Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (9)

Srbija živi novog diktatora

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

4.

Centralna tema Lukićeve novele je brošura „Uloga vlasti u Srbiji". Rodoljub Lažetić tek na samrtnoj postelji svoje unuke Slobode otkriva značaj ove knjižice. U njoj je program stranke koju je vodila njegova unuka i to je u stvari najbolji program koji Srbija može da ima. To je program Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića.

Umirući, Sloboda govori svom dedi kako je nastao ovaj program. „Deda Rodoljube moj, da ti ispričam storiju o toj publikaciji. Većinu tog teksta sam napisala ja, tih dvanaest strana, ali mi je pomogla priča jednog univerzitetskog radnika." Sloboda je do te priče došla preko svoje drugarice Sofije, kojoj je namenila da je nasledi na čelu stranke.

Taj profesor predaje prostorno planiranje na Geografskom fakultetu i ima negativno mišljenje o vlasti. „Mi treba da jasno kažemo kakva nam je vlast." Pri tom je profesor uvek naglašavao da to traje više od dva veka. „Narodom Srbije vladaju nemoralni i pokvareni ljudi, loši ljudi, koji se jednostano zovu ološ." Kad su ga studenti pitali „zašto ljudi koji vode Beograd lažu i kradu, druže se sa kriminalcima, uništavaju vrednosti i prave dilove bez pravih potreba građana glavnog grada", profesor je odgovarao: „Sami smo za to krivi, mi smo krivi, mi smo ih birali". „Da smo za upravu grada izabrali humaniste i ekologe, ne bi imali Beograd na vodi, već zabavni park u Bari Veneciji, koji bi za dvadeset godina dao više para nego ove beton kule. A ova urbana struktura će biti bure bez dna za održavanje." Profesor je dalje objašnjavao studentima koliko je taj projekat štetan i opasan po Beograđane."Ova vlast zna samo za novac, za prodajni kvadrat".

Kad je čula šta ovaj profesor govori, Sloboda je odlučila da ode do njega. Iako teško bolesna, morala je da čuje tog profesora. Bila je oduševljena kad je čula da profesor zna za nju. „Sloboda Lažetić, naš najmlađi doktor nauka." Što je najvažnije, rad je uradila samostalno, nije se oslanjala na naša dva najeća lažova, komunistu maršala Tita i njegovog omladinca nacionalistu Šešelja. „Ne znaš koji je veći partizan i komunjara od njih".

Od tog profesora Sloboda je dobila knjigu o prostornom planiranju, u kojoj je odeljak koji će joj poslužiti da napravi program svoje partije.

Dalje, Sloboda govori svome dedi koji su sve ljudi uticali na ovog profesora da se opredeli za klasični humanizam a odbaci novokompovani materijalizam aktuelne srpske vlasti. „Zakonski okvir je dao šta je vlast na svim nivoima, koje nadležnosti, šta zakonodavno, šta izvršno. Međutim, vlastodršci su dosta udaljeni od demokratije i naroda, narodnih potreba. Zato ovu temu osim iz knjige predajem studentima na osnovu svega što sam naučio i pismeno i usmeno od Vladete Jerotića, od Milovana Radovanovića, od Jovana Ćirića iz Niša, od Gavrila Mihaljevića i drugih".

svakome ponešto.

Kao psihijatar, teolog i ko zna šta još, profesor Jerotić je pokušavao da nama kao običnim smrtnicima predoči šta to duhovno i ljudsko treba da gajimo u sebi. Vremena su se menjala, ljudi su se menjali, ali po njemu duhovne i ljudske vrednosti su stale iste. Vredne i jedine. Vladeta Jerotić je još upotpunio znanje sa određenim filozofskim delima i knjigama teologa u okviru hrišćanstva.

Radovanović je profesora naučio koliko je važan čovek, porodica, pleme, zaselak, selo, varoš, grad, država. Nije se izjašnjavao kao vernik, više je bio ateista. On je verovao u narod, u zajednicu. Obilazio je Šiptare, Gorance, Cigane i Srbe na Kosovu i Metohiji. Studentima je pričao o životu tih ljudi, njihovim običajima, besi i odnosu sa drugima. Verovao je u geografiju i kulturu prostora, kao filozofiju života na zemlji.

