Druga strana

Grupni portret zgaženog naroda u Srbiji: ili oni ili on

ZLO NA KUĆNOM PRAGU

U sred planiranog kontramitinga u zapadnoj Srbiji kojim je Aleksandar Vučić planirao da izazove krvave građanske sukobe, a povodom posla „koji nema alternativu", stepen carskog ludila kojim je zaposednut, dostigao je kritičnu tačku. Država se doslovno raspada, a i njegov režim od koga je u čak i u Hrvatsku ovog leta pobeglo preko 30 hiljada radnika, mahom mladih ljudi koji rade u turizmu i ugostiteljstvu na Jadranu. Armija taksista iz Srbije radi na terenu južnog Jadrana za lokalne vlasnike taksi službi do tri meseca u sezoni. Svi uglas govore da je kucnuo sudnji čas da se Srbija spašava od zla koje je snašlo. Narod u Srbiji ne očekuje ništa dobro ali se sprema na najgore, da bi bilo bolje ko preživi ovaj režim. Kraj mu je došao, ali rasplet tek sledi.

Luka Mitrović

U sveopštoj ludnici koju je Aleksandar Vučić stvarao tokom dugih dvanaest godina lične vladavine, našlo se mesta za najperverznije i najbizarnije ličnosti i situacije, kakve nigde nisu viđene od kako je savremeni svet uveo parlamentarnu demokratiju i višestranačje. Dok je britanski lord Dejvid Oven pisao knjigu „Bolesni na vlasti", u kojoj su se našli razni patološki tipovi, od Vinstona Čerčila do Slobodana Miloševića, sadašnji srpski diktator bio je običan potrčko u informativnoj službi Vojske Republike Srpske na Palama kod Sarajeva, gde je započeo i brzo završio nikada ostvarenu karijeru novinara.

Tako lord Dejvid Oven nije stigao da „obradi" najgoreg od najgorih, iza koga će ostati prah i pepeo, nezavršene kule i stadioni, zamrle fontane, uništeni gradski parkovi i potpuno izluđena generacija građana Srbije koji su imali nesreću da im on postane jedina vlast, jedini sudija, jedina televizija, jedine novine, jedini ekonomski, politički, odbrambeni i diplomatski faktor, jedina adresa sa koje se donose „konačna rešenja" i njihove primene.

U zaista impresivnom zbiru nesreća, zabrana, pretnji, ubistava, zastrašivanja, masovne hipnoze i kolektivne propasti u koju je doveo narod u Srbiji, moglo bi se naći svega osim reda, pravne države, stručnosti i nezavisnosti institucija.

U martu mesecu prošle 2023. godine, pojavila se jedna neobična vest koja ovih dana doživljava svoju „repeticiju" u nekom drugim licima i situacijama. Naime, u Sjenici na jugu Srbije, izvesni sudija Vučković delio je pravdu dok je istovremeno nosio takozvanu nanogicu, jer je zbog overe više stotina lažnih ugovora, sa živima i mrtvima, bio u pritvoru pa pušten da se brani sa slobode. I tako, na slobodi, ali i u „elektronskom zatvoru" istovremeno, radio je svoj posao sudije, kao da se ništa specijalno nije desilo. Pomenute ugovore, knjižio je službenik katastra izvesni Dragić Petrović koji je takođe sa nanogicom radio u lokalnom Katastru. Da se neko od nekada talentovanih komediografa nanovo rodi, sigurno bi napravio scenario za „novo čitanje" slavnog Branislava Nušića.

