Dežurna

Najuglednija naučna institucija Srbije u kandžama tranzicione mafije

 

Akademija na prodaju

 

Nekada elitna institucija, Srpska akademija nauka i umetnosti, na putu je da postane privatno preduzeće u rukama njenog predsednika Nikole Hajdina i upravnika Budimira D. Lončara. Reč je o prodaji nekih objekata koje SANU ima u srcu Beograda, a koji će, posle restitucije uglavnom biti prodati

 

M. Malenović

 

Srpska akademija nauka i umetnosti, na žalost, već godinama služi kao produžena ruka vlasti dajući joj ideološku potporu za njene, neretko katastrofalne političke naume. Dolaskom Nikole Hajdina 2003. godine na čelo SANU, opterećenog aferom izgradnje beogradskog mosta na Adi, od koga se finansijski itekako okoristio zajedno sa svojom užom i širom rodbinom, izgledalo je da je ova nekada značajna institucija dosegla dno dna i da dublje ne može da potone. Sada se vidi da i ispod najdubljeg dna postoji još jedno dn    o!

Potpuno u skladu sa svojim talentom da se obogati na svakom projektu na kome radi, Hajdin sada mirno posmatra kako se ova institucija tajkunizuje a njena imovina privatizuje, iako niko u državi Srbiji nikada nije odobrio privatizaciju SANU, niti postoji ijedan primer u svetu da se nacionalna akademija predala privatnicima. To se, zato, sprovodi ispod žita i daleko od očiju javnosti.

Dana 1. marta 2012, SANU objavljuje konkurs u Službenom glasniku za prijem upravnika poslova SANU. Do tada je taj posao obavljala Dragana Petrović - Rađenović kojoj je mandat naprasno skraćen.

Na konkurs se javlja samo jedan kandidat i to Budimir D. Lončar, koga zatim 16. marta postavljaju na mesto upravnika poslova SANU, dok 17. marta 2012. godine, za njegovog zamenika imenuju Draganu Petrović - Rađenović, a njenu raniju sekretaricu postavljaju za pomoćnika upravnika. Idealno postavljena trojka za sprovođenje nečije namere da se SANU očerupa.

Dragana Petrović - Rađenović je članica nevladine organizacije Ženska vlada. Na Pravnom fakultetu u Beogradu je diplomirala 1996. godine, specijalizovala je međunarodne odnose 2004. godine kada je dobila i certifikat MS Project.

U svojoj zvaničnoj biografiji navodi sledeća radna iskustva: od 2000. do 2001. bila je sekretar ministra energetike Republike Srbije, od 2001. do 2003. je sekretar u Agenciji za razvoj kulture Republike Srbije, a od 2004. upravnica poslova SANU. Pre dolaska u SANU gospođa Petrović - Rađenović je, dakle, imala tek nekih tri godine radnog iskustva!?

O kakvoj se to zapravo ličnosti radi, rečito govori deo iz javnosti dobro poznatog otvorenog pisma koje je poslato 25. maja 2012. Nikoli Hajdinu povodom mahinacija oko osnivanja Instituta ekonomskih nauka SANU:

- Umesto da postupi po Vašem nalogu, Dragana Petrović - Rađenović se, najpre tajno, a potom ojačano podrškom pojedinaca "kontroverznih" biografija (koji su se osetili direktno ugroženim osnivanjem Instituta) i polujavno (koristeći organe i rukovodioce SANU) suprotstavilo osnivanju instituta...

S obzirom na to da je Vaša energična akcija izostala, to lice ohrabreno Vašim nečinjenjem direktno te sporne elemente uvodi u SANU. Time se intenzivira proces komercijalizacije i kriminalizacije pojedinaca u SANU, a i pojedinih elemenata organizacione strukture Akademije". SANU je postala meta "onih gramzivih i nestrpljivih moćnika koji Akademiji prete "reformama" i nude Pi-Pi-Pi (Public-Private Partnership) aranžmane, a u stvari su bacili oko na njene nekretnine".

U svojoj zvaničnoj biografiji gospođa Petrović - Rađenović kao jedan od dva realizovana projekta u celom svom životu navodi da je kompletno izmenila organizaciju rada SANU. Ta izmena organizacije rada se, očigledno, svodi na uvođenje "spornih elemenata kontroverznih biografija" u SANU, kako se i navodi u citiranom pismu. Za ovakav svoj "doprinos" nacionalnoj akademiji ona je mesečno dobijala 204.000 dinara neto!

Pošto je očigledno iscrpla svoju kriminalnu energiju, a nalogodavci su postali nestrpljivi da se dočepaju objekata na prestižnim beogradskim adresama, gospođi Petrović - Rađenović se naglo skraćuje mandat na mestu upravnika poslova SANU i u celu priču se uvodi Budimir Lončar. Njegova biografija ne ostavlja nikakvu sumnju da se radi o čoveku koji je smišljeno izabran da bude egzekutor nad Srpskom akademijom nauka i umetnosti.

Rođen je 21. aprila 1962. godine u Beogradu, oženjen je i ima troje dece. Na Pravnom fakultetu u Beogradu je diplomirao 1986. godine, a 1988. godine polaže pravosudni ispit. Dok je od 1981. studirao prava bio je jedan od članova rukovodstva fakultetske diskoteke Bonafides. Tokom studija ostvaruje bliski kontakt sa profesorkom dr. Vesnom Rakić Vodinelić i profesorom Vladimirom Vodinelićem.

Posle diplomiranja Lončar kao pripravnik od 1986. do 1988. radi kod Momčila Despotovića, koga će kasnije kao rukovodilac u privredi maksimalno da angažuje.

