Stav
Hipoteze o poreklu albanaca
Deset argumenata koji osporavaju teze dr Jovana J.
Deretića i drugih o poreklu Albanaca
Piše: profesor dr Kaplan Burović, akademik
Problemom porekla Albanaca počeo sam da se bavim na аlbanologiji u Skoplju, još 1955. godine, kad sam, sasvim
slučajno, otkrio da albanski jezik, kao jezik tipa satem, ne može biti ni upravni nastavak, pa ni sin ilirskog jezika, koji je bio
tipa kentum. Kad sam ovo rekao mom profesoru, dr Petru Januri,
tada šefu Katedre albanologije u Skoplju, reče mi da je to svojevremeno otkrio Herman
Hirt. Posle toga sam objavio više studija iz oblasti albanologije, posebno
u vezi sa poreklom Albanaca, stalno naglašavajući da Albanci sa Ilirima nemaju
nikakve veze. I pored toga su, ne samo Albanci, već i nealbanci, pa i naši,
jugoslovenski albanolozi, nastavili da se drže hipoteze da su Albanci direktni,
genealoški sledbenici Ilira. Godine 1969. branio sam drugu diplomu na
Unversitetu u Tirani naučnim radom iz oblasti albanologije, kojim sam ustao
protiv službene verzije o poreklu Albanaca, što će me koštati vrlo skupo. U
isto vreme, usred Beograda, jugoslovenske vlasti, preko svojih albanologa,
oktroišu hipotezu da su Albanci ne samo Iliri, već i Pelazgi!
Ipak, sem te hipoteze o poreklu Albanaca, koja je najstarija, vremenom su
se afirmirale u svetu i dve druge hipoteze. Navodno da su poreklom sa Kavkaza,
od kavkaskih Albana, ili mešavina različitih starobalkanskih elemenata.
Preko mojih studija ja sam se suprotstavio i prvoj i drugoj i trećoj
hipotezi, pružajući dokaze da Albanci-Šćipetari nisu ni Pelazgi ni Iliri, niti
Albani sa Kavkaza, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata.
Nit'
Srbi nit' Turci
Pošto su svetski naučnici dokazali da Albanci nemaju nikakve veze sa
Pelazgima (akademik, prof. dr Gustav Meyer, 1850-1900), albanski su naučnici
nastojali da povežu Ilire sa Pelazgima: navodno da su Iliri jedan pelaški
narod, te su tako i oni, preko Ilira kao svojih predaka, ipak i Pelazgi i
autohtoni na Balkanu. Sledstveno - i Balkan je njihova pelaško-ilirska prćija!
Mislim da je pretendiranje da su Albanci sledbenici Pelazga prevaziđeno. I sami su albanski naučnici najzad priznali da sa
Pelazgima nemaju nikakvih veza. Ipak, s vremena na vreme, samoinicijativno ili
podstaknut od albanskih vlasti, u Albaniji i u njenoj dijaspori po svetu grakće
pokoji od njih da su Pelazgi. Štaviše, podržavaju
ih i srpsko-crnogorske i makedonskih vlasti. Zbog toga sam bio prinuđen da tom
problemu posvetim moju posebnu studiju Albanci nisu Pelazgi, kojom sam
nedvosmisleno dokazao da Albanci nemaju nikakve veze sa Pelazgima.
Što se tiče hipoteze o poreklu Albanaca od Ilira, svetski naučnici su pružili
dovoljno dokaza da ni ona ne može opstati. Među njima je najpoznati nemački
akademik, prof. dr Gustav Weigand (1860-1930), sa njegovih 12 argumenata. Ovim
argumentima su i drugi svetski naučnici dodali nove argumente, među njima i ja.
