Pogledi
Iranska diktatura na
udaru lažne američke demokratije
Teror kapitala na teror mula
Ono što se predstavlja kao sukob civilizacija u stvari je okršaj dva verska
fundamentalizma: iranskog i američkog. Dok bi Iranci da prošire islam po celom
svetu, dotle bi Sjedinjene Američke Države svoj način života da nametnu ostatku
sveta. Nema suštinske razlike između ova dva totalitarizma, posebno za pobeđene
Marko Vasić
dopisnik iz Amerike
Sjedinjene Američke Države bi po sopstvenom ustavu morale
da budu striktno svetovna država, u kojoj vera ne igra nikakvu ulogu kod
izvršenja državnih poslova. Iran, sa svoje strane, predstavlja primer države u
kojoj se sve vrti oko zvanične, državne religije. Sukob SAD i Irana tako bi na
prvi pogled bio sudar dve potpuno različite civilizacije.
Analitičari koji razmišljaju svojom glavom, primećuju da to nije baš tako kao
što na prvi pogled izgleda.
Vlast dolazi od Alaha
Islamska Republika Iran je, pored Vatikana, jedina
teokratska država na svetu. Shodno učenju vilajat-е fakih ("vlast
pravnika"), koje je 1960. postavio ajatolah Ruholah Homeini, sva vlast
dolazi od Alaha, pa samim tim leži u rukama sveštenstva. Na čelu države je rabar,
koji se često prevodi sa "Vođa revolucije", verski lider kome su
podređene i izvršna, i zakonodavna, i sudska vlast. Rabara bira Savet
stručnjaka, čije članove bira narod među kandidatima koje odobri Savet čuvara
revolucije, a on ima doživotni mandat i faktički svu vlast u zemlji. Sadašnji
rabar je Sajed Ali Hamnei, istovremeno i vrhovni verski autoritet u zemlji.
Poštovanje narodne volje ogleda se u izborima za
predsednika republike, koji je istovremeno i predsednik vlade, ali Mahmud
Ahmadinedžad, sadašnji predsednik, po ustavu ima veoma malu vlast u odnosu na
rabara koji je i vrhovni komandant vojske, pored svih ostalih ovlašćenja. Da bi
se neko kandidovao za predsednika republike ili poslanika mora da dobije
odobrenje Saveta čuvara revolucije, gornjeg doma iranske skupštine, koga čine
šestorica duhovnika koje postavlja rabar, i šestorice pravnika koje bira donji
dom na predlog vrhovnog sudije, koga imenuje - rabar.
U suštini je Iran obnovljeni kalifat, u kome, za razliku
od onog srednjovekovnog, ne važe dinastička pravila nasleđivanja. Svako ko želi
da se kandiduje na izborima mora da položi zakletvu da je verni musliman, pri
čemu su izuzeci dozvoljeni pripadnicima priznatih verskih manjina koji se
zaklinju na vernost svojoj religiji.
Od Islamske revolucije 1979. u Iranu se primenjuje verski
zakonik, šerijat, koji nikada nije kodifikovan, zbog čega se u pojedinim
slučajevima koriste rešenja iz starih, svetovnih zakona. Šerijat (po iranskom
tumačenju) predviđa smrtnu kaznu za: silovanje (pri čemu i žrtva dobija istu
kaznu), bračnu prevaru (rezervisano za žene), homoseksualnost, trgovinu drogom,
blasfemiju, ubistvo, antidržavnu delatnost (podvodi se pod blasfemiju, jer
"vlast dolazi od Alaha") i prelazak iz islama u neku drugu veru
(apostazija). Po šerijatu su devojke punoletne i time krivično odgovorne od
svoje devete godine, a momci od petnaeste. Za stupanje u brak devojke su zrele
od svoje 13, a momci od 15. godine.
Smatra se da je moralna obaveza porodice da makar
prisustvuje izvršenju smrtne kazne nad najbližim članom, a dešava se da je
roditelji sprovedu nad sopstvenom decom, dokazujući tako da ne podržavaju
njihovo bezakonje.
Tradicionalno se smrtna kazna izvodi odsecanjem glave
mačem u samu zoru, ali za pojedina dela je predviđeno vešanje, kamenovanje ili
bičevanje do smrti. Kazne se izvršavaju javno.
Zvanično, 98 odsto Iranaca pripada islamu (89 odsto su
šiiti, 9 odsto suniti), dok su bahajci najbrojnija verska manjina (između
150.000 i 500.000 članova), ali se smatraju apostatima, zbog čega im preti
smrtna kazna. Od zakonom priznatih verskih manjina u Iranu postoje malobrojni
zoroastristi (poštovaoci drevne persijske vere), hrišćani (90 odsto pripadnici
Jermenske apostolske crkve) i oko 25.000 judaista.