Profesor Ćirić je Nišlija, prvi doktor nauka južno od Beograda posle Drugog svetskog rata. Doktorirao je u Ljubljani. Bio je i sociolog koji je učio svoje studente da u Titovom socijalizmu osim manifestacija mogu da se dese i demonstracije. Pokušavao je da studentima približi sve segmente međuljudskog života i odnosa.

To je Sloboda ispričala svom dedi koji je bio uz nju na njenoj samrtnoj postelji. A Lažetić je pričao unuki o svom profesoru Gavrilu. „Najviše mi je pomogao u kreiranju profesionalnog stava profesor Gavrilo Mihaljević. Mi smo ga zvali Gavra. Ekonomista, Crnogorac, društven i human čovek. Stavljao je ekonomiju na prvo mesto. „Sve je ekonoija, sve je ekonomija!" „Na zemaljskoj kugli se tačno zna koliko ima kvadratnih metara zemlje, šume, vode, svega na zemlji i u njoj, i sve je to podeljeno granicama i svaka država to brani oružjem. Jače otimaju slabijim državama, ua sve se ratuj ili interesno dogovra. I u Rimsko doba ko god je imao kamen, drvo, rudu gvožđa, plemenite metale... odmah je dobijao izaslanika iz Rima, da pod određenim uslovima to daje imperiji. Ako odbiju, kreću legije i otimaju, porobljavaju."

Sloboda Lažetić se formirala na postulatima filozofskog pogleda na svet. Od profesora prostornog planiranja dobila je studiju u kojoj je našla odeljak za politički program svoje partije. Šta je još profesor govorio? „Nažalost, neznanje i psihološki pritisak za profitom i vlašću caruju Planetom. Čovek je izgubio prirodne instinkte, ali znanje teško stiče i ako svaka jedinka odrasta više od dvadeset godina, baš da bi imala vremena a nauči da živi. Planetarni problemi naše velike zajedničke kuće nameću obavezu detaljnijeg istraživanja opstanka Zemlje usled sve veće iscrpivosti resursa, zagađenosti sredine, nekontrolisane demografske eksplozije i novih megalomanskih trendova."

Koja je uloga vlasti u svemu tome? Profesor govori Slobodi ono što je govorio svojim studentima. „Kolege, veoma je važna vlast, ti ljudi koji treba da brinu o svima nama. Njihova uloga se ogleda u četiri osnovna elementa: prvo, oni treba da brinu o prirodnim i stvarnim vrednostima; drugo, oni treba da brinu o prirodnim i stvarnim resursima; treće, da brinu o tehničkoj i društvenoj infrastrukturi, i četvrto, a možda prvo, o fundamentalnim istraživanjima."

Profesor se kritički odnosi prema aktuelnoj vlasti u Srbiji, ona je odbacila ovaj vrednosni sistem, život je svela na profit. (Sledi konkretna kritika sistema.)

U stvari, Sloboda Lažetić je predstavila svome dedi Rodoljubu politički program svoje partije, sadržan u brošuri „Uloga vlasti u Srbiji". Sloboda je umrla na dedinim rukama, ostavilka mu je u nasleđe ovu knjižicu. To je program Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića.

5.

Pratimo dalje tok Lažetićeve svesti u komiznom stanju.

Kao čovek materijalističkog vremena, Lažetić se kretao sasvim drugim putem od onog koji mu je zavetovala Sloboda. Ušao je u veliku politiku ne da popravlja sistem nego da ga iskoristi. Napustio je socijalizam, vratio se u kapitalizam.

Već na Slobodinoj sahrani saznajemo od rodbine šta je sve Lažetiću donela politika. Skupila se „ožalošćena porodica" ne da metaniše nad Slobodom nego da pokaže šta je sve dobila zahvaljujući novoj orijentaciji. Uskoro su svi pijani, hvališu se što im se ostvario san. Tu se govori o računima u Švajcarskoj, kućama u Evropi, biznisu u Emiratima... U znak zahvalnosti što im je politički sve to omogućio, Lažetiću su kupili selo na Tasosu, Telogos, da se odmara kad izađe iz politike. Kad bih napisao novog Domanovića, doveo bih ga u Profesorsku koloniju na Zvezdari da vidi svoju Stradiju ovaploćenu u savremenoj Srbiji. To je naš politički život, opšta otimačina, Rodoljub Lažetić je svestan toga, izneverio je svoju unuku Slobodu. Priseća se da mu je to rekao i Pišta, poslanik opozicije iz ranijeg sastava, čijim govorom je započeta ova novela. „Vidiš ti, Rođko, ove levo, ove pravo, ove desno, sve poslanici. Za sebe i narod da, ali za Pištu, za mene ne. Sve su to moralna govna, svi isto smrde. Samo su klozeti različiti SPS, DS, DSS (nabraja stranke). Rođko moj, svi vi isto smrdite. Volim te, Rođko, ali si govno, govno de luks."

