i stranačko-slavskih praznovanja, do kojih nije nikome, a iz pomenutih prazničnih naslovnica jeste - svakome! Od njih čak je i Voja Koštunica poručio naciji sa Kalemegdanske terase, uz propratnu riku lavova i Vučelića da je "slava Srbinu svetinja' i da su svi komentari "pakosne televizije" izlišni, jer se, parafraziram, SLAVA MORA PROSLAVITI.
Pa, ne mora.
Osim Koštunice i Demokratska stranka je slavila "Đurđevdan", mada je to učinila i velika većina male manjine Roma, uz pečene jaganjce i "zagorele" cure. Jeste, ali ovi potonji su to činili oduvek i zauvek, a predhodno od skora, pompezno, stranački, u "sedištu", restoranski, kafanski, kako NE DOLIKUJE,  uprkos pretećoj pandemiji, a i pušilo se, uprkos zabrani pušenja u hrvatskim ugostiteljskim objektima i zabrani pomenutog poroka u svakoj hrvatskoj sapunici u kojoj cigaretu zapali samo najokoreliji negativac. Da bi onaj, malo manji odbrusio: "Baci taj drek i marš van"!
U kom svetu i kom veku živimo? Je li sve to, zaista, svetska, a naše, ili je naše, a belosvetsko, ne znam. Eh, kad bi samo metaforične "svinje" u našim redovima dobile istoimeni grip, ali neće, bolest udara na sirotinju!
U lokalnim bakalnicama ponovo su proradile veresije, vlasnici procenjuju. Daju najbezbrižnije penzionerima. Znaju termin. Daju i pijancima, znaju da im je termin hitan i da ć ponovo doći. Ne daju onima za koje cene da neče preživeti do sledeće ture, penzije, socijale.... I podrumi otrovnog alkohola cvetaju. Pojeftinila rakija, ona za najokorelije, a može se kupiti i u malim ambalažama. U unutrašnjosti se već prodaju cigare na komad, a 200 grama mlevenog prodavca uopšte ne čudi, već za 250 pita "Je l' danas imate goste?".
Do te mere mi se smučila opsesivna tema siromaštva, da, zarad mentalnog zdravlja, moram da pređem na bogatstvo. Kako bih iznova još više obolela i vratila se starom, dobrom, umornom siromaštvu.
Da, bila sam u renovinarom klubu književnika, toj kulturnoj kafani, čiji su konobari postali filmske i medijske zvezde. Kao u Holivudu i propasti. Njih ne diram. Sjajni, sposobni i vredni ljudi. Pomalo se vraća i arhivska klijentela, dopunjena onom, koja će uskoro postati arhivska. Naručuju mi guščiju džigericu, namerno pitam za beličastu mrvicu u tanjiru da li je kajmak, kako bi mi zgranuta dama rekla, da je to, zaboga, guščija mast. U toaletu neću da perem ruke na senzor, već zovem hostesu da mi pusti slavinu. I ona zgranuta: uokolo, diplomatski hor, poznati novinari, voditelji. Nema diverzanski grupa koje su predvodili Aca Sekulić, Avdo, Jaša Grobarov... Nema više ni udbaških doušnika. Živih prisluškivača "bubica", onih za koje znaš da treba maksimalno da se utišaš u blizini njihovog stola, u "srednjoj sali", a opet čuju... i ne samo da čuju, već i dojave. Ovaj fenomen je tada nastao ukrštanjem slušnog i morzeovskog. Sada je zahvaljujući enormnom napretku tehnologije, uznapredovao do lažnog, neproverenog, neproverljivog, naročito bez svedoka-saradnika. Provere traju petnaestak godina. Robije dvadesetak, a kazne i četrdesetak.  Šta je to u odnosu na radni vek barda ovog restorana, koji traje pedesetak?! Posle "fensi" kluba odlazim u poslednju rupu u mom kraju: leglo lokalnih pijanaca. Situacija je ista: većina laže, a manjina prisluškuje. I otkucava. Samo nema salveta i "senzor" slavine. Senzor između zadnjice i njenog "sadržaja" je - čučavac.