Šiitizam je manjinski pokret u islamu, nastao iz sukoba
oko nasleđivanja Muhameda. Između šiitizma i sunitizma gotovo da nema teoloških
razlika. Osim u Iranu, šiiti većinu stanovništva čine u Iraku, Azerbejdžanu
i Bahreinu, značajna manjina su u Libanu, Pakistanu, Avganistanu i Turskoj, dok
ih veoma malo ima u Indiji i Saudijskoj Arabiji.
Zahvaljujući tome što je šiitizam manjinski pokret u okviru
islama, iranski verski revolucionarni elan još uvek se nije proširio na ostale
islamske zemlje.
Zakoni lišeni verskog zanosa
Sjedinjene Američke Države se deklarišu kao zaštitnik
ljudskih i, posebno, verskih prava. Od dosadašnja 44 američka predsednika,
međutim, 42 su nesumnjivo bili protestanti, jedan je bio katolik, a današnji
predsednik Barak Obama je tokom izborne kampanje više puta morao javno da
dokazuje da nije musliman.
Vladarska elita SAD je dugo poticala od WASP-ovaca,
odnosno belih, anglosaksonskih protestanata, iako to nijednim pisanim zakonom
nije bilo regulisano. Postojala je, međutim, snažna nepisana tradicija sadržana
u sećanju na doseljenike sa Mejflauera.
Grupa od 102 engleska separatista, pripadnika
posebno radikalnog krila otcepljenog od Engleske crkve, na brodu Mejflauer
stigla je krajem 1620. na obalu Severne Amerike u današnjoj saveznoj državi
Masačusets. Kako su za dva meseca putovanja potrošili sve zalihe hrane koje su
imali, od smrti od gladi u hladnim decembarskim danima spasli su ih urođenici,
Indijanci, koji su ih darivali hranom i dozvolili im da se nasele u priobalnom
pojasu. Iz zahvalnosti prema ovom gestu, naslednici doseljenika sa Mejflauera
su uveli Dan zahvalnosti, koji se i danas slavi u SAD, i istrebili skoro sve potomke
Indijanaca koji su njihovim precima spasli živote. Već 17 godina posle
doseljenja, osnaženi i umnoženi kolonisti su sproveli prvi genocid nad
urođenicima.
Doseljenici u Masačusetsu nisu bili prvi engleski kolonisti na tlu Severne Amerike. Značajne trgovinske
kolonije već su postojale u današnjoj Virdžiniji i Njufaundlendu, a za
ekonomski razvoj kasnijih Sjedinjenih Država posebno je bila značajna
virdžinijska kolonija. Za svest Amerikanaca bila je značajnija naseobina
verskih fanatika u Masačusetsu, čija uspomena i dalje usmerava američku
politiku.
Američka politička elita je hrišćanski
fundamentalistička, puritanska, posvećena istim ciljevima kao i došljaci sa Mejflauera
koji su izbegli verskim progonima u Evropi i istima izložili starosedeoce
zatečene u novoj domovini. Mejflauristi nikako nisu bili verski tolerantni,
osim kada su bili slabašna manjina u Engleskoj i Holandiji. Njihov cilj, kao
uostalom i kolonista u Virdžiniji, bilo je pokrštavanje urođenika i privredno
iskorištavanje osvojenih teritorija. Sloboda je i onda kao i danas, bila samo
sloboda unutar istovrsne zajednice.
Kako se za poslednjih 400 godina na teritoriju Severne
Amerike doselio veliki broj pripadnika različitih protestantskih pravaca, dok
su neke i nastale na tom tlu, a stigao je i veliki broj pripadnika Katoličke i
pravoslavnih crkava, današnja neformalna religija američke političke elite je
hrišćanski sinkretizam, koji se uključenjem judaista po potrebi proširuje u
biblijski sinkretizam. Tradicionalni anglosaksonski pragmatizam omogućuje ovaku
prevrtljivost.
Pošto je juna 1967. Izrael u blickrigu pregazio svoje
arapske protivnike, on je postao najvažniji američki saveznik na Bliskom
istoku. Obrazloženje američkih predsednika za taj čin bilo je da su Izraelci
dostojni i odlučni čuvari svetih mesta.
Verski zanesenjak Džordž Buš mlađi insistirao je na
bezuslovnoj podršci Izraelu objašnjenjem kako bi bez njega Sveti grob i
Vitlajem morali da brane američki vojnici, ili da ova i ostala sveta mesta
hrišćanstva prepuste muslimanima. Pri tome je Buš, očigledno,
muslimane smatrao nevernicima, dok su Jevreji samo polunevernici.
