Ekonomija

Upravljanje spoljnim i javnim dugom i efekti korišćenja dugova

Spoljni dug - stimulans razvoja ili teret koji guši privredu

Da li se savremena država uopšte može razvijati bez oslonca (u većoj ili manjoj meri) na strani kapital? Da li danas uopšte postoji zatvorena (autarkična) privreda „dovoljna samoj sebi" u sve složenijim međusobno povezanim međunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima? U svakoj privredi postoji prisustvo nekog od oblika stranog kapitala, samo se pri tome postavljaju dva pitanja: prvo, do koje visine se može zaduživati država, a da ne uđe u zonu prezaduženosti i „dužničko ropstvo" i drugo, kako se koriste (i pod kojim uslovima) strani kapital, ali i kakve efekte daje u nacionalnoj privredi. Koliko je država „otvorena" za uticaj stranog kapitala i izložena negativnim uticajima sa svetskog tržišta kapitala, dakle, kako voditi opreznu i efikasnu politiku potrebnog zaduživanja. Uz navedeno, bitni su efekti korišćenja kapitala, kontrola zaduživanja i obaveze (kamate i otplate) koje opterećuju nacionalnu privredu, a posebno državu i javni sektor. Od navedenog odnosa u prilivu i odlivu kapitala zavisi i formiranje procesa kumulacije dugova, eventualno stvaranje dužničke omče i narastanje realnog duga, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Eksplozija dugova i implozija razvoja

navedenim dilemama, odnosima i tokovima stranog kapitala u našoj privredi šire se razmatra u ovoj studiji, uz ukazivanje na slabosti, propuste, efekte i druga rešenja u ovom segmentu razvoja.

Ovde pre ostalog ukazujemo na nekontrolisano i gotovo bezglavo zaduživanje u inostranstvu, poplavu dugova i njihov sistem „naduvavanja" sa odvođenjem države u dužničku krizu i dužničko ropstvo. Poći ćemo od novog talasa dugova vezanih za EXPO 2027 i niz pratećih projekata potpuno finansiranih na zaduživanju u inostranstvu, što vodi pravoj eksploziji spoljnog duga.

Skok u bankrot - "nju dil" i Maršalov plan za Srbiju

Funkcije "nju dila" i Maršalov plan

U javnosti se često ističe da je novi plan Vučića „Skok u budućnosti" (EXPO 27) novi „Nju dil" ili čak „Maršalov plan za Srbiju". Da se podsetimo osnovnih preporuka Nju dila: rast javnih rashoda, obaranje kamata, ekspanzivna monetarna i fiskalna politika, porast efektivne tražnje i potrošnje, topljenje ogromnih zaliha neprodate robe, podsticanje javnih investicija, deficitrano trošenje, jevtini bankarski krediti, masovno zapošljavanje na neproizvodnim javnim radovima i dr. Dakle, pokretanje proizvodnje povećanjem tražnje i potrošnje. Radilo se o privredi koja je bila u deflatornoj depresiji.

Maršalov plan ili „Plan evropske obnove" (1947. godine) za posleratnu razorenu Evropu je davanje „pomoći" državama Evrope u visini od 13 milijardi tadašnjih dolara (danas u protivvrednosti od 130 - 150 milijardi finansijske i tehničke pomoći, kao pomoći u borbi protiv „opasnosti od komunističkih ideja". Najveći deo pomoći se odnosi na V. Britaniju, Nemačku, Italiju, Francusku, Španiju, Holandiju. Jedna od posledica ovog plana je i danas dominacija SAD u Evropi.

Dakle, ovaj program „Skoka u budućnost" nema nikakve veze sa Maršalovim planom, a što se tiče „Nju dila" postoji sličnost samo u području podsticanja javnih rashoda i javnih investicija, ali ne deficitarnog trošenja i pokretanja neproizvodnih investicija države umesto domaćeg kredita i privatnog sektora, već sada isključivo na spoljnom planu. Dakle, ovde postoji neka sličnost samo na malom delu. Vidimo i ovde velike razlike u suštini (kod javnih investicija i budžetskih - državnih rashoda, ali i korišćenja domaćeg kredita i ekspanzivne monetarne politike.

Kod Nju dila su bile sledeće karakteristike:

-Masovna zaposlenost na javnim neproizvodnim radovima, mala mehanizacija,

-Domaći izvori finansiranja (povoljan bankarski kredit) i deficitarno finansiranje,

-Povećanje tražnje i kupovine moći stanovništva i korporacija u uslovima deflatorne krize i niske tražnje,

-Veliki pad privatnih investicija,

-Ogromna nezaposlenost,

-Deflaciona depresija.