Od 1988. do 1997. Lončar se bavio advokaturom i to, kako izgleda, ne posebno uspešno, jer od 2002. počinje da prodaje bakarne kabal "stopice" i to preko samostalne zanatske radnje svog oca, prijavljene u Banovcima kraj Beograda.

Od 1997. do 2000. grupa profesora sa pravnog fakulteta okupljena oko bračnog para Vodinelić, Gaše Kneževića, Vojina Dimitrijevića i Dragora Hibera osniva više nevladinih organizacija kao što su: Centar za unapređenje pravnih studija (CUPS), Alternativna akademska obrazovna mreža (AAOM) i Beogradska otvorena škola (BOŠ).

Lončar tada vodi materijalno-finansijsko poslovanje pomenutih organizacija, dok mu je, ustvari, glavni zadatak bio da vrši isplate honorara liderima DOS-a iz sredstava koja su nelegalnim kanalima transferisana u SR Jugoslaviju za potrebe rušenja režima Slobodana Miloševića.

Na predlog tadašnjeg predsednika Upravnog odbora Dunav osiguranje advokata Siniše Nikolića, a posle niza neuspelih pokušaja da postane generalni direktor cele kompanije, Lončar  2004. godine biva postavljen na mesto direktora Dunav trgovine koje posluje u okviru pomenute kompanije. Na toj funkciji ostaje do 2007. kada postaje likvidacioni upravnik preduzeća kojim je prethodno direktorovao. Da bi se sprečilo dalje rasturanje imovine Dunav trgovina 2010. biva pripojena Dunav turistu gde Lončar postaje rukovodilac pravne službe.

Odmah pošto je postao direktor Dunav trgovine Lončar za direktora poslovnice u Nišu postavlja Dušanku Konstantinović iz G-17 plus, sa kojom zatim neosnovanim prenosom sredstava privatnim privrednim društvima pomaže i koordinira privatizacije na području Niša za koje je bila zainteresovana konsultantska firma, koju je 2004. Lončar osnovao sa Božidarom Đelićem i Mićom Pavlovićem. Pomoću iste gospođe Konstantinović, Lončar otuđuje robu Dunav trgovine uz velike popuste, eskonte i rokove čime sebi i drugima pribavlja materijalnu korist.

Svoga kuma, Zorana Radivojevića, Lončar odmah po dolasku na mestu direktora Dunav trgovine uspeva da progura na mesto direktora Dunav turista koje u tom trenutku raspolaže hotelima Jugoslavija i Metropol u Beogradu. Nedorečenost zakona je išla na ruku tandemu Lončar - Radivojević koji shodno svojim finansijskim apetitima i potrebama grčkog kupca tumači da li ili ne uz hotele idu i okolne zemljišne parcele. Prodaja je obavljena na zadovoljstvo kupca koji Radivojevića uzima za glavnog menadžera, gde se i danas nalazi.

Uporedo sa radom u Dunavu Lončar 2007. osniva preduzeće Dunit u kome je direktor Verica Mihailović, do tada zaposlena u Dunav trgovini, sa kojom je Lončar u emotivnoj vezi još od vremena zajedničkog rada u Ministarstvu finansija (2002. - 2004.). Dunit je poslovao i preko poslovnice registrovane u stanu Lončara u ulici Maršala Birjuzova 38. Ovo preduzeće zatim osniva Dumpro d.o.o. gde je direktor Lončarev bliski prijatelj Stevan Đorđević. Obe firme se bave otkupom robe od Dunav trgovine  u slučajevima kada je cena ispod tržišne i ako već postoji zainteresovani dalji kupac.

Tadašnji ministar Božidar Đelić 2011. godine, pokušava Lončara da postavi na mesto direktora Agencije za restituciju i direktoru Dunav osiguranja Mili Jezdimirović biva sugerisano da Lončaru omogući odlazak uz otpremninu kako bi preuzeo pomenutu funkciju. Đelićevim napuštanjem vlade ovi planovi padaju u vodu, a Lončar Dunav osiguranje napušta 16. marta 2012.takođe uz otpremninu, ali tek pošto više nisu mogle da se prikriju njegove kriminalne radnje iz prošlosti i pošto je prethodno obezbedio da dođe na mesto upravnika poslova SANU umesto Dragane Petrović - Rađenović koju je svojim vezama na to mesto i postavio 2004. godine.

Uz pomoć gospođe Petrović - Rađenović i Biljane Stević, koju je takođe ugurao u SANU, Lončar se do tada obavestio o imovini koja treba da bude vraćena akademiji i shvata da je to prilika za enormnu zaradu. On je uz pomoć pomenutih osoba već pokušao da otuđi parking prostor u ulici Đure Jakšića, u vlasništvu SANU, i to za potrebe poznatog kupca koji bi tu, u srcu Beograda, sazidao komercijalni objekat. Od godišnje zakupnine za ovaj prostor SANU zarađuje 56.000 evra, ali se ne zna gde taj novac odlazi. Odmah do pomenutog parkinga nalazi se zdanje (u kome, između ostalih, borave geografski institut Jovan Cvijić i Institut za srpski jezik) koje Lončar planira da proda i tu napravi hotel zatvorenog tipa?!

Treba napomenuti da je poslednjim izmenama projekta planirano da upravo na tom mestu bude stanica budućeg metroa, čime se vrednost nekretnina dodatno uvećava. Sve u svemu, SANU u okviru restitucije očekuje povraćaj najmanje sedam objekata samo u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, na koje su oko bacili kako domaći, tako isto i strani tajkuni.

Posao trojke okupljene oko Budimira Lončara biće da u bescenje rasproda basnoslovno vrednu imovinu SANU-a. U tome, bar, on već ima dovoljno iskustva.