Okupacija

Zločinac pod poternicom Aleksandar Vučić planira okupaciju Srbije

Ako on poživi, mi nećemo

Aleksandar Vučić je sebe, ali i celu naciju uvukao u veoma opasnu igru u kojoj samo on može da profitira, a narod gubi u svakom slučaju. Radi se o trgovini migrantima za koje on i njegova klika dobijaju milione evra i to ne samo da bi ih držali u Srbiji kako ne bi nastavili put ka EU, već i da određene izbeglice sa posebnim zadacima eskortuju dalje na teritoriju Evropske Unije. Srbija od ovoga, kao i od celokupne politike Vučića i njegovog kartela, ima samo štetu, a ovoga puta su u igri i naši životi.

Milan Malenović

Komesarijat za izbeglice je poslednjeg dana septembra objavio kako u Srbiji ima 5.263 registrovana migranta, dok ih ukupno (sa onima neregistrovanim) ima oko 6.000.

Centar za zaštitu i pružanje pomoći tražiocima azila procenjuje kako ih ima (što registrovanih, što neregistrovanih) između 8.000 i 9.000. Naše procene su da je njihov broj dvostruko veći od broja onih koji su registrovani u Komesarijatu, odnosno da ih je ukupno više od 10.000. Nije samo broj migranata problem koji nas muči, već i njihovo ponašanje.

Prave izbeglice od ratova su kroz našu zemlju prošle u prvom talasu koji je trajao 2015. i delimično 2016. godine. Posle njih su, u drugom talasu, dolazili uglavnom ekonomski migranti, dok su sada na red došli oni najproblematičniji - društveni talog. To se vidi i po naglom porastu kriminaliteta.

Ljudi prvog talasa su pravili najmanje problema, jer su se iskreno plašili da ne budu vraćeni u ratom zahvaćena područja iz kojih su upravo uspeli da pobegnu. Dosta problematičniji su bili oni iz drugog talasa, dok su ovi koji sada dolaze pošast koju nismo mogli ni da zamislimo.

Tržište narkotika, posebno kada su u pitanju marihuana i heroin, u Beogradu i drugim većim gradovima u Srbiji gde je velika koncentracija tamnoputih došljaka sa Bliskog Istoka, u potpunosti su preuzeli migranti.

Budući je glavni centar u Srbiji za njihovu registraciju u Preševu, gde se svi šalju kako bi bili zvanično obrađeni i tu borave nekoliko dana, došlo je do kontakata između njih i albanske narko-mafije koja je glavni snabdevač Srbije i Evrope heroinom, a dobrim delom i marihuanom.

Ne treba zaboraviti da se proizvodi od maka i indijske konoplje tradicionalno koriste u kulturama Bliskog i Srednjeg Istoka i to već više vekova. Jedan u srednjem veku značajan pokret u okviru islama, Asasini, svoje ime je dobio po hašišu koji su njegovi pripadnci koristili pre odlaska u akcije, kako bi sebi povećali hrabrost, a verovali su i da ih čini jačim od neprijatelja.

Po Asasinima nastala je i engleska reč "assasination", atentat, pošto su bili poznati po tome da su iz zasede ubijali viđenije hrišćane u Jerusalimu i drugim gradovima Bliskog Istoka, koje su u to vreme držali krstaši.

Proizvdi od maka, između ostalih i oni od kojih se daljom preradom dobija heroin, deo su tradicionalne medicine na prostorima Avganistana i Pakistana.

I danas izbeglice sa Bliskog Istoka koriste hašiš koji im daje hrabrost zbog čega su počeli da napadaju ljude i po centrima velikih gradova, čak i u toku dana.

Poslednjih dana jula u Beogradu, u centralno-gradskom parku Manjež opljačkan je jedan radnik obližnjeg restorana "Polet" koji se tuda, posle završene smene, vraćao kući. Napadači su bili grupa migranata kojoj nesrećnik nije pružao nikakav otpor procenivši da ih je više i da su naoružani noževima, zbog čega bi svako suprotstavljanje moglo da ima fatalne posledice.