Danas, kod javnih investicija (javnih radova nema) su potpuno drugačije karakteristike:

-Masovna i moderna mehanizacija, visoka tehnologija,

-Mala zaposlenost na investicijama,

-Strani kapital i dugovi za investiranje,

-Odliv profita u inostranstvo preko stranih izvođača,

-Mala efikasnost investicija i uticaja na razvoj,

-Visoka inflacija i nužna antiinflatorna politika (povećanje kamata, restrikcija kredita),

-Posebno se radi dominantno na neproizvodnim dugoročnim javnim investicijama (sa velikom blokadom uloženog kapitala u saobraćajnice i drugu infrastrukturu),

-Gomilanje dugova i obaveza na strani kapital,

-Isključeni bankarski sektor i centralna banka iz sistema finansiranja i sl. Tamo je bankarsko domaće deficitarno finansiranje, a ovde strani dugovi.

Radi se, dakle, o potpuno različitom konceptu i strategiji podsticanja razvoja i zaposlenosti.

Ne treba se pozivati i tražiti paralelu sa Maršalovim planom i Nju dilom (Novim dogovorom), jer to ne postoji, osim da se propagandno povećava značaj ovog razvojnog projekta u Srbiji.

Ekonomija je osnova na kojoj izrasta celokupna nadgradnja, a to je sinteza svih faktora koji omogućavaju ukupan dugoročan i kvalitetan društveno - ekonomski razvoj. Kakva nam je naša ekonomska baza danas? Veliki deo je kroz privatizaciju uništen ili privatizovan (rasprodat). Realna ekonomija u rukama stranog kapitala, uvoz i izvoz se preko 50% odnosi na strane firme, bankarski sektor u rukama stranog kapitala. Investicije uglavnom na stranom kapitalu (dugovima). Domaćih investicija praktično nema. Šta je ostalo od nacionalne privrede? Stvorena štednja (akumulacija) se odliva u inostranstvo (kamatama na dugove i dividendama). Nacionalna akumulacija je manja od plaćene kamate. Programi i prioriteti razvoja su izostali. Šta se može stimulisati, šta staviti pod kontrolu, šta ograničavati u razvoju?

Usmeravanje i neefikasna upotreba dugova

Program sadrži šest prioriteta: porast standarda, ubrzana modernizacija, razvoj infrastrukture, industrijalizacija, poljoprivreda, životna sredina i EXPO 2027.

Krajnji cilj svih aktivnosti je efikasnost privrede i porast bruto proizvoda - to je osnova svih drugih prioriteta. Da pogledamo šta se u razvoju planira. Bruto proizvod nominalno će u 2027. iznositi 92,7 milijardi evra, što u odnosu na procenjenu 69,1 milijardu u 2023. predstavlja porast od 23,6 milijardi evra ili 34%, a ne tri puta (za četiri godine). Ovo sve pod pretpostavkom stabilnog kursa dinara, realnog godišnjeg rasta BDP od 3,5 - 4% i stope očekivane inflacije od 2 - 3,5% godišnje.

Nominalni rast bruto proizvoda realno procenjen, pod navedenim pretpostavkama povećaće se sa 69,1 milijardu evra iz 2023. na 86,4 milijarde (a ne 92,7 milijardi) u 2027. godini. To je porast od 25%, a ne 34%.

Dakle, to je rast od 17,2 milijarde evra, što je jednako visini porasta nove zaduženosti (17,8 milijardi). Gde je tu privredni rast, gde jačanje materijalne osnove?

Realni rast (bez uključene inflacije) se povećava sa 47,2 milijarde evra (2023) na 54,6 milijardi evra ili 7,4 milijardi (15,5%) u toku od četiri godine. Dakle, ne radi se o „blistavom uspehu" u „skoku u budućnost" sa naraslom materijalnom osnovom društva. Radi se o dosta sporom rastu za ovaj niski nivo razvoja i bogatstva Srbije. Planirano je veliko ulaganje u investicije u ovom periodu od 17,8 milijardi evra (sa navedenim brojnim projektima, kao EXPO, škole, porodilišta, putevi, opera, stadioni, brze pruge, akva centri i sl.). Ulaganjem (dugova) od gotovo 18 milijardi evra ostvaruje se samo 23,6 milijardi nominalnog bruto proizvoda po tekućim cenama (uključena inflacija) i 7,4 milijarde u realnoj vrednosti. Radi se u osnovi o „hipnotičkoj seriji obećanja", slično planu „Srbija 2025". Ni taj plan nije bio na vladi Srbije, na Skupštini, nije bio razrađen, a i bez uvida javnosti. Ni ovaj novi „plan obećanja" nije vlada usvojila, nije Skupština razmotrila (zbog ogromnog zaduženja), a nije ni razrađen za svaku investiciju i njenu efikasnost.

„Mi ćemo za četiri godine biti u stanju da stvorimo tri puta veću vrednost nego što smo mogli tada. To nije zabeleženo u istoriji Srbije" (Vučić). Ni ovo stvarno neće biti zabeleženo u istoriji Srbije, posebno izgradnja nepotrebnih stadiona, ali ni ovakav EXPO 2027. Radi se o velikom propagandnom programu. Kome to, narode, sve treba?

