Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (4)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid, počev od broja 206 od 13. 5. 2010 godine)

Američka pomoć uvek najskuplja

Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere. Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje u sledećih nekoliko brojeva objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom

Dr Zoran Petrović Piroćanac

Pomoć u hrani činila je 20 odsto globalnih tokova pomoći šezdesetih, a danas je manja od pet odsto. Započeta je pedesetih sa SAD, koja je sa Kanadom davala više od 90 odsto pomoći u hrani do sedamdesetih, kada je Svetski program hrane UN (WFP) postao "glavni igrač". Međunarodnu pomoć u hrani uglavnom vode donatori i međunarodne institucije (pod uticajem interesa donatora, ipak). U 1967, Food Aid Convention (FAC) donela je mere politike za zemlje donatore, i monitoring tih mera vrši CSSD. Ovo telo ima prvenstveni zadatak da obezbedi da pomoć u hrani ne pogađa trgovinski uvoz i lokalnu proizvodnju u zemljama koje pomoć primaju, da pomoć u hrani ne remeti trgovinu. Tako je i kritikovano za služenje donatorima, jer kada prihvataju pomoć u hrani, "primači pristaju da plate uvoz komercijalne hrane zajedno sa pomoći u hrani", kako primećuje Frederik Muso. CSSD se nalazio u Njujorku, umesto u štabu FAO u Rimu, što već puno govori.

Evropa izdašnija od Amerikanaca

Muso kritikuje i Konvenciju za pomoć u hrani (FAC), uočavajući njegove komercijalne interese, koji se ogledaju u tome što je smešten u sedištu Saveta za međunarodne žitarice, telu za promociju komercijalne trgovine žitaricama, sa sedištem u Londonu. Uz to, samo 22 zemlje izvoznice hrane su predstavljene na konvenciji. Svetski program hrane (WFP) je najveća humanitarna organizacija sveta i najmoćnija organizacija UN, aktivna u najvećem broju kriza, piše Frederik Muso. Relativno mali broj NVO za pomoć specijalizovan je u hitnoj pomoći u hrani, i uglavnom su bazirane u SAD, poput World Vision, CARE, Catholic Relief Service (CRS). Ove tri NVO imaju oko 80 odsto ukupnih prihoda od osam takvih agencija za pomoć. Programska pomoć u hrani je vrsta tzv. in-kind aid, gde se pomoć dobije u zemlji donatoru. Pre no da to bude pomoć u obliku slobodne hrane, zemlje primaoci su oni koji nabavljaju hranu novcem pozajmljenim po nižim od tržišnih interesnih stopa. Relief, Emergency Food Aid, je pomoć tipična za situacije hitnosti, kao što su rat, prirodne katastrofe, itd., gde se hrana distribuira besplatno. Oukland Institut primećuje da su brojne zemlje koje se suočavaju sa nekim oblicima hronične nesigurnosti ishrane, takođe postale stalni primaoci ove forme pomoći. Ovaj vid predstavljao je manji deo pomoći do devedesetih godina prošlog stoleća, od kada postaje glavni faktor, a kraj Hladnog rata svakako je imao udela u ovoj promeni.

Project Food Aid hranu distribuira kao deo specifičnog projekta promovisanja poljoprivrednog ili ekonomskog razvoja, bezbednosti ishrane ili hrane, kao što je hrana za rad, i programe ishrane u školama. Ova vrsta pomoći je najveći deo američke pomoći uopšte. Nju najviše distribuiraju WFP, nevladine organizacije, a povremeno vladine institucije. Što se tiče EU, njen program je polovina svih evropskih doprinosa u hrani. Kroz bilateralne i multilateralne kanale, EU ostaje drugi najveći donator hrane od sedamdesetih do danas.