Uprkos tome i činjenici da su mu oduzeli mobilni telefon i novac koji je imao kod sebe, migranti su ga pretukli i to tako teško da je danas invalid koji nije više sposoban da radi. Prolaznici su ovo posmatrali bez hrabrosti da se umešaju.

Posle toga su tokom leta usledili novi napadi na prolaznike svuda u centru glavnog grada. Gotovo da nije prošla nijedna nedelja, a da se nije dogodio neki teži incident u kome su počinioci bili migranti. Početak jeseni je označio i pojačanu nervozu kod slabo obučenih došljaka iz toplijih krajeva, pa su napadi na lokalno stanovništvo postali obavezan sastavni deo hronike i to skoro svakodnevno.

U kuću jedne Subotičanke na senčanskom putu krajem jula je provaljeno po četvrti put. Provalnik je tom prilikom odneo samo svu hranu koju je našao i mobilni telefon, jer su sve ostale stvari od vrednosti odnete u prethodne tri provale.

Po tragovima krvi policija je zaključila da se lopov povredio prilikom ulaska u kuću, što ukazuje na to da je bio drogiran. Zbog toga je prava sreća da se vlasnica kuće u tom trenutku nije nalazila u svom domu, jer ko zna kako bi prošla u susretu sa drogiranim migrantom.

Šid je u potpunosti pod okupacjom došljaka sa Bliskog Istoka, a njihov teror je dosegao već te razmere da je stanovništvo počelo da se masovno iseljava. Identična situacija je na severu Bačke, posebno u Somboru i Subotici, kao i okolnim selima, gde migranti nesmetano haraju i useljavaju se u kuće koje su prethodno, spasavajući živu glavu, napustili vlasnici.

U neke delove ovih gradova, ali i u beogradske četvrti policija više ne sme ni da uđe, jer navodne izbeglice u gomili nasrću na svakoga za koga procene da im ugrožava teritoriju koju smatraju svojim posedom.

Sever Bačke je i inače planiran od strane naše aktuelne vlasti da bude prepušten migrantima i osobama koje će u okviru takozvane readmisije stići narednih meseci u Srbiju.

Sporazum o readmisiji naša vlada je morala da potpiše sa Evropskom Unijom kako bismo dospeli na takozvanu „belu šengensku listu", odnosno kako bi nam bilo odobren bezvizni ulazak u EU.

On predviđa obavezu Srbije da bez odlaganja nazad primi sve svoje državljane koji su u EU podneli neobrazložene zahteve za dobijanje azila, što je deo mera koje Brisel primenjuje prema svakoj državi koja bi da stekne bezvizni tretnman. Srbija je, međutim, otišla još dalje.

Kako bi osigurao tihu podršku zapada za svoju krvavu autokratsku vladavinu Aleksandar Vučić je pristao da se pomenuti sporazum proširi i Srbija obaveže da će prihvatiti sve izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije, posebno one romske nacionalnosti, za koje ne može nesporno da se utvrdi iz koje zemlje potiču.

Naime, obaveza prihvatanja readmisije podrazumeva da je svaka država u obavezi da primi nazad samo one za koje se utvrdi da su njeni državljani. Da bi to izbegle mnoge države Zapadnog Balkna ne žele da priznaju kako je neka lažna izbeglica koja nema dokumenta sa sobom i kojoj preti deportacija iz EU njen državljanin. Brisel nema mogućnost da utiče na stav suverenih država, pa pomenuta lica ostaju da žive i prave probleme u Evropskoj Uniji.

Kako bi se i njih rešili funkcioneri EU su sa naprednjačkom vlašću u Srbiji postigli dogovor da naša zemlja prima sve one za koje se opravdano sumnja da potiču sa prostora Zapadnog Balkana, a kojima nije bilo moguće utvrditi državljanstvo ili zemlju porekla. Za svakog od njih naša vlast dobija 15.000 evra iz fondova EU, kako bi im se obezbedili pristojni uslovi za život.