U zakonima SAD, lišenim verskog zanosa, ima malo toga što
bi moglo da se pripiše civilizacijskom napretku. Posebno su na udaru grupa za
zaštitu ljudskih prava odredbe po kojima i maloletnicima može da se sudi kao
punoletnm osobama, ako sudija proceni da su po načinu izvršenja i težini dela
oni dovoljno zreli za doživotnu robiju ili smrtnu kaznu.
Američka vlada insistira da njeni službenici u
inostranstvu uživaju diplomatski imunitet, u nekim slučajevima i kada su na
privatnom putovanju. Američkim vojnicima u inostranstvu, bez obzira na to da li
su samo u prolazu ili stalno stacionirani, ne mogu da sude lokalni, civilni
sudovi, već isključivo američki vojni, pri čemu se primenjuju zakoni
Sjedinjenih Država. Svi američki državljani i kompanije imaju pravo da zaštitu
traže od američkih sudova i u slučajevima kada im je šteta naneta u
inostranstvu od stranog subjekta.
Vernici i nevernici
U osnovi islamskog učenja je potreba da se svi nevernici
privedu veri. Saživot vernika i nevernika na duže staze nije moguć, na šta su
često ukazivale i iranske verske vođe. Cilj islama je da ovlada celim svetom, a
iste globalističke snove su u srednjem veku imali i hrišćanski fundamentalisti,
računajući tu i rimskog papu. Ako je cilj američke administracije zaštita
hrišćanskih svetilišta u Svetoj zemlji, koliko je ona udaljena od hrišćanskog
fundamentalizma ili od političke isključivosti koja zahteva da se svi
orijentišu po Americi i njenim zahtevima?
Američko zalaganje za verska prava prestaje tamo gde
počinje američki interes. Saudijska Arabija je istovremeno jedna od
najrigidnijih islamskih država, ali i jedan od američkih najvažnijih strateških
partnera.
Saudijska Arabija zvanično nije teokratija, već klasična
srednjovekovna istočnjačka despotija u kojoj je na snazi šerijat. To potvrđuje
i samo ime zemlje, jer su vladari iz dinastije el Saud. Saudijci su čuvari
dva najsvetija mesta islama: Meke i Medine.
U Meki je rođen njihov prorok Muhamed, tu je i počeo sa
svojim propovedima, dok je iz Medine krenuo u osvajačke pohode. U Meku još od
srednjeg veka ne sme da stupi nijedan nemusliman, a tako je i danas. Ceo grad
je zabranjena zona za nevernike po muslimanskim shvatanjima.
Cela Saudijska Arabija je u suštini zabranjena zona za
sve osim za verne muslimane. U celoj zemlji je strogo zabranjeno konzumiranje
alkohola i opojnih sredstava, kockanje, prostitucija, držanje kućnih ljubimaca,
kratke suknje... Čak je zabranjeno i povrće koje svojim oblikom može da probudi
strast kod pripadnica lepšeg pola, koje na ulici smeju da se pojave samo pod
velom i u pratnji muža ili muškog srodnika, dok im je najstrože zabranjeno da
voze kola. Žene u Saudijskoj Arabiji ne samo da nemaju pravo glasa već su po pravima
skoro izjednačene sa životinjama.
Ovakav rigidni pristup islamu uopšte ne zabrinjava
američku administraciju sve dok Saudijci ispunjavaju dva osnovna cilja: da
uredno naftom snabdevaju zapadno tržište i da pod kontrolom drže islamske
fundamentaliste.
Jedna od fundamentalističkih grupa islama i potiče iz
Saudijske Arabije. To su vehabije, prepoznatljivi po svojim skraćenim
pantalonama i dugim bradama. Njihovo učenje smatra da nije dozvoljeno bilo
kakvo tumačenje Kurana, muslimanske svete knjige, odnosno da se ona primenjuje
doslovno.
Vehabije su poznati i po tome što žive onako kako se
smatra da su živeli prvi Muhamedovi sledbenici. Izbegavaju korišćenje
tehnoloških i civilizacijskih novotarija, osim onda kada su im one neophodne,
jer u rat više ne kreću sa krivim sabljama i kopljima u rukama, već sa
najmodernijim naoružanjem.
Njima slični bili su i avganistanski talibani, verovatno
zbog značajnog uticaja koji je među njima imao Osama bin Laden, i sam vehabija.