Pošto su se po otrežnjenju dogovorili da ništa ne sme da izađe iz kuće, razišli su se svaki na svoju stranu, u svoja bogatstva. Lažetić ostaje sam, sa slikom svoje Slobode. Nije on veleizdajnik što je napustio skupštinu, što je izgubio veru u ovu Srbiju, nego što je izneverio Slobodu.

Tako, bivši narodni poslanik Rodoljub Lažetić je sad paranojik koji komunicira samo sa televizorom. Ovde Bogdan napušta realizam, san pretpostavlja javi. Vidi svoju unuku Slobodu kako u ulozi glavne opozicionarke režimu drži govor ispred Skupštine, poziva narod na bunu. „Nećemo više dozvoliti da nas vreme gazi, da preko dva veka nama vladaju probisveti, dembeli i izdajnici. Vladali su našim precima, dedovima, roditeljima, ali neće nama. Dole lopovi, lažovi i izdajice!" Ali u isto vreme tu se stvara kordon policije, sa pendrecima, fantomkama, kreću da unište Slobodu. Lažetić krikne, izgubi se u istoriji. No policajci svlače uniforme, bacaju šlemove, skidaju fantomke. Ostaju momci u belim majicama, na kojima je aamblem Slobodine stranke. Lažetić shvata da su to njegovi zemljaci, mladići iz Prokuplja, Blaca, Kuršumlije... koji su samoinicijativno došli na u Beograd da brane Slobodu. No kako je Sloboda mrtva, ispred njih je druga devojka, sitna, kržljava, ali dominantna. Slobodina naslednica - Crvena Sonja. Čak i Stanislav, koji je tu da zaustavi pobunu, nemoćan je pred Crvenom Sonjom. Policajci prelaze na stranu demonstranata! Živela Sloboda!

Sloboda je umrla, ali je dobila mural u Beogradu. Oko glave joj oreol, sa natpisom: „Sloboda je uvek sa nama!". Ne mogu ovo da dešifrujem, je li Sloboda Klara Cetkin, Dolores Ibaruri, Roza Luksemburg... ili Milunka Savić, Rizna Radović...? Rodoljub Lažetić jeste onakav kako ga je naslikao Pišta, ali u njemu još živi njegova unuka Sloboda.

Onda Ležetić prelazi na sliku izabranog predsednika Srbije koji okupira sve televizijske ekrane, uništava Slobodu, Sonju, svakoga ko nije on. (Bogdan ne pominje ime predsednika, ali to je Aleksandar Vučić. Aleksandar III, kako ga je video moj učitelj Tasa sa pijace u Sremčici.) „A on na svim televizijama. Pa se rasprdeo. Na jednoj veseo i srećan, na drugoj tužan jer mu politički protivnici nisu dali da Srbija ide brže i bolje."

Bogdan ga karikira, prikazuje ga kako je Domanović naslikao Aleksandra I, poslednjeg Obrenovića. „Predsednik se zacrveneo, oće da pukne.". Obraća se narodu sa televizije, pljunuti Kralj Ibi Zorana Radmilovića. „Dragi moji građani, drage građanke i građani, hvala vamšto ste svi glasali za mene i za moju stranku. Time sam dokaao da radim dobro i da vredim puno. Eee, da sam ja predsednik Amerike, Rusije ili Kine, mogao bih da radim šta hoću. Ovako radim šta vi hoćete. A vi hoćete radna mesta, stanove, penzije, plate, demokratiju i ko zna šta već vam padne na pamet.." (I kralj Ibi se udvara narodu, stalno gvori narode moj). Samo što se ne zaplače, žali se da nema s kim da sprovede svoje zamisli u delo. Onda se trgne, naglo promeni raspoloženje, priča o infrastrukturnim projektima, nabraja koje je sve strane firme doveo u Srbiju. Hvali se što je rasprodao Srbiju! Donose mu nekakvu kinesku tablu, elektronsku, crta po njoj nekakve linije, krugove, strelice, čas ih spaja, čas ih razdvaja. Crta Srbiju kakve nema! Neka se snađe tu ko može!