I najveći albanski naučnik, akademik, prof, dr Eqrem Cabej (1908-1980),
poznat među Albancima kao "bog albanologije", priznao je da Albanci
nisu ni autohtoni, ni Pelazgi, pa ni Iliri. I pored toga, službeni stav
albanskih vlasti je da su Albanci Iliri, pa zato i većina albanskih naučnika
nastavljaju da sviraju u ilirski duduk i da time indoktriniraju svoj narod i
koga god mogu. Time su dan-danas indoktrinirani i mnogi svetski naučnici, pa i
srpsko-crnogorski i makedonski. Jedan od njih je i Crnogorac Gojko Vukčević,
koji pretendira da su Šćipetari poreklom od kavkazskih Albana, a ovi - kavkaski
Albani - Iliri. Ja sam izvršio detaljnu kritičku analizu dela G.Vukčevića. Do
danas ne znam da me je neko oponirao, pa ni sam autor tog dela. Sem toga,
svojevremeno sam studijom Ko su Albanoi? dokazao da oni ne samo da nisu
Iliri (oni su Kelti!), već i da nemaju nikakvu etničku vezu sa Šćipetarima.
Upravo zato što se nastavlja sa hipotezom o poreklu Albanaca od Ilira,
kojom se indoktriniraju i huškaju Albanci protiv susednih naroda, ja sam toj
hipotezi posvetio čitavu studiju, detaljnu i svestranu (Albanci nisu Iliri). Činjenica
da mi se do danas još niko nije suprotstavio nikakvim dokumentima, činjenicama
i naučnim argumentima, mislim da jasno svedoči da sam taj problem definitivno
rešio.
Istina je da su Albanci jako izmešani sa ostalim narodima sveta, posebno sa
Balkancima, da ih je jedan francuski naučnik nazvao i srpskim bastardima.
I sami albanski naučnici priznaju tu svoju izmešanost, pa sam i ja napisao
studiju Koktej albanske krvi. Ali, koji narod nije izmešan?! Ako su se
Albanci i izmešali malo više od svojih suseda i sa svojim susedima, ipak oni
nisu ono što se pretendira - ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata,
niti mešavina različitih neobalkanskih elemenata. Nisu Albanci ni Srbi, niti
Turci!
Što se tiče porekla Albanaca od kavkaskih Albana, ja sam o tome već rekao
svoje mišljenje, pa sam naveo i dva snažna argumenta da Šćipetari sa Albanima
nemaju nikakve genetičke veze. I pored toga, kako vidim, eks-jugoslovenski naučnici
upinju se u kavkasku hipotezu, dok je svakakve protuve, otrovane srpskim
pravoslavnim fundamentalizmom, čisto iz verskih razloga, a moguće i iz političkih,
podstaknute od srpsko-crnogorskih vlasti (ako ne i od albanske mafije!) podržavaju
ne naučnim argumentima, već zajedljivim insinuacijama, smicalicama i intrigama,
pa i nedostojnim uvredama prema meni. Ovo se čini i danas, pošto su svetski naučnici,
pa i svetske institucije, univerziteti i akademije nauka, pa i sami Albanci,
prihvatili moje albanološke teze, pošto su počeli da ih uvode ne samo u lekcije
i leksikone, već i u enciklopedije.
Zato sam bio prinuđen da se tom problemu vratim po drugi put i da ga
tretiram u jednoj mojoj novoj studiji detaljno (Dokumentirano
poreklo Albanaca).
Šta
kaže Deretić
Hipoteza o poreklu Šćipetara od kavkazskih Albana je stara. Moguće je njen
rodonačelnik papa Pio II Piccolomini (Enea Silvio: Discriptio Europae
Orientalis), koga su prosledili Italijani G.A. Magini, A. Mascio i,
u XIX veku, francuski konzul u Janini Andri Pukvil, pa i Josif V.
Staljin, za koga kažu da je, u razgovoru sa jugoslavenskom delegacijom koja
je posle Drugog svetskog rata posetila SSSR, na tvrdnju Milovana Đilasa
da su Albanci starosedeoci Balkana, oštro reagovao, tvrdeći da su Albanci
poreklom sa Kavkaza. Nema sumnje da je Staljin to, u vreme svog popovanja,
pozobao od pape Pija II Pikolominija. Ovu su hipotezu prigrlili dr Jovan
Deretić, dr Slavenko Terzić, dr Đorđe Janković, dr Riste
Ivanovski, Vladimir B. Sotirović i - na svoj način - pomenuti Gojko
Vukčević.
Po Deretiću i njegovim kolegama, na istočnim padinama Kavkaza (današnji
Azerbejdžan i Dagestan), u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod,
koji je sebe - navodno - nazivao Šćipetarima (Brđani). Taj predeo je u
ranom srednjem veku bio poznat kao - Albanija.