Ono što stanovništvo najviše interesuje, to je planiranje plata, penzija i socijalnih davanja. Prosečna plata će se povećati sa sadašnjih 740 evra na 1.400 evra u 2027 godini. To je povećanje od 90%. Nominalni rast bruto proizvoda je, videli smo, oko 34%, a realni 7,4%.

Ni programirana plata do 2025. godine nije ostvarena.

Prosečna penzija sada iznosi 391 evro, a do kraja 2027. se planira 650 evra, što je porast od 66,2%. Naravno, kao i kod prosečnih plata ni prosečna penzija ne znači mnogo, a nije ni prikazana stvarna kupovna moć dinara (plata i penzija). Prikazivanje u evru, uz fiksni kurs, a ugrađenu visoku inflaciju je stvarno zamagljivanje kretanja standarda.

Uz rast inflacije od 16% u tom periodu došlo bi do visokog realnog rasta ličnih dohodaka. Slično je i kod penzija. Samo da se ovde ne ponovi „uspeh" iz plana „Srbija 2025". Bilo bi normalno da se i ovde vidi šta je planirano, šta ostvareno, troškovi i rashodi, ostvareni efekti i to pre nego što je „zamenjen" novim planom „Srbija 2027 - Skok u budućnost".

Uz sva navedena ulaganja (isključivo na dugovima) planira se da deficit budžeta neće biti veći od 3% bruto proizvoda, a javni dug (sa ogromnim rastom) neće preći 60% bruto proizvoda (mada je kod nas usvojena granica od 45%). To će biti finansijska i dužnička napregnutost do krajnjih finansijskih granica - sa opasnošću od ulaska u zonu bankrota. Neki tvrde da „najmanji problem u realizaciji projekta biće novac". Pri tome budžet (u deficitu) se dodatno opterećuje sa tri milijarde evra - koji će se dodatno zadužiti, dok 15 milijardi otpada na direktno zaduživanje za investicije. Veliki deo ovog zaduživanja za javne investicije ići će kroz budžet.

EKSPO 2027 - zloupotreba i rasipanje dugova

Poseban je slučaj projekta EXPO 27 kao specijalne izložbe. Za samo tri meseca (15.maj - 15.avgust) koliko će trajati ova manifestacija „Igraj za čovečanstvo - sport i muzika za sve", uložiće se u nekoliko godina najveći deo dugova (oko 15 milijardi evra).

Prihod (ne profit) se očekuje oko jedne milijarde. Ministar finansija S. Mali kaže: „EXPO 27 će omogućiti kvantni skok naše privrede". Isto tako „bićemo centar sveta 2027. godine". „EXPO je naša najveća razvojna šansa" (Mali). Takav „stimulans" razvoju privrede Srbije može se očekivati isto kao kod propagiranja „Beograda na vodi", koji je trebalo da da veliki doprinos ubrzanom ukupnom razvoju Srbije u celini - što je potpuno izostalo. Nikakvog doprinosa nije bilo. Pretvorio se u veliku praonicu novca. To će se i ovde desiti. Najpre je programiran na 10 milijardi evra, a zatim 15 milijardi, a povezan sa drugim brojnim projektima na gotovo 18 milijardi (za sada). Za sva astronomska ulaganja nije izrađena ni jedna studija i elaborat za svaki projekat. Za sličan projekat u Astani u EXPO je uloženo 3 milijarde evra, uz zaradu od 400miliona. Za organizaciju Olimpijade u Parizu ove godine (daleko kompleksnije) planira se 4 milijarde, a zatim 8 milijardi evra.

Veliki EXPO 2020 održan u UAR koštao je oko šest milijardi evra. Ovaj naš "zabavni vašar'' koštaće oko 10 - 15 milijardi evra, a sa dodatnim investicijama (projektima) oko 18 milijardi.

Da li će doći do prezaduženosti države sa novim kreditima uzetim za EXPO 2027?

Državni javni dug (spoljni i unutrašnji) danas (u milionima evra):

-spoljni dug - 45.378

-unutrašnji dug - 11.000

UKUPAN DUG - 56.378

-Novo zaduživanje - 17.800 (plus kamata 4,3 milijarde)

UKUPAN DUG - 74.179

-Nominalni bruto proizvod (2027) - 86.400

-Bruto proizvod realni- 54.600

UČEŠĆE U NOMINALNOM BDP - 86,5%

UČEŠĆE U REALNOM BDP - 36,8%

To znači da se dospelom kamatom na dug obaveza raste na 22 milijarde evra.

Bruto dugu od 74,2 milijardi evra treba dodati dug preduzeća prema bankama u zemlji, 15,4 milijardi i dug sektora stanovništva od 12,6 milijardi. Dužnički teret koji je „okovao" nacionalnu privredu iznosi 101 ,6 milijardi evra. U odnosu na visinu nominalnog bruto proizvoda u 2027. godini od 86,4 milijarde, to iznosi 86,5%, u odnosu na realni, tada to iznosi 186%.