„Predsednik je opasan mačor, taj se stalno dočeka na noge!" kaže Lažetić. „Ovo je njegova noć. U 10 na Hepiju, u 11 roza (Pink),u ponoć na RTS. „Dragi moji građani, mi smo na velikoj prekretnici. Meni se ukazala velika čast da vama omogućim spokojan san i dostojan život." „To je moja sudbina. Ja sam poslednji Mohikanac, ja sam izabran od njih i od vas da dekontaminiram političku sredinu u Srbiji." Pa se onda silom osmehuje, Lažetić se sprda, „osmeh kao Ekvator, da nema uši smejao bi se preko cele glave!"

Rodoljub Lažetić je dobio od predsednika poziv na razgovor za 5. oktobar. Svestan je da mu od toga zavisi sudbina. Bogdan Lukić ovde uvodi u radnju policajca Stanislava. Ovaj je šef obezbeđenja u Skupštini, u stvari kontroliše poslanike, organizuje antidemonstracije, služi vlasti. Dok je bio poslanik, Lažetić je sa Stanislavom sarađivao, sad ga ovaj kontroliše da ne kaže nešto protiv vlasti. Lažetić ga doživljava kao svog istražnog sudiju, koji mu sprema robiju. Svi koji padnu s vlasti završavaju kao robijaši, to on zna još iz komunizma. U Sovjetskom Savezu Sibir, u Jugoslaviji Goli otok. Stanislav je njegova sudbina, njegov tužilac, sudija, dželat. Sremska Mitrovica, niški KP dom, Zabela. Ne znam koliko je Bogdan ovim psihološki produbio svoju priču, satirički je otupio.

Stanislav dolazi Rodoljubu Lažetiću da mu saopšti da je aboliran. Sve afere su zataškane, tužilaštvo neće goniti kriminalce, ko je šta oteo ostaće mu. „Pa nismo ludi da osudimo naše ljude. Jeste, među vama ima i ološa, ali vi ste naši." Narod je rekao još u staroj istoriji Vrana vrani oči ne vadi. A u novoj je dodao Budi naš pa radi šta znaš! Zakoni su za prost narod, vlastodršcima je sve dozvoljeno.

Posebno je interesantna priča Stanislava kako se sređuju diplome čak doktorati za vlastodršce. On je dobio zadatak da sredi za Rodoljuba Lažetića, jes da nema srednju školu ali je dobio prvo fakultet, posle doktorat. „Pokupim tvoje generalije, odem u jednu visoku školu da ti obezbedim visoku stručnu školu. Sačeka me osoba koja nije u nastavi i dade prijave svih predmeta, svih 36 u četiri godine. Prijave su bile popunjene sa svim potpisima profesora.. Sve imam za tebe: indeks, stare i nove prijave, plan ispitnih rokova, ŠV obrasce, plan studija, baš sve. Popunim svih 36 prijava, ispišem datume, dam ti ocene i potpišem profesore. Ja sam najbolji falsifikator u zemlji! Popunim ŠV i indeks. Nađem jedan stari rad od pre dvadeset godina, proglasim ga tvojim diplomskim, dam ti čistu desetku. Onda sve to odnesem onoj osobi koju sam pomenuo. Ona odmah formira tvoj dosije, pečatira sve, još me zamoli da za dva dana dođem po diplomu." I tako Rodoljub Lažetić, koji ima nezavršenu srednju školu dobija, dobije šesti stepen.

Stanislav kaže da mu je to bio partijski i državni zadatak i on ga je ispunio sa uspehom. A na doktoratu nije radio, za to su bili zaduženi ljudi sa fakulteta. To se dobijalo u Mladenovcu, na livadi iza benzinske pumpe.

Na Lažetiću je da se opredeli: ako o svemu ovome ćuti, dobiće vilu u Domenikani i zadržaće mesta u upravnim odborima. Neće mu dirati ni u familiju. Ako brblja, upiše se u opoziciju, preti mu Zabela. Može i gore, hladna voda Dunava, kao Vučićevom rivalu za vođstvo u Srpskoj naprednoj stranci, Vladimiru Cvijanu. (Milovan Đilas je posle osude govorio, dobio je zatvorsku ćeliju u Sremskoj Mitrovici. Aleksandar Ranković je posle pada ćutao, dobio je vilu u Dubrovniku. Ovo je moj komentar.)