Tako će u narednim mesecima 30.000 ovih osoba stići u Srbiju, od kojih će 17.000 biti smešteno na severu Bačke, pretežno oko Subotice i Sombora.

Od tog broja njih 12.000 su Romi. Preostalih oko 13.000 lažnih izbeglica biće ravnomerno raspoređeno po ostalim delovima Republike Srbije, najviše po selima i kućama koje su domaćini napustili.

Zakonska rešenja koja će ovo omogućiti već su uveliko u pripremi. Samo od ovog posla vlastodršci očekuju prihod od oko pola milijarde evra, ne razmišljajući o tome kako će biti ovom izgladnelom narodu kada im se u komšiluk dosele osobe koje niti znaju jezik, niti zakone i običaje Srbije. Narod za naprednjake ionako nikada nije bio važan.

Kada su u pitanju klasični migranti iz trećih zemalja, Srbija takođe igra ulogu važnog saveznika Evropske Unije, opet na svoju štetu. Političari na Zapadu su saglasni kako se 2015. više ne sme ponoviti, a Nemačka je po tom pitanju skoro u potpunosti usamljena, iako je drastično smanjila broj onih za koje bi dala pristanak da uđu na teritoriju EU.

Sve ostale zemlje, sa izuzetkom skandinavskih i Holandije očigledno da tokom najveće posleratne privredne krize nisu uopšte spremne da prime nove izbeglice, pa kancelarka Merkel ozbiljno razmišlja o nemačkom samostalnom putu po ovom pitanju.

U Briselu se kao sve realnija alternativa raspodeli novopridošlih izbeglica po ključu ranije dogovorenom, a nikada sprovedenom, razgovara o primeni takozvanog „Australijskog modela".

Suočena svojevremeno sa talasom izbeglica iz južne i jugoistočne Azije Australija je sve one koji bi ilegalno ušli na njenu teritoriju, ili bili uhvaćeni dok to pokušavaju, prebacivala na svoje zavisne prekomorske teritorije, kao što je mala ostrvska državica Nauro u Pacifiku, ili u Papuu - Novu Gvineju. Izbeglice, od kojih mnogi nisu ni videli australijsku teritoriju (jer su uhvaćeni još na brodovima u međunarodnim vodama), tamo su boravile u veoma lošim uslovima dobijajući od vlasti samo smeštaj i hranu i ono što bi im Crveni krst eventualno obezbedio. Od očekivanog bogatstva nije bilo ništa.

Samo retki srećnici koji bi uspeli da dokažu kako su u zemlji porekla zaista politički progonjeni dobijali su mogućnost da napuste prihvatni centar i nasele se u Australiji. Ostale je očekivala deportacija.

Na ovaj način Australija je veoma brzo obeshrabrila nove izbeglice da uopšte kreću na put, jer su znale da će završiti u nekom prihvatnom logoru daleko od blagostanja koje su sanjali.

Evropska Unija je sve bliža prihvatanju ovakve politike i u Briselu se otvoreno govorri o tri destinacije na kojima bi izbeglice bile smeštane pošto budu uhvaćene: jedna je krajnji istok Turske gde već postoje brojni prihvatni logori za migrante, drugi bi bilo neko udaljeno grčko ostrvo, a treći bi bila Srbija koja jedina od svih bukvalno moli Zapad da joj šalje migrante.

Kao i uvek i ovde se radi o finansijskoj koristi koju vlastodršci očekuju za sebe smatrajući da će, slično kao i Erdogan pre nekoliko godina, sa evropskim zvaničnicima sklopiti dogovor vredan nekoliko milijardi evra, koliko bi EU plaćala da joj migrante skinemo sa vrata.

Dokaz za ovo je i žičana ograda koju Mađarska stalno poboljšava i proširuje na svojoj granici prema Srbiji, a isto počinje da postavlja i Hrvatska.