Konkretno dr Deretić kaže ("Arbanasi, njihovo poreklo i dolazak u Srbiju"):
"Narod koji mi, Srbi, nazivamo Arbanasima... poreklom je sa Kavkaza. U
antičkom vremenu bila je poznata
jedna zemlja na Kavkazu imenom Albanija... U osmom veku Arapi (misli na Arabljane, prim. KB) zaposeli su zemlje oko Kaspijskog mora i
iza Kavkaza. Tamošnje domorodačko stanovništvo preveli su u islam i vodili sa
sobom kao pomoćne čete u borbi protiv hrišćana... Arapi su oteli od Romeja veći
deo Sicilije... gde su doveli jedan deo stanovništva iz kavkaske Albanije...
Vizantinci su uspeli da preotmu od Arapa jedan deo ostrva i tu su zatekli
islamizirane Albance. U većini slučajeva vratili su ih ponovo u hrišćanstvo.
Vizantija je 1042. godine napala
Srbiju... Tadašnji mladi car Srbije, Vojislav, satro je u dve bitke vizantijsku
vojsku. Ovaj težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede u Carigradu.
Vizantijski vojni zapovednik na Siciliji, po imenu Đorđe, zvani Manijak, odlučio
se na pobunu sa željom da uzme vlast u Carigradu. Ukrcao je svoju vojsku na lađe
i jedan deo Albanaca, koje je uzeo sa sobom kao pomoćne čete. Oni su sa sobom vodili i svoje žene i decu. Sa tom šarenom vojskom iskrcao
se u Draču marta meseca 1043.
godine... Manijak je doveo sa sobom samo jedan mali deo Albanaca, većina njih
je ostala na Siciliji i u južnoj Italiji. Svi su vremenom pokršteni i italijanizirani,
tako da se kod njih danas zadržalo samo sećanje na njihovo poreklo...
Posle iskrcavanja u Draču, Manijak je krenuo sa svojom vojskom u pravcu
Carigrada. Vizantijska vojska je... presrela Manijaka kod Dojranskog jezera i
tu je došlo do velike bitke u kojoj je Manijak poginuo. Posle njegove pogibije
preostala vojska se predala. Vizantijci su primili Manijakove vizantijske
vojnike, ali ne i strance, Albance. Ovi nisu mogli da se vrate natrag, niti su
imali kud da idu... Molili su Srbe da im dozvole da se nasele negde u planinama
gde bi mogli da žive od stočarstva... Srbi su im dozvolili da se nasele u brdovitom predelu oko
Rabana..."
Gojko Vukčević, iako se slaže sa Deretićem da su Šćipetari kavkaskog
porekla, od tamošnjih Albana, ne slaže se sa njim da Šćipetari nisu Iliri. Po Vukčeviću, Šćipetari su Albani Kavkaza,
a ovi - Albani - po njemu su Iliri. Oni se ne slažu ni u vezi vremena i
itinerera, kad i kuda su došli Albani-Šćipetari na Balkan, u današnju balkansku
Albaniju. Po Deretiću su Šćipetari stigli u Albaniju 1043. godine iz Italije,
dok su po Vukčeviću stigli na Balkan pre nove ere i - "preko
pripontijskih stepa".
Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.
Jezičke
nedoumice
1. Jezik Albana Kavkaza je bio kentum grupe, dok je albanski
jezik satem grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne
može da bude ni brat, a kamoli sin jednog naroda sa kentum
karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu supstrata svog jezika.
Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo
nikakvu promenu supstrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze
sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali za obične ljude dodajemo i ovo:
2. Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu
litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, spomenuti
akademik, prof. dr Gustav Meyer, izjavio da je albanski jezik brat
litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski
albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena,
pomenuti akademik, prof. dr Ećrem Čabej.
Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!),
možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz kolevke čovečanstva, Indije,
zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa - prelazeći preko
Kavkaza - moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora,
gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasli se asimiliranja njihovim
novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga
druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.
3. Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih
karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Akademik Čabej,
izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere
upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu, i ova
dva toponima su albanske reči.
