Tužno je društvo koje kao jedini način da dođe do nove vrednosti vidi to da proda ono što su mu priroda i Bog darovali. Nažalost, ali evo već decenijama se srpsko društvo i država nalaze upravo u takvoj situaciji gde smo u stalnoj potrazi za nekakvim čarobnim blagom koje će nas prebaciti u zemlju dembeliju u kojoj nećemo morati ništa da radimo, a novac će nam padati sa neba. Otuda smo postali i tako lak plen za političke prevarante koji zavode narod olako obećanom brzinom u rešavanju egzistencijalnih problema, a na kraju se sve svede na novi krug pljačke, zaduživanja i prepuštanja strateških resursa u ruke stranim kompanijama. Tako da ono što nam je Bog dao po pravilu završava u rukama onih koji nisu dobili prirodna bogatsva, ali su razvili tehnologije i pamet pa onda za male pare uzimaju ono što im fali, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
Litijumska groznica od koje je obolela Vučićeva vlast ima upravo sve standardne simptome. Prethodila joj je hronična besparica koja je lečena brojnim finansijskim zaduživanjima usled kojih se pojačala već ranije postojeća hronična korupcija. Sve to je dovelo do toga da bolesnik jedino rešenje vidi u tome da strancima prepusti ono zbog čega je upao u vatru. Međutim, desilo se nešto na šta nisu računali, a to je da se narod buni jače nego oko bilo koje druge teme i da ih je baš briga za to od čega je vlast obolela i kome je šta obećala. Čak je stvar došla dotle da su ljudi počeli da povezuju Kosovo sa dolinom Jadra, a istovremeno da se u čitavu tu priču uključuju i ljudi iz regiona zabrinuti da i u njihovim krajevima ne dođe neki Rio Tinto.
Jedan od razloga ovakvog otpora svakako leži i u tome što se planirani rudnici litijuma nalaze u onom delu Srbije koji se već najmanje dva veka ne raseljava već su tu duboko ukorenjeni. Za taj deo srpskog etničkog prostora ne važi ona misao Miloša Crnjanskog o tome da nema smrti, već samo seoba. Rečju, kopajući istražne bušotine za litijum udareno je u srpski arhetip što je pokrenulo proces koji vrlo lako može da završi nalik na ono što se u Srbiji desilo 1804. godine. Inače, zanimljivo je primetiti da se istražni radovi vezani za litijum gotovo u potpunosti poklapa sa mapom ustaničke Srbije, što znači da se nakon dve stotine i više godina na tom području održava nova epska bitka između golorukog naroda sa jedne i nadobudnih naslednika dahija sa druge strane.
Mislim da ne moram posebno da naglašavam koliko je važno da se ova nova bitka završi kao one pre njih, jer time ne samo da bismo kao narod odbranili svoj životni prostor, već bi i kroz sudbinu novodahija, koji listom moraju završiti u zatvorima uz oduzetu svu imovinu koju su nepošteno stekli, poslali jasnu poruku i upozorenje svima koji misle da je normalno ponašati se na način na koji to Vučić i njegovi saučesnici to danas čine.
Inače, da bi se do kraja shvatila problematika vezana za litijum treba proanalizirati šta bi to prema ponuđenom modelu moglo biti od koristi po Srbiju kao državu kao i za društvo u celini. Namerno pišem samo o potencijalnim koristima jer o mogućim štetama i problemima se dosta priča i piše tako da je to već postalo opšte mesto. Naime, prema planu koju je napravio sam Rio Tinto, a računajući cenu litijuma na današnji dan, ukupan godišnji prihod te kompanije je planiran na oko šest stotina miliona evra. Rudna renta je pet posto od prihoda što znači da bi se po tom osnovu u budžet Republike Srbije slilo oko trideset miliona evra godišnje.
Dakle, tolika buka i priča za novac koji Vučić i njegovi kumovi obrnu na dnevnom nivou. Recimo, za te pare Zvonko i ekipa naprave oko 1,5km autoputa, što će reći neće im biti ni na jedan zub. Ono što treba naglasiti je to da se od rudne rente mora izdvajati novac i za saniranje rudnika nakon što on bude zatvoren jer on tada prestaje da bude briga kompanije koja je njime gazdovala dok je bilo rude i prelazi u nadležnost države. Međutim, ajde da i to sve stavimo na stranu i proanaliziramo onaj drugi deo propagande vlasti koja govori o tome da će čitav lanac proizvodnje biti u Srbiji, tj da će sva izvađena ruda biti prerađena kod nas i da će se praviti baterije. To je inače logična stvar jer bi bilo suludo da neka fabrika baterija iz Kine kupuje rudu litijuma u Srbiji i da potom transportuje do fabrike udaljene hiljade kilometara (doduše to rade sa bakrom koji se kopa u okolini Bora).
E sad, u normalnim okolnostima bi se investitori otimali da naprave fabriku u blizini izvora sirovine jer bi time minimizovali troškove proizvodnje. Međutim, naša vlast predvođena „genijem ekonomije" Sinišom Malim je potpisala ugovor sa slovačkom kompanijom InoBat kojim im se garantuje preko četiri stotine miliona evra subvencija za otvaranje giga fabrike baterija u Ćupriji.