Na žalost, u Srbiji više nema mesta ni humoru, pa čak ni onom „crnom". Srbija je postali distopija, ili kako je jedan legendarni a zaboravljeni valjevski pesnik (Petar Pajić) napisao: „Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji". Jer u Vučićevoj kriminalnoj enklavi koja se ovih dana ruši kao kula od karata, dezerteri i liferanti prozivaju generale da nisu dovoljno ratovali, osobe na koje laju policijski psi trenirani da otkriju drogu i narko dilere, drže moralne govore u Skupštini, ortodoksni komunisti drže predavanje o srpskom rodoljublju, dokazani lopovi koji ne mogu da dokažu poreklo svoje imovine prozivaju pošteni narod i govore da su „oni tamo" lopovi, ministri odbrane bivši dezerteri, a prva LGBT „ikona" Srbije Ana Brnabić, postaje „majka" u „braku" koji zakoni Srbije ne poznaju.

Na kriminalan način, Aleksandar Vučić danas održava jednopartijski sistem u kome samo on ima pravo glasa a njegov „stranački operativac i kum", Darko Glišić, ima diskreciono pravo u takvom „parlamentu" da oduzima i deli magnetne kartice za glasanje, ukoliko posumnja da će neko da se „uskopisti" i glasa po sopstvenoj volji. Krajem jula ove 2024. godine, snimljena je scena gde on demonstrira tu silu, pa karticu ministarke i udvorice režima Milice Đurđević, uzima i stavlja u unutrašnji džep sakoa.

No, sve te njegove sprdnje sa državom i institucijama sistema postoje kao estradna zabava za naivni narod dok mu on iza leđa radi ozbiljno na likvidaciji države i njenih resursa, dovodi masovne ubice i masovne trovače, ukida srpsku poljoprivredu i vrši nadzor nad mrtvim rekama, jezerima i šumama, kako bi što pre doveo zločinačke kompanije da tu rade konačnu egzekuciju ove zemlje.

Ovih dana, u prilog tome, stigla je i još jedna polutajna informacija, „poprečnom diplomatijom" da vlada Francuske u septembru mesecu počinje rekonstrukciju čak četiri nuklearne elektrane sa svoje teritorije, a sav nuklearni otpad po ranijem dogovoru sa Aleksandrom Vučićem, dolazi u Srbiju.

Tim povodom, uoči „isporuke" radioaktivnog poklona, dolazi i predsednik, (još uvek) Francuske, Emanuel Makron, da proveri da li „teče sve po dogovoru". Kako izvori ovog magazina saznaju, problem je transport, jer Evropska unija ne dozvoljava prevoz takvog otpada, pa će prema sada zacrtanom planu transport ići brodovima u dva pravca: do Albanije i Crne Gore, a odatle u Srbiju. Gde tačno? Izvesno je da planina Rudnik u sred Šumadije „figurira" kao konačna adresa.

Nije tu ni kraj ni početak. Dvanaest različitih kompanija registrovanih u nekoliko zemalja, uglavnom na off shore lokacijama, intenzivno traga već duže vremena po Srbiji za vrednim mineralima, plemenitim metalima i rudama. Tako se došlo do saznanja da na Zlatiboru ima mangana, oko Valjeva hroma, u Mačkatici molibdena, u Stragarima nikla, na Rudniku kobalta, u Kučevu volframa, u Raški kadmijuma, u Rađevini antimona, oko Vrnjačke banje platine, oko Gornjeg Milanovca magnezit, a oko Čačka grafita. I sve se to drži u strogoj tajnosti, u okolnostima kad je na sceni jedna druga, ali srodna tema, rudarenja na silu, protiv naroda, zakona i prirode.

I dok se vrh Vučićeve mafije bavi prodajom Srbije, i puni kofere dolarima i evrima, više od 300.000 ljudi u ovoj namučenoj zemlji prima minimalnu platu koja iznosi 45.000 dinara, što je nekih 385 evra. Lako je izračunati: treba sa tim da sirotinja plati komunalne i druge račune minimalno 100 evra, a, ko stanuje privatno, plaća stan minimalno 250 evra, dok za mesečnu ishranu, za manje od biološkog minimuma plaća 200 evra, pod pretpostavkom da je jedna osoba u pitanju i da jede jedan burek dnevno.