Dok običan Avganistanac, još od vremena dok su talibani bili američki
saveznici, nije imao pristup modernim dostignućima, dotle je vrh talibanskog
pokreta komunicirao satelitskim telefonima, a danas naređenja izdaje preko
interneta.
Isto tako dvolično se ponaša i najveći broj saudijskih
prinčeva i drugih arapskih šeika i emira. U svojim zemljama su čedni, ali na
jahtama kojima plove po svetskim morima i u mondenskim letovalištima Pacifika i
Sredozemlja umeju da se prepuste svemu onome što šerijat zabranjuje.
Ideologija protiv
materijalizma
Američki najvažniji saveznici u arapskom svetu su potpuno
odnarođeni. Državljani Saudijske Arabije, Kuvajta i Emirata, istina, žive
daleko luksuznije od svojih zapadnih vršnjaka, ali ni približno onako kako to
čine njihovi hedonistički vladari.
Sa druge strane, iranski vlastodršci su puka sirotinja ne
samo u odnosu na svoje arapske kolege već i na nekadašnje persijske careve.
Zbog toga se postavlja pitanje: ako Amerikanci iskreno žele svetu da donesu
slobodu, zašto se ne potrude da državljani njihovih savezničkih zemalja prvi
osete blagodati demokratije?
Odgovor je jasan: SAD nikada nisu bile iskreni borac za
ljudska prava.
Još od vremena Hladnog rata postoji sukob mišljenja šta
su to ljudska prava. Dok je Zapad insistirao na formalnim pravima, dotle je
komunistički istok smatrao da je osnovno ljudsko pravo pravo na rad i
egzistenciju, ali i pravo na obrazovanje i besplatnu zdravstvenu zaštitu.
Propašću Varšavskog pakta prestale su i ovakve rasprave, jer Zapad svoje
despotske saveznike ni u šta više ne ubeđuje.
Zato sadašnji sukob Irana i Sjedinjenih Država nije ništa
drugo do kolizija iskrene diktature sa lažnom demokratijom.
Sigurno da jedan civilizacijskom tradicijom oplemenjeni
narod, kao što su Iranci, želi manje stega, a više sloboda, ali je pitanje šta
im SAD u ovom trenutku nude kao alternativu teokratiji.
Da li je prava demokratija sadržana u pravu na slobodne
izbore, dok se istovremeno umire od gladi kao što se to dešava sa nekih 50
miliona američkih državljana? I da li su zapadne civilizacijske vrednosti uopšte
preseljive na područje islamskog orijenta?
Islam je nastao kao socijalni pokret i ta je komponenta
kod njega i danas snažno izražena. Po Kuranu, bogati su dužni da hrane
sirotinju i ta njihova obaveza je jasno definisana. I danas se muslimani strogo
pridržavaju ovog pravila koje je nepoznato tradicionalnim evropskim
vrednostima. Da bi bilo jasnije: Dela apostolska opisuju savršenu
zajednicu prvobitnih hrišćana u kojoj se sve ravnopravno delilo. Od ovoga je
hrišćanski svet odustao još u ranom srednjem veku.
Nasuprot tome, islamski svet još uvek praktikuje onu
minimalnu podelu dobara koju zapoveda Kuran.
Sukob Zapada i islama je tako, na neki način, nastavak
sukoba iz Hladnog rata. Na jednoj strani stoje ideološke, a na drugoj strani
egzistencijalne slobode.
U petnaestom veku, od svog početka računanja vremena,
muslimani su otprilike na istom nivou na kome su se u to vreme nalazili i
hrišćanski Evropljani. Teološka pitanja su danas za muslimane isto toliko
značajna koliko i Evropljanima u srednjem veku, koji su se podelili na katolike
i pravoslavne po čisto verskom pitanju porekla Svetog duha. I građanima
Carigrada je u 15. veku bilo časnije da poginu od ruke turskih osvajača, nego
da prime pomoć od onih koje su smatrali katoličkim jereticima.
Kroz tu prizmu treba danas posmatrati islamski svet i
njegove potrebe. Mnogi muslimani smatraju da je manje važno da li svog vladara
biraju na slobodnim izborima, od pitanja da li žive u skladu sa verskim
pravilima.
Kako izgleda američko uterivanje demokratije, uživo možemo
da vidimo u Iraku, zemlji koja se posle "oslobađanja" bukvalno
raspada po svim šavovima. Oko 60 odsto Iračana su šiiti, ostali su uglavnom
sunitski muslimani. Rat između ove dve verske grupe je buknuo upravo posle pada
režima Sadama Huseina i ne predstavlja sukob dva različita pogleda na svet, već
na versko ustrojstvo. Posle pada Hosnija Mubaraka i većinski muslimanski Egipat
je utonuo u verske sukobe, u kojima su najveće žrtve hrišćanski Kopti kojih ima
oko osam miliona (deset odsto celokupnog stanovništva).