Konačno, veliki broj izbeglica odgovara Vučiću iz još jednog razloga, a to je prikrivanje sprovođenja takozvanog „Erdoganovog plana", jer se u masi izbeglica neće primetiti oni koji treba da ostanu neprimećeni.

Projekat je dobio ovo ime ne zato što ga je osmislio turski predsednik Erdogan, već zato što su on i njegovi najbliži saradnici najzaslužniji za njegovu realizaciju.

Prvi koji su za „Erdoganov plan" saznali bili su Austrijanci koji su o njemu obavestili svoje kolege iz ostalih evropskih zemalja, a neke informacije su tada dospele i do Magazina Tabloid koji ih je pre više meseci i objavio. Radilo se o sastanku Andreja Vučića, kao najpoverljivijeg izaslanika svoga brata, predsednika Srbije, sa pouzdanim i bliskim saradnicima turskog predsednika. Bilo je tada dogovoreno da se preko Srbije omogući prolazak migranata na zapad. Detalji dogovora našoj redakciji onda nisu bili poznati, pa smo smatrali kako se radi o velikom broju izbeglica koje će pohrliti na našu teritoriju.

Zaista je i stigao njihov značajan broj, ali je to beznačajni promil u odnosu na broj onih koji borave na krajnjem istoku Turske. Ne radi se, kako smo u međuvremenu saznali, o kvantitetu, već o kvalitetu.

Srpska strana turskim posredstvom dobija od 10.000 evra pa naviše po jednom čoveku da ga prihvati na ulasku u zemlju, kroz nju bezbedno sprovede (bez obavezne registracije u Komesarijatu za izbeglice), omogući mu po potrebi kratki boravak uz mogućnosti neometane komunikacije, prebaci na teritoriju Republike Srpske preko koje bi ga zajedno sa angažovanim saradnicima iz tog entiteta prebacila do Zapadne Bosne, gde bi ga preuzimali radnici službe bezbednosti Federacije i već uhodanim kanalima prebacivali u Hrvatsku, odakle bi migrant nastavio svoj put do konačnog odredišta u Evropskoj Uniji.

Zadatak Andreja Vučića nije bio da samo omogući prolazak kroz Srbiju, već i da njegov brat iskoristi svoje posebne kontakte sa vrhom Republike Srpske kako bi se omogućio ulazak migranata na teritoriju BiH. Kontakti sa zvaničnicima Federacije, posebno sa muslimanskim delom, već su bili direktno uspostavljeni preko Ankare.

Deo para koje Vučićeva klika dobija po jednom izbeglici koga ovako prebaci do zapada Bosne i Hercegovine odlazi Miloradu Dodiku i njegovim ljudima. Već na ovaj način bi uzak krug oko predsednika Srbije zaradio desetine miliona evra, ali Vučić ne bi bio Vučić kada bi ostavio neiskorišćenom makar i najmanju mogućnost da zaradi još para.

Iz tog razloga je pre više od godinu dana preko već isprobanih poverljivih kanala usostavljen kontakt sa nemačkom službom BND kojoj je ponuđeno da otkupljuje informacicije o osobama koje su na ovaj način stigle u Evropsku Uniju.

Naša strana je imala ono što je najvažnije: saznanje za koga konkretno je plaćeno da bude prebačen u okviru realizacije „Erdoganovog plana", ali i fotografije lica tih osoba koje su tokom puta koristila različite identitete i državljanstva. Moderna tehnologija prepoznavanja crta lica omogućuje da među hiljadama novopridošlih i registrovanih izbeglica u EU pomenuti budu lako i sigurno identifikovani.

Za Vučića i Dodika je ova saradnja od izuzetnog značaja, jer ne samo što im obezbeđuje dodatne milione evra, već i podršku za nastavak svoje strahovlade.