Tih 300.000 ljudi je konstantno ili na ivici gladi ili na pragu beskućništva u Srbiji. Ispod „radara" se nalaze i ne predstavljaju za Vučićev režim ništa i nikoga. Čisti višak koji mu remeti idiličnu sliku o srećnoj zajednici izbezumljenih njegovim navodnim uspesima u ekonomiji.

Istovremeno sa pljačkom, nasiljem i ubijanjem čitavih društvenih grupa, psihički bolesna osoba sa televizije Pink, koja je u međuvremenu postala ikona Vučićeve sprdnje sa Srbijoim i njenim građanima, ulazi ovih dana u Spomen sobu Gvozdenog puka, najodlikovanije vojne jedinice u srpskoj istoriji, čiji su svi komandanti poginuli u borbi, gde su je obukli u uniformu Milunke Savić, okačili joj pušku o levo rame i rekli: „samo budi dobra i dobićeš terapiju". Sramna komanda Generalštaba Vojske Srbije ćuti kao što nikada u slavnoj istoriji srpske vojničke tradicije nije niko ćutao.

Srbijom plivaju govna, zagađeni su i voda i vazduh, zagađene su oranice, zagađen je javni prostor, zagađen je svaki pedalj života. Vučićev režim ne može godinama da jedan kolektor obezbedi, Rakovička reka i dalje sipa kanalizaciju u reke Savu i Dunav, a garantuje da će kopanje rude u zapadnoj Srbiji biti u skladu sa "standardima Republike Srbije".

Njegov režim je odgovoran za trovanje čuvene banjske vode na izvoru Snežnik u Vrnjačkoj Banji, puna je fekalnih bakterija. Pola Vojvodine nema vodu za piće, ljudi piju tehničku vodu, bunarsku vodu, deponije vire na svakom koraku, a njegova propaganda tvrdi kako ima para koliko god treba te da je „ovih dana" njegova vlada kupila 5 tona zlata!

Narodna Banka Srbije nema uopšte nikakvu informaciju o kupovini tog zlata ali ima informaciju da je 350 miliona eura izašlo iz Srbije u švajcarsku UBS banku, a gde je to dalje otišlo zna Aleksandar Vučić. Njegov finansijski konsiljere, Siniša Mali, tvrdi da na računu „imamo 7 (sedam!) milijardi evra i desetine tona zlata a zadužujemo 3.5 milijarde". Zašto ne koriste taj novac ako ga imamo toliko, to ne zna da kaže.

Financial Times iz Londona kaže da na već dospele kredite Srbija uzima grejs period (odložili) jer ne mogu da vraćaju, a indikativno je da se ne hvale sa kamatnim stopama, jer su nejnepovoljnije u istoriji zaduživanja. A tek slede zaduženja za EXPO, pa se može očekivati znatno pre 2027. obračun sa ovim režimoim, pre sigurnog bankrota. Po celoj Srbiji posluju firme Bedžeta Pacolija, kosovskog milijardera. Suvlasnik je svih OMV benzinskih pumpi u Srbiji a veza u tom poslu mu je bio Milan Radoičić, viđan ranije često na Pacolijevoj jahti na Jadranu.

Jedna od Pacolivijeh firmi ima monopol na uvoz hrane u Srbiju. Danonoćno njegovi šleperi preko Merdara i Niša dalje u dubinu Srbije razvoze robu iz Albanije i Turske. Glavni je snabdevač povrćem svih supermarketa u Srbiji i glavni uvoznik albanskog i turskog paradajza i drugog povrća, dok Vučić „ukida" poljoprivredu i forsira kopanje rude na najplodnijem tlu ove države.

I dok se to dešava, JP puteva Srbije javno se žale da nemaju para ni za održavanje puteva, iz JP Srbija vode da nemaju para da očiste vodotokova a kamoli nešto drugo. Jedino za stadione, za Expo i za privatizovanu crkvu (SPC) će da bude!

Treba li mirno čekati kraj ili ustati masovno? Ne postoji treći put.