Mnogi ozbiljni ekonomisti su ove zahvate i ulaganja (zaduživanjem) nazvali "projekat uništavanja Srbije". Sve je to povezano u jedan neodgovoran i promašen sistem: EXPO, elektroprivreda, Telekom, rudnik litijuma, prodaja ili poklon zemljišta strancima, šuma, voda i dr. Tvrdi se da će se "pljačka budžeta" vršiti preko nepotrebnih i preskupih projekata. Pri tome je Zakon o javnim nabavkama zamenjen "lex specijalisom". Novac se preko naduvanih cena razgrabi, a narodu ostaju dužničke obaveze i tereti.

"SKOK U BUDUĆNOST" i finansijski sunovrat

Biće to „kvantni skok" nekontrolisanih rashoda i dugova velikim delom privatizovani u odlučivanju od strane jedne ličnosti (protivustavno).

Umesto „skoka u budućnost" skače se u finansijski sunovrat. Sve navedeno je futurizam bez realne osnove. Da li je ovakva „svetla budućnost" pokrivalica za priznavanje države Kosovo, početak kopanju litijuma, prodaja strateških subjekata. EXPO 2027 je manifestacija trećerazrednog značaja. Ova manifestacija se neće odlikovati velikim dostignućem u razvoju privrede, ali će po ogromnim troškovima i pravoj pljački sredstava (dugova Srbije) koji do sada nisu zabeleženi u dugoj istoriji od 150 godina. To je jedna mala specijalizovana izložba, usko ograničena, koja neće reprezentirati privredu i državu Srbiju u svetu. Stoga i organizator snosi sve troškove.

„EXPO 2027 je naša najveća razvojna šansa" (S. Mali).

„Za EXPO će biti napravljen novi grad za tri godine" (S. Mali). „Ceo svet se sprema da dođe u Srbiju 2027. godine" (S. Mali). „Srbija je prešla od jedne ekonomski nerazvijene zemlje pred bankrotom do zemlje organizatora najveće svetske manifestacije u samo jednoj deceniji" (Isti). Koliko ovakva reklama i propaganda imaju osnova videćemo iz naše dalje analize.

EXPO 2027 neće doprineti rastu privrede, stvarnom zapošljavanju, uvođenju novih tehnologija i reindustrijalizacije - što je navodio Vučić. Isti je slučaj sa „Beogradom na vodi".

Takva specijalizovana izložba za energetske probleme održana je u Astani (Kazahstanu) 2017. pod nazivom "Rešenje za rešavanje najvećeg razvoja čovečanstva". Isto tako EXPO 2012. održan u J. Koreji, na temu "Zivi okean i obala" (Očuvanje i održivi razvoj okeana i obale). Nasuprot tome, Srbija je ponudila videli smo, "Igra za čovečanstvo - sport i muzika za sve". Dok su druge države ponudile tematski strateške i egzistencijalne probleme, Srbija nudi igru, zabavu i sport. Stvarno nam samo to još nedostaje!

Najveći deo radova u ovom planu investicija i EXPO 27 preuzeće strane kompanije koje su i do sada izvodile najveći deo infrastrukturnih projekata. Prihodi i profit se odlivaju, a državi ostaju rashodi, dugovi i finansijske obaveze.

Dakle, da rezimiramo osnovno:

1)Nema koncepcije industrijalizacija ni mera za nju,

2)Nema modernizacije privrede i upravljanja,

3)Nema ništa o razvoju poljoprivrede i brojnim merama i instrumentima,

4)Nema ništa o zaštiti životne sredine (osim planiranog povratka rudarenja litijuma i masovnog zagađenja prirode). "Litijum je naše blago, što se mene tiče mogu ga sutra početi koristiti" (Vučić).

5)EXPO uglavnom služi kao pokrivalica za brojne promašaje razvojne politike i veliku pljačku i otuđenje nacionalnih resursa,

Velikim delom to je politički - propagandni potez u periodu brojnih

izbora.

I sam MMF je nedavno (nakon završetka treće revizije aranžmana iz predostrožnosti) iskazao veliku rezervu u pogledu ovako velikih neproizvodnih investicija.

„Razvojni plan „Skok u budućnost - Srbija 2027" predviđa velika povećanja investicija u javnu infrastrukturu u narednim godinama. Trenutno javne investicije su relativno visoke i za svaku dodatnu investiciju treba pažljivo da se odrede prioriteti, uzimajući u obzir troškove i koristi projekata. Treba povećati transparentnost ulaganja, da se u potpunosti konkretizuje okvir upravljanja javnim ulaganjima kako bi se podržao kvalitet investicija."

MMF uopšte ne ulazi u druge bitne delove ovog sistema investiranja. Diplomatski se malo ukazuje na neke slabosti. Uopšte se ne ukazuje na izvore (dugove) iz kojih se finansiraju investicije, nedostatak bilo kakvih projekata, analiza efekata ovih investiciji i svega onoga što je vazano za ovakav tip investicija. Na neke elemente smo ovde ukazali i pokazali gde vodi ovakav nekontrolisani rastrošni sistem upotrebe tuđih sredstava (kreditnog zaduženje).