Od pedesetih, SAD su bile otvorene u stavu da je pomoć u hrani dobar način za borbu protiv komunizma. Decenijama je najmoćnija zemlja sveta priticala u pomoć zemljama sa svojim strategijskim interesima u glavi. U tome su domaći američki interesi ipak doživeli promene u skorijim vremenima, od podrške čitavom sektoru američke poljoprivrede, do interesa najpre ovih grupa: 1. Šačice velikih agrobiznisa, lobija žitarica i hrane (proizvođači i izvoznici pšenice, pirinča, sojinog ulja i mleka u prahu); 2. Američke kompanije brodskog prevoza; 3. NVO i organizacije za pomoć.

Kompanije za brodski prevoz imaju koristi od američkog zakona iz 1985. koji "zahteva da se bar 75 odsto američke pomoći u hrani prevozi američkim brodovima". Uz to, "samo četiri teretna prevoznika drže 84 odsto tovara pomoći u hrani iz SAD, a da novi brodovlasnici zavise umnogome od američke pomoći u hrani u svojoj egzistenciji". To znači da preferencija ove vrste američke hrane i američkih brodoprevoznika američku pomoć u hrani čini najskupljom na svetu. Premije plaćene isporučiocima i prevoznicima, uz povećanu cenu pomoći u hrani, zbog dugog međunarodnog prevoza podižu cenu pomoći više od 100 odsto u poređenu sa lokalnom isporukom.

Stoga je koncept pomoći u hrani za razvoj na staklenim nogama. Za najveći broj najmanje razvijenih, ta pomoć nikada nije bila deo ikakve politike razvoja, osim politike podrške izvoznom rastu za razvijene zemlje. Već pedesetih, FAO je upozoravala na potencijalne štetne efekte tzv. PL480, izvoza hrane korišćene kao pomoć lokalnoj poljoprivredi. Snižavanjem cena hrane i ohrabrivanjem povećanog rasta potrošnje žita i mlečnih proizvoda (tj. jeftinih uvoza iz razvijenih zemalja, uključujući preko pomoći u hrani) često potcenjuje lokalnu poljoporivrednu proizvodnju. A, sa druge strane, to snažno pogađa ruralno stanovništvo i izbacuje "nekompetitivne" lokalne farmere iz poljoprivrede. Na nesreću, Maršalov plan nije uvek uspešan, i za mnoge zemlje pomoć u hrani je integrisana u politike koje vode u strukturne deficite hrane i uvećanu zavisnost od uvoza hrane. Za najsiromašnije zemlje, takva zavisnost kombinovana sa nedostatkom resursa za finansiranje uvoza, rezultirala je uvećanim siromaštvom i glađu.

Sara Džonson iz Ruzevelt Institucije Univerziteta Stanford, piše da je i isporuka pomoći u hrani pogođena. Kao i autor Muso, ona opisuje pobednike u američkoj pomoći u hrani, poput vlade, farmi, organizacija za pomoć i brodoprevoznike. Zar i osiromašene zemlje ne pobeđuju? Može se uslovno reći - ne dovoljno. U 2000. godini, "dobile" su 5,3 miliona metričkih tona hrane. U 2005. to je bilo četiri miliona. U 2007. godini, siromašne zemlje su dobile 2,4 miliona metričkih tona hrane. Po ovoj stopi, kukuruz će gladnima prestati da se šalje već do kraja dekade. Sa rastućim cenama hrane i goriva, troškovi kupovanja hrane i prevoza preko mora osakatili su program pomoći. U 2002. Amerika je dopremala pomoć u hrani za 102 miliona ljudi. U 2006. brojka je pala na 70 miliona.

Tri istorijska perioda

Istorijski, kapitalizam se izgradio na tržištu tropskih proizvoda - mirođija (začina). To je trgovina dugog trajanja, prošireni lanac od proizvođača ka potrošaču. Kako je govorio Fernan Brodel, tada je napušteno transparentno tržište na kome se otvoreno razmenjivalo za nekog udaljenog. Hrana je danas masovni međunarodni poduhvat. Politička ekonomija hrane označava lanac snabdevanja od proizvodne tačke, do prodaje.