Bogdan Lukić rešava problem buđenjem iz kome Rodoljuba Lažetića. Svesni Rodoljub je profesor na Geografskom fakultetu, a njegovo shvatanje života je materijalističko: „Stalno govorim studentima da je planeta Zemlja jedan i jedini veliki čovek kroz kog prolazimo svi mi. Uđemo, odnosno rodimo se, na usta, a izađemo, umremo, na dupe. Taj put kroz tog čoveka je naš život. Da li će tom čoveku biti prijatno što smo mi u njemu to zavisi od nas. Ako ga trujemo loše, ako uvažavamo dobro. Nas milijarde je tu i svako želi svoje. Jedni da uzimaju, drugi da uništavaju, treći da čuvaju, četvrti da vladaju pa da uživaju. Svetski čovek kao planeta Zemlja je mali i ne može se spasiti od milijarde alavih i nepromišljenih ljudi koji vide samo sebe i svoj mali život od sedamdesetak godina u kome neće uraditi ništa korisno za planetu zemlju, nego samo za svoju ličnu korist. Vredne pojedince kao što su Milanković, Tesla, Pupin, Kiri, Nobel, Fleming, Paster i hiljade drugih dilituju alavi jahači apokalipse viđeni kroz Hitlera i njemu sličnih. Čovek zvani planeta Zemlja lagano umire."

Ne znam da li Bogdan Lukić to govori svojim studentima, ali iz njegove knjige, koju sam „secirao" na ovom „analitičkom stolu", to proizlazi.

6.

Interesovanje za moju literaturu, koje je pokazao učitelj Tasa, kao i posveta, koju mi je darovao profesor Bogdan Lukić, učinili su da pronađem sebe u Domanovićevoj genetici nove srpske književnosti. Naime, video sam sebe kao legitimnog nastavljača Domanovića, ma koliko mi to aktuelna srpska vlast osporavala. Postoji taj kontinuitet: „Stradija", „Crveni kralj", „Rodoljubov san i java", ne toliko u književnom koliko u istorijskom smislu; sva tri dela su satirička slika svoga doba.

Da to analiziramo.

„Stradija" je slika Srbije sa razmeđe Devetnaestog i Dvadesetog veka, u koju je „Domanović pao sa nevinih daljina, sa očima zvezda", dakle tamnica kakvu je doživeo Dis nekoliko godina posle Domanovića. „Crveni kralj" je slika Jugoslavije s polovine Dvadesetog veka, koju obično nazivamo Titovom Jugoslavijom, dakle, komunistička tamnica. „Rodoljubov san i java" je slika našeg vremena danas, dakle, Srbija pod diktaturom, postkomunistička tamnica. Tri države neslobode.

Sva tri dela su beletristička tvorevina, ali se bitno razlikuju.

„Stradija" je prozna alegorija, o tome sam pisao u prvom delu ove priče. Radnja se dešava na nekom drugom mestu, u izmišljenoj državi Stradiji, ali je originalna slika dešavanja u Domanovićevoj Srbiji. Domanović je bio progonjen od autokratskog režima poslednjeg Obrenovića, ali je bio prihvaćen od intelektualne Srbije. Pošto tada nije bilo elektronskih medija, nego je u upotrebi bila pisana reč, štampane „stvari" su dominirale javnom scenom Srbije. Tadašnji Srbi, bar u Beogradu, su dosta čitali, pa je književnost bila popularna u „pismenoj" Srbiji. Neko je rekao da su tadašnjom Srbijom hodali veliki ljudi, a ja bih dodao da su to radili i veliki pisci. Nije nimalo čudo što je ta epoha dala pisce kakvi su bili, da navedem samo one kojima sam se literarno bavio, Stevan Sremac, Bora Stanković i Radoje Domanović.

Domanović je imao tu „sreću" da „Stradiju" prihvati novopokrenuti časopis Srpski književni glasnik, svakako najbolji književni časopis u istoriji Srbije, kojeg su osnovali povratnici sa studija na Zapadu (opšti naziv Parizlije), braća Popovići (Bogdan i Pavle), Jovan Skerlić i drugi, što je od ove novele načinilo neku vrstu književne biblije toga vremena. Publika je u ovoj alegorijskoj noveli videla ogledalo tadašnjeg režima.