Da ih mongolski Bugari kana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere
preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.
4. Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći
se za njima, pomenuti prof. dr Gustav Vajgand, poznat kao najveći albanolog
svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se
suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko
poreklo, već njihov itinerer kuda su prošli na putu od Indije do današnje
Albanije.
Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo
što su se spasli asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali
porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom
izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što
se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko
ovih asimiliranih porodica Albanci su bez sumnje asimilirali, usvojili, i koju
tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje akademik Vajgand.
5. Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika,
što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni
su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji, IX-XI
vek, kad Deretić pretendira da su oni bili u Italiji, van svakog uticija ovih
Bugara.
Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u
pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama Jonskog i Jadranskog mora.
Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru
te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad
Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim
proizvodima, već i tadašnjom strateškom sirovinom - kožom, jako potrebnom
vojsci. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.
Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerer, sa kojim se slaže se i Gojko
Vukčević, samo što on identificira ove Albance sa Albanima Kavkaza. Da su došli
morskim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira dr Deretić, sve što
spomenusmo u tačkama 2, 3, 4. i 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca-Šćipetara.
Njihovo postojanje poriče da su ovi Albanci-Šćipetari stigli u Albaniju bilo
kojim drugim putem.
Nisu
imali "š"
6. Da su Albanci-Šćipetari prethodno živeli na obali Kaspijskog mora (u
tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po
Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, što je oko tri veka (!), bavili
bi se i pomorstvom, jer su i u kavkaskoj Albaniji, i u Siciliji, i u južnoj
Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i
planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama
južnoitalijanskog jezika. Svetski su naučnici konstatovali da Albanci nemaju
ni ribarsku terminologiju, a kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da
dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da spremaju ribu, pa je i ne jedu, sem onih
koji su, posle turske okupacije, sišli na obali mora i naučili to od Turaka.
Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su
delimično poprimili preko srpskog jezika.
7. Da su Albance sa Kavkaza na Siciliju prebacili Arabljani i da su tako
dugo živeli pod njihovom vlašću, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica
je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i
posredstvom turskog jezika. Pa i reč anije nisu primili od onih
Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne
Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa turskim
okupatorima, u XVI veku, i ostali tu za stalno: njihove potomke imamo i
dan-danas u Ulcinju.
8. U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca-Šćipetara. Današnji
Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek
naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo
od italijanske, katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici,
asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić
i kolege, nema ništa zajedničkog.
Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca (Deretić), ima tragova od
jednih drugih, od Albana, koji su bili - keltsko pleme. Razlikujte Albane
od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz
Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i
obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko
Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspijskog mora, gde
su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala
Kaspika, oni su ostavljali delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su
Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.
Rimski hroničar Pompej Torg piše: "…Kažu da su Albani
(Kavkaza, prim. KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa planine Albani
(Monti Albani nalaze se na istoku Rima, prim. KB), kada je posle ubistva
Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa
Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja".
Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na
svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam
naveo i K. Tacita i Nerona. (Opširnije o ovome vidite moju citiranu studiju Ko
su Albanoi?. Albanoi! Ne - Albanci!
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti
su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.
Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, to je IX vek naše
ere, akademik Čabej kaže X vek!) našli su tu keltske Albanoe, koje su
asimilirali, a njihovo etničko ime Alabanoi, poznatom metatezom albanskog
jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALEBAN - AREBAN - ARBAN, i -
zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime - nazvali se tako, što nije
izuzetak. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima kana
Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! Itd.
Znači, današnji Albanci nisu Kelti. Oni nisu ni pomenuto keltsko pleme
Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo.
U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata,
pošto su se namnožili i više im ta oblast nije bila dovoljna. Oni silaze i u
dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Đorđe
Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije brodovima, kako to tvrdi g. Deretić.