Sve je veći impakt kapitalizma na svaki stadijum procesa. Globalne teme u snabdevanju i potražnji, uključujući glad, pomoć u hrani, i geopolitiku, sve su to delovi političke ekonomije hrane. U nju spadaju i aspekti političke ekologije i teme iz ekologije vezane za proizvodnju i potrošnju hrane. Deo toga su i dva najvrelija skorašnja fenomena: bolest "lude krave" i GM hrana. Najzad, za političku ekonomiju hrane važno je i bavljenje potrošnjom hrane širom sveta, uključujući preferencije u ukusima, navike u ishrani, verovanja, i tabue…

…Koncept Režima hrane razvijen je osamdesetih. On zastupa teoriju regulisanja priznajući tri slična istorijska perioda u međunarodnom poljoprivrednom razvoju, počinjući sa prvim režimom pred Prvi svetski rat. Drugi režim je trajao od četrdesetih do sedamdesetih, a treći od osamdesetih do danas. Svaki režim karakterišu osobeni poljoprivredni proizvodi i strukture trgovine hrane, koje povezuju proizvodnju i potrošnju i regulacije koje vladaju kapitalističkom akumulacijom.

Prvi režim hrane zasnovan je na ekstenzivnoj kapitalističkoj proizvodnji, i pod njim su poljoprivredni izvozi iz "belih" naseljeničkih zemalja, u Africi, Južnoj Americi i Australiji, snabdevali neprerađene ili poluprerađene hrane i sirovine u metropolitanske države u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Uvođenje rashlađenih brodova oko 1880. godine povećalo je i domet proizvoda kojima je moglo da se snabde iz udaljenih kolonija, kao i distance preko kojih su pokvarljivi proizvodi, poput butera, mesa i tropskih proizvoda, mogli da budu prevoženi u metropolske ekonomije. Evropski uvozi pšenice i mesa (tzv. wagefoods), razmenjivni su za izvezena izrađena dobra, rad i kapital.

Prvi režim hrane bio je oslabljen globalnom ekonomskom recesijom kasnih dvadesetih i ranih tridesetih, ali aspekti režima preživljavaju. U jednoj zanimljivoj široj shemi autor Majk Dejvis je pokazao kako su kolonijalne vlade stvarale Treći svet krajem 19. veka, preko poljoprivrednih politika, tokom krize preživljavanja, u 1876, 1879-1891, i 1896-1902. godini. Ove tri krize krenule su vremenskom katastrofom zbog El Ninja.

Kapitalizam je tada razorio tradicionalne mreže podrške, poput odnosa gazda-klijent, koji su rezultirali smrću 309 miliona ljudi u Trećem svetu, i generisali uslove hroničnog siromaštva. Evropa i Indija su imale relativno jednake standarde života u 1800, ali do 1900, evropski životni standard je bio 21 puta viši nego onaj u Indiji. To je procena ekonomiste Romeša Čundera Data, zasnovana na kvalitetu kuća, odeće, i ishrane. Do kraja 19. veka procesi nerazvijenosti bili su čvrsto uspostavljeni.

Stalni sukobi

Drugi režim hrane razvio se pod američkom hegemonijom i sa uspostavljanjem dva nova međunarodna sporazuma. Jedan je Breton Vuds sporazum 1945, koji upravlja stabilnošću stopa razmene među nacionalnim monetama, a drugi, GATT pravila iz 1947. o međunarodnoj trgovini. Prvi je pojačavao međunarodnu difuziju nacionalnog modela ekonomskog rasta. Drugi je isključivao poljoprivredu iz liberalnijih trgovinskih praksi i olakšavao dalji razvoj nacionalne zaštite poljoprivrede, takozvanu "poljoprivrednu državu blagostanja", kako se često govorilo posle Drugog svetskog rata. Geopolitika je bila najvažnija za veoma vidljive bitke za hranu između dolazećih nacija EU, SAD i Japana. U četrdesetim godinama SAD i evropske nacije smatrale su da bi poljoprivreda bila relativno zaštićena zbog obnove posle Drugog svetskog rata. Ali, čim su se evropski farmeri probudili, američka vlada je počela da brani svoj udeo domaćeg poljoprivrednog tržišta Zakonom o odbrani proizvodnje (taj zakon je zabranjivao uvoz bilo čega, od danskog sira, do turskog sultana grožđa).