Posle krvavih intervencija policije i navijačkih grupa na srpsku omladinu okupljenu na protestima protiv novih epidemioloških mera u julu mesecu u Beogradu, holandska vlada je donela odluku da potpuno zamrzne privredne odnose sa Srbijom i da blokira dalji pristup Srbije evropskim pretpristupnim fondovima.

Na sastanku ambasadora članica EU u Briselu ovome su se oštro suprotstavili izaslanici Beča i Berlina, tvrdeći kako su dovoljni diplomatski pritisci i da bi oštre ekonomske sankcije najviše pogodile običan narod. U suštini, radilo se o tome da se ne ometa praćenje "Erdoganovog plana".

Nemačka i Austrija ne samo da su preko svojih obaveštajnih službi najbolje informisane o toku "Erdoganovog plana", već jedine znaju i za duplu igru koju igra Vučić.

Osobe koje putem pomenutog projekta dospevaju u Evropsku Uniju nisu obični migranti, već izuzetno dobro obučeni i iskusni borci, "oficiri" kako ih nazivaju, čiji je zadatak da tiho organizuju islamističke ćelije na tlu zemalja Zapadne Evrope.

Oni su iznad svega veoma disciplinovani i strogo se pridržavaju uputstva da u akcije ne kreću pre dobijenog naređenja. Većina njih po ubeđenju nisu islamisti, ali su profesionalci, plaćenici koji se bore za onoga ko ih plaća.

Nemačka televizija je prošle godine objavila jedan prilog koji upućuje na ovo, odnsosno u njemu se govori kako su takozvane islamističke džamije (centri gde se okupljaju islamisti slušajući zapaljive propovedi) u stvari ne samo vrh ledenog brega, već obična dimna zavesa čiji je cilj da prikrije prave i zaista opasne teroriste koji se u društvu predstavljaju kao smerni, tihi, domaćinu do neba zahvalni migranti kojima vera nikako nije na prvom mestu. To su ti "oficiri", ili "spavači" kako se zovu u žargonu.

Nemačka unutrašnja obaveštajna služba "Bundesverfassungsschutz" (Savezna zaštita ustavnog poretka -BVS) je prošle godine obavestila svoje Ministarstvo unutršnjih poslova kako se u narednim godinama, najkasnije do 2025. pripremaju veliki neredi muslimana na tlu Evropske Unije. Oni se neće završiti tako što će nekoliko policajaca biti ranjeno ili ubijeno, ili tako što će neko kamionom da uleti u gomilu pešaka, već će danima trajati i prerašće u prave gerilske okršaje na ulicama evropskih gradova. I francuski mediji su o ovome izveštavali prošle godine, a i sada nakon novih islamističkih ispada na ulicama u Francuskoj.

Iz ovog razloga su zapadnoevropskim službama bezbednosti neophodni podaci o "spavačima" kako bi ih pratili i na vreme neutralisali. Podatke o njima imaju naše bezbednosne službe, jer znaju kome moraju da obezbede specijalan tretman. U toku sprovođenja kroz Srbiju diskretno nastanu fotografije lica tih osoba koje se zatim prosleđuju Nemcima.

Ovaj projekat krije za građane Srbije višestruke opasnosti. Jedna od njih je činjenica da je konstantni priliv novih migranata obavezan, kako bi se u masi njih prikrili "oficiri". Zbog toga naše vlasti ništa ne čine po pitanju jačanja granica, ali i iz razloga što se već počelo sa nezvaničnom primenom "Australijskog modela" u kome je Srbiji dodeljena uloga Papue - Nove Gvineje.

Osim toga, koliko je tih "oficira" ostalo u Srbiji sa zadatkom da i ovde organizuju nemire kako bi se ovdašnja vlast primorala na saradnju?

Srbija već sada oseća i druge bolne posledice, koje se ne svode samo na priliv novih migranata i njihovo divljanje po našoj zemlji, već i u gotovo poniznom odnosu prema Sarajevu u jednom za Bošnjake značajnom pitanju - takozvanog "genocida" u Srbrenici.