Konačno, jasno je da je instalisani sistem razoran i razorno deluje na ekonomiju i društvo, ali uništava i budućnost nacije i države. Jer, ekonomija je baza društva, a finansije njen krvotok. Umesto da se menja sistem i smanjuje međunarodna zaduženost, dugovi koji nas guše i odnose čitav prirast bruto proizvoda preko kamata, sada se i dalje prosto srlja u nove dugove uz daleko nepovoljnije uslove, uz to i za neproizvodne investicije, često lukrativnog karaktera.

Ovakva "blistava obećanja" i "velelepne investicije", potpuno neproučene, pogrešno finansirane, koje nisu detaljno analizirane - skupo ćemo platiti.

Čeka nas veliki i opasan strateški promašaj zavijen i upakovan u oblandu velikih obećenja, ali bez realne osnove da se to izvrši. Neće to biti podsticaj razvoju privrede Srbije, kao što to nije bio ni projekat Beograd na vodi - na šta smo blagovremeno ukazivali. Biće to veliki finansijski teret koji nas vodi u bankrot. Od njega bi trebalo odustati, bez problema, kao što je to nekada uradila Argentina - kada je bila u krizi.

Iz navedenih razloga bolje i dublje analize delovanja dugova, narastanja tereta dugova i mogućeg procesa dekumulacije, a ne stalnog rasta dugova, dajemo širu analizu dosadašnjeg „razvoja" na stranim dugovima (kapitalu).

Strani kapital kao faktor razvoja ili eksploatacije i kolonizacije

Stvaranje visoko zavisne privrede - ekonomije bankrota

Neoliberalizam je projekat u funkciji otvaranja nacionainih privreda za prodor stranog finansijskog i robnog kapitala. To je metod osvajanja novih tržišta i porobljavanja.

Danas nema i ne može postojati zatvorena privreda, dovoljna sama sebi, bez obzira na nivo razvoja, bez odnosa sa svetskim tržištem. Nema, dakle, autarkičnog razvoja.

Prisustvo i uloga stranog robnog i novčanog kapitala u svakoj zemlji je veća ili manja, ali je neminovna. Preterana opreznost u zaduživanju nije dobra, ali ni nekontrolisano zaduživanje. Gde je granica optimalne uloge stranog kapitala u nacionalnoj privredi?

Zaduženost svake privrede prema inostranstvu, kao i visina i struktura uvezenog kapitala su od strateškog dugoročnog ekonomskog, finansijskog i političkog značaja. Strani kapital često ima podsticajnu ulogu i inicijatora ekonomskog rasta, ali i faktora koji često guši nacionalnu privredu visokim obavezama (otplatama i kamatama) dovodeći do neto odliva nacionalne akumulacije (štednje). Veoma su značajna pitanja visine zaduženosti, uslova stranih kredita (rok, kamata, vezanost), vrsta kredita (finansijski, robni), davaoca kredita (javni, privatni, međunarodne finansijske organizacije), ali i posebno, efekti i kvalitet upotrebe stranih kredita (kapitala). Od navedenog zavisi ne samo tempo i kvalitet ekonomskog rasta domaće privrede, već i mogućnost pojave prezaduženosti, procesa automatskog kumulisanja dugova, stvaranja tipične „dužničke zamke" i krize eksterne zaduženosti države.

Istina, zadužuje se kako država, tako i banke i privredni sektor. Ali, sve su to obaveze ove privrede. Ovo posebno iz razloga što u poslednje vreme ekonomisti upozoravaju i ozbiljno ukazuju na to da se Srbija već prezadužila, da je već nastala dužnička kriza, a „omča dugova" toliko je zategnuta da ćemo sledećih godina raditi samo za dospele kamate, a otplate inostranih dugova, stalno refinansirati novim zaduženjem. To vodi stalnom rastu dugova i kamatnih obaveza, a time i visoko zavisnoj privredi i državi od stranog kapitala.

Šta se krije iza „brda dugova"? Kakvi su nam horizonti razvoja i društvenog standarda? Može li se pod teretom inostranih dugova i obaveza govoriti o politici restrukturacije i društvenog preporoda, ali i samostalnom bržem privrednom rastu, bez osnovnog ili dominantnog oslonca na strani kapital.

Potrebe za stranim kapitalom i očekivani efekti upotrebe kapitala

Dobro je i vreme je da se pokrene ozbiljna i argumentovana rasprava o jednom vitalnom problemu naše privrede i društva i njegovom budućem mogućem razvoju. Danas, poznato je, ne postoji zatvorena privreda koja se može razvijati bez podrške i korišćenja stranog kapitala i bez odnosa sa svetskim držištem. U politici zaduživanja postoje dve krajnosti - preterana i nekontrolisana zaduživanja i preterana opreznost i izbegavanje inostranih dugova. Ni jedna strategija nije dobra. Jer, „nemoralno je novo zaduživanje u inostranstvu da bismo sada lagodno trošili, a da otplatu tih kredita prenesemo na buduće generacije". Da li se olako zadužujemo i neracionalno koristimo dobijene kredite? Koliko strani kapital utiče na naš privredni rast i investicije, koliko se neracionalno i nekontrolisano troši, stvarajući ogroman teret dužničkog ropstva? Pođimo od toga da su eksterni dug i ponašanje zaduženosti rezultat dinamike i kvaliteta razvoja, strukture raspodele bruto domaćeg proizvoda i potrošnje i stabilnosti privrede. Koje elemente svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja ili razduživanja bez kojih je uopšte teško govoriti o nekakvoj politici racionalnog zaduživanja i korišćenja stranog kapitala. Ovde ću navesti samo najvažnije:

Dospeće i godišnje obaveze po vrlo različitim inostranim dugovima (kamate i otplate);

Ekonomski rast i godišnje obaveze iz duga (usklađenost efekata rasta i dospelih obaveza);

Struktura postojećeg i novog duga (finansijski, robni, kratkoročni, dugoročni krediti i uslovi svakog kredita);

Upotreba dugova (proizvodno - investicioni ili potrošni za budžet, popunu deviznih rezervi, otplatu dospelih dugova);

5) Efekti upotrebe inostranog duga (rast bruto domaćeg proizvoda, rast zaposlenosti, rast nacionalne štednje, porast izvoza, porast proizvodnje, porast uvoza, porast investicija i dr). Sve te elemente treba uzeti u obzir u svakoj privredi kada se ulazi u proces korišćenja inostranog kapitala. Strategija i politika zaduživanja mora sadržavati i strategiju ostvarivanja efekata upotrebe kapitala, ali i razduživanja. Dopunski kapital iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede i osnova za stvaranje domaće akumulacije, a ne tekuće neproizvodne potrošnje (javne i lične), kreditiranja uvoza, jačanja deviznih rezervi i sl.), Dakle. njegovo korišćenje treba da bude prevashodno u funkciji oživljavanja domaćih investicija i faktora razvoja, ali i izvoza (kao specifičnog oblika investicija).

Kapital u funkciji razvoja nalazi se u nekoliko oblika:

Realni kapital (zgrade, oprema, zemljište, čitava preduzeća i drugi subjekti),

Finansijski kapital (uglavnom u bankama u zemlji ili kao dug u inostranstvu, kapital - štednja privrednih i drugih subjekata),

Intelektualni kapital (znanje, ideje, inovacije, programi, obrazovni nivo nacije),

Obrtni kapital (tekući novac kao prelazni oblik finansijskog kapitala),

Informaciono - propagandni poslovni kapital.

U dosadašnjoj politici i modelu razvoja koji je izabran, realni kapital se privatizacijom rasprodaje, obezvređuje i pljačka (s iznošenjem novca u inostranstvo). Finansijski kapital domaće privrede (štednja, akumulacija) gotovo ne postoji, ne stvara se, a stvorena se odliva brojnim kanalima u spekulativnu ekonomiju i inostranstvo. Intelektualni kapital (obrazovni i sposobni kadrovi sa znanjem) odlazi u inostranstvo, a u domaćoj privredi i društvu „nije potreban", jer tu su na brzinu „iškolovani" i sa diplomom i papirima, a ne znanjem, partijski kadrovi. U privredi destruktivno deluju na sve čega se dočepaju. Obrtni kapital se kroz restriktivnu (stabilizacionu) monetarno - kreditnu politiku centralne banke gotovo istopio u opštoj nelikvidnosti (preko politike novca za ostvarivanje stabilnosti cena i kursa).

Dakle, ni jedan od oblika kapitala nije u funkciji razvoja, a oslonac se (uz brojne stimulanse) nalazi na privlačenju i ulaganju stranog kapitala. Može li strani kapital da „nadoknadi" sve mrtve domaće kapitale? Može li osigurati dinamičan i optimalan, uravnotežen dugoročni razvoj? Iz navedenih razloga u središte istraživanja stavljamo finansiranje (i efekte finansiranja) investicija i razvoja na stranom kapitalu (i oblike i uslove njegovog korišćenja).

U ovoj fazi, posebno zbog pritiska svetske finansijske krize, treba se čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To je tada otvoreni put u visoku zaduženost, gotovo kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala, totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost. Može li se ovakav scenario izbeći? Kakvu smo do sada vodili politiku korišćenja stranog kapitala, njegovo usmeravanje, efekti, uz nastali otvoreni proces automatskog (autonomnog) i stalnog rasta spoljnih dugova.

Kanali "topljenja" nacionalne akumulacije i siromašenja privrede

Izabrani ili nametnuti nam model „razvoja" u osnovi vodi visokoj zavisnosti od stranog kapitala, uz uništavanje nacionalne osnove razvoja. O čemu se radi? Sistem je tako stvoren da dovodi do stalnog oticanja nacionalne štednje ili akumulacije (finansijskog potencijala), koga zatim „nadomešta" strani zajmovni kapital, čime se stvara mehanizam visoke inostrane zavisnosti, nesamostalnosti i gotovo ucena od strane stranih nosilaca kapitala. Pođimo od osnovnih delova makrosistema. Privredni sektor kao osnovni nosilac razvoja i stvaranja ekonomskih viškova je kroz proces privatizacije rasprodat, dobijeni finansijski kapital potrošen preko budžeta, a rasprodajom, stečajevima i likvidacijama preduzeća i velikih sistema - proizvodni sektor potpuno onesposobljen za razvoj. Stvaranje akumulacije u ovom sektoru je marginalizovano.

Bankarski sektor je prenet u ruke stranog kapitala (85-90%), tako da je uz robni kapital i finansijski kapital i monetarnu politiku stavljen u funkciju interesa stranog kapitala. Kamatnim mehanizmom se „usisava" i odliva koncentrisani profit (dobit) u bankama. To je dodatni odliv i slabljenje finansijske snage privrede. U kreditnoj politici banke su se preusmerile na kreditiranje sektora stanovništva, a ne privrede i njenih poslovnih aktivnosti. Izostaje bankarski impuls razvoju privrede i vraćanje depozita u bankama u reprodukciji privrede (iz kojih i potiču).

Preduzeća u nedostasku domaćih kredita i podrške banaka okreću se dodatnim kreditima u inostranstvu, tako da zaduženost preduzeća u inostranstvu ogromno raste. Tim kamatom je dužnička zavisnost privrede naglo povećana, uz dodatni odliv novca kamatama iz privrede.

Potpuno otvorena nacionalna privreda (111 - 123%) uvozom i izvozom, otvaranjem brojnih stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca i sl. država i privreda su premreženi i „okupirani" stranom robom. Domaća privreda, proizvodnja i trgovina su ugroženi. Postali smo samo prošireno strano tržište. Svi efekti trgovine odlivaju se u inostranstvo. Trgovina sada „preseca" reprodukciju kapitala, jer se i deo dohodaka (čak i uzeti gotovinski krediti kojim se kupuje strana roba) odlivaju u inostranstvo. To je dodatni korak u pustošenje finansija nacionalne privrede.

Dominantni oslonac na strani kapital u investicijama i razvoju, koji „nadomešta" napred odlivani nacionalni kapital i štednju, sa svim odromnim podsticajima i davanjima (olakšicama), zatvorio je ovu omču dugova i gušenja privrede. Kako se velikim delom radi i o spekulativnom kapitalu sa brojnim „ugrađivanjem" naših nosilaca odluka o investicijama i projektima, dolazi do velikog naduvavanja cena radova i projekata, što dovodi do dodatnog odliva dela pozajmljenog kapitala stranim investicijama ili kreditorima, ali i na privatne račune domaćih nosilaca odluka o investicijama i projektima.

Ovakve strane direktne investicije i brojni projekti zasnovani na njima stvaraju pravi „dužnički mehur" koji se još ne vidi, ali će kada nas prispele obaveze pritisnu dovesti do stvarne prezaduženosti i nesolventnosti.

Dakle, da sintetizujemo ove tokove osiromašenja:

Stalni odliv novca i štednje navedenim tokovima, uz odliv

„neuhvatljivog" nacionalnog dohotka i štednje,

Odliv po kamatama iz privrede, banaka i javnog sektora - budžeta,

Gušenje nacionalne privrede, proizvodnje i prometa i „stvaranja" nacionalnog dohotka i štednje,

Stalni nedostatak (uz odliv) nacionalne akumulacije,

Potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI) i veliki odliv, blokadu i slabu upotrebu ovih stranih sredstava, uz ogroman rast ovih dugova,

Pljačka i otimanje nacionalnog bogatstva i novčanog kapitala - kao klasičan oblik kriminala, korupcije i štetočinskog ponašanja nosilaca odluka o investicijama,

Slaba kadrovska i upravljačka struktura, gotovo nesposobnih kadrova koji upravljaju velikim nacionalnim bogatstvima i resursima,

Odliv „pokretača razvoja" i ideja razvoja - mlade, školovane radne snage u inostranstvu.

Sve su to ograničavajući faktori razvoja koji političku garnituru orijentišu na uzimanje stranih kredita da bi se pokrile sve navedene slabosti i tokovi koji blokiraju dugoročni razvoj, ali „prikrivaju" sve slabosti u sistemu.

Prikazuju se „veliki razultati" u privlačenju stranog kapitala i ostvarivanju visokih stranih direktnih investicija, ali se ne prikazuju efekti upotrebe kapitala i stvorene obaveze.

kakvim se finansijskim konstrukcijama radi, dugovima, efektima ulaganja i sl. sve je to ostalo daleko od uvida i uticaja javnosti. No, to će u sledećoj fazi razvoja postati pravi društveno - finansijski zemljotres.

Na ove tokove odliva akumulacije treba dodati i već dospele otplate ranijih dugova, a zatim potrebe za investicijama za kvalitetan dugoročni razvoj. Strukturni razvoj i brzo „prilagođavanje" svetskim trendovima je u samoj osnovi ove politike investiranja, zaduživanja, ali i stvaranja nacionalne akumulacije za postepeno oslobađanje od „nametnutih lanaca" svetskog finansijskog kapitala.

Forsiranje visoke stope rasta bruto proizvoda u uslovima nedostatka nacionalne štednje i brojnih ograničavajućih faktora razvoja u jednom trenutku ulazi u fazu kada nagomilani problemi platnog bilansa (visok ekstremni dug, visoke dospele obaveze, sve veći deficit spoljne trgovine i javnog sektora, dominantan oslonac na strani kapital i dugove) vodi privredu u recesiju, nezaposlenost i krizu dugova.

Zaostajanje u razvoju i nedovoljan izvoz, sve veći deficit trgovinskog bilansa, visoke i kumuilirane obaveze po službi duga, kamate i otplate, „topljenje" deviznih rezervi, praćene sve razvijenijim diletantskim i ad hok intervencionizmom u ekonomiji, dovode privredu u situaciju da ulazi u nove dugove za otplatu starih dugova (i kamatu), u novo zaduženje za formiranje deviznih rezervi i očuavanje kakve - takve eksterne likvidnosti. Eksterna akumulacija (dug) postaje sada kočnica razvoja, pretvara se u svoju suprotnost u odnosu na potrebe razvoja privrede. Inostrani kapital sada poprima finansijski oblik, ulazi u bilans privrede, ali samo da bi se odmah oplođen kamatom odlio.

„Opijumsko zaduživanje" i lako ulaženje u nove dugove da bi se odložili nagomilani problemi za neku dalju budućnost, „rešavanje" u javnosti već poznatih problema, pokazivanje „uspešnosti" makropolitike, namerno uvlačenje države u duboku dužničku krizu („ekonomske ubice"). Sve to vodi jedinstvenom rezultatu u obliku ekspanzije zduženosti, slabe upotrebe duga i vrlo slabe kontrole korišćenja i upotrebe duga. Dosta je realna nedavna izjava jednog političara: „Vučić doslovno tera zemlju u dužničko ropstvo".

Društvo ulazi u zonu velike zaduženosti i još veće neodgovornosti s otvorenim putem u brzi bankrot. Da bi se to sprečilo strani investitori u spasavanju svog kapitala hvale uspešne reforme takve države, ukazuju na „zadivljujući" i neočekivani rast i uspehe, uz namere da takovj državi

„povoljnije" daju nove kredite i dužnički je osposobljavaju i održavaju u životu. Dokle? Sve dok kroz dužničku „sisaljku" ne izvuku sve vitalne sokove nacionalne države i ostave gotovo goli leš i privredu koju će jevtino pokupovati.

Osnovni cilj uvoza kapitala ne bi trebalo da bude povećanje ostalih oblika potrošnje (lične i opšte) i rast životnog standarda, već povećanje i održavanje visoke stope investicija, porast bogatstva, dohotka i zaposlenosti, ali i povećanja štednje i investicione potrošnje. Konačno, povećanje izvoza i stvaranje zrele ekonomije. Stoga je od bitnog značaja i visina uvoza kapitala i njegova struktura i efikasnot korišćenja (oplodnja kapitala).

„Osnovna svrha uvoza kapitala je u tome da se u nacionalnoj privredi osigura takav proces privrednog rasta, kojim će moći dalje da se održava bez spoljne finansijske pomoći, a to znači da „izmenjena privredna struktura treba da pruži domaćoj ekonomiji takvu sposobnost". U osnovi radi se o tome koliko strani kapital pokreće razvoj i stvara nacionalnu štednju za domaće investicije.

Strani kapital i investitori su postali instrument i mehanizam za izvlačenje nacionalnog bogatstva i jevtinih resursa, ali i profita. Brojne dotacije, subvencije, oslobađanja, jevtina radna snaga (plaćena od države) samo služe da se privuku u zemlju strani investitori (bez angažovanja domaćih preduzeća). Efekti investicija se odlivaju u inostranstvo. Doprinos razvoju i osamostaljivanju nacionalne privrede izostaje. Ako je masa stranih investicija u periodu 2012 -2023. veća od porasta bruto proizvoda (koji je inače „naduvan" visokim cenama i fiksnim kursom) očito je da takvog doprinosa razvoju nema. Investicije služe samo svojoj svrsi. To ne zaslužuje da se tim može hvaliti i javnosti prikazivati kao veliki uspeh. Sve više se uočava sva tragika promašenog modela razvoja na stranom kapitalu. No to je veliki izvor korupcije, kriminala i velikih promašaja, uz rast dugova. Na tome izrasta i povezuje se uski sloj obogaćene i otuđene političke birokratije - koja vidi i ostvaruje samo svoje uske egoistične interese. Privreda i društvo se razaraju, a oni se kriminalom obogaćuju.