Tokom vojne okupacije Japana posle Drugog svetskog rata, SAD su nameravale da stvore socijalnu bazu za demokratske sisteme koje su pokušale da nametnu. SAD su dozvolile Japancima zaštitu dohotka od farme, kako zbog oporavka, tako i u interesu jačanja japanske demokratije. Ipak, kada je japanska privreda postala nezavisna, ona je neizbežno generisala sukob sa SAD oko tržišta i finansijske pomoći farmama. Ovoga puta, umesto da se usredsredi na žito, mlečne proizvode, i soju, kao sa Evropom, sukob se ticao pirinča, limuna, govedine, i soje. Strane su našle kompromis oko japanske nacionalne dostatnosti u pirinču i nezavisnosti od SAD za soju, nepirinčana zrna, i govedine.

Drugi režim hrane je takođe karakterisan obimnom industrijalizacijom poljoprivrede. Brzo su rasle površine prosečne farme, što je praćeno i ruralnom depopulacijom. Farmeri napuštaju farme kako bi potražili novi posao u jačajućem industrijskom sektoru. Tada jačaju i agroindustrijski prihodi od hemijske industrije, mašina za farme i fertilizatora. Proizvodnja je intenzifikovana za svinjetinu, živinu i govedinu, kao i pšenicu. Sve prati i podržava država, subvencijama za izvoz i ostavljanje viškova na stranu. Kraj drugog režima hrane, stiže naftnom krizom i krizom hrane sedamdesetih, globalnom recesijom, kolapsom Breton Vudsa, cenama žitarica koje su eksplodirale, preteranim troškovima programa podrške nacionalnoj poljoprivredi, i antagonizmom između nacionalne regulacije poljoprivrede i rastuće komercijalne snage globalno organizovanih korporacija, sve češće nazivanih Trans national agrocorporations.

Do 1975, kada je EU postala čisti izvoznik žita, transatlantski trgovinski sukob postao je značajan. Žak Delor, predsednik Evropske Komisije, 1985. godine je prihvatio predlog Ronalda Regana da potčini evropsku poljoprivredu GATT-u, tokom Urugvajske runde (1986- 93), pod uslovom da mu potčini i usluge, koje su inače bile jaka tačka EU. Tokom 1992. godine, Zajednička poljoprivredna politika EU uvela je praksu podrške za domaću proizvodnju uljanog semena. Tom merom zaštite svog tržišta EU je dovela transatlantske rođake do ivice trgovinskog rata (osim ovoga, najvidljivije bitke su vođene oko govedine sa injektiranim hormonima, kao i oko banana).

Vrtovi proizvođača hrane

Konačni oblik ili rezultat sadašnjeg, još uvek važećeg sistema, trećeg režima hrane, i dalje je neizvestan. U njemu je sadržano nekoliko, često kontradiktornih, struktura i procesa: povećano globalno trgovanje hranom, konsolidovanje kapitala u preradi hrane, nova biotehnologija, potrošačke i promene u načinu ishrane, prelazak na ekološkije, ili na sheme regionalne podrške. Aktivnosti MMF-a i STO (koja je naslednica GATT-a), jesu centralne za izranjanje nove globalne regulatorne strukture.