Ovo znači da će bezamlo petnaest godina rudne rente unapred biti dato za subvenciju. Tako da će sva ekonomska korist o kojoj se priča biti svedena na maksimum dve hiljade direktno i indirektno zaposlenih u tom sektoru. Njihove plate, porezi i doprinosi kao i takse koje bi na godišnjem nivou po raznim osnovama plaćale uposlene kompanije ne bi na godišnjem nivou prelazilo opseg od šezdeset do osamdeset miliona evra. Na sve ovo treba dodati i potrebu za izgradnjom dodatne energetske i druge infrastrukture koja je neophodna da bi rudnik i prateća industrija mogla da funkcioniše. Što nas dovodi do toga da za jedno radno mesto u takvoj industriji idu brojna bočna ulaganja tako da ukupni finansijski efekti bivaju još više umanjeni.
Kao dobar uporedni primer se može navesti IT sektor u kojem za dve hiljade zaposlenih (koliko bi bilo i oko litijuma) gotovo da ne treba nikakva prateća infrastruktura, ta grana privrede ne zagađuje uopšte, a gotovo sav proizvod im ide za izvoz. Tih dve hiljade ljudi u IT sektoru godišnje na plate, poreze, doprinose i takse koje plaćaju kompanije doprinesu sa blizu sto miliona evra. Što će reći skoro dva puta više od litijuma i sve ostane čisto. Međutim, u IT sektoru nema mita i korupcije i Vučić ne može da sa strancima napravi dogovore po kojima ga štite na vlasti u zamenu za jeftinu sirovinu. Jer iz perspektive recimo Nemaca mnogo je vrednije da u Srbiji vadimo litijum i da dve hiljade ljudi radi u tom sektoru pa da onda njima dajemo sirovinu za njihovu autoindustriju, jer će oni od toga prihodovati barem pet puta više od nas, a da pri tome neće imati nikakvih štetnih posledica. Tako, da ova litijumska groznica koja nas trese kao društvo i državu može da nam donese trajne posledice i bukvalno nikakvu korist.
Hoću ovde da iskoristim priliku da čitaocima napišem par redaka o uranijumskoj groznici koja je tresla SFRJ tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Naime, Tito i družina su došli na ideju da dođu do atomske bombe uz pomoć koje bi postali ozbiljan politički faktor u svetu. Za to su čak i imali određeni osnov jer su tada živela dvojica Srba koja su učestvovala u nuklearnim programima najrazvijenijih država sveta. Reč je o Pavlu Saviću koji je radio zajedno sa porodicom Kiri i koji je značajno doprineo razvoju nuklearne tehnologije i to pogotovo u Francuskoj (koja je isto kada je planirala i SFRJ gradila svoj nuklearni program).
Drugi važan čovek bio je Steva Dedijer koji je u Americi radio sa ljudima kao što su Openhajmer, a u Evropi sa Nils Borom. Pored ljudi koji znaju kako, SFRJ je došla i do neophodne opreme kroz aranžmane sa SSSR uz pomoć kojih je izgrađen Nuklearni institut u Vinči u kojem su bila aktivna dva mala nuklearna reaktora. Jedino što je nedostajalo da bi SFRJ napravila atomsku bombu bila je ruda uranijuma. Zbog toga su se mnogi naučnici dali u potragu i na Staroj Planini nedaleko od Kalne je pronađena ruda i otvoren je isprva tajni rudnik. Pouzdano se zna da je iz njega izvađeno dosta tzv. žutih pogača (inicijalno prerađena ruda uranijuma).
Međutim, izgleda da je od nekog moćnog igrača iz sveta stigla naredba i bukvalno je preko noći sredim šezdesetih nuklearni program zatvoren, a sa njime i rudnik na Staroj Planini. Leka Ranković koji je inače sve vreme bio šef te tajne misije je nedugo potom na čuvenom sastanku na Brionima smenjen sa svih funkcija, a pre njega je Steva Dedijer napustio Jugoslaviju i otvorio prvu katedru za obeveštajni rad. Bilo kako bilo, od uranijumske groznice nije bilo nekih velikih pozitivnih rezultata, a srećom ni prevelike štete ako se izuzme incident u Vinči o kojem je Bjelogrlić snimio film.
Ostala je i jedna legenda na na Staroj Planini ima puno zakopanog zlata i drugog blaga. A stvaranju te legende su kumovali naučnici koji su tragali za uranijumom, ali nisu smeli da o tome pričaju te su zainteresovanim seljacima koji su ih sretali pričali kako tragaju za zlatom. I tako, od atomsk bombe ne bi ništa, ali i dan danas u taj deo Srbije dolaze ljudi sa raznih strana i uz pomoć detektora metala i drugih sprava traže blago. Tako da o svemu tome može da se naprave još par dobrih filmova. Sa druge strane o litijumu ne može čak ni zanimljiva priča da se ispriča, osim za ljubitelje horora.