Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (22)

Inflacija postaje globalni problem

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

13) KONCENTRACIJA FINANSIJSKOG KAPITALA I SKRIVENI OBLICI EKSPLOATACIJE

"NOVI SVETSKI POREDAK" - POREDAK NEREDA I NAMETANJE SILE

Uz navedeni nezavidan položaj nerazvijenih privreda i privreda u tranziciji sve se češće ističe proces stvaranja "novog svetskog poretka" u procesu globalizacije.

Šta je "novi svetski poredak" danas, da li uopšte postoji, na kojim se principima i odnosima gradi, kuda to vodi, neka su od brojnih pitanja koja se svakodnevno postavljaju.

Današnji svet karakteriše s jedne strane kombinacija moći i koncentracija kapitala kod grupa najrazvijenijih država ("klub dvadesetorice"), a sa druge strane "koncentracija" nemoći, besperspektivnosti, zaostalosti, tehnološke i finansijske zavisnosti i inferiornosti najvećeg dela nerazvijenog sveta.

Ta dva interesno suprotstavljena bloka zemalja, sve češće dolaze u otvoreni sukob interesa. Praktično je dosadašnji svetski ekonomski i finansijski sistem i odnosi u svetskoi privredi, uz već izvršenu podelu sveta, doveo do koncentrisane grupe razvijenih zemalja (mada interesno suprotstavljenih unutar sebe, ipak dovoljno homogenih interesa prema "ostatku sveta"), a s druge strane ogroman broj tzv. "zemlja u razvoju" u kojima živi oko 80% stanovništva, sa svega oko 12% industrijske proizvodnje, 17-18% izvoza, 16-20% društvenog proizvoda

(2) SNAŽNA KONCENTRACIJA KAPITALA I MOĆI

U grupi visokorazvijenih privreda koncentrisano je i preko 92% finansijskog kapitala, u njima i između njih kreće se 78-80% svetskog dugoročnog finansijskog kapitala i likvidnih sredstava i dr.

Sa koncentracijom kapitala izvršena je koncentracija tehnologije, inovacija, informacione tehnologije, sa gotovo 98% svih otkrića u svetu.

Radi se o gotovo postindustrijskog civilizaciji u tim zemljama, visokom standardu, visokom per capita dohotku i vrlo snažnom javnom sektoru koji otklanja brojne disproporcije tih "svetskih privreda" i slabosti tržišnog mehanizma (automatizma tržišta).

Nerazvijeni svet ("zemlje u razvoju", kako se stručno zovu, mada je najveći broj u procesu zaostajanja i retardaciji u razvoju) istovremeno je visoko zadužen ili prezadužen, praktično su postali finansijeri razvijenih privreda, posebno preko otplata dugova i držanjem deviznih rezervi od novca razvijenih (konvertibilnih) država (dolar, evro).

Iz ovih privreda samo za servisiranje kreditnih obaveza i dospelih zajmova odlazi godišnje i do 540 milijardi dolara. Neto transfer sredstava se godišnje kreće na nivou 80-150 milijardi dolara. Samo u periodu 1982-1990. ove zemlje su vratile poveriocima oko 780 milijardi dolara duga, dok se ukupna zaduženost povećala u tom periodu za 1.460 milijardi dolara.?

Na neto otplatu dugova odlazi gotovo 30% njihovog društvenog proizvoda, a u najvećem broju zemalja i celokupna nacionalna štednja. Omča spoljnih dugova je snažno zategnuta, posebno kao trajan proces, jer kumulacija dugova se stalno nastavlja (u 2008. spoljni dugovi su povećani na gotovo 2.500 milijarde dolara). Neadekvatnim odnosima razmene godišnje ove privrede gube gotovo toliko sredstava koliko predstavlja ukupna godišnja javna pomoć tim zemljama.

Paralelno s tim i Svetska banka i MMF svojim mehanizmom odlučivanja i formiranim kapitalom (kvotama) pod dominacijom nekolicine najrazvijenijih država (SAD) postaju instrumenti interesa tih zemalja i krupnog finansijskog kapitala, a time i instrumenti nametanja filozofije razvoja tim zemljama preko stalne težnje da se modeli razvoja i stabilizacije iz razvijenih privreda jednostavno "presade" u taj visoko zavisni i nerazvijeni svet.

To je postao i određeni sistem ucena i uslovljavanja. Nerazvijene privrede nemaju mogućnosti da se suprotstave tako konceritrisanom i povezanom svetskom kapitalu, jer se nalaze u tehnološkoj, finansijskoj, informacionoj, dužničkoj i svakoj drugoj zavisnosti. Ovo posebno u uslovima kada se najveći deo znanja, naučnih dostignuća, uz svet kapitala preselio u klub najrazvijenijih država sveta ("klub dvadesetorice"). Nerazvijene zemlje uglavno su prihvatile takvu poziciju i stav da se "bez inostrane finansijske pomoći" ne mogu razvijati i stabilizovati nacionalne ekonomije.