Isto tako i ime Šćipetar,
koliko je meni poznato, potiče
iz XVIII veka. Gde ga je to našao g. Deretić u
VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima
ne po brdima, već po orlu = "shkype-shkipe-shqipe" (šćipe),
a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše Osmanije po
apelativu osman = "orao". I jedni i drugi su, dakle, "sinovi
orla". Hrišćanski Albanci, posebno oni koji su se iselili iz
Albanije pre turske okupacije i nastanili se u Grčkoj, Crnoj Gori, Srbiji,
Makedoniji, Hrvatskoj i Italiji ne poznaju ime Šćipetar niti Šćiperi. Dr
Petar Bogdan (1625-1689), u svom delu Cuneus Prophetarum (Padova,
1685), napisanom na albanskom jeziku, spominje ih isključivo kao Arben.
Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek),
nisu imali glas "š". Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV
vek) oni prihvataju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli
i nazvati Šćipetari, sa Š (oni to njihovim pismom beleže
Shqiptar).
Posebno, gde je Deretić našao da su ti "Šćipetari" zamolili cara
Vojislava da im dozvoli da se nasele u okolini Rabana, na padinama planine
Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?!
Ponavljam, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata,
pomenuti bugarski car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili
njegovi podanici.
Slučaj
50.000 duša
9. Kako je moguće da se teritorija "Šćipetara" sa Kavkaza, nazove
i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, Albanija?! Pa, ako su se ovi
Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću - Brđani!),
zašto se i ta "njihova" teritorija nije nazvala po njihovom
imenu Šćiperija, pa i ovde - na Balkanu?!
Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolemee,
II vek n.e.) - po Deretiću - nazove jedan grad balkanske Albanije Albanopolis
(odredio mu čak i geografske koordinate), ako su ovi Albanci (zvani usto i "Šćipetari"!)
- opet po Deretiću - stigli u ovoj Albaniji godine - 1043?!
On nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu - Beratu, da je
Albanopolis prevod sa srpskog na - na koji to jezik? Polis je grčka
reč, ali ne i Albano, pa ni Alba! Je
li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u
jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u
toponimu Albanopolis nemamo prevod Beograda, već
složenicu od Albano (ime plemena Albanoi) i grčke reči polis, koja znači
"grad". Odnosno - grad Albana.
Da je ovo istina svedoči činjenica da se današnji grad južne Albanije Berat
(ime koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od Belgrad!), u vreme
Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već Antipatrea, pa i Pulheropolis.
Po današnjem srpskom Beogradu nazvao se Belgrad negde u VII-VIII veku naše ere,
a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformisali u Berat.
Albanopolis su arheolozi identificirali sa selom Zgerdhesh, u
blizini grada Troja (alb. Kruja), srednja Albanija.
10. Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa
Sicilije u Drač (Albanija), i to sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom
pokretnom imovinom, moguće da se misli - i njihovim kozama. Knez Drača Đorđe
Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih
poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu - i
da su postojali - stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, a
kamoli i smeštaj.
Pre svega, o takvoj njihovoj "seobi" nema nikakvog traga,
ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u
okolini ovog grada, pa ni u narodnoj tradiciji.
Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad
su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim
množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i
Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000
duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je
pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući
ih zato delimično unapred.
Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Draču, makar i u
okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom - kuda to?! Za Vizant -
Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskog jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i "molba" srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u
Raban - kako to pretendira Deretić - ne stoji. Oni su pali u ropstvo
vizantijskog vladara, koji je potukao Đorđa Manijaka, a ne srpskog "cara"
Dobroslava Prvog Vojislava! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se
vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i
deca.
Preko svega, taj Raban nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu - sa
milošću srpskog "cara"(!) - nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi
Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku Arban, a Srbi su - kasnije (!) -
metatezom napravili od toga Raban.
Mislim da je ovih deset argumenata dovoljno za svakoga da se ubedi da
hipoteza dr Jovana J. Deretića
ne može opstati. Argumentum ponderantum,
non numerandum!
Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po
brdima, već po orlu = "shkype-shkipe-shqipe"
(šćipe), a po primeru Turaka,
koji se upravo u to vreme nazvaše Osmanije
po apelativu osman = "orao".
I jedni i drugi su, dakle, "sinovi
orla".
Istina je da su Albanci jako izmešani sa ostalim narodima
sveta, posebno sa Balkancima, da ih je jedan francuski naučnik nazvao i srpskim
bastardima. I sami albanski naučnici priznaju tu svoju izmešanost. Ali,
koji narod nije izmešan?!