Sve ovo ukazuje da je spoj Zapada i Orijenta u ovom
trenutku nemoguć. Posebno je ovo nemoguće pod dirigentskom palicom Sjedinjenih
Država u kojima se ispod tanke kore sinkretizma u suštini krije protestantski
fundamentalizam. Neka američki pogled na svet ostane Amerikancima, a neka
Evropljani imaju pravo na svoj sopstveni razvoj, kao i islamske države na svoj.
To bi bio istinski napredak.
Šerijat
Šerijat
kao pravna norma predstavlja skup svih propisa iz oblasti verskog i svetovnog
prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici. Naziv potiče od
arapske reči šari'a, koja bi mogla da se prevede kao "put ka izvoru",
ali i "ritual", izvedene iz glagola šara'a u značenju
"uputiti", odnosno "propisati".
Šerijat
je božanski zakon islama, a razumevanje tog zakona je fikh, odnosno
"sudstvo". Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog
zakona. Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične
odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu.
Narode
i ljude šerijat razlikuje po njihovom statusu i veri. Državljani islamskih
zemalja se dele na- muslimane, koji imaju sva prava i obaveze propisane
zakonom, i - nemuslimane (dimnisi), ali isključivo pripadnike religije
knjige (hrišćani, judaisti i zoroastristi), koji uživaju zaštitu države, ali
moraju da plaćaju dodatne poreze i ne služe vojsku.
Državljani
neislamskih zemalja dele se na harbise, one koji ratuju protiv muslimana
i koji smrt mogu da izbegnu samo prelaskom u islam, i ostale koji mogu da
nastave da žive kao dimnisi.
Pošto
za sebe polaže pravo da je rezultat Božjeg otkrovenja, šerijat nije podložan
promenama, ali nije ni kodifikovan do današnjeg dana, tako da postoje blage
razlike u tumačenju nekih propisa od jedne do druge islamske zemlje, odnosno
zajednice.
U
SAD su države Tenesi i Luizijana
2010. zabranile primenu šerijata, dok se još 12 država sprema da to učini. U Ohaju, Kanada, od 1991. do 2005. bila je dozvoljena primena delova
šerijata koji se odnose na brak, pod uslovom da su obe stranke bile saglasne.
Grčka je Ugovorom iz Sevra obavezana da ograničenu primenu šerijata dozvoli
svojim građanima muslimanske veroispovesti. Holandski ministar pravde je 2006.
izjavio da bi uvođenje šerijata za građane islamske veroispovesti bilo prihvatljivo,
ako bi za to glasala većina birača.
Evropski
sud za ljudska prava u Strazburu je u većem broju slučajeva (npr. CASE OF REFAH PARTİSİ /THE WELFARE PARTY/ AND
OTHERS v. TURKEY, Applications nos. 41340/98, 41342/98, 41343/98 and 41344/98) presudio da je "šerijat nespojiv sa osnovnim principima
demokratije".
Promenljive veze
Američka
politička nedoslednost, zbog koje je ova država odavno izgubila pravo da se
brine o tuđim ljudskim pravima, postala je već poslovična.
Osama
bin Laden i njegova mreža Al Kaida su čeda američkih tajnih službi u njihovom
pokušaju da spreče sovjetsku okupaciju Avganistana. Porodica Bin Laden je ne
samo jedan od najznačajnijih poslovnih partnera porodice Buš, koja je dala dva
američka predsednika u poslednjih 20 godina, već i uticajnih petrolejskih
kompanija koje preko lobista upravljaju i američkim Kongresom i Belom kućom.
Tokom
rata u Bosni Amerikanci su rado sarađivali ne samo sa "civilnim"
ograncima Al Kaide već i sa svim vehabijama voljnim da ratuju za vlast u
Sarajevu. Ovaj brak iz interesa se raspao tek nedavno, kada su vehabije, u
nedostatku drugog protivnika, udarili na američke interese u Bosni.
U
Prištini su na vlasti, pa samim tim i najznačajniji američki saveznici na
Kosovu, pripadnici šiitizma iranske orijentaije, koji i dalje podršku dobijaju
paralelno i od Irana i od SAD, inače zvaničnih smrtnih neprijatelja.
Američki
udar na Iran bi zato bio samo nastavak rata za zalivske rezerve nafte, jer još
uvek nije vidljiva razlika između terora mula i terora kapitala.