Prošlog leta je Magazin Tabloid objavio dokaze o tome da je "Dosije Guber" koji je korišćen u Hagu da bi se naši generali osudili za zločine koji nisu počinili, a Naser Orić oslobodio optužbi, očigledni falsifikat istoimenog dokumenta koji se nalazi u sarajevskim arhivama i koji je nastao od izveštaja bošnjačkih civilnih i vojnih vlasti datih tokom i neposredno posle oslobađanja Srebrenice.

U originalu se, suprotno obrazloženju haškog tribunala govori o zločinima Nasera Orića, a nema ni reči o eventualnim zločinima srpske strane. Magazin Tabloid je tada objavio delove iz sarajevskog originala, ali i ukazao na činjenice koje dokazuju da je u Hagu falsifikat.

Ni Beograd, a ni Banja Luka na ovo nisu reagovali, jer ne žele da ugroze rad na "Erdoganovom planu" za čije je sprovođenje neophodna saradnja bošnjačke strane.

A 1

Žičana ograda je i za nas

Sever Vojvodine već je napustio veliki broj stanovnika mađarskog porekla, koji su sa pasošima svoje matične države otišli u bolji život negde na tlu Evropske Unije. Neki od njih još uvek povremeno obilaze stari rodni kraj i u razgovoru sa našim ljudima im prenose ono što se već otvoreno priča po Budimpešti, a to je da žičana ograda prema Srbiji ne treba da štiti samo od migranata sa Bliskog Istoka, već i od samih stanovnika Srbije.

U Mađarskoj posebno, ali i u celoj Evropskoj Uniji, otvoreno se računa sa nemirima u Srbiji koji će imati krvavi epilog i sa time da će desetine hiljada stanovnika ove zemlje pohrliti da spas od krvoločnog režima, gladi, ali i od migranata koji imaju sva prava i nikakve obaveze potraži u bekstvu biblijskih razmera.

Pomenuti Mađari svoje rođake i sunarodnike preostale u Sbiji mole da što pre uzmu mađarske papire i da se pripreme za beg iz ove zemlje od koje svi dižu ruke. Zbog toga se kuće na severu Vojvodine sve više prodaju i njihova cena u istoriji nije bila ovoliko niska, jer je ponuda ogromna, a kupaca skoro da ni nema.

A 2

Krvavi plan princa Salmana

Postoji mišljenje kako je „Erdoganov plan" nastao u Saudijskoj Arabiji. Na čelu ove države zvanično je dementni i bolesni kralj Salman, ali faktički njenu politiku vodi njegov sin i prestolonaslednik princ Muhamed bin Salman (popularno nazivan i MBS). Muhamed je nemilosrdni vladar koji likvidira bez milosti sve svoje protivnike, pa čak i članove sopstvene porodice.

Posle ubistva kritički nastrojenog novinara Džamala Kašogija, koje se desilo u Turskoj, ali i bombardovanja škola i bolnica u građanskim ratom zahvaćenom Jemenu, koje je sprovela saudijska avijacija, Evropska Unija sve ozbiljnije razmišlja o uvođenju sankcija Pustinjskoj Kraljevini.

Iz tog razloga je neko došao na ideju da putem, od nas još ranije tako nazvanog, „Erdoganovog plana" u EU ubaci „spavače" koji će u datom momentu početi da dižu i usmeravaju pobunu muslimana.

U Rijadu se veruje kako će EU zaokupljena ovako krupnim problemom u svojoj kući imati manje snage i volje da se bavi i pitanjem ljudskih prava na Arabijskom poluostrvu. Osim toga, MBS bi mogao i da profitira ako bi se predstavio kao „posrednik" koji bi smirio pobunjene muslimane, a malo ko bi posumnjao u dvostruku igru, s obzirom da saudijski kralj nosi i titulu „Zaštitnik svetih mesta", zbog čega uživa poseban ugled među muhamedancima.