U takvim odnosima "zavisnosti" i novih oblika ekonomske dominacije i eksplatacije, raspadom SSSR-a nestao je poznati bipolarni sistemi "ravnoteža straha", uz dominaciju samo jedne svetske sile (SAD). Tada svi ovi tokovi postaju toliko eksplozivni i jasno vidljivi i običnom čoveku, a ne samo stručnjaku. Prelaskom u klub "visoko zaduženih" privreda i privreda ovisnih o svetskom kapitalu, pa i kada se radi o običnim obećanjima pomoći, sa svetske scene nestaje faktor koji je mogao da se javlja kao ravnoteža takvoj dominaciji politike SAD na svetskoj sceni.

SAD su, istina, najzaduženija ekonomija, jer ukupan dug iznosi gotovo 20 biliona (19.820 milijardi dolara ili 114% BDP) ili gotovo 55.000 dolara po stanovniku, budžetski deficit u 2017. iznosi 2.200 milijardi dolara (13,6% bruto proizvoda), dok. društveni proizvod beleži skromne stope rasta 2-2,5%. Inflacija će se istovremeno ubrzavati nezaposlenost je rasla do sada neslućenih razmera (10,3%), mada je u 2019. opala na 5,6%. Recesija se postepeno produbljuje. Deficit trgovinskog i platnog bilansa se povećavaju i dostižu visinu od preko 1.750 milijardi dolara.

Proces koncentracije kapitala i stvaranje velikih finansijskih monopola i oligarhije usko interesno povezane sa državnom mašinerijom(administracijom), uz očitu dominaciju nauke, snagu inovacija i novih tehnologija, uz već navedenu dominaciju u svetskim finansijskim institucijama, SAD i Evropska unija stvaraju novu polugu za "svet ucene" i "novi poredak" podaništva i ucene sa nizom satelita, koji kroz ekonomiju zavisnosti i sopstvene interese praktično, predstavljaju glasačku mašineriju u svim svetskim institucijama uz sve naglašenije pojedinačne pritiske.

Tim dvema polugama privredama "novog poretka" upravo odgovara nova podela sveta, nova područja uticaja, nova tržišta za konjunkturno rasterećenje i prebacivanje svojih tereta unutrašnje krize na ostali, uglavnom nerazvijeni, deo sveta (u kojem bivše socijalističke zemlje imaju posebno značenje). Novi sistem podele interesnih sfera, "kupovine" interesa novih država i novi sistem eksploatacije, velikim delom služe za prebacivanje tereta sa domaće ekonomije i društva na ostale partnere i sve nerazvijene zemlje.

Kada bi se stvarno radilo o nekakvom "novom svetskom poretku" - tada bi se radilo o nužnoj stvarnoj reformi svetskog monetarnog, finansijskog i političkog sistema i institucija na kojima leže ti sistemi, koji su do sada pokazali vrlo velike slabosti (od kojih neke institucije nisu ni ispunile svoje bitne zadatke zbog kojih su i osnovane, kao npr. MMF, IDA, IBRD), a zatim upravljanja kapitalom i novcem svetskih finansijskih institucija, uz bitne izmene svetskih monetarnih finansijskih tokova, ali i odnosa između razvijenih i nerazvijenih zemalja na novim (ravnopravnijim) osnovama, a ne odnosima nametanja i dominacije, a time i eksploatacije prirodnih resursa ovih privreda.

Danas najmanje razvijene zemlje zaostaju u razvoju u odnosu na razvijene zemlje (razvojni gep) oko 179 godina, dakle gotovo dva veka, a srednje razvijene zemlje u grupi nerazvijenih negde 50-70 godina, dok grupa razvijanih u klubu nerazvijenih zemalja zaostaje 35-50 godina. O kakvom se tu međusobnom odnosu ravnopravnosti na svetskom tržištu novca, kapitala i robnim tržištima može uopšte govoriti? 0 kakvoj se ravnopravnoj trgovini, konkurenciji i odnosima razmene može govoriti? Kako i prema kome ove zemlje treba da prestrukturišu svoje ekonomije (kada ni u jednom sektoru, niti u jednom faktoru proizvodnje nisu konkurentne razvijenim privredama)?

14) KRIZA FINANSIJSKIH I EKONOMSKIH ODNOSA U SVETSKOJ PRIVREDI

(l) TRAJNA KRIZA SVETSKE PRIVREDE I ODNOSA

Uz sve navedeno i pristup tržištu novca i kapitala kod razvijenih privreda sve je teži (zbog brojnih trgovinskih ograničenja i nekonkurentnosti, čime i devizni priliv izostaje, a time i kupovna snaga na svetskom tržištu. Paralelno s tim zbog duboke i produžene krize stopa štednje i "višak" slobodnog kapitala u tim (razvijenim) privredama sve je manji. Slobodni kapital uglavnom se kreće između samih razvijenih zemalja (gotovo 90%), u kojima je i profitna stopa znatno viša, tehnološka i informaciona povezanost veća i dr. Istovremeno skrivenim ili poluskrivenim ograničenjima, carinskim barijerama, blokadama i sl. otežava se pristup robe i drugih proizvoda na tržišta razvijenih privreda, čime se razvijeni svet često i brani od sopstvene recesije, štiteći pri tome sopstvena tržišta, proizvodnju i interese.

Sve to je praćeno činjenicom da je najveći broj zemalja u razvoju suočen je sa trajnom socijalnom krizom, pritiskom obaveza iz spoljnih dugova, ekonomskom depresijom i vrlo niskom stopom ekonomskog rasta (koja je često ispod stope rasta stanovništva), nezaposlenošću, deficitom u javnom sektoru, deficitom u platnom i trgovinskom bilansu, uz sve veću inflaciju i gotovo stalnu precenjenost nacionalnih valuta (a time još veću nekonkurentnost na svetskom tržištu).

Novi svetski poredak (ili globalizacija), ukoliko se pod tim podrazumeva novi odnos snaga, nova dominacija kapitala i sve otvoreniji odnosi neravnopravnosti, posebno nastali raspadom SSSR-a i krahom "komunističkih privreda i sistema", upravo treba da se odnosi na nužne duboke izmene u svetskom ekonomskom i monetarno-finansijskom, trgovinskom sistemu i međusobnim odnosima razvijenih i nerazvijenih zemalja (ovde je poseban problem tzv. dolarski standard, gde je i dalje dolar SAD i domaća i svetska valuta).

Upravo se tu nije gotovo ništa dogodilo, osim što se u uslovima nove krize i pogoršanih odnosa sve više zagovara "liberalni kapitalizam" u "privredama u tranziciji" i "povratak u kapitalizam", a to znači u navedenim uslovima nova i bezdušna dominacija finansijskog i uopšte svetskog kapitala, novi kolonijalni položaj nerazvijenih privreda (u koje su ušle i bivše socijalističke ili "privrede u tranziciji") prema grupi najrazvijenijih država. Narastanjem "privreda u usponu" (BRJKS) i nekoliko integracionih celina i finansijskih institucija u njima (banke, finansijska tržišta, nove valute, međusobna povezanost i dr.) stvarno nastaje novi "bipolarni svet".

(2) IMITACIJA VEĆ POSTOJEĆIH DRUŠTAVA

Mnogi su spremni da nekritički prihvate tu novu sintagmu o "novom svetskom poretku", mada je to ostao stari i već prastari poredak eksploatacije, dominacije i ubačene "side" (dugova) u ekonomije nerazvijenih zemalja.

Pod brojnim blokadama i u očitoj nemoći da se izađe iz "začaranog kruga siromaštva" i beznađa ove zemlje nisu u stanju da krenu ka prosperitetu, da se uključe donekle ravnopravno, na partnerskim osnovama, u svetske trgovinske i finansijske (a time i razvojne) tokove. Ove privrede su izuzetno ranjive, režimi nestabilni, a pod pritiscima i ucenama razvijenih država (kojima takvi režimi ne odgovaraju) dovedeni u situaciju da se ''priklanjaju" interesima nekom iz grupe razvijenih država ili čak vojnim savezima npr. NATO-u).

Globalna igra za ljudsko porobljavanje kao završena igra je u osnovi novog svetskog poretka. Stvorena je mašinerija generalnog sistema za "eliminisanje" velikog dela ljudske populacije, uz programirano pretvaranje u "zaglupljeno stado", kojim se oduzimaju osnovna ljudska prava u vidu hrane i zdravlja (prava na život). Upravljanje svetom moćne finansijske i propagandne grupe (ne samo Bildeberg grupe), preko lobotomiziranja populacije, a kroz masovne medijske dezinformacije, laži, obmanjivanja javnosti, ruše se nepokoreni sistemi i vlade i stvaraju poslušničke državne strukture. One treba da provedu programirane depopulacione planove.

"Treći svet" je postao svet loših imitativnih društava i privreda (u odnosu na razvijene) i ne nalaze izlaz iz začaranog kruga siromaštva i zavisnosti (ali i sve većeg zaostajanja). Na kraju se postavlja i osnovno pitanje: da li se savremeni svet našao na velikoj prekretnici? Da li se gradi neki "novi svetski poredak"? Da li će nova svetska finansijska kriza dovesti do dubljih reformi u sistemu, ekonomskih i finansijskih odnosa, ali i reformu MMF, Svetske banke, STO i drugih institucija?

Svetski finansijski sistem se nije oporavio od kriznog udara 2008. godine. Dugovi nastavljaju da rastu, a već su dostigli neviđene razmere, svet čeka lavina bankrotstava. Moguć je i krah zapadnog finansijskog sistema. Dva su moguća scenarija za budućnost:

Novi kolaps finansijskog i ekonomskog sistema zasnovanog na dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti, i

Sekularna (dugoročna) stagnacija koja vodi velikom osiromašenju

masa sve do nivoa nepodnošljivosti i pojava masovnog bunta protiv vlasti i sistema postojećeg kapitalizma.

Pre bi se moglo postaviti ono ključno pitanje: kako dalje? Kuda, kako i na kakvoj strategiji se održati u jednom gotovo civilizacijskom gepu u razvoju razvijenih i nerazvijenih, uz brojne blokade koje se postavljaju i sve veći i otvoreniji sukob interesa ova dva osnovna kruga zemalja u svetu.

15) GDE SE KRIJE STVARNI UZROK MOGUĆE PREZADUŽENOSTI

Država je stvorila deficit u budžetu oko 4 milijarde evra u 2020.godini, što iznosi 8,8% bruto proizvoda. To je doprinelo rastu javnog zaduživanja sa 53% na preko 60% bruto proizvoda, što je „neodrživo visok dug za Srbiju" (Fiskalni savet). Država je imala visok nivo depozita kod centralne banke (sa uplaćenim koncesijama za Aerodrom Nikola Tesla). Navodi se da su kamate koje plaćamo na dugove dva puta više u odnosu na kamate na javni dug država Zapadne Evrope, ali i 50% u odnosu na države Centralno-istočne Evrope. Takav dug, smatra se, previsok je i dugoročno neodrživ. Stoga se smatra da je potrebno već u 2021.veliko smanjenje deficita na 2%, što je i zacrtano u fiskalnoj politici. To će biti teško ostvarivo, jer je prihvaćen određeni rast penzija, plata u javnom sektoru, ali i očuvanje visokih javnih investicija iz budžeta. Uz navedeno planirani realni rast od 6% teško će se ostvariti, tako da je realno očekivati rast od 4 - 4,5%, što uz prosečan rast cena od 3,8-4% daje nominalni rast od 7,8-8,5%.

Da pogledamo sada u duhu ovih razmatranja kakva je nastala visina i struktura duga po osnovnim sektorima u kriznoj 2020. i 2021.godini.

Bruto domaći proizvod u 2020. iznosi 47,2 milijarde evra, pri čemu javni dug države (spoljni i unutrašnji) iznosi 26,7 milijardi. Samo spoljni dug države narastao je na 15,4 milijarde. Uz to spoljna zaduženost preduzeća iznosi 11,7 milijardi i poslovnih banaka 3,7 milijardi. Spoljni dug iznosi 30,8 milijardi. U odnosu na bruto proizvod to dostiže 66,5%. Ako se tome doda i unutrašnji dug države od 11,3 milijarde, zaduženost se povećava na 42,1 milijardu ili 90,6% bruto proizvoda. Već krajem marta 2021. ovaj dug se povećava na 44,1 milijardu. Ako se pogleda povećanje duga u odnosu na 2012.-2020. godinu dolazimo do 14,0 milijardi prema 2012. i 2 milijarde krajem 2020.godine. Pri tome javni dug države dostiže 28,1 milijardu ili 61,2% očekivanog ili procenjenog nivoa bruto proizvoda u ovoj godini.

Nije problem visine javnog i ukupnog duga, kao i njegovog učešća u bruto proizvodu kao osnovnom (nametnutom) indikatoru visine zaduženja i tereta dugova, već je problem kako se raspolaže sredstvima duga (kao i budžetskim sredstvima), ko donosi i kakve odluke o upotrebi sredstava, usmeravanja, kakvi su efekti, kakva je kontrola korišćenja. Posebno su važni uslovi pod kojima se osiguravaju sredstva dugova (rokovi, kamate, otplate, vezanost, korišćenje domaćih ili kreditorskih faktora investicija i sl.). Sve su to pitanja i faktori koji traže dobro uređen, odgovoran, efikasno vođen i kontrolisan sistem. Konačno, kakva se radi fiskalna politika u celini.

Da je to tako ne bi se moglo desiti da se sada uvode brojni poreski tereti i oblici, da se visoko oporezuje imovina (mrtvi kpitali), što ugrožava finansijski i poreski potencijal i uopšte moć plaćanja poreza, a o dvostrukom oporezivanju suvišno je i govoriti, dok su poreski stimulansi i oslobađanja ostali dosta nerazvijeni. To je otvoren put u visoko izbegavanje poreza, prerađivanje poreza i druge radnje koje kompromituju poreski sistem u celini.

Da se sada malo osvrnemo na Fiskalnu strategiju za naredne godine i da vidimo gde će nastati najveći problem u javnim finansijama.

Videli smo da je budžetski deficit zbog Kovid krize u 2020. narastao na 472 milijarde dinara (zvanično 459,1 milijarda) ili 8,5% bruto proizvoda. Planira se postepeno uravnoteženje javnih finansija u sledećem preiodu smanjenjem deficita u 2021.na 412 milijardi (7% BDP), stim da se deficit u 2022.svodi na 3%, sve do 1% u 2024.godini. Smatra se da bi takvo smanjenje deficita „prekinulo rastuću putanju javnog duga", jer bi dug u bruto proizvodu bio snižen sa trnutnih 61% na 55% do kraja 2024.godine. Za takvu strategiju predviđa se kontrola povećanja penzija i plata u javnom sektoru, smanjeje subvencija, dok bi se ulaganja u javne investicije zadržala na visokom nivou od 6% bruto proizvoda. Ne planiraju se „poreski šokovi" - rast poreza i doprinosa. Može li se ovakva fiskalna politika uspešno provesti? Smatra se da smanjenje fiskalnog deficita na 3% sa 7% može se ostvariti samo prestankom zaista ogromnih antikriznih mera u 2021. u vidu pomoći privredi i stanovništvu. Da bi se deficit sveo na 1% bruto proizvoda (2024.) zagovara se „čvrsta kontrola" plata, penzija, subvencija, javne nabavke roba i usluga. Penzije bi se mogle povećavati od 5,5-6% godišnje, a plate u javnom sektoru 4,5%. To je manje od planirane stope rasta bruto proizvoda u 2021. od 6%, dok će se usklađivanje vršiti u 2022. prema očekivanoj stopi rasta od 4% (i u narednim godinama). Planirani rast privrede od 6% u 2021. i 4% u 2022.godini, što je i pretpostavka obaranja deficita i javnog duga, smatra se realističnom, mada je u 2021. to pod velikim zakonom pitanja.

Ovakvom investicionom politikom i modelom samo se stalno se kumuliraju dugovi, ali i velika prava i olakšice stranih investitora, koje domaći investitori ne uživaju. Konkurentna investiciona moć domaće privrede stalno slabi, jer nema takvih olakšica i stimulansa kao strani investitori (istovremeno i kreditori). Veći deo dobiti odlazi stranim investitorima, kao i sredstva subvencija. Većim privlačenjem stranih investitora rastu i dugovi i obaveze države i odlivi deviza iz domaćih izvora, ali i deficit spoljne trgovine, jer su ovi investitori i najveći izvoznici i uvoznici. Time se povećava zavisnost od finansijskog i robnog kapitala, a smanjuje suverenitet u vođenju nacionalne razvojne i stabilizacione politike.

Ovako izrađena strategija uravnotežavanja javnih finansija bila bi dobra osnova za operativnu fiskalnu politiku - kada bi se vlada pridržavala svih izabranih parametara i kada bi na drugim delovima makropolitike vodila usklađenu i visoko koordinisanu politiku sa fiskalnom.

Upravo će tu nastati veliki problemi. Ovde se daje osvrt na politiku privlačenja stranog kapitala i direktnih stranih investicija povezanih sa velikim ulaganjem u saobraćajnice (putevi, koridori, obilaznice oko nekoliko gradova) i zadržavanje ranije izabrane strategije do 2025. sa ulaganjem stranog kapitala od preko 14 milijardi evra (po nekima i 16 milijardi).

Ove investicije u infrastrukturu preko utrošaka (rashoda) povećavaju BDP, li će u sledećoj fazi - kada se završe početi delovati kao kao ograničavajući faktor razvoja - zbog gomilanja obaveza i neproduktivnih rashoda (otplate, kamate, rashodi održavanja i dr.). To su jednokratni efekti na rast (zbog upotrebe stranih sredstava rada, zaposlenih, kreditnih izvora i dr.), dugoročni stimulativni efekti izostaju.

To je ogroman kapital uložen i „blokiran" u tim projektima, koji će se malo koristiti, neće se osigurati priliv sredstava od korišćenja, ali će doći dodatni troškovi održavanja (i dodatnog investiranja) sa dospelim kreditorima koje treba otplaćivati. Nastaje faza dvostrukog udara troškova i stvarni finansijski šok, pritisak obaveza i velika kriza u sistemu javnog finansiranja. Poučeni su primeri nekoliko država u okruženju koje su vodile takvu politiku. Dakle, neće biti problem same visine javnog i spoljnog duga i njegovog učešća u bruto proizvodu, već ovaj „sporedni" finansijski udar - koji se sada ne sagledava.

Iz navedenih razloga u kritička operativna istraživanja treba hitno uvrstiti sledeća pitanja i subjekte:

Spoljni dugovi, visina, struktura, poverioci, korišćenje, efekti korišćenja i obaveze (a ne da to budu trajni ugovori kao i „državna tajna"),

Javni dugovi države, sve kao kod spoljnih dugova,

Strane direktne investicije, vrste, ulaganja, investitori, poreklo, namena, visina i efekti ovih investicija,

Posebno istraživanje infrastrukturnih projekata, vrste, cene, izvođači, sistem finansiranja, efekti rentabiliteta i obaveza,

Prodaja zemljišta sa svim elementima,

Prodaja bankarskog sektora i efekti ove operacije,

Beograd na vodi (vlasništvo, kapital, rashodi, ocena, efekti, investicije do sada),

Prodaja Komercijalne banke, PKB, Beograđanke, Sajma, Sava centra, Aerodroma i dr.

Centralna banka i njena osnovna politika intervencija i kreditiranja,

Detaljna analiza rashodne strane budžeta, posebno subvencije, javne nabavke investicije, dotacije, donacije, socijalni transferi, pokloni sredstava, ali i upravljanje i raspoređivanje javnih sredstava,

Odliv i begstvo kapitala iz zemlje u poslednjoj dekadi razvoja. Mogućnosti repatrijacije odbeglog kapitala. Povraćaj kriminogenog kapitala u zemlju i ulaganje u Razvojnu banku za otplatu stranih dugova ili za domaće investicije,

Detaljno istraživanje prodaje zemljišta, preduzeća i sl. strancima sa ovim uslovima.

Istražiće se i sistem donošenja investicionih odluka.

Sva navedena istraživanja i konkretne operativne mere makropolitike mogu da provedu nove institucije za koje se zalažem godinama. Ponovo ih navodim: Institut za razvoj, Razvojna banka Srbije, Državna direkcija za antikriminalnu delatnost, Direkcija platnog prometa i kontrole, ali i druge javne institucije, uz potpuno izmenjenu politiku centralne banke sa kvantitativnog na selektivno monetarno regulisanje.

BAUK NOVE INFLACIJE KRUŽI SVETOM ? PREDGOVOR

Inflacija kao bolest privrede i društva već dugi niz godina kao da je zaboravljena. Ne pojavljuje se u svom razornom obliku hiperinflacije. Nju „zamenjuju" drugi problemi savremenih privreda i društava - nezaposlenost, tereti dugova, deficiti budžeta, ogromno raslojavanje društva, a konačno i ova pandemija virusa. Da li je inflacija kao bolest konačno pobeđena? Šta se danas događa u svetu u borbi država protiv krize i pandemije? Sve države su pribegle enormnoj emisiji novca, velikim deficitima budžeta u „spasavanju" privrede i stanovništva od pravog privrednog rastrojstva, pojave duboke depresije i ogromne nezaposlenosti sa pravom socijalnom bombom - koja preti gotovo socijalnim revolucijama. Uz ogromne javne rashode i emisiju novca, dugove, deficite i dr. još nema pojave visoke inflacije. Da li je inflacija prigušena i postala puzajuća, da li su faktori inflacije pod kontrolom ili se inflacija koristi kao metod stimulisanja privrednog rasta i porasta zaposlenosti kao primarnih ciljeva makroekonomske politike? Da li se u osnovi radi o prikrivenoj inflaciji?

Sve su to pitanja koja traže dublju i suptilnu analizu.

U ovom radu nastoji se potražiti odgovor na temu - šta se to događa sa savremenom inflacijom i kakva nas budućnost čeka.

1.MONETARNA EKSPANZIJA I PRIGUŠENA INFLACIJA

Dugi niz godina kao da je inflacija kao stvarna bolest društva i privreda gotovo zaboravljena. Ne pojavljuje se u svom razornom obliku hiperinflacije. Nju „zamenjuju" drugi problemi krize, nezaposlenosti, socijalnog ogromnog raslojavanja i konačno pandemija kovida. Da li je inflacija konačno pobeđena i nestala kao problem u ekonomskoj teoriji i savremenom životu?

Šta se danas događa u svetu u borbi država protiv krize i pandemije? Gotovo sve države su pribegle enormnoj emisiji novca, ogromnom budžetskom deficitu, zaduženosti (čak i fiktivnim oblicima novca), a nigde nema pojave inflacije koja bi to pratila u duhu monetarnog objašnjenja uzroka inflacije (Fridman i dr.). Dakle, svi štampaju novac, a „od inflacije ni traga". Da li je inflacija možda „prigušena", da li su faktori inflacije pod kontrolom, da li je uopšte inflacija promenila svoju prirodu i mehanizam širenja? Konačno, da li se koristi blaga inflacija kao metod stimulisanja privrednog rasta i porasta zaposlenosti kao novih izabranih primarnih ciljeva makroekonomske politike?

Po brojnim teorijama inflacije ovako velika masa emitovanog novca morala bi da po monetarističkoj doktirni dovede do velikog i gotovo eksplozivnog širenja inflacije, a vidimo do sada cene ne reaguju na ogromnu emisiju novca i kredita. A poznato je da je „inflacije svuda i uvek monetarni fenomen". (M. Fridman). „Previše novca juri premalo roba i usluga".

U poslednjoj fazi razvoja (postkovid period) u mnogim državama čije su centralne banke krenule u masovnu emisiju novca u borbi protiv krize, dolazi do oživljavanja inflacije. Inflacija se u mnogim državama gotovo neosetno povećava dobijajući poznati oblik autonomnog širenja ili prenošenja u nacionalnoj i međunarodnoj ekonomiji. Da li se ovakva „puzajuća" inflacija skriveno koristi kao metod podsticanja razvoja u sklopu teorija o pozitivnom delovanju „tolerantne" inflacije na privredni rast? Da li se pri tome radi o skrivanju prave inflacije od strane država - da bi se pokazalo da se vodi uspešna stabilizaciona politika i da se umiri javnost - sve će se to brzo pokazati u javnosti.

Naime ogromna emisija novca centralnih banaka, obaranje kamatne stope na nulu ili čak u negativnu zonu - što se u monetarnoj istoriji ne pamti. Ogromni deficiti budžeta i javni dugovi, postepeno oživaljvanje privreda u svetu i izlazak iz kovid krize - sve to predstavlja brojne faktore inflacije, sa izvesnim odgođenim delovanjem. Dakle, kada se „razlije" ova masa novca i pretvori u efektivnu novčanu tražnju na tržištu - potencijalna inflacija prerasta u otvorenu inflaciju. Faktori inflacije su trenutno „uspavani", ali kada se ovaj primarni inpuls inflacije prelije kao novčana tražnja, neminovan je novi talas inflacije. Centralne banke i državne vlasti uveravaju javnost da je ovakav rast inflacije samo kratkotrajni i prolazni poremećaj zbog rasta tražnje i sporog ragovanja proizvodnje i ponude na brojne stimulanse privredi, stanovništvu i bankama. Sve je to dovelo do nedovoljne ponude i uskih grla u proizvodnji čak i smanjene ponude, uz prethodno veliko smanjenje tražnje.

Dakle, impuls inflacije se dogodio dosadašnjom politikom ogromne emisije novca i rastom dugova, budžetskih deficita, spekulacija i „prigušenih" inflatornih očekivanja, tako da se može očekivati da inflacija oživi i ponovo postane predmet interesa država i njihove antiinflatorne politike. Stvarno „bauk inflacije" kruži svetom sa svim njenim negativnim i nekim pozitivnim delovanjem. Stoga smo u ovom prilogu posebnu pažnju posvetili uzrocima, prirodi i delovanju savremene inflacije.

Pol Krugman kao najveći kritičar FED-a smatra da će „inflacija trenutno da skoči, ali da će se smiriti do 2022. godine". Međutim, ovakvom politikom centralnih banaka i emisijom novca, problem inflacije prelazi problem kovid krize. Ona je najveći izazov svetske privrede. Inflacija postaje globalni problem. Da li velika monetarna emisija ili monetarni impuls, koji predstavljaju do sada nezapamćen eksperiment, moraju dovesti do visoke inflacije?

Našu i svetsku javnost interesuje i pita se da li će ovakva monetarna ekspanzija dovesti do ubrzanja inflacije, kako će delovati na devizne kurseve i kamatne stope, a posebno kako će delovati na dohotke i preraspodele bogatstva. Da li će doći do razorne inflacije - tipa hiperinvlacije.

Bez obzira na širenje optimizma od strane vlada i međunarodnih finansijskih institucija da nema opasnosti od inflacije, ovakva nekontrolisana monetarna ekspanzija i fiskalna intervenciona politika sigurno vode u sledećoj fazi do ubravanja inflacije. Svet će se tek početi šire baviti problemom visoke inflacije.

„Privreda je usijana, stiže ozbiljna inflacija" (Bafet).

Centralne banke uveravaju svet da nema opasnosti od inflacije, da je trenutni rast inflacije prolazna pojava - nastala posle udara kovid krize, naglim padom tražnje u uskim grlima u proizvodnji i transportu (bez zaliha). Time se u osnovi pravda politika emisije novca i niskih kamata. To treba da otkloni inflatorna očekivanja i umiri finansijska tržišta sprečavajući finansijsku paniku.

Istovremeno se „koriguje" i sam koncept „ciljane inflacije" - ako je rast cena u jednoj godini niži od ciljanog tada se može dozvoliti veći rast u sledećim godinama. Bitno je da u nekoliko uzastopnih godina rast cena ne probije granice ciljane inflacije. Dakle, i ne pomišlja se da se dižu kamatne stope. I u EU njena centralna banka povećala je emisiju novca i inflaciju preko zacrtanih 2% godišnje, ali ne misli da menja svoju ekspanzivnu monetarnu politiku i veliku emisiju novca. Zbog ogromnih naraslih dugova porast kamata bi veliki broj država i dužnika odveo u bankrot. Time bi i početi privredni oporavak bio zaustavljen, nastala bi nova recesija, dok bi dužnička kriza prosto eksplodirala.

Inflacija dovodi do sasecanja tereta dugova kod država koje se zadužuju u svojoj valuti.

Ne samo javni dug, već i privatni dugovi se prosto rečeno „tope", a teret dugova smanjuju.

To je oblik „inflatornog poreza i prinudne štednje" (pad realne potrošnje), čime inflacija dovodi do velikih preraspodela u društvu. Stoga je naša javnost opredeljena za nisku inflaciju da bi se mogla voditi politika društvenog blagostanja. Uz sve to hiperinflacija iz 1993. je proizvela velike potrese i traume i sećanja u društvu. Uzroci nove inflacije su pre svega preterana monetarna ekspanzija, ali i ekspanzivna fiskalna politika (javni dug budžetski deficit).

Obzirom da su ovo primarni uzroci inflacije, dakle sistemsko - političkog delovanja, ona će nastaviti da raste i širi se sve dok u monetarnoj i fiskalnoj politici ne dođe do zaokreta. Nisu to samo „uska grla u proizvodnji i otežano snabdevanje" - čime bi se inflacija postepeno smirila rastom ponude i proizvodnje, odnosno oživljavanjem privrede i normalizacijom delovanja tržišta (ponude i tražnje).

2. TALAS OČEKIVANE GLOBALNE INFLACIJE

Da li je na sceni do sada prigušena inflacija, jer svi klasični uzroci inflacije deluju? Ogromna masa regularnog novca i izvedenih (sekundarnih) oblika je na sceni. Opšte je prihvaćen stav u finansijskoj teoriji, ali i praksi, da „povećanje mase novca i kredita u odnosu na raspoložive robne fondove na tržištu redovno ima za posledicu stalni rast opšteg nivoa cena". Uzrok inflacije je „povećanje količine novca (novčane mase) u odnosu na realne tokove". Zar ova preterana emisija novca centralnih banka, bez bilo kakvog pokrića, ne predstavlja zvanično „falsifikovanje novca"? Kako se cene ne pokreću i inflacija ne oživljava moraju se postaviti sledeća pitanja:

Gde odlazi ovako kreirani novac - da li na tržište ili u spekulativnu sferu,

Kako deluje novokreirani novac na formiranje novčane tražnje na tržištu,

Kome odlazi ovaj kreirani novac,

Da li se ovakvo kreiranje novca koristi za podsticanje proizvodnje, razvoj i porast zaposlenosti rada i kapaciteta,

Da li je prihvaćena teza o stimulativnom delovanju novca i monetarne politike na rast,

Da li je prihvaćena teza da je blaga inflacija korisna u procesu razvoja sa brojnim pozitivnim delovanjem,

Konačno, da li se polazi od stava da je savremena država u stanju da brojnim merama regulisanja može da drži pod kontrolom tok inflacije u zoni „programirane" ili kontrolisane inflacije, sprečavajući da se otrgne kontroli i pređe u hiperinflatorni vrtlog i hiperinflaciju sa brojnim razornim delovanjem.

Iz navedenih razloga u daljoj analizi treba poći od nekih bitnih pitanja gde se kriju i odgovori šta se dešava sa savremenom inflacijom.

Treba pre svega otkriti prirodu savremenog novca i vrednost novca, a zatim odnose mase novca i realne privrede. Čemu vodi inflatorno obezvređenje novca - spontano ili namerno od strane države? Ništa manje značajno je i pitanje monetarne iluzije, monetarnog šoka i monetarnog impulsa (što je upravo na sceni svetske privrede).

Priroda inflatornog procesa, mehanizam transmisije (širenja, penošenja) inflacije bitni su zbog preduzimanja efikasnih mera u cilju obuzdavanja i kontrole inflacije.

Pošto se često u javnosti ističe da inflacija ima dobre strane, ali i slabosti, potrebno je dublje ući u problem inflatornih efekata i posledica delovanja inflacije. U vezi sa tim treba sagledati zbog otpora i suprotstavljanja inflaciji kada postoji inflaciona presija, otvorena inflacija i megainflacija. Da bi se sagledalo koliko je inflacija bolest društva s razornim delovanjem na finansijski sistem, trebalo je videti i iskustva s hiperinflacijom niza država koje su doživele njeno razorno delovanje (Nemačka, Rusija, Mađarska, Argentina, Čile,SRJ, Meksiko, Bolivija i dr.).

Obzirom na to da u ekonomskoj teoriji postoje antiinflacionisti (protivnici inflacije) i inflacionisti (zagovornici pozitivnog delovanja inflacije), potrebno je istražiti i odnose i međusobno delovanje inflacije i privrednog rasta, inflacije i nezaposlenosti i inflacije i platnog bilansa (deviznog kursa i izvozno-izvozne inflacije).

Konačno, trebalo je u tome sagledati koji su pozitivni, a koji negativni efekti u delovanju inflacije, a time i opšti stav prema inflaciji i opredeljenje savremenih država i centralnih banaka za politiku „programiranja" inflacije. Upravo iz tog razloga dobro je izvršiti analizu i osnovnih uzroka savremene inflacije (ekonomsko - finansijski, politički, socijalni, psihološki i dr.). Tu se nalazi i odgovor na pitanje: zašto se do sada nije pokrenula inflacija u svetu i pored gotovo astronomskog porasta emisije novca, budžetskih deficita, ekspanzivne fiskalne politike, javnih dugova i dr. Po finansijskoj teoriji to je uvek osnovni uzrok inflacije, a bez emisije novca nema ni inflacije! Da li je to baš tako? Masa emitovanog novca u svetu trenutno iznosi 880 biliona dolara, a bruto proizvod oko 74 biliona.

Tako je u SAD (slično je i u EU) u poslednjoj godini emisijom povećana masa novca (M1) za preko 40%, a do sada rast cena je između 4 i 6% (mada mnogi ekonomisti smatraju i da je to preko 20% godišnje). To je najbrži rast M1 od kada se meri! Izgleda da će FED nastaviti „kvantitativno popuštanje" štampanjem novca - dok ne dođe do potpunog kraha finansijskog sistema. Jer drugih rešenja za ovu krizu ne vide. Cene su bile niske u prvoj fazi zbog korone i gotovo zaustavljene privrede, a nafta je bila na najnižoj ceni barela, došlo je do opšteg pada tražnje i potrošnje.

U novije vreme privreda se postepeno oporavlja, cene i tražnja rastu, a osnovni elementi troškova u strukturi cena naglo rastu. Visoko su poskupili metali, drvo, nafta, prehrambeni proizvodi, energenti, a to sve dovodi do „nadimanja" troškovne inflacije. Troškovni imputi rastu, a emisija usko „skreće" sa realne ekonomije u spekulativnu sferu (banke, berze, finansijski konglomerati) tako da je pritisak na tražnju roba i usluga izostao (i zbog rasta nezaposlenosti), ali su cene finansijskih derivata naglo povećane. Realna ekonomija i robna ponuda povećane. Realna ekonomija i robna ponuda slabe, finansijska sfera je ponovo naduvana kao balon - do novog „prskanja balona".

Dakle, svi elementi popuštanja kočnica inflaciji i oživljavanje inflacije u svetu je proces koji je upravo otvoren. Dobra je ocena da je „liberalni kapitalizam na respiratoru novčane emisije i niskih kamata".

Konačno da navedem i sledeću činjenicu - u strukturi cena je „sabijen" društveni odnos. To je rezultat troškova poslovanja (materijalni, lični, porezi i doprinosi), ali i poslovnih i razvojnih odnosa - dobit, amortizacija, porezi i doprinosi - odnosi privrednog subjekta, države, banaka i drugih subjekata. Dakle, preko cena se prelivaju navedeni odnosi i interesi, ali i delovanje i usmeravanje makroekonomske politike. Nije dovoljno navesti da je inflacija proces opšteg rasta cena, već je to promena odnosa u procesu formiranja i politike cena i razvojne politike uopšte. Preko toga se i odražavaju mere stimulativne ili destimulativne politike - politike razvoja i stabilizacije. Stoga postoji i namerno proizvedena inflacija, ali i kao spontani proces uzrokovan brojnim faktorima destabilizacije.