Domanović je naraciju radnje „prepustio" putniku povratniku u Srbiju, koji je došao u postojbinu svojih predaka, ali umesto njihove Srbije zatekao svoju Stradiju. Upotrebio je tehniku hronološkog pripovedanja.

„Crveni kralj" je realistička priča, dokumentarna proza, iz vremena Tita, napisana iz ugla 68., koja je označila pobunu mlade generacije protiv dogmatskog komunizma. Ja sam naraciju „dodelio" junaku romana, fudbaleru emigrantu iz Jugoslavije, koji igra fudbal u Americi i iz te vizure priča šta mu se dešavalo u domovini. To je vreme tzv. stvarnosne proze kad je nova generacija srpskih pisaca (Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović, Danilo Kiš, Vidosav Stevanović...) odbacila „partizansku" poetiku i stvorila modernu književnost saglasnu sa svetskim tokovima novog vremena.

Za razliku od Domanovića, nisam imao Srpski književni glasnik nego privatnog izdavača Slobodana Mašića, izdavačkog gerilca, koga je komunistički režim držao na oku i čekao priliku da se obračuna sa slobodnom mišlju, koja se izmakla njegovoj kontroli.

Osim toga, imao sam tu „nesreću" da se jugoslovenski diktator Tito vrati na svoja partizanska vremena i napiše tzv. Titovo pismo, kojim ukida sve slobode koje je kao renegat iz Staljinovog bloka morao da dopusti u držav izopštenoj iz komunističkog bloka. Svojim pismom vratio je istoriju unazad (moj junak bi rekao u rikverc), reafirmisao staljinizam (bez Staljina, jer je ovaj odavno bio mrtav, ali je njegov duh gospodario istočnom polovinom Evrope i Azijom) i ukinuo sve ljudske slobode koje je 68., pokrenula.

Tako je „Crveni kralj" uleteo u taj vrtlog komunističke istorije. Titoistička država ga je kaštigovala i zabranila. Kasniji tok istorije ga je rehabilitovao, ali ne do kraja i ne iskreno, više kao „slučajnu grešku" nego kao suštinski fenomen. Kao da je kakav vilin konjic, živeo je samo dva meseca. Dovoljno da „zapali" slobodarsko javno mnjenje, kakvo se stvorilo 68,. ali nedovoljno da se utemelji u istoriji nove Srbije, budući da je ta istorija tad propala, kao i ona na Zelengori 1945. godine. Ta iistorija, za razliku od četničke, bila je levičarska, utemeljena Svetozarom Markovićem, samim tim i Domanovićem, svejedno, bila je ukinuta, jer jugoslovenski diktator nije dozvolio evrokomunizam u Jugoslaviji.

Bio sam etablirani pisac samo dva meseca, koliko je živeo „Crveni kralj" pre zabrane. Ipak, ova realistička priča postala je simbol neke druge Srbije/Jugoslavije. Držim da nije otišla u zaborav.

Priču sam ispričao u monološkoj formi glavnog junaka romana, moderna je pisca „sklonila" u junaku. Sve se menja, pa i književnost.

„Rodoljubov san i java" je nova ilegala srpske satire. Istina, „Rodoljubu..." ne preti opasnost da doživi progon „Crvenog kralja", ali sa tiražom od sto primeraka preti mu opasnost da i ne oživi. Bogdan Lukić i sam to zna kad ga je vezao za moj roman. Inače, radi se o nadrealističkoj priči, upravo između sna i jave, kako sam njen naslov kaže. Bogdanov modernizam je otišao dalje od mog, ali je priču učinio nejasnom.

Radoje Domanović je objavio „Stradiju" 1902. godine, ja „Crvenog kralja" 1972. godine, a Bogdan Lukić „Rodoljubov san i javu" 2022. godine. Ovaj vremenski raspon je bitan u tehničkoj strani pripovedanja, u suštinskoj se tu ništa nije promenilo: sva tri dela su kritika „postojećeg stanja" srpskog društva, što znači da žanrovski pripadaju satiri. Zajednički imenitelj im je: protiv diktature.

No to nije kraj priče. Srbija živi novog diktatora, Aleksandra Trećeg. Naravno, i ja sa njom.