Sa liberalnijim trgovinskim strukturama, stigla je povećana globalna utakmica i u farmerske regione, među prerađivače hrane i trgovce hranom u razvijenim zemljama. Upravo među one koji su decenijama bili zaštićeni nacionalnim regulatornim merama. Istovremeno, zemlje Trećeg sveta dovedene su u nove obrasce trgovine i proizvodnje-potrošnje, gde postaju, kako ih je neko slikovito definisao - Vrt proizvođača hrane u restoranu Prvog sveta. Štaviše, prerađivački i marketinški agrobiznisi formirani tokom drugog režima hrane, postali su glavni igrači u novoj kompetitivnoj sredini trgovanja hranom. Limitirajući programe podrške države poljoprivrednom proizvođaču, STO širi korporativnu moć globalnih agrobiznisa. Ona se i izdiže iznad konteksta nacija-država, država Trećeg sveta i građanskih pokreta (tj. potrošača, ekoloških, organskih farmera)…

Ono što se dešava među potrošačima jeste substitucija praksi između raznih načina nabavke, od kuće do marketa. U savremenom društvu postoji nekoliko načina dobavljanja, i svaki karakteriše različite proizvodnje dobara i zadobijanja pristupa plodovima tržišta rada (restorani, hipermarketi, fast-fud tržišta, itd.) Tu su: institucionalni ketering (bolnice, vrtići, radna mesta, itd.), ketering zajednice (prijatelji, porodica), dom (domaćinstvo/individue). Borba za hranu velikih, razvoj nerazvijenosti malih. U 21. stoleću, nejednakost, i nacionalna i međunarodna, i dalje su beleg svakog rada identifikovanog sa tradicijom političke ekonomije. Tri vrste rada tipično su klasifikovani u rubrici političke ekonomije hrane. Najšire priznat je politička ekonomija gladi, posebno rad Nobelovca Amartije Sen. Druga grupa koncentriše se na borbe oko hrane između velikih sila, kakvi su sukobi Japana i SAD oko uvoza pirinča u Japan. Treća grupa fokusira se na razvoj nerazvijenosti, to jest procesa kojima se siromašne nacije drže siromašnim.

Sen i njegovi saradnici razvili su agendu empirijskog istraživanja koja pokazuje da se gladi dešavaju ne zbog previše usta za hranjenje, već zbog toga što siromašan ne može da pristupi hrani. Gladi u kasnom dvadesetom stoleću u retko naseljenim regionima, poput podsaharske Afrike, a ne u gusto naseljenim Kini, Indiji, ili Bangladešu. Mada su stanovništva nastavila da dramatično rastu u Indiji i Bangladešu, te nacije su poslednji put iskusile gladi 1947. i 1974. godine, baš na datume kada su obe zemlje postajale nezavisne. To povlači da tamo gde postoji politička volja, gladi mogu da budu skrenute…

Poslednja katastrofalna glad u Kini, koja je, tvrde zapadni autori, ubila bar 20 miliona Kineza, između 1959. i 1961, desila se u kontekstu dezintegrisanja komunikacionog sistema sa kineskom KP. Zašto imamo i dalje ponavljajuće gladi u subsaharskoj Africi? Sadašnji problemi tog regiona su građanski rat i disperzija ruralnog stranovništva. U rasejanoj populaciji sistem prevoza je nerazvijen i ne može da podnese napore pomoći. U mnogim delovima ovog dela Afrike prvi oblik poljoprivrede je uzgajanje tipa omlati-i-spali, što je fragilni sistem održanje života hranom, pre svega. Mada je takav ekstenzivni pristup suštinski za preživljavanje na zemlji, uboge kvalitetom. Tamo najviše ljudi gladuje zato što su ili nezaposleni, ili je cena poljoprivredne robe koju prodaju tako niska da ne mogu sebi da priušte dovoljno hrane zauzvrat. Politički ekonomisti nerazvijenosti koncentrišu se na segment međunarodne trgovine proizvodima hrane, koji je iščašen u korist nacija Prvog sveta. Oni tvrde da slobodna trgovina proizvodima hrane nikada nije postojala.

Slučaj instant-kafe

Američka vlada, koja spada među najideološkije usmerene predlagače slobodne trgovine, platila je američkim farmerima 71,5 milijardi u poljoprivrednim subvencijama između 1996. i 2000. godine. Dok pritiskaju svetske nacije da uklone subvencije svojim farmerima, nacije Prvog sveta otvoreno subvencionišu svoje kapital-intenzivne poljoprivredne sisteme. Jasno je da ove nefer prakse služe samo interesima velikih korporacija, poput američke General Foods. Primer instant-kafe je jasan, jer je poslednji proizvodi lanac robe koji počinje sa zelenim zrnima kafe. Kafa se uzgaja uglavnom u zemljama Trećeg sveta, a troši se u Prvom svetu. Najveći deo posla sa dodatnom vrednošću, poput prženja, mlevenja i pakovanja, radi se u zemljama Prvog sveta.

Krajem Drugog svetskog rata, tržištem su dominirale korporacije Prvog sveta, ali najveći proizvođači zelene kafe, poput Brazila, mislili su na "dalju integraciju", od kafe, instant kafe, do odgovarajućih dodatnih vrednosti lanca. Brazilske cene bile su oko 20 odsto niže, a kvalitet praha je bio veći. General Foods suprotstavio se brazilskom uvozu koji zalazi u kompanijske profite. Korporacija je svojski lobirala za član 44. Sporazuma o kafi, koji je primorao Brazil da nametne izvozni porez na instant kafu i da proda 560.000 vreća zrna zelene kafe godišnje svojim takmacima u SAD, bez izvozne takse. Primivši gotovo polovinu te kafe, koja je preinačena u instant kafu, General Foods je razvila dalju prednost nad svojim brazilskim takmacima marketiranjem i mrežom distribucije.

Nastaviće se

A1

Neuhranjenost uzrok smrti dece

Siromašne porodice troše više od 70 odsto svojih prihoda na hranu, a prosečna američka porodica troši oko 10 odsto.

Više od 100 miliona dece je sprečeno u rastu fizički i mentalno zbog neuhranjenosti, i tako se upropašćuju njihove šanse za dobro obrazovanje i produktivnu budućnost.

A2

Amerikanci manje hrane siromašni gladni svet

Eskalirajući troškovi oko hrane i prevoza smanjuju visinu hrane koje SAD mogu da kupe i hrane svetsku glad. Agencije za pomoć i grupe milosrđa duboko podeljene oko najboljeg načina korišćenja onog što je na raspolaganju. U Kongresu su te grupe svedočile. Tražile su da Kongres odredi jedan milion metričkih tona hrane, umesto sadašnjih 750.000 metričkih tona. Traže i primernu dugoročnih programa za pomoć ljudima koji hroničnoi pate od gladi i da sebe sami hrane, kako bi izbegli zavisnost od pomoći u hrani. Anet Žozet Širan, izvršni direktor World Food Program, koja distribuira više američke pomoći u hrani od bilo koje druge organizacije upozorava na mogućnost smanjenja te pomoći u hitnim slučajevima, ratovima, zemljotresima i poplavama.

SAD su kupile 2,4 miliona metričkih tona hrane u 2007, a u 2000. čak 5,3 miliona metričkih tona.

Ministarstvo poljoprivrede kaže da su cene plaćene za hranu u američkom glavnom programu za pomoć u hrani skočile za 35 odsto u 2006. i 2007.

Američko ministarstvo poljoprivrede je prognoziralo da će i u naredne dve godine cene skočiti za 35 odsto.

Humanitarna organizacija CARE je odlučila da uglavnom zaustavi prodaju hrane za pomoć u siromašnim zemljama do 2009, jer smatraju da su neefikasne za skupljanje novca i mogu da znatno naškode seljacima u tim zemljama koji nastoje da uzgajaju i prodaju istu ili